четвртак, 1. октобар 2015.

Фотијева "Библиотека", том I, кодекси 1-64


Нова књига!..

Фотијева Библиотека је камен темељац византијске историје наслеђа и крајња тачка византијске учености.
(Ханс Георг Бек)

Од огромног је значаја за историју византијске књижевности Фотијева Библиотека. То је најдрагоценија књига византијске учене прозе и уједно пример Фотијеве велике ерудиције и стилског мајсторства. Библиотека се може примити као првокласни извор за историју старохришћанске и рановизантијске теолошке књижевности, као и профане писмености Византије до IX века.
(Димитрије Богдановић)

Двојезично издање (грчки изворник и српски превод, са коментарима и илустрацијама), у тврдом повезу, са заштитним омотом, на преко 300 страна...

Информације у поруџбине: predanje@mail.ru...

четвртак, 9. јул 2015.

Фотијева "Библиотека" – позив на претплату...


Поштовани читаоци, љубитељи византијске књижевности!

Обавештавамо вас да је до понедељка 28. септембра 2015. године, отворен позив за претплату на први том "Библиотеке" светог Фотија Великог.

Димитрије Богдановић о овој књизи каже: 
"Од огромног је значаја за историју византијске књижевности Фотијева 'Библиотека' (Мириовивлон). То је најдрагоценија књига византијске учене прозе и уједно пример велике ерудиције и стилског мајсторства. Садржи приказе 280 књижевних дела из разних области – теологије, историје, реторике, философије, медицине, природословља... Прикази су сажети, критички и увек веродостојни – чак и у односу на стилска обележја појединих приказиваних дела; никакве једнообразности, осим основне схеме приказа, овде нема. Нарочито су важни подаци о историчарима до IX века... Библиотека се може примити као првокласни извор за историју старохришћанске и рановизантијске теолошке књижевности, као и профане писмености Византије до IX века".

Први том садржи 64 од укупно 280 кодекса "Библиотеке". Као и друге књиге у нашој библиотеци "Котва" имаће тврди повез и заштитни омот. Књига ће највише да подсећа на "Хронику – Пад Византијског царства" Георгија Сфрацеса, што значи да ће имати паралелно грчки изворник и српски превод, коментаре, илустрације и др. (индекс појмова биће објављен у последњем тому).

субота, 23. мај 2015.

Уз пето издање "Пољских кринова" светог Пајсија Величковског

www.facebook.com/pajsije

Уз пето издање ПОЉСКИХ КРИНОВА

Погедајте такође: facebook.com/pajsije

Књига „Пољски кринови” великог старца, схи-архимандрита Пајсија Величковског, један је од најдрагоценијих бисера православне отачке аскетске литературе. Први пут се на српском језику појавила у библиотеци „Образ светачки” (Београд,1997). Други пут књигу је објавила ИКЗ „Добротољубље” (Нови Сад, 2001). За ново издање превод смо прегледали и исправили. Будући да је у предговору који следи довољно речено о пореклу књиге „Пољски кринови”, желели бисмо да читаоце на почетку само укратко подсетимо на основне одреднице из житија преподобног Пајсија.
Преподобни Пајсије рођен је 1722. године у Полтави, у свештеничкој породици. Још у раној младости повукао се у самоћу и посветио изучавању Светог Писма, Житија светих и отачких поука. Напустивши школу он одлази у манастир и са 19 година постаје расофорни монах. Пошто у Русији није могао да пронађе старца чијем би се духовном руководству предао, он полази у Влашку где проналази старца схимонаха Василија чијим поукама бива одушевљен. У скитовима Молдавије преподобни је провео три године стражарећи над собом, бавећи се молитвом, читањем Светог Писма и монашке литературе, као и рукодељем. У монашком подвигу толико је узнапредовао да су га прозвали „млади старец”.
Са 24 године полази на Свету гору. Стигавши онамо, никако није могао да препозна место о коме је толико читао, јер је духовни живот на Атосу у то доба био у великом опадању. Настанио се у манастиру Пантократор и отпочео са строгим подвигом: изузев недељом и на празнике, хранио се искључиво сувим хлебом и водом. Није имао никакву имовину осим закрпљене расе и подрасника, те неколико икона и књига. Приликом једне посете Светој гори схимонах Василије је младог подвижника постригао у мантију, давши му име Пајсије. Преподобни је тада имао 28 година.
Временом, око њега су почели да се сабирају иноци, који су га наговарали да прими јерејски чин, што је он на крају морао да прихвати. Потом је старац Пајсије са братијом прешао у скит Св. Илије. Ту је наставио свој подвиг. Дању се бавио рукодељем, док је ноћу преводио црквене књиге са грчког на словенски, а спавао је само три сата.

среда, 29. април 2015.

Преподобни Максим Исповедник, "Питања и недоумице" (Quaestiones et dubia)

Преп. Максим Исповедник,
византијски мозаик из XI века

Ево још једне прилике да завирите у нашу преводилачку радионицу, где се, поред других посластица за љубитеље византијске књижевност које смо спомињали, сада спрема и превод познате књиге преп. Максима Исповедника (581-662) "Питања и недоумице"[1], која ће се на јесен појавити у издању "Очевог дома" из Београда...
Подсећамо да је ово још увек радна верзија превода.


Преподобни Максим Исповедник 
"ПИТАЊА И НЕДОУМИЦЕ"
(Quaestiones et dubia)
- одломак -  

...
19. Молим да ми се објасни, чиме Григорије Ниски, онима који не схватају узвишеност његовог божанског сазерцања, често својим делима даје повод да га окриве за учење о апокатастази?
Црква познаје три апокатастазе (обновљења): прва се извршава у свакоме, према логосу врлине, и у њој се обнавља његов логос врлине; друга је апокатастаза читаве природе приликом Васкрсења - у непропадљивост и бесмртност; а трећа, управо она која се понајвише оспорава, по речима Григорија Ниског је следећа: то је апокатастаза грехом повређених душевних сила, пресазданих у (првобитно) стање.[2] Јер потребно је да у очекивано време и целокупна људска природа добије у Васкрсењу непропадљивост тела, и да грехом током векова повређене душевне силе, које су пролазиле кроз све векове не налазећи мира, и (истребивши) сећање на грех које им је постало својствено, буду приведене безграничном Богу. Тада ће (душе), самоспознајом а не учествовањем у добрима, добити (те) силе натраг и биће обновљене у првобитно стање, како би се показало да Творац не представља узрочника греха.[3]
...

четвртак, 19. март 2015.

Протојереј Томас Хопко (28. март 1939 – 18. март 2015)

о. Томас Хопко (1939-2015)
на Академији Св. Владимира у Њујорку


Вјeчнаја памјат!..

Протојереј Томас Хопко (28. март 1939 – 18. март 2015), истакнути богослов Православне Цркве у Америци, од 1968. до 2002. био је професор на Академији Св. Владимира у Њујорку (St. Vladimir’s Orthodox Theological Seminary, Crestwood, New York).

На месту декана Академије Св. Владимира (од 1992. до 2002.) наследио је своје учитеље Александра Шмемана (1962-1983) и Јована Мајендорфа (1984-1992)...

Иако је о. Томас Хопко аутор многобројних књига из области православног богословља, у Србији је познат углавном по свом делу "Православна вера", у четири тома (1972-76), које је још од почетка деведесетих година обавезна литература за пријемни испит на Богословски факултет...

Од 1963. године у браку је са Аном (Шмеман) Хопко, ћерком протојереја Александра Шмемана. Имају петоро деце, шеснаесторо унучади и троје праунучади...

Библиографија:
  • Christian Spirituality: East and West. — Chicago: The Priory Press, 1968 (са Jordan Aumann и Donald Bloesch). 
  • God, Jesus, Spirit / Ed. by Daniel Callhan. — New York: Herder and Herder, 1969 (један од аутора зборника). 
  • The Orthodox Faith: An Elementary Handbook on the Orthodox Church (у 4 тома) — New York: Department of Religious Education of the Orthodox Church in America, 1972—1976: Vol. 1. Doctrine; Vol. 2. Worship; Vol. 3. Bible and Church History; Vol. 4. Spirituality. Српско издање: "Каленић", Крагујевац

субота, 21. фебруар 2015.

А. С. Пушкин, "Оци пустињаци и непорочне жене"

А. С. Пушкин (1836)

А. С. Пушкин, "Оци пустињаци и непорочне жене"

Покајна молитва Јефрема Сирина која се чита током Великог поста надахнула је Александра Сергејевича Пушкина (1799-1837) да пола године пре смрти напише песму "Оци пустињаци и непорочне жене" (1836)...

Пред почетак Васкршњег поста поклањамо вам ту песму у нашем неотесаном преводу на српски, уз недостижни руски изворник...


А. С. Пушкин
Отцы пустынники и жены непорочны
Отцы пустынники и жены непорочны,
Чтоб сердцем возлетать во области заочны,
Чтоб укреплять его средь дольних бурь и битв,
Сложили множество божественных молитв;

Но ни одна из них меня не умиляет,
Как та, которую священник повторяет
Во дни печальные Великого поста;
Всех чаще мне она приходит на уста

И падшего крепит неведомою силой:
Владыко дней моих! Дух праздности унылой,
Любоначалия, змеи сокрытой сей,
И празднословия не дай душе моей.

Но дай мне зреть мои, о Боже, прегрешенья,
Да брат мой от меня не примет осужденья,
И дух смирения, терпения, любви
И целомудрия мне в сердце оживи.

субота, 31. јануар 2015.

Апијан, Римска историја (II век)

Петер Паул Рубенс, "Марс и Реа Силвија" (1617)

Да обрадујемо, још једном, све љубитеље византијске књижевности: ево и трећег одломка из "Библиотеке" св. Фотија Цариградског – наше нове књиге чији ће први том бити објављен с пролећа. Подсећамо да је ово још увек радна верзија превода, а да ће читаоци, када ова књига, која се сматра главним делом византијске учене књижевности, изађе из штампе, на располагању имати упоредо и грчки изворник, затим коментаре, мапе, индекс појмова и друго...

Апијан
Римска историја
(57)
Прочитана је Апијанова "Римска историја" у три тома и двадесет четири књиге.[1] Прва обрађује седам краљева – Ромула, Нуму Помпилија, Анкуса Хостилија[2], другог Анкуса Маркија, Нуминог унука, Тарквинија (Приска), Сервија Тулија и Лукија Тарквинија[3], сина Тарквинијевог – о чијим животима и делима садржи извештај.
Први од њих, који је основао и сазидао Рим, мада је његова власт била пре патријархална него тиранска, свеједно је био убијен, или је, према другима, нестао.
Други, који ни по чему није био лошији као владар од свога претходника, можда га је чак и надмашио, умро је природном смрћу. Трећега је ударио гром. Четврти је подлегао болести. Петога су убили пастири, а шести је такође убијен. Седми је свргнут и прогнан из града због своје тираније. Након њега монархија је укинута и власт је пренета на конзуле. То је садржај прве књиге насловљене "Римски краљеви".

четвртак, 1. јануар 2015.

Сеобе Срба и стварање Нове Србије и Славјаносербије – историјских покрајина Новорусије

Паја Јовановић, "Сеоба Срба" (друга верзија из 1896)
Народни музеј у Панчеву

Младен Станковић
Сеобе Срба и стварање Нове Србије и Славјаносербије – историјских покрајина Новорусије

"Павле онда рече, погнуте главе, да се њему ни не живи већ одавно. После свега што су он, и његови братенци, видели, откад су изашли из своје Сервије, они имају још само једну жељу. Да се појаве именом својим и сабљом својом, у росијској армији, кад росијске армије у рат крену. Желе да живот заврше, а не желе да га понова отпочињу. То својој деци и свом национу остављају. За њих је доцкан да опет почну. Они желе још само да своје фамилије населе, тамо, где се и други њихови сународници, у Русији, насељавају – у провинцији зовомаја Нова Сервија. Чују да је за њих земља већ изабрана, на реци, која се зове Донец..." Милош Црњански, "Сеобе"[1]

Садржај:
I Сеобе Срба и Војна крајина
II Ослобађање Новорусије
III Српски колонисти у Новорусији – Српски хусарски пук
IV Погоршање положаја Срба-граничара у Аустрији
V Велика сеоба у Новорусију
VI Стварање Нове Србије и Славјаносербије
VII Унутрашња организација српских колонија
VIII Стварање Новоруске губерније
IX Срби и Новорусија
X Литература