А. С. Пушкин, "Оци пустињаци и непорочне жене"

А. С. Пушкин (1836)

А. С. Пушкин, "Оци пустињаци и непорочне жене"

Покајна молитва Јефрема Сирина која се чита током Великог поста надахнула је Александра Сергејевича Пушкина (1799-1837) да пола године пре смрти напише песму "Оци пустињаци и непорочне жене" (1836)...

Пред почетак Васкршњег поста поклањамо вам ту песму у нашем неотесаном преводу на српски, уз недостижни руски изворник...

А. С. Пушкин
Отцы пустынники и жены непорочны
Отцы пустынники и жены непорочны,
Чтоб сердцем возлетать во области заочны,
Чтоб укреплять его средь дольних бурь и битв,
Сложили множество божественных молитв;

Но ни одна из них меня не умиляет,
Как та, которую священник повторяет
Во дни печальные Великого поста;
Всех чаще мне она приходит на уста

И падшего крепит неведомою силой:
Владыко дней моих! Дух праздности унылой,
Любоначалия, змеи сокрытой сей,
И празднословия не дай душе моей.

Но дай мне зреть мои, о Боже, прегрешенья,
Да брат мой от меня не примет осужденья,
И дух смирения, терпения, любви
И целомудрия мне в сердце оживи.

А. С. Пушкин
Оци пустињаци и непорочне жене

Оци пустињаци и непорочне жене,
рад' узлета срцем у краје невиђене,
Крепећ га сред бура и бојева земаљских,
Саставише мноштво молитава божанских;

Ал ни једна молитва срце да разгори
К'о она што често наш свештеник је збори
У Великом посту, за жалобних дана,
Па ми та на уста прва дође знана.

Палога што храбри, с' невиђене силе,
Владико мог века! Дух досаде гњиле,
Властољубља худог, те скривене змије,
Нити речи испразних у души да није.

Дај да видим, Боже, грехе ми злехуде,
Дако брат од мене не дочека осуде.
Но духа смирења, трпљења, љубави
И чистоте душевне, у срцу открави.

Предвод с руског: Младен Станковић 

(© 2015, сва права задржана).