Свети Јован Шангајски, Историја Руске Заграничне Цркве

Другог јула 2014. године навршиће се 20 година од канонизације светитеља Јована Шангајског и Сан-Францисканског. Годину дана након тог догађаја појавила се прва књига о њему на српском језику, под насловом "Свети Јован Шангајски, Чудотворац последњих времена" у издању Образа светачког. Ова књига имала је више издања на чијој припреми је радила и наша преводилачка радионица.

А пре тачно 10 година у библиотеци "Филокалија" појавило се и прво издање наше књиге "Светитељ Јован Шангајски Чудотворац – Житије и Акатист". Ова књига, која је у међувремену доживела четири издања, донела је прво целовито житије светитеља Јована, илустровано фотографијама које су код нас биле објављене први пут, затим акатист светитељу Јовану који је написао његово духовно чедо јеромонах Серафим Роуз, као и две студије светитеља Јована, такође први пут објављене на српском језику, о православним светитељима запада и о историји Руске Заграничне Цркве. Ову другу студију светитеља Јована, поводом двадесетогодишњице његове светитељске канонизације и десетогодишњице изласка наше књиге, сада у целини објављујемо и овде на блогу, како бисмо је учинили доступном што већем кругу читалаца. 

КРАТКА ИСТОРИЈА РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ
са­ста­вио Ар­хи­е­пи­скоп Бри­сел­ски и За­пад­но­е­вроп­ски Јо­ван (Мак­си­мо­вич) 

Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква је онај део Ру­ске Цр­кве ко­ји се на­ла­зи из­ван гра­ни­ца Ру­ске др­жа­ве и ко­ме да­нас на че­лу сто­је Пр­во­је­рарх и Ар­хи­је­реј­ски Си­нод, иза­бра­ни од Стра­не Са­бо­ра Ру­ских За­гра­нич­них Епи­ско­па.
Ру­ска Цр­ква има свој За­гра­нич­ни део већ око два ве­ка. Про­по­вед хри­шћан­ства не­зна­бо­жач­ким пле­ме­ни­ма Ази­је до­ве­ла је до ства­ра­ња Ми­си­ја ко­је су вре­ме­ном пре­ра­сле у епар­хи­је у Ки­ни и Ја­па­ну. На­ста­вак про­по­ве­ди у Ази­ји до­вео је до ши­ре­ња Пра­во­сла­вља ме­ђу не­зна­бо­жач­ким ста­нов­ни­штвом на Але­ут­ским остр­ви­ма и Аља­сци, и до ства­ра­ња Ми­си­је за Се­вер­ну Аме­ри­ку, а за­тим и епар­хи­је. У За­пад­ној Евро­пи по­чев од XVI­II ве­ка по­ди­за­не су цр­кве ис­пр­ва при ру­ским ам­ба­са­да­ма, а за­тим и одво­је­но од њих, у ме­сти­ма ко­је су Ру­си по­се­ћи­ва­ли при­ли­ком пу­то­ва­ња у ино­стран­ство. За све те цр­кве сма­тра­но је да при­па­да­ју епар­хи­ји Ми­тро­по­ли­та Пе­тро­град­ског, док су се у пе­ри­о­ду пред ре­во­лу­ци­ју на­ла­зи­ле се под не­по­сред­ном упра­вом ње­го­вог ви­ка­ра, Епи­ско­па Крон­штат­ског. Ни­ко од Ис­точ­них Па­три­ја­ра­ха, чи­ји је ауто­ри­тет био ви­со­ко це­њен у ру­ском на­ро­ду, ни­ти ико дру­ги од по­гла­ва­ра Пра­во­слав­них Цр­ка­ва, ни­ка­да ни­је при­го­ва­рао про­тив та­квог ши­ре­ња Ру­ске Цр­кве. Ако је по цр­кве­ним ка­но­ни­ма три­де­се­то­го­ди­шњи рок до­во­љан да би се за храм или ме­сто сма­тра­ло да при­па­да­ју од­ре­ђе­ној епар­хи­ји ко­ја је у том пе­ри­о­ду њи­ме упра­вља­ла, он­да тим пре тре­ба при­зна­ти не­спор­но пра­во Ру­ске Цр­кве на она ме­ста о ко­ји­ма се она ста­ра­ла то­ком мно­гих де­це­ни­ја. Са­свим си­гур­но се мо­же ре­ћи да то пи­та­ње ни­ка­да не би ни би­ло по­кре­ну­то да су Ру­ско Цар­ство и Ру­ска Цр­ква са њим са­чу­ва­ли пре­ђа­шњу си­лу и сла­ву, и да их ни­је за­де­си­ла не­сре­ћа.
По­сле ру­ше­ња мо­нар­хи­је, Ру­ска Цр­ква је и уну­тар и из­ван Ру­си­је на­ста­ви­ла да ко­ри­сти пре­ђа­шња пра­ва. Али та­кво ста­ње ни­је ду­го по­тра­ја­ло. Уско­ро је по­че­ло го­ње­ње. Ко­му­ни­стич­ка вла­да ко­ја је пре­у­зе­ла власт, по­ста­ви­ла је се­би за циљ ис­ко­ре­њи­ва­ње сва­ке ре­ли­ги­је, ко­ја по марк­си­стич­ком уче­њу пред­ста­вља пред­ра­су­ду и су­је­вер­је. Глав­ни уда­рац био је усме­рен на Пра­во­слав­ну Цр­кву, ко­јој је при­па­да­ла ве­ћи­на ру­ског на­ро­да и ко­ја је га је на­дах­њи­ва­ла ве­ко­ви­ма, још од вре­ме­на кр­ште­ња Ру­си­је. По­че­ла су за­тва­ра­ња цр­ка­ва, про­го­ни и уби­ства све­ште­но­слу­жи­те­ља, што је за­тим пре­ра­сло у си­сте­мат­ску бор­бу про­тив Цр­кве, са ци­љем да она бу­де уни­ште­на.
Пред­ви­ђа­ју­ћи мо­гућ­ност да ће нај­ви­ша власт Ру­ске Цр­кве би­ти ли­ше­на сло­бо­де и да ће би­ти оне­мо­гу­ћен кон­такт уда­ље­них де­ло­ва Ру­ске Цр­кве са њом, Па­три­јарх Ти­хон, ко­ји јој је у то вре­ме био на че­лу, до­нео је од­лу­ку да се у де­ло­ви­ма Цр­кве ко­ји бу­ду одво­је­ни од Цен­трал­не Упра­ве ство­ре при­вре­ме­не Цр­кве­не Упра­ве под пред­се­да­ва­њем нај­ста­ри­јег ме­ђу је­рар­си­ма ко­ји се на­ла­зе у до­тич­ним обла­сти­ма. У то вре­ме, уну­тар са­ме Ру­си­је већ су би­ле ство­ре­не Цр­кве­не Упра­ве у ме­сти­ма ко­ја то­ком гра­ђан­ског ра­та ни­су има­ла кон­такт са Мо­сквом. А ка­да је усле­дио Ве­ли­ки Ег­зо­дус Ру­са из сво­је Отаџ­би­не, на­кон по­ра­за ар­ми­ја ко­је су се бо­ри­ле про­тив ко­му­ни­стич­ке вла­сти, из­ван гра­ни­ца Ру­си­је об­ре­ла се и Ви­ша Цр­кве­на Упра­ва Ју­га Ру­си­је, ко­ју је пред­во­дио у чи­та­вом пра­во­слав­ном све­ту по­зна­ти Ми­тро­по­лит Ано­то­ни­је (Хра­по­виц­ки).
По до­ла­ску у Кон­стан­ти­но­пољ је­рар­си су се од­мах обра­ти­ли Чу­ва­ру тро­на Ва­се­љен­ског Па­три­јар­ха, бла­же­ној успо­ме­ни Ми­тро­по­ли­ту Пру­ском До­ро­те­ју, са мол­бом за до­пу­ште­ње да про­ду­же да се ста­ра­ју о сво­јој ру­ској па­стви. До­пу­ште­ње им је да­то ак­том од 29. де­цем­бра 1920. го­ди­не. По­чет­ком сле­де­ће 1921. го­ди­не, на по­зив Срп­ског Па­три­јар­ха Ди­ми­три­ја, Ми­тро­по­лит Ан­то­ни­је је пре­шао у Ср­би­ју, а за њим је та­мо пре­шла Ви­ша Упра­ва Ру­ске Цр­кве у ино­стран­ству. Око ње­га су се та­да об­је­ди­ни­ли сви ру­ски ар­хи­је­ре­ји и сви де­ло­ви Ру­ске Цр­кве ко­ји су се на­ла­зи­ли из­ван гра­ни­ца Ру­ске др­жа­ве. Оне цр­кве ко­је су се на­ла­зи­ле под упра­вом Ви­ка­ра Пе­тро­град­ског Ми­тро­по­ли­та При­вре­ме­на Ви­ша Цр­кве­на Упра­ва по­ве­ри­ла је Ар­хи­е­пи­ско­пу Евло­ги­ју. Ову по­ста­вље­ње по­том је при­знао и Па­три­јарх Ти­хон. Ду­хов­не Ми­си­је на Да­ле­ком Ис­то­ку (Ки­на и Ја­пан), као и епи­ско­пи ко­ји су пре­шли из Ру­си­је у Ман­џу­ри­ју, та­ко­ђе су при­хва­ти­ли власт За­гра­нич­не Цр­кве­не Упра­ве. Сход­но же­љи Па­три­јар­ха Ти­хо­на та иста Упра­ва је за Аме­ри­ку по­ста­ви­ла јед­но­га од епи­ско­па ко­ји су са Ју­га Ру­си­је сти­гли у Кон­стан­ти­но­пољ (ми­тро­по­ли­та Пла­то­на). Осим то­га, Ви­шој Цр­кве­ној Упра­ви пот­чи­ни­ла се и на­ша Ду­хов­на Ми­си­ја у Је­ру­са­ли­му, и про­то­пре­зви­тер у Ар­ген­ти­ни.
Та­ко је Ви­ша Цр­кве­на Упра­ва – по­ни­кла на Ју­гу Ру­си­је у обла­сти­ма ко­је су та­да још би­ле сло­бод­не од со­вјет­ске вла­сти, фор­ми­ра­на у скла­ду са ука­зом Па­три­јар­ха Ти­хо­на од 7/20. но­вем­бра 1920. го­ди­не, ко­ју је по­твр­дио Чу­вар тро­на Ва­се­љен­ског Па­три­јар­ха Ми­тро­по­лит До­ро­теј, а за­тим брат­ски при­мио Па­три­јарх Срп­ски Ди­ми­три­је – по­ста­ла за­и­ста нај­ви­ша цр­кве­на власт за све ру­ске цр­кве ко­је су се на­ла­зи­ле из­ван гра­ни­ца Ру­си­је.
У по­чет­ку су у са­став Ви­ше Цр­кве­не Упра­ве осим ар­хи­је­ре­ја ула­зи­ли и пред­став­ни­ци кли­ра и све­тов­ња­ка. Она је за свог пр­во­је­рар­ха при­зна­ва­ла Па­три­јар­ха Мо­сков­ског Ти­хо­на, а сво­ју при­нуд­ну одво­је­ност од ње­га до­жи­вља­ва­ла је као при­вре­ме­ну. Се­бе је сма­тра­ла од­го­вор­ном бу­ду­ћем Све­ру­ском Са­бо­ру ко­ји ће би­ти са­зван на­кон осло­бо­ђе­ња Ру­си­је од без­бо­жне вла­сти. Па­три­јарх Мо­сков­ски Ти­хон је при­знао по­ста­вље­ња ко­ја је из­вр­ши­ла За­гра­нич­на Ви­ша Цр­кве­на Упра­ва. Чак јој је да­вао упут­ства, на при­мер о по­ста­вља­њу Ми­тро­по­ли­та Пла­то­на на ме­сто епар­хиј­ског ар­хи­је­ре­ја у Се­вер­ној Аме­ри­ци, или о ис­тра­зи у слу­ча­ју Епи­ско­па Ан­то­ни­ја, на­сто­ја­те­ља цр­кве у Ко­пен­ха­ге­ну, ко­ји је био по­све­ћен у Бе­о­гра­ду.
У но­вем­бру 1921. у Срем­ским Кар­лов­ци­ма у Ју­го­сла­ви­ји са­стао се Пр­ви Све­за­гра­нич­ни Са­бор, у чи­јем су ра­ду, по­ред 24 ар­хи­је­ре­ја, уче­шће узе­ли и пред­став­ни­ци кли­ра и вер­ног на­ро­да.
Бу­ду­ћи да је пред­ста­вљао глас свих Ру­са ко­ји су ус­пе­ли да се скло­не пред со­вјет­ском вла­шћу, Са­бор је сма­трао за сво­ју оба­ве­зу да се из­ја­сни о си­ту­а­ци­ји у Отаџ­би­ни, где се под јар­мом без­бо­жни­ка му­чи­ло све оста­ло ста­нов­ни­штво Ру­си­је. Са­бор се обра­тио Же­нев­ској кон­фе­рен­ци­ји са мол­бом да не по­др­жи бољ­ше­вич­ку власт и да по­мог­не ру­ском на­ро­ду да се од ње осло­бо­ди.
Ви­де­ћи у то­ме прет­њу за се­бе, бољ­ше­вич­ка власт је ре­ши­ла да пре­ко цр­кве­не ад­ми­ни­стра­ци­је ућут­ка Ру­се ко­ји су се на­ла­зи­ли у ино­стран­ству. Под ве­ли­ким при­ти­ском со­вјет­ских вла­сти Па­три­јарх Ти­хон је пот­пи­сао указ о уки­да­њу Ви­ше Цр­кве­не Упра­ве, при че­му је Ми­тро­по­ли­ту Евло­ги­ју по­ве­рио за­да­так да се по­ста­ра око фор­ми­ра­ња но­ве Упра­ве. Убр­зо на­кон то­га Па­три­јарх Ти­хон је и ухап­шен.
Ру­ко­во­де­ћи се ње­го­вом прет­ход­ном од­лу­ком од 7/20. но­вем­бра 1920. го­ди­не, за­гра­нич­ни ар­хи­је­ре­ји су се са­бра­ли 31. ав­гу­ста 1922. го­ди­не и до­не­ли од­лу­ку о за­тва­ра­њу Ви­ше Цр­кве­не Упра­ве и о то­ме да се уме­сто ње иза­бе­ре Ар­хи­је­реј­ски Си­нод. За пред­сед­ни­ка Си­но­да иза­бран је Ми­тро­по­лит Ки­јев­ски Ан­то­ни­је, нај­ста­ри­ји ар­хи­је­реј по чи­ну, ко­ји се на­ла­зио на нај­ста­ри­јој ру­ској ка­те­дри и, осим Па­три­јар­ха, био је­ди­ни стал­ни члан Ру­ског Си­но­да.
Све ру­ске цр­кве у ино­стран­ству пот­чи­ни­ле су се Ар­хи­је­реј­ском Си­но­ду, баш као ра­ни­је Ви­шој Цр­кве­ној Упра­ви, па је но­во­фор­ми­ра­ни Ар­хи­је­реј­ски Си­нод по­стао при­зна­та цр­кве­на власт у ино­стран­ству. Ар­хи­је­реј­ски Си­нод и Са­бор на­ста­ви­ли су да се­бе и сво­је под­руч­не па­ро­хи­је сма­тра­ју не­рас­ки­ди­вим де­лом Ру­ске Цр­кве. По оби­ча­ју, у свим ру­ским хра­мо­ви­ма у ино­стран­ству на бо­го­слу­же­њи­ма је по­ми­ња­но име Па­три­јар­ха Ти­хо­на, а по­сле ње­га име по­гла­ва­ра За­гра­нич­не Цр­кве Ми­тро­по­ли­та Ан­то­ни­ја.
Пред­сед­ник за­гра­нич­ног Ар­хи­је­реј­ског Си­но­да Ми­тро­по­лит Ан­то­ни­је, ко­ји је на­кон хап­ше­ња Па­три­јар­ха Ти­хо­на остао нај­ста­ри­ји ру­ски је­рарх на сло­бо­ди, устао је у за­шти­ту про­го­ње­не Ру­ске Цр­кве. У сво­јим по­сла­ни­ца­ма нај­све­ти­јим па­три­јар­си­ма, као и не­пра­во­слав­ним ути­цај­ним кру­го­ви­ма, об­ја­шња­вао је пра­во ста­ње у ко­ме се на­ла­зи­ла Ру­ска Цр­ква, али оне су до њих че­сто сти­за­ле у ис­кри­вље­ном об­ли­ку. Ње­го­во обра­ћа­ње Кен­тер­бе­риј­ском Над­би­ску­пу има­ло је за по­сле­ди­цу то да се ен­гле­ска вла­да уме­ша­ла у слу­чај Па­три­јар­ха Ти­хо­на и он је пу­штен из за­тво­ра у тре­нут­ку ка­да му је већ би­ло за­ка­за­но су­ђе­ње и ка­да је са­ста­вље­на окри­вљу­ју­ћа пре­су­да са ци­љем да бу­де осу­ђен на смрт.
По­сле упо­ко­је­ња Па­три­јар­ха Ти­хо­на 1925. го­ди­не Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква је за Чу­ва­ра Па­три­јар­шиј­ског тро­на при­зна­ла Ми­тро­по­ли­та Кру­тиц­ког Пе­тра, ма­да је и он уско­ро ухап­шен и прог­нан од стра­не со­вјет­ске вла­сти због сво­је чвр­сти­не и од­би­ја­ња да учи­ни уступ­ке без­бо­жни­ци­ма. Цр­ква у Ру­си­ји и у ино­стран­ству на­ста­ви­ла је да га сма­тра за свог по­гла­ва­ра и ње­го­во име про­из­но­ше­но на бо­го­слу­же­њи­ма у свим хра­мо­ви­ма. А он­да је за­ме­ник по­стао Ми­тро­по­лит Сер­ги­је. У то вре­ме ме­ђу за­гра­нич­ним ру­ским је­рар­си­ма по­ја­ви­ле су се из­ве­сне не­су­гла­си­це па се Ми­тро­по­лит Евло­ги­је обра­тио ми­тро­по­ли­ту Сер­ги­ју са мол­бом да по­мог­не у от­кла­ња­њу не­спо­ра­зу­ма. То је Ми­тро­по­ли­ту Сер­ги­ју пру­жи­ло при­ли­ку да из­не­се сво­је по­гле­де на по­ло­жај за­гра­нич­ног де­ла Ру­ске Цр­кве. Обра­ћа­ју­ћи се 26. сеп­тем­бра 1926. го­ди­не за­јед­нич­ким пи­смом епи­ско­пи­ма ко­ји су се на­ла­зи­ли у ино­стран­ству он пи­ше: "Дра­ги мо­ји ар­хи­је­ре­ји. Мо­ли­те ме да бу­дем су­ди­ја у ства­ри ко­ја ми је са­свим не­по­зна­та... Мо­же ли уоп­ште Мо­сков­ски Па­три­јарх да ру­ко­во­ди цр­кве­ним жи­во­том пра­во­слав­не еми­гра­ци­је?.. За са­мо цр­кве­но де­ло би­ло би ко­ри­сно ка­да би­сте ви за­јед­нич­ком са­гла­сно­шћу ство­ри­ли за се­бе цен­трал­ни ор­ган цр­кве­не упра­ве ко­ји би имао до­вољ­но ауто­ри­те­та да раз­ре­ши сва­ку не­до­у­ми­цу или не­сла­га­ње, и ко­ји би имао сна­гу да пре­се­че сва­ку не­по­слу­шност, а да при то­ме не при­бе­га­ва на­шој по­др­шци..." У пи­сму ис­пу­ње­ном љу­ба­вљу пре­ма сво­јој са­бра­ћи у ино­стран­ству он да­ље ка­же: "Те­шко да ћу вас још ви­де­ти у овом жи­во­ту, али се на­дам да ће­мо се, ми­ло­шћу Бо­жи­јом, сре­сти у жи­во­ту ко­ји до­ла­зи".
Ово је би­ло по­след­ње пи­смо ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја где је он сло­бод­но пи­сао оно што је у се­би сма­трао за исти­ни­то. За­то­че­ње, прет­ње упу­ће­не не са­мо ње­му не­го и чи­та­вој Ру­ској Цр­кви и ла­жљи­ва обе­ћа­ња со­вјет­ске вла­сти на кра­ју су га сло­ми­ли: не­ко­ли­ко ме­се­ци на­кон овог пи­сма пу­ног љу­ба­ви ко­је је по­слао за­гра­нич­ним ар­хи­је­ре­ји­ма, и ко­је као да је пред­ста­вља­ло за­ве­шта­ње уочи гу­бит­ка уну­тра­шње сло­бо­де, Ми­тро­по­лит Сер­ги­је је из­дао Де­кла­ра­ци­ју у ко­јој је при­знао со­вјет­ску власт за истин­ску и за­ко­ни­ту ру­ску власт, ко­ја се ста­ра о на­род­ном до­бру, "чи­је су ра­до­сти – на­ше ра­до­сти, и ње­не ту­ге – на­ше ту­ге" (Де­кла­ра­ци­ја од 16/29. ју­ла 1927. го­ди­не). Исто­вре­ме­но, пре­ма обе­ћа­њу ко­је је дао со­вје­ти­ма, Ми­тро­по­лит Сер­ги­је је од за­гра­нич­ног све­штен­ства зах­те­вао да пот­пи­шу из­ја­ве ло­јал­но­сти со­вјет­ској вла­сти.
Овај указ је пот­пу­но про­тив­ре­чио де­вет ме­се­ци ра­ни­је из­не­том гле­ди­шту по ко­ме Мо­сков­ска Па­три­јар­ши­ја не мо­же да ру­ко­во­ди цр­кве­ним жи­во­том еми­гра­на­та. Ако је за оне ко­ји су се на­ла­зи­ли у Ру­си­ји и под­но­си­ли те­шка стра­да­ња мо­гло да бу­де олак­ша­ва­ју­ћих окол­но­сти за њи­хо­ву мо­рал­ну ка­пи­ту­ла­ци­ју пред окрут­ном вла­шћу, јер су и цр­кве­ни ка­но­ни за вре­ме го­ње­ња убла­жа­ва­ли епи­ти­ми­је они­ма ко­ји су се по­сле те­шких стра­да­ња од­ре­кли Хри­ста, за оне ко­ји су се на­ла­зи­ли на сло­бо­ди и у ре­ла­тив­ној си­гур­но­сти ни­је би­ло ни­ка­квих олак­ша­ва­ју­ћих окол­но­сти, па чак ни ра­зум­ног оправ­да­ња за та­кав пот­пис. Те­шко да је и сам Ми­тро­по­лит Сер­ги­је оче­ки­вао да ће се би­ло ко у ино­стран­ству пот­чи­ни­ти ње­го­вом ука­зу. Он је ово учи­нио очи­глед­но за­то да би ис­пу­нио зах­тев со­вјет­ске вла­сти и са­мим тим ски­нуо од­го­вор­ност са се­бе. Ипак, Ми­тро­по­лит Евло­ги­је је са сво­јим ви­ка­ри­ма и епи­ско­пом Се­ва­сто­пољ­ским Ве­ни­ја­ми­ном при­стао да се пот­чи­ни ука­зу Ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја. Ме­ђу­тим, у са­мој Ру­си­ји по­ја­ви­ли су се хра­бри ис­по­вед­ни­ци ме­ђу епи­ско­пи­ма ко­ји су се на­ла­зи­ли у за­то­че­њу или на сло­бо­ди, ко­ји су Ми­тро­по­ли­ту Сер­ги­ју из­ја­ви­ли ка­ко не при­ста­ју да се сло­же са без­бо­жном вла­шћу ко­ја про­го­ни Цр­кву. Мно­ги од њих су чак пре­ки­ну­ли оп­ште­ње са Ми­тро­по­ли­том Сер­ги­јем као са "па­лим", јер је сту­пио у са­вез са без­бо­жни­ци­ма, а за та­квим епи­ско­пи­ма по­шао је и део све­штен­ства и вер­них у Ру­си­ји. Без­бо­жна со­вјет­ска власт же­сто­ко је про­го­ни­ла ове не­по­ко­ле­бљи­ве је­рар­хе и њи­хо­ве след­бе­ни­ке. Не ис­пу­нив­ши сво­ја обе­ћа­ња да­та Ми­тро­по­ли­ту Сер­ги­ју, ко­ја су га и под­ста­кла да при­ста­не на по­год­бу са њом, она је у исто вре­ме ли­ша­ва­ла сло­бо­де, сла­ла у про­гон­ство и ка­жња­ва­ла све ко­ји ни­су при­хва­ти­ли Де­кла­ра­ци­ју Ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја.
Ме­ђу они­ма ко­ји су од­ба­ци­ли Де­кла­ра­ци­ју о вер­но­сти со­вјет­ској вла­сти на­ла­зи­ли су се и Чу­вар Па­три­јар­шиј­ског тро­на Ми­тро­по­лит Пе­тар, ко­ме је Ми­тро­по­лит Сер­ги­је за­пра­во био за­ме­ник, за­тим Ми­тро­по­ли­ти Ага­тан­гел Ја­ро­слав­ски и Ки­рил Ка­зан­ски на ко­је је Па­три­јарх Ти­хон ука­зао као на мо­гу­ће Чу­ва­ре тро­на (уко­ли­ко Ми­тро­по­лит Пе­тар не би пре­у­зео ту ду­жност), Ми­тро­по­лит Јо­сиф Пе­тро­град­ски и мно­ги дру­ги по­зна­ти је­рар­си. Уоста­лом, и сам Ми­тро­по­лит Сер­ги­је је из го­ре на­ве­де­них раз­ло­га не­ду­го пре пот­пи­си­ва­ња Де­кла­ра­ци­је де­лио њи­хо­во ми­шље­ње.
Де­кла­ра­ци­ја Ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја ни­је до­не­ла ко­ри­сти Цр­кви. Го­ње­ња не са­мо да ни­су пре­ста­ла, не­го су зна­чај­но по­ја­ча­на. Оп­ту­жба­ма ко­је је со­вјет­ска власт ина­че из­но­си­ла про­тив све­ште­но­слу­жи­те­ља и вер­них, са­да је при­до­да­та још јед­на: не­при­зна­ва­ње Де­кла­ра­ци­је. Исто­вре­ме­но, це­лом Ру­си­јом про­тут­њао је та­лас за­тва­ра­ња хра­мо­ва. То­ком не­ко­ли­ко го­ди­на го­то­во сви хра­мо­ви би­ли су уни­ште­ни или пре­у­зе­ти за раз­ли­чи­те по­тре­бе. Чи­та­ве обла­сти оста­ле су без и јед­не цр­кве. У кон­цен­тра­ци­о­ним ло­го­ри­ма и на при­нуд­ном ра­ду на­ла­зи­ле су се хи­ља­де све­ште­но­слу­жи­те­ља, од ко­јих зна­ча­јан део ни­ка­да ни­је иза­шао на сло­бо­ду по­што су та­мо по­гу­бље­ни или умр­ли услед ис­цр­пље­но­сти те­шким ра­дом и гла­до­ва­њем. Про­го­ње­на су чак и де­ца све­ште­ни­ка и сви ве­ру­ју­ћи хри­шћа­ни.
Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква је ду­хов­но би­ла са они­ма ко­ји су про­го­ње­ни. Осим не­ко­ли­ци­не већ по­ме­ну­тих је­ра­ра­ха, сви оста­ли, на че­лу са ми­тро­по­ли­том Ан­то­ни­јем, од­луч­но су од­би­ли да пот­пи­шу ло­јал­ност со­вјет­ској вла­сти, ис­ту­пив­ши са оштром кри­ти­ком усме­ре­ном про­тив та­квог зах­те­ва. По­ред то­га, Ми­тро­по­лит Ан­то­ни­је, ко­ји је ве­о­ма во­лео Сер­ги­ја и ту­го­вао због свог дра­гог уче­ни­ка и при­ја­те­ља, на­пи­сао је ово­ме јед­но опо­ми­њу­ће пи­смо, ко­је до ње­га ве­ро­ват­но ни­је ни сти­гло, од­но­сно, у сва­ком слу­ча­ју, ни­је ви­ше мо­гло да ути­че на ње­го­ве по­ступ­ке.
Је­рар­си и па­ства ко­ји ни­су при­зна­ли Де­кла­ра­ци­ју Ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја ни­ка­да ни­су ис­ту­пи­ли из Ру­ске Цр­кве, ка­ко у Ру­си­ји та­ко и у ино­стран­ству. Сви су они као и ра­ни­је оста­ја­ли у ду­хов­ном је­дин­ству са Чу­ва­ром Па­три­јар­шиј­ског тро­на Ми­тро­по­ли­том Пе­тром ко­ји је стра­дао не­где у пу­стим обла­сти­ма на крај­њем се­ве­ру зе­мље. Ње­го­во име про­из­но­ше­но је на бо­го­слу­же­њи­ма у свим хра­мо­ви­ма Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве. У свим ње­ним хра­мо­ви­ма про­из­но­ше­не су мо­ли­тве за бра­ћу ко­ја стра­да­ју у Отаџ­би­ни, за из­ба­вље­ње од без­бо­жне вла­сти, и за упо­ко­је­ње оних ко­је је она по­гу­би­ла.
Ме­ђу­тим, Ми­тро­по­лит Евло­ги­је, ко­ји је на зах­тев Ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја пот­пи­сао ло­јал­ност со­вјет­ској др­жа­ви, по­зван је у Ен­гле­ску на мо­ле­бан за стра­дал­ну Ру­ску Цр­кву и узео је уче­шће на ње­му. Бу­ду­ћи да је то сма­тра­но за исту­па­ње про­тив со­вјет­ске вла­сти, Ми­тро­по­лит Сер­ги­је је и ње­му за­бра­нио све­ште­но­слу­же­ње. Не же­ле­ћи да се по­ви­ну­је тој од­лу­ци, али исто­вре­ме­но не же­ле­ћи да при­зна сво­ју кри­ви­цу пред За­гра­нич­ним Ру­ским Си­но­дом, Ми­тро­по­лит Евло­ги­је је та­да за­мо­лио Кон­стан­ти­но­пољ­ског Па­три­јар­ха да при­вре­ме­но при­ми ње­га и ње­го­ву па­ству у ју­рис­дик­ци­ју Ва­се­љен­ске Па­три­јар­ши­је, на шта је Ца­ри­град од­го­во­рио по­зи­тив­но.
Но, без об­зи­ра на од­ла­зак Ми­тро­по­ли­та Евло­ги­ја и Ми­тро­по­ли­та Пла­то­на са њи­хо­вим след­бе­ни­ци­ма из са­ста­ва За­гра­нич­не Цр­кве и, мо­же се ре­ћи, из Ру­ске Цр­кве уоп­ште – Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква и да­ље пред­ста­вља сло­бод­ни део Ру­ске Цр­кве. Она је ужи­ва­ла на­кло­ност Нај­све­ти­јих Па­три­ја­ра­ха и дру­гих је­ра­ра­ха брат­ских Пра­во­слав­них Цр­ка­ва. На­ро­чи­ту па­жњу и бри­гу по­све­тио јој је Срп­ски па­три­јарх Вар­на­ва, ко­ји се тру­дио да у Ру­ску За­гра­нич­ну Цр­кву вра­ти Епи­ско­пе ко­ји су се од ње одво­ји­ли (Ми­тро­по­ли­те Евло­ги­ја и Пла­то­на са њи­хо­вим ви­ка­ри­ма). Он је та­ко­ђе био по­сред­ник из­ме­ђу ње и Ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја, ко­га је по­што­вао и во­лео као свог рек­то­ра са Ака­де­ми­је. Ме­ђу­тим, убр­зо се уве­рио да се Ми­тро­по­лит Сер­ги­је на­ла­зи у ру­ка­ма не­при­ја­те­ља Цр­кве и да су ње­го­ва де­ла штет­на по њу, што му је у пи­сму ди­рект­но и са­оп­штио.
Ру­си­ма у ег­зи­лу Па­три­јарх Вар­на­ва се обра­тио 9/22. ју­ла 1930. го­ди­не, за вре­ме слу­жбе у ру­ској Тро­јиц­кој цр­кви, бе­се­дом у ко­јој је ре­као: "Знај­те да не­вер­ни­ци ко­ји го­не Цр­кву, не са­мо да је му­че, не­го се тру­де и да на­пра­ве рас­кол, да је раз­је­ди­не, и на сва­ко­ја­ке на­чи­не пру­жа­ју сво­је зло­чи­нач­ке ру­ке ка ва­ма ко­ји се на­ла­зи­те из­ван гра­ни­ца сво­је Отаџ­би­не. Ви, вер­ни си­но­ви Ру­си­је, тре­ба да има­те на уму да пред­ста­вља­те је­ди­ни осло­нац ве­ли­ког Ру­ског на­ро­да... Цр­кве­ни раз­до­ри ко­је су по­се­ја­ли не­при­ја­те­љи ва­ше До­мо­ви­не тре­ба по сва­ку це­ну да пре­ста­ну. Ме­ђу ва­ма се на­ла­зи ве­ли­ки је­рарх Ми­тро­по­лит Ан­то­ни­је, ко­ји пред­ста­вља украс ва­се­љен­ске Пра­во­слав­не Цр­кве. То је уз­ви­шен и уман чо­век, на­лик пр­вим је­рар­си­ма Цр­кве Хри­сто­ве, на по­чет­ку хри­шћан­ства. Он је ри­зни­ца цр­кве­не исти­не, и они ко­ји су се одво­ји­ли, к ње­му тре­ба да се вра­те. Сви ви, не са­мо они ко­ји жи­ве код нас у Ју­го­сла­ви­ји, не­го и они ко­ји се на­ла­зе у Аме­ри­ци, у Ази­ји, у свим зе­мља­ма све­та, тре­ба да чи­ни­те јед­ну не­у­ни­шти­ву це­ли­ну, на че­лу са ва­шим ве­ли­ким Ар­хи­па­сти­ром Ми­тро­по­ли­том Ан­то­ни­јем, и да не по­клек­не­те пред на­па­ди­ма и про­во­ка­ци­ја­ма не­при­ја­те­ља Цр­кве. Ја као Срп­ски Па­три­јарх и са­да ваш ро­ђе­ни брат, ва­тре­но се мо­лим Бо­гу да он сје­ди­ни све Ру­се ко­ји се на­ла­зе у ино­стран­ству у јед­ну це­ли­ну, ка­ко би Ру­си­ја уста­ла она­ква ка­ква је би­ла, пред­во­ђе­на Пра­во­слав­ним Са­морд­жав­ним Им­пе­ра­то­ром. У име Го­спо­да Ису­са Хри­ста и свих све­тих Ње­го­вих, бла­го­си­љам вас бла­го­сло­вом па­три­јар­ха".
Па­три­јарх Вар­на­ва је узи­мао жи­вог уче­шћа у де­ли­ма Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве, са­зи­ва­ју­ћи под сво­јим пред­се­да­ва­њем са­ве­то­ва­ња пред­став­ни­ка раз­ли­чи­тих за­гра­нич­них Цр­кве­них обла­сти у ци­љу из­гла­ђи­ва­ња не­су­гла­си­ца, пре­ки­да рас­ко­ла и по­врат­ка у Ру­ску За­гра­нич­ну Цр­кву оних ко­ји су иза­шли из ње. Уз ње­го­во уче­шће и под ње­го­вим пред­се­да­ва­њем са­чи­ње­на је "Од­лу­ка (По­ло­же­ни­је) о Ру­ској Пра­во­слав­ној Пра­во­слав­ној За­гра­нич­ној Цр­кви" ко­ју су пот­пи­са­ли и он и ру­ски је­рар­си, и ко­ја је пред­ста­вља­ла основ за упра­вља­ње Ру­ском За­гра­нич­ном Цр­квом.
Исти та­кав љу­ба­вљу ис­пу­њен од­нос пре­ма Ру­ској За­гра­нич­ној Цр­кви по­ка­зи­вао је и Ан­ти­о­хиј­ски Па­три­јарх Гри­го­ри­је, ко­ји јој је увек пру­жао по­др­шку. Он је из­ме­ђу оста­лог при­ло­жио сред­ства за штам­па­ње Пра­во­слав­ног Ка­ти­хи­зи­са ко­ји је са­ста­вио Ми­тро­по­лит Ан­то­ни­је. У оп­ште­њу са Ру­ском Пра­во­слав­ном За­гра­нич­ном Цр­квом увек је пре­би­вао и нај­све­ти­ји Алек­сан­дриј­ски Па­три­јарх, пру­жа­ју­ћи јој брат­ску по­др­шку и обра­ћа­ју­ћи се ње­ним пр­во­је­рар­си­ма као за­ко­ни­тим цр­кве­ним пред­вод­ни­ци­ма. Бла­же­ни Па­три­јарх Је­ру­са­лим­ски та­ко­ђе – не са­мо да је до­пу­штао де­ло­ва­ње Ру­ске Цр­кве у обла­сти­ма сво­је Па­три­јар­ши­је, не­го ју је и по­зи­вао на уче­шће у па­три­јар­шиј­ским по­сло­ви­ма. Та­ко, ка­да је имао по­тре­бу за ру­ко­по­ла­га­њем но­вих епи­ско­па, он је ра­ди са­слу­жи­ва­ња по­звао Ар­хи­е­пи­ско­па Ана­ста­си­ја, по­то­њег Ми­тро­по­ли­та и Пр­во­је­рар­ха Ру­ске за­гра­нич­не Цр­кве ко­ји се у то вре­ме на­ла­зио у Је­ру­са­ли­му. Ње­го­во бла­жен­ство па­три­јарх Ти­мо­теј био је је­дан од епи­ско­па ко­је су за­јед­но ру­ко­по­ло­жи­ли Па­три­јарх Да­мјан и Ми­тро­по­лит Ана­ста­си­је. У оп­ште­њу са Ру­ском За­гра­нич­ном цр­вом увек је био и Ар­хи­е­пи­скоп Си­нај­ске Го­ре. У брат­ском је­дин­ству са њом би­ла је и Бу­гар­ска Цр­ква. У обла­сти­ма По­ме­сних Цр­ка­ва Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква се о сво­јим ду­хов­ним че­ди­ма ста­ра­ла уз са­гла­сност је­рар­хи­је тих цр­ка­ва и у гра­ни­ца­ма одо­бре­ња де­ло­ва­ла је пот­пу­но са­мо­стал­но, на­ста­вља­ју­ћи да оства­ру­је пра­ва Ру­ске Цр­кве ко­ја су јој прет­ход­но да­та.
Го­ди­не 1935. обе­ле­жен је ју­би­леј пе­де­се­то­го­ди­шњи­це све­ште­но­слу­же­ња пр­во­је­рар­ха Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве Ми­тро­по­ли­та Ан­то­ни­ја. Пра­зно­ва­ње овог ју­би­ле­ја до­би­ло је ка­рак­тер ве­ли­ког сла­вља Пра­во­слав­не Цр­кве. У ње­му је жи­во уче­шће узе­ла не са­мо Срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква, у чи­јим је обла­сти­ма он жи­вео, не­го су у Бе­о­град до­пу­то­ва­ли и пред­став­ни­ци ра­зних дру­гих цр­ка­ва. У име Ан­ти­о­хиј­ске Цр­кве при­су­тан је био Ми­тро­по­лит Или­ја Ли­ван­ски. Сти­гли су и дру­ги пред­став­ни­ци, из ра­зних кра­је­ва зе­маљ­ског ша­ра.
Сле­де­ће, 1936. го­ди­не, Пр­во­је­рарх Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве Ми­тро­по­лит Ан­то­ни­је се упо­ко­јио.(1) Ње­гов на­след­ник по­стао је ми­тро­по­лит Ана­ста­си­је, ко­ји је пред­на­ре­чен још ра­ни­је, и убр­зо је иза­бран од стра­не Са­бо­ра Ру­ских За­гра­нич­них Ар­хи­је­ре­ја. Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква је на­ста­ви­ла да по­сто­ји и да де­лу­је као и ра­ни­је, ру­ко­во­де­ћи се "По­ло­же­ни­јем" усво­је­ним под пред­се­да­ва­њем Па­три­јар­ха Вар­на­ве, сву­да ужи­ва­ју­ћи сво­ја пре­ђа­шња пра­ва. Го­ди­не 1937. у про­гон­ству се упо­ко­јио Чу­вар тро­на Мо­сков­ског Па­три­ја­ра­ха, Ми­тро­по­лит Кру­тиц­ки Пе­тар, а ма­ло пре ње­га, или убр­зо на­кон ње­га, та­ко­ђе у про­гон­ству, упо­ко­јио се ми­тро­по­лит Ки­рил Ка­зан­ски, ко­ји је тре­ба­ло да по­ста­не Чу­вар тро­на по­сле Ми­тро­по­ли­та Пе­тра. Си­нод Мо­сков­ске Па­три­јар­ши­је, са­ста­вљен од ар­хи­је­ре­ја ко­је је са­звао Ми­тро­по­лит Сер­ги­је, по­ста­вио је овог по­след­њег за Чу­ва­ра Па­три­јар­шиј­ског тро­на. У то вре­ме Ру­ска Цр­ква уну­тар Ру­си­је на­ла­зи­ла се у ста­њу крај­ње опу­сто­ше­но­сти. На сло­бо­ди је би­ло са­мо 20 ар­хи­је­ре­ја, ве­ћи­на цр­ка­ва би­ла је за­тво­ре­на, уни­ште­на, или су пак ко­ри­шће­не у без­бо­жне свр­хе. Огром­на про­стран­ства ни­су има­ла ни је­дан храм. Мо­шти и чу­до­твор­не ико­не пре­не­те су у му­зе­је. Ве­ћи­на пре­о­ста­лог све­штен­ства на­ла­зи­ла се у про­гон­ству, на при­нуд­ним ра­до­ви­ма, или су пак жи­ве­ли скри­ва­ју­ћи свој чин: ко­ри­цу хле­ба за­ра­ђи­ва­ли су ра­де­ћи би­ло ка­кав по­сао, и са­мо су у нај­стро­жој тај­но­сти оба­вља­ли бо­го­слу­же­ња код вер­них хри­шћа­на.
Исто­вре­ме­но, ми­тро­по­лит Сер­ги­је је на­ста­вљао да твр­ди ка­ко у Ру­си­ји не­ма го­ње­ња Цр­кве... Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква ко­ја ви­ше ни­је би­ла пот­чи­ње­на Ми­тро­по­ли­ту Сер­ги­ју и ње­го­вом Си­но­ду, оста­ла је пре­ма њи­ма у пре­ђа­шњем од­но­су, од­но­сно ни­је их при­зна­ва­ла. Ипак, она је за осе­ћа­ла да је јед­но са Мај­ком Цр­квом ко­ја стра­да, па је као и пре уз­но­си­ла мо­ље­ња за њу и за бра­ћу ко­ја стра­да­ју.
Го­ди­не 1939. по­чео је Дру­ги Свет­ски рат у ко­ји је уву­че­на и Ру­си­ја пред­во­ђе­на со­вјет­ском вла­шћу. На­род је оче­ки­вао да ће рат до­не­ти осло­бо­ђе­ње од со­вјет­ске вла­сти, па су се у по­чет­ку чи­та­ве је­ди­ни­це пре­да­ва­ле, не же­ле­ћи да бра­не сво­је угње­та­че. Ипак, ка­да су Ру­си схва­ти­ли да се бор­ба во­ди про­тив са­ме Ру­си­је ко­ју Нем­ци же­ле да по­ко­ре, по­ди­гли су се у за­шти­ту сво­је Отаџ­би­не. Со­вјет­ска власт је ис­ко­ри­сти­ла на­род­ни по­лет. Ви­де­ћи да је ве­ра, ко­ју је на­род до­тле та­јио, у ра­ту по­че­ла не­за­др­жи­во да се ма­ни­фе­сту­је и да је не­мо­гу­ће спу­та­ти је, јер она као и у про­шло­сти пред­ста­вља глав­ну уну­тра­шњу си­лу ми­ли­о­на Ру­са, со­вјет­ска власт је ре­ши­ла да при­вре­ме­но при­ста­не на уступ­ке и иза­ђе у су­срет Цр­кви, ка­ко би на­род учи­ни­ла сво­јим са­ве­зни­ком у те­шкој бор­би у ко­јој би без на­род­не по­др­шке ла­ко мо­гла да бу­де уни­ште­на. Та­ко су отво­ре­ни не­ки хра­мо­ви и део мо­шти­ју вра­ћен је из му­зе­ја. Ово је био са­мо ма­ли део све­ти­ња и цр­кве­не имо­ви­не ко­ју су со­вје­ти при­сво­ји­ли, но ипак мно­ги су чак и у то­ме ви­де­ли про­ме­ну од­но­са со­вјет­ске вла­сти пре­ма Цр­кви.
Со­вјет­ска власт је до­пу­сти­ла из­бо­ре за па­три­јар­ха и Цр­кви је да­ла при­вид­ну сло­бо­ду, ма­да у су­шти­ни ни ма­ло ни­је олак­ша­ла њен по­ло­жај. Па­три­јарх и ње­гов Си­нод би­ли су под стро­гим над­зо­ром вла­сти и ни­шта ни­су мо­гли да учи­не без зна­ња пред­став­ни­ка со­вјет­ског ре­жи­ма, то јест без пред­сед­ни­ка Со­вје­та за по­сло­ве Пра­во­слав­не Цр­кве, јер су има­ли оба­ве­зу да сле­де ње­го­ва упут­ства. У то­ме не­ма ни­ка­кве слич­но­сти са по­ло­жа­јем Нај­све­ти­јег Си­но­да за вре­ме Цар­ске Ру­си­је. Цар и ње­го­ва вла­да би­ли су пра­во­слав­ни и стре­ми­ли су ка до­бру Цр­кве, а ако је у то вре­ме и би­ло слу­ча­је­ва да обер-про­ку­ра­то­ри као пред­став­ни­ци вла­сти по­гре­шно схва­те ин­те­ре­се Цр­кве и ако су њи­хо­ва де­ла би­ла штет­на за Цр­кву, то су ипак би­ле са­мо уса­мље­не епи­зо­де, ко­је је­су на­но­си­ле ште­ту, али ни­су пред­ста­вља­ле си­сте­мат­ско ра­за­ра­ње Цр­кве.
С дру­ге стра­не, со­вјет­ска власт је ко­му­ни­стич­ка, без­бо­жна у сво­јој осно­ви и иде­ји. Она је се­би по­ста­ви­ла за циљ уни­ште­ње сва­ке ре­ли­ги­је као су­је­вер­ја, и ус­по­ста­вља­ње ате­и­зма. Мо­же би­ти при­вре­ме­них усту­па­ка, мо­гу би­ти при­ме­ње­ни раз­ли­чи­ти так­тич­ки ме­то­ди, али основ­ни циљ оста­је не­про­ме­њен. Ко­ри­сте­ћи цр­кве­ну власт и Цр­кву за по­сти­за­ње сво­јих по­ли­тич­ких ци­ље­ва, со­вјет­ска власт је уна­пред при­пре­ма­ла уда­рац ко­ји ће за­да­ти Цр­кви ка­да бу­де на­шла да то мо­же ла­ко да из­ве­де. До­ка­зе и при­ме­ре та­кве при­ла­го­дљи­во­сти со­вјет­ске по­ли­ти­ке ми ви­ди­мо у свим обла­сти­ма. Со­вјет­ска власт, ка­да јој је би­ло по­треб­но, ис­ко­ри­сти­ла је па­три­о­ти­зам ру­ског на­ро­да и пред­ста­ви­ла се као оди­ста ру­ска власт, али рат се још ни­је ни за­вр­шио, а ру­ске па­три­от­ске па­ро­ле би­ле су од­ба­че­не, и вла­да је у пр­ви план ис­та­кла ин­тер­на­ци­о­нал­ну по­ли­ти­ку и ци­ље­ве ко­му­ни­зма, иако се у пр­ви мах ни­је у пот­пу­но­сти од­ре­кла ру­ских исто­риј­ских ци­ље­ва ко­ји су јој тре­нут­но би­ли од ко­ри­сти. По­што је у вре­ме ра­та до­пу­сти­ла ја­ча­ње ути­ца­ја ар­ми­је и и ви­со­ких офи­ци­ра, со­вјет­ска вла­да се по­сле об­ра­чу­на­ла са вој­ним ста­ре­ши­на­ма ко­је су сте­кле по­пу­лар­ност, па је мно­ге ис­так­ну­те вој­ни­ке по­сла­ла у про­гон­ство, об­ја­вив­ши да све рат­не успе­хе тре­ба при­пи­са­ти ко­му­ни­стич­кој пар­ти­ји. По­што су ус­по­ста­ви­ле при­ја­тељ­ске од­но­се са ра­зним стра­ним вла­да­ма, со­вјет­ске во­ђе су на­кон ра­та оштро про­ме­ни­ле свој став, па су по­че­ле да бла­те оне са ко­ји­ма су се до та­да гр­ли­ли. Со­вјет­ска вла­да је за вре­ме ра­та по­зи­ва­ла да се по­др­жи це­ло­ви­тост и сла­ва Отаџ­би­не, да би по­сле оте­ра­ла у смрт мно­ге ис­так­ну­те ру­ске па­три­о­те.
Та­ко и у по­гле­ду Цр­кве, ко­му­ни­стич­ка вла­да је, про­тив­но осно­ва­ма свог по­гле­да на свет, у од­ре­ђе­ном тре­нут­ку по­др­жа­ла Цр­кву, има­ју­ћи у ви­ду да ће он­да ка­да јој она ви­ше не бу­де по­треб­на по­ни­шти­ти све што јој је до­пу­сти­ла, и њу са­му уни­шти­ти.
Због че­га со­вјет­ска власт у да­на­шње вре­ме по­не­кад по­ка­зу­је при­вид­ну бла­го­на­кло­ност пре­ма Цр­кви? Као пр­во, због то­га што се још не осе­ћа до­вољ­но ја­ком да би у сва­кој при­ли­ци мо­гла да сту­пи у отво­ре­ну бор­бу про­тив ве­ру­ју­ћег на­ро­да у Ру­си­ји и да се отво­ре­но су­ко­би са њим, пред очи­ма чи­та­вог све­та, по­го­то­во због мо­гу­ћих ме­ђу­на­род­них ком­пли­ка­ци­ја. Као дру­го, њој је по­треб­но да за не­ко вре­ме при­кри­је сво­је пра­ве ци­ље­ве и да ис­ко­ри­сти све­штен­ство за ства­ра­ње по­зи­тив­ног ми­шље­ња о се­би ме­ђу сло­бод­ним на­ро­ди­ма. Као тре­ће, пре­ко све­штен­ства ко­је јој је пот­чи­ње­но со­вјет­ска власт же­ли да огра­ни­чи ре­ли­ги­о­зно бу­ђе­ње, да ути­че на ру­ско ра­се­ја­ње и др­жи у сво­јим ру­ка­ма ру­ску еми­гра­ци­ју. Зна­ју­ћи да се Ру­си оку­пља­ју пр­вен­стве­но око Цр­кве, она, по­што са­да још не­ма сна­ге да је уни­шти, хо­ће да пре­ко ње ма­кар оства­ри ути­цај на оне ко­ји јој ни­су пот­чи­ње­ни: др­же­ћи у сво­јим ру­ка­ма све­штен­ство, она са­мим тим ра­чу­на да ће мо­ћи да ути­че и на па­ству. Ода­тле зах­тев, пре­ко по­гла­ва­ра Цр­кве ко­ји јој се по­ко­ра­ва, да сви све­ште­но­слу­жи­те­љи пот­пи­шу из­ја­ву ло­јал­но­сти со­вјет­ској вла­сти. Да ли је та­кав зах­тев за­ко­нит и мо­же ли се ис­пу­ни­ти?
Ру­си из­ван гра­ни­ца Ру­си­је ни­су по­да­ни­ци со­вјет­ске вла­сти. Оста­ју­ћи вер­ни сво­јој Отаџ­би­ни, ми не при­зна­је­мо као за­ко­ни­ту ону власт ко­ја иде про­тив хи­ља­ду­го­ди­шњег по­гле­да на свет на­шег на­ро­да, па смо и у ино­стран­ство оти­шли ка­ко јој се не би­смо пот­чи­ни­ли. За­што ар­хи­је­ре­ји и дру­ги кли­ри­ци тре­ба да јој обе­ћа­ју ло­јал­ност? Тра­жи ли Ар­хи­е­пи­скоп Кон­стан­ти­но­по­ља, Ва­се­љен­ски Па­три­јарх, од сво­је грч­ке и дру­ге па­стве ко­ја се на­ла­зи у Аме­ри­ци и дру­гим де­ло­ви­ма све­та ло­јал­ност тур­ској вла­сти?
Тра­жи ли Ан­ти­о­хиј­ски Па­три­јарх, чи­ја па­три­јар­ши­ја об­у­хва­та Си­ри­ју и Ли­бан, ло­јал­ност јед­ној или дру­гој вла­ди од оних ко­ји ни­су њи­хо­ви др­жа­вља­ни?
Да ли је Ру­ски Све­ти си­нод зах­те­вао ло­јал­ност Ру­ској вла­ди, или чак са­мом Нај­бла­го­че­сти­ви­јем Им­пе­ра­то­ру, од пра­во­слав­них гра­ђа­на Аме­ри­ке или од оних ко­ји су би­ли по­да­ни­ци дру­гих др­жа­ва?
У вре­ме Ру­ско-Ја­пан­ског су­ко­ба, ру­ски Ар­хи­е­пи­скоп Ни­ко­лај, про­све­ти­тељ Ја­па­на, остао је у тој зе­мљи и да­вао бла­го­слов пра­во­слав­ним ја­пан­ским вој­ни­ци­ма ко­ји су кре­та­ли у рат ка­ко би се бо­ри­ли за сво­ју отаџ­би­ну. Ма­да он сам ни­је оба­вљао та­ква бо­го­слу­же­ња, јер ни­је мо­гао да се мо­ли за по­бе­ду над сво­јом отаџ­би­ном Ру­си­јом, до­пу­стио је то ја­пан­ском све­штен­ству ко­је се на­ла­зи­ло под ње­го­вом ју­рис­дик­ци­јом. По за­вр­шет­ку ра­та због до­брог оба­вља­ња сво­је па­стир­ске ду­жно­сти био је на­гра­ђен од стра­не Ру­ског Све­тог Си­но­да, па и са­мог Ру­ског Ца­ра. Ако су та­ко по­сту­па­ли Нај­бла­го­че­сти­ви­ји Цар и Нај­све­ти­ји Пра­ви­тељ­ству­ју­шчи Си­нод, има ли би­ло ко пра­во, и је ли то уоп­ште мо­рал­но, да од љу­ди ко­ји се бо­ре про­тив без­бо­жне вла­сти, пре­ко њи­хо­вих ду­хов­них па­сти­ра, тра­жи да се тој вла­сти по­ко­ра­ва­ју?
Ка­да су Срп­ски Па­три­јарх Ар­се­ни­је III и по­сле ње­га Ар­се­ни­је IV са сво­јом па­ством на­пу­сти­ли Отаџ­би­ну, ко­ја се од XIV ве­ка на­ла­зи­ла под вла­шћу Ту­ра­ка, и ка­да су се пре­се­ли­ли у дру­гу зе­мљу, ар­хи­па­сти­ри и па­сти­ри пре­се­ље­них Ср­ба ни­су се ви­ше пот­чи­ња­ва­ли но­вим па­три­јар­си­ма у Ср­би­ји по­ро­бље­ној од стра­не Ту­ра­ка, ка­ко би би­ли сло­бод­ни.
Ни­је ли се не­што слич­но до­го­ди­ло и у Грч­кој? За­што се Грч­ка цр­ква по­ја­ви­ла и по­сто­ји као ауто­ке­фал­на, ако је ње­на област од иско­на чи­ни­ла део Кон­стан­ти­но­пољ­ске (Ва­се­љен­ске) Па­три­јар­ши­је? Ка­да је 1819-1820. по­диг­нут уста­нак про­тив Ту­ра­ка, Тур­ска вла­да је од Па­три­јар­ши­је зах­те­ва­ла да од­лу­чи од Цр­кве грч­ке уста­ни­ке, и Па­три­јарх је то учи­нио. Ма­да су Гр­ци до­бро зна­ли да је он са­мо фор­мал­но ис­пу­нио оно што су Тур­ци од ње­га зах­те­ва­ли, оста­ју­ћи ду­шом и ср­цем са њи­ма, ипак су ње­го­ве за­бра­не про­гла­си­ли за не­ва­же­ће, и по­че­ли су не­за­ви­сно од ње­га да упра­вља­ју Цр­квом, а при­ли­ком обра­зо­ва­ња не­за­ви­сне Грч­ке др­жа­ве осно­ва­на је и не­за­ви­сна Грч­ка Цр­ква. Око 30 го­ди­на Ар­хи­е­пи­скоп Кон­стан­ти­но­пољ­ски и Грч­ки Си­нод ни­су би­ли у ме­ђу­соб­ном оп­ште­њу, док ко­нач­но из­ме­ђу Па­три­јар­ши­је и Грч­ке Цр­кве ни­су ус­по­ста­вље­ни од­но­си као из­ме­ђу не­за­ви­сних цр­ка­ва. Све до не­дав­но о Гр­ци­ма ко­ји су жи­ве­ли у дру­гим зе­мља­ма ду­хов­но се ста­ра­ло све­штен­ство Грч­ке Цр­кве, а тек по­сле Пр­вог Свет­ског ра­та, ка­да је Тур­ска би­ла ра­зо­ре­на и осла­бље­на, Гр­ци у ди­ја­спо­ри по­но­во су по­ста­ли ду­хов­на па­ства Ва­се­љен­ског Па­три­јар­ха. Ипак, Грч­ка Цр­ква и да­нас оста­је ауто­ке­фал­на, чак су у њу, по­сле Бал­кан­ског и два свет­ска ра­та, ушле и но­ве обла­сти при­са­је­ди­ње­не Грч­кој, ко­је су од дав­ни­на при­па­да­ле Кон­стан­ти­но­пољ­ској Па­три­јар­ши­ји, док је Ар­хи­е­пи­скоп Атин­ски до­био ти­ту­лу Нај­бла­же­ни­јег. Очи­глед­но, тек ка­да Кон­стан­ти­но­пољ по­но­во по­ста­не пре­сто­ни­ца Грч­ког цар­ства – ако се то по ми­ло­сти Бо­жи­јој до­го­ди – те две грч­ке Цр­кве ће опет да се сли­ју у јед­ну, као што су се ује­ди­ни­ли сви раз­дво­је­ни де­ло­ви Срп­ске Цр­кве он­да ка­да су све срп­ске обла­сти би­ле осло­бо­ђе­не и ује­ди­ње­не у јед­ну др­жа­ву.
Ако је узрок спо­ља­шњег одва­ја­ња де­ло­ва Цр­кве од Мај­ке-Цр­кве би­ло стре­мље­ње да се ду­хов­на сло­бо­да са­чу­ва и огра­ди од сва­ког ути­ца­ја вла­сти ко­је ни­су хри­шћан­ске али ипак на свој на­чин по­шту­ју Бо­га и ко­је огра­ни­ча­ва­ју сло­бо­ду хри­шћа­на али су отво­рен про­гон до­пу­шта­ле са­мо по­вре­ме­но – он­да је тим пре оправ­да­но, до­пу­сти­во и нео­п­ход­но да се ве­ру­ју­ћи са­чу­ва­ју од сва­ког при­ти­ска вла­сти ко­ја је се­би као циљ отво­ре­но по­ста­ви­ла бор­бу про­тив ре­ли­ги­је као про­тив су­је­вер­ја, и си­сте­мат­ски те­жи ње­ном уни­ште­њу.
"Вра­та ада не­ће одо­ле­ти Цр­кви" – Цр­ква је до­жи­ве­ла стра­шна го­ње­ња и пре­тр­пе­ла их, овен­чав­ши се збо­ром но­вих му­че­ни­ка. Али Цр­ква ни­ка­да ни­је же­ле­ла го­ње­ња, не­го се мо­ли­ла за из­ба­вље­ње од њих и од са­бла­зни. Мо­ли­ла се за не­у­спех го­ни­те­ља и по­зна­то је ка­ко је Ју­ли­јан Од­ступ­ник по­ги­нуо ка­да се све­ти Ва­си­ли­је Ве­ли­ки по­мо­лио да Цр­ква бу­де са­чу­ва­на од ње­га.
Ко­ме је по­треб­но уни­ште­ње Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве?
Да ли ру­ским из­бе­гли­ца­ма, ру­ској еми­гра­ци­ји? Па њи­ма упра­во За­гра­нич­на Цр­ква да­је сна­гу, ује­ди­њу­је их и шти­ти од пот­пу­ног иш­че­за­ва­ња по­ве­за­ног са гу­бит­ком Пра­во­слав­не ве­ре, а исто­вре­ме­но чу­ва и це­ло­куп­ну ру­ску кул­ту­ру ко­ју је по­ди­гло Пра­во­сла­вље.
То да­кле мо­гу да же­ле са­мо не­при­ја­те­љи ру­ског на­ро­да.
Да ли је за Ру­ску Цр­кву уну­тар Ру­си­је ко­ри­сно уни­ште­ње За­гра­нич­не Цр­кве и ње­но при­са­је­ди­ње­ње Па­три­јар­ши­ји?
Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква се ду­хов­но не одва­ја од сво­је Мај­ке ко­ја стра­да. Она за њу уз­но­си мо­ли­тве, чу­ва ње­но ду­хов­но и ма­те­ри­јал­но бо­гат­ство и сје­ди­ни­ће се са њом он­да ка­да иш­че­зну узро­ци њи­хо­вог раз­два­ја­ња.
Не­ма сум­ње да су и уну­тар Ру­си­је мно­ги је­рар­си, кли­ри­ци и све­тов­ња­ци са на­ма, те да би и са­ми ра­до по­сту­пи­ли као ми, ка­да би то би­ло мо­гу­ће.
Пре­ста­нак одво­је­ног по­сто­ја­ња За­гра­нич­не Цр­кве по­тре­бан је и ко­ри­стан са­мо Со­вјет­ској вла­сти. Пре­ко све­штен­ства она же­ли да има кон­тро­лу над еми­гра­ци­јом и ути­цај на њу. По­што еми­гран­ти не би хте­ли да бу­ду под ду­хов­ним ру­ко­вод­ством па­сти­ра ко­ји за­ви­се од со­вје­та, они се ви­ше не би оку­пља­ли око Цр­кве и та­ко би пре­ста­ли да бу­ду опа­сни по Со­вјет­ску власт. Све­штен­ство у Ру­си­ји, на­ро­чи­то је­рар­хи­ја, пред­ста­вља­ли би та­о­це за еми­гра­ци­ју. Ако је па­три­јарх Ти­хон окри­вља­ван због де­ло­ва­ња за­гра­нич­не је­рар­хи­је и у вре­ме ка­да ни­је би­ло ни­ка­квог осно­ва за та­ко не­што, он­да би па­три­јарх у усло­ви­ма пот­чи­ње­но­сти за­гра­нич­них ар­хи­је­ре­ја сно­сио пот­пу­ну од­го­вор­ност за њих. При­ли­ком исту­па­ња ру­ских еми­гра­на­та про­тив со­вјет­ске вла­сти, она се та­да не би устру­ча­ва­ла да Па­три­јар­ха обе­си на вра­ти­ма Кре­мља, баш као што су Тур­ци обе­си­ли Па­три­јар­ха Гри­го­ри­ја V на вра­ти­ма Па­три­јар­ши­је.
Иако не­ма ви­дљи­ве од­но­се са сво­јом Мај­ком-Цр­квом у Отаџ­би­ни, Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква је у ду­хов­ном оп­ште­њу са сви­ма ко­ји та­мо стра­да­ју и ко­ји су про­го­ње­ни, ко­ји па­те у око­ви­ма и из­гнан­ству.
Ми ве­ру­је­мо и зна­мо да у Ру­си­ји по­сто­ји сил­на Пра­во­слав­на ве­ра.
Го­спод Бог, ко­ји је у вре­ме про­ро­ка Или­је са­чу­вао се­дам хи­ља­да му­же­ва да не пре­кло­не ко­ле­на пред Ва­а­лом, и да­нас има мно­го сво­јих слу­гу ко­ји Му тај­но слу­же и мо­ле се ши­ром ру­ске зе­мље. И ме­ђу ар­хи­је­ре­ји­ма ко­ји су на­о­ко по­кор­ни со­вјет­ској вла­сти, мно­ге због то­га му­чи са­вест; а ка­да се по­ја­ви мо­гућ­ност, по­сту­пи­ће по­пут оних ко­ји су на Хал­ки­дон­ском Са­бо­ру са су­за­ма из­ја­ви­ли да су сво­је пот­пи­се на Раз­бој­нич­ком Са­бо­ру да­ли под при­ну­дом. Или по узо­ру на све­тог па­три­јар­ха Па­вла ко­га је му­чи­ла са­вест и ко­ји је при­мио схи­му све­стан сво­је сла­бо­сти под ико­но­бор­ци­ма. О то­ме све­до­чи и мно­штво оних ко­ји су на­пу­сти­ли Отаџ­би­ну у вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та. То зна­ју и со­вје­ти, па их све др­же под јав­ним и тај­ним над­зо­ром, а по­го­то­во ка­да их при­вре­ме­но пу­сте у ино­стран­ство.
Но, упо­ре­до са тим по­сто­је и су­прот­не по­ја­ве. Не­дав­но се са стра­шном ху­лом на Бо­га и ве­ру Хри­сто­ву сво­јим члан­ком об­ру­шио про­фе­сор Ду­хов­не Ака­де­ми­је про­то­је­реј Оси­пов, ко­ји је са­мо не­ко­ли­ко да­на пре то­га за­у­зи­мао ис­так­ну­то ме­сто у кли­ру. Са­гла­сност са њим из­ја­ви­ло је још не­ко­ли­ко све­ште­но­слу­жи­те­ља ко­ји су од­лу­ком Си­но­да Мо­сков­ске Па­три­јар­ши­је од 30. де­цем­бра 1959. го­ди­не раш­чи­ње­ни и ли­ше­ни сва­ког цр­кве­ног оп­ште­ња. Од нас изи­ђо­ше, али не бе­ху од нас (1. Јн. 2,19). Не­сум­њи­во је да осим ових ко­ји су се већ от­кри­ли, по­сто­је и дру­ги тај­ни не­при­ја­те­љи Цр­кве, ко­ји се са­да још пре­тва­ра­ју да су ње­ни вер­ни си­но­ви, да би је ка­сни­је осра­мо­ти­ли. Под вла­шћу без­бо­жни­ка је ду­хов­на зи­ма, то­ком ко­је се др­ве­ће не мо­же рас­по­зна­ти јер је оста­ло без сво­га ли­шћа ("Па­стир" Јер­мин). Та­мо се у пот­пу­но­сти ис­пу­ња­ва­ју ре­чи про­ро­ка Ми­хе­ја: Не ве­руј­те при­ја­те­љу, не осла­њај­те се на во­ђа... Не­при­ја­те­љи су чо­ве­ку до­ма­ћи ње­го­ви (Мих. 7,5-6).
Го­ди­не 1964. Ми­тро­по­лит Ана­ста­си­је се због ста­ро­сти и бо­ле­сти по­ву­као у ми­ро­ви­ну, а на ње­го­во ме­сто иза­бран је епи­скоп Фи­ла­рет (Во­зне­сен­ски), ко­ји је стао на че­ло За­гра­нич­не Цр­кве и во­ди је истим оним пу­тем ко­јим су цр­кве­ни жи­вот усме­ри­ли ње­го­ви прет­ход­ни­ци.
Ру­ске из­бе­гли­це, ра­се­ја­не по чи­та­вом све­ту, жи­ве­ћи че­сто у вр­ло те­шким усло­ви­ма, са­мо че­ка­ју онај све­тли дан ка­да ће се Отаџ­би­на осло­бо­ди­ти од вла­сти без­бо­жни­ка ко­ји му­че ду­ше и те­ла њи­хо­ве бра­ће, па да мо­гу да се ује­ди­не. Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква за­јед­но са њи­ма под­но­си те­шки те­рет из­гнан­ства. Бу­ду­ћи да ни у че­му ни­је из­да­ла Пра­во­сла­вље, не­го чу­ва пре­да­ња и оби­ча­је Ру­ске Цр­кве, као и ње­не по­се­де ко­ји се на­ла­зе у ино­стран­ству, она се по сво­јим мо­гућ­но­сти­ма ста­ра о па­стви ко­ја јој је по­ве­ре­на, чу­ва је у Пра­во­сла­вљу, вас­пи­та­ва у њој но­ва по­ко­ле­ња и ши­ри пра­во­слав­ну ве­ру код оних на­ро­ди­ма ме­ђу ко­ји­ма се на­ла­зи. У за­гра­нич­ним хра­мо­ви­ма сваг­да се уз­но­се мо­ли­тве за стра­дал­ну Отаџ­би­ну, за про­го­ње­ну Цр­кву, за му­че­не и уби­је­не за ко­је та­мо не сме­ју отво­ре­но да се мо­ле, за спа­се­ње Отаџ­би­не и из­ба­вље­ње од сви­ре­пе вла­сти, за об­но­ву пра­ве ве­ре и по­бо­жно­сти. Сва ова мо­ље­ња мо­гу­ћа су са­мо не­за­ви­сно од оних ко­ји се на­ла­зе у ру­ка­ма те вла­сти и по­ко­ра­ва­ју јој се.
Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква, пред­во­ђе­на Са­бо­ром епи­ско­па ко­ји су са­да већ по­све­ће­ни у ино­стран­ству и ар­хи­је­реј­ском за­кле­твом оба­ве­за­ни на по­слу­шност упра­во ње­ној цр­кве­ној вла­сти, има осам­на­ест ар­хи­је­ре­ја у раз­ли­чи­тим зе­мља­ма. Она та­ко­ђе има му­шке и жен­ске ма­на­сти­ре од ко­јих не­ки по­сто­је још из вре­ме­на Цар­ства (у Па­ле­сти­ни), дру­ги су на­ста­ли у Ру­си­ји пред ре­во­лу­ци­ју (Ле­снин­ски у Фран­цу­ској, Бо­го­ро­ди­це Вла­ди­мир­ске у Ка­ли­фор­ни­ји и Ка­на­ди), а оста­ли су ство­ре­ни у да­ни­ма на­ших не­во­ља, у не­дри­ма Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве (ка­кви су на при­мер Све­то-Тро­јиц­ки у Џор­дан­ви­лу, Пре­по­доб­ног Јо­ва По­ча­јев­ског у Мин­хе­ну, Но­во Ди­вје­је­во, Но­ва Ко­ре­на Пу­сти­ња и дру­ги). Цен­тар Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве на­ла­зи се у Њу­јор­ку, у ве­ли­кој згра­ди ко­ју је по­кло­нио је­дан бо­га­ти Рус. Ту је цр­ква са чу­до­твор­ном Кур­ско-Ко­ре­ном ико­ном Мај­ке Бо­жи­је, Ми­тро­по­ли­то­ве ода­је, Си­нод­ска кан­це­ла­ри­ја ко­ју во­ди се­кре­тар Си­но­да, као и се­ди­ште дру­гих цр­кве­них уста­но­ва. Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква има сво­ју Бо­го­сло­ви­ју (ко­ја се пре­ма ло­кал­ним про­пи­си­ма на­ла­зи у ран­гу ви­ше шко­ле), сво­је сред­ње шко­ле и шко­ле где но­ве ге­не­ра­ци­је де­це ко­ја ра­сту у ино­стран­ству до­ла­зе ка­ко би учи­ли пра­во­слав­ну ве­ро­на­у­ку и усва­ја­ли ру­ску кул­ту­ру. Па­ро­хи­је и цр­кве­не оп­шти­не Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве раз­ба­ца­не су по чи­та­вом све­ту. Има их и у ве­ле­гра­ди­ма свет­ског зна­ча­ја, и на пу­стим ме­сти­ма где жи­ви тек ша­ка Ру­са. О њи­ма се ста­ра­ју све­ште­ни­ци ко­ји су че­сто при­мо­ра­ни да ду­го пу­ту­ју ка­ко би по­се­ти­ли сво­је па­ро­хи­ја­не јер жи­ве у ве­о­ма уда­ље­ним ме­сти­ма. Не­ки од њих при то­ме још мо­ра­ју да се из­др­жа­ва­ју ра­де­ћи и ка­кве дру­ге по­сло­ве, бу­ду­ћи да њи­хо­ва си­ро­ма­шна па­ства не мо­же да им обез­бе­ди сред­ства за жи­вот.
На­ро­чит зна­чај има Ру­ска Ду­хов­на Ми­си­ја у Је­ру­са­ли­му са два жен­ска ма­на­сти­ра (на Ма­сли­но­вој го­ри и у Гет­си­ма­ни­ји). Она се стал­но бо­ри за очу­ва­ње сво­јих све­ти­ња у Све­тој Зе­мљи и по­ма­же у ор­га­ни­зо­ва­њу по­кло­нич­ких пу­то­ва­ња.
Ар­хи­па­сти­ри и па­сти­ри Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве де­ле са сво­јом па­ством све ње­не ду­шев­не и ма­те­ри­јал­не те­го­бе ко­је су не­из­бе­жно по­ве­за­не са из­бе­глич­ким жи­во­том, ис­пу­ња­ва­ју свој дуг слу­же­ња Пра­во­слав­ној Ру­ској Цр­кви и слу­ша­ју глас са­ве­сти у по­гле­ду сво­је зе­маљ­ске отаџ­би­не Ру­си­је и сво­га на­ро­да. Њих ме­ђу­тим не при­ти­ска то­ли­ко оску­ди­ца, ко­ли­ко не­ра­зу­ме­ва­ње од стра­не са­бра­ће, пред­став­ни­ка дру­гих пра­во­слав­них Цр­ка­ва. И док За­гра­нич­на Цр­ква и да­ље иде истим оним пу­тем ко­ји су сво­је­вре­ме­но бла­го­сло­ви­ли Пр­во­је­рар­си чи­та­ве Пра­во­слав­не Цр­кве, од­нос њи­хо­вих на­след­ни­ка зна­чај­но се про­ме­нио. За­гра­нич­ној Цр­кви се по­ста­вља­ју огра­ни­че­ња, а ње­ној је­рар­хи­ји и кли­ру по­ста­вља­ју се зах­те­ви ко­ји се по са­ве­сти и па­стир­ском ду­гу не мо­гу ис­пу­ни­ти.
Ка­да је Ру­си­ја жи­ве­ла у спо­кој­ству, она је пру­жа­ла сва­ку по­др­шку пра­во­слав­ној са­бра­ћи ко­ја су се на­ла­зи­ла у те­жим усло­ви­ма, по­себ­но у слу­ча­ју по­ро­бље­но­сти од стра­не ино­вер­ни­ка. Не са­мо да је Др­жа­ва де­ло­ва­ла у том прав­цу, не­го је уче­шће узи­мао сав на­род. Мо­ли­тве за њих уз­но­ше­не су у хра­мо­ви­ма и ку­ћа­ма. Све ве­чер­ње мо­ли­тве штам­па­не у пот­пу­ним мо­ли­тве­ни­ци­ма за­вр­ша­ва­ле су се про­збом: "Бо­го­хул­но тур­ско цар­ство обо­ри и пра­во­слав­ним ца­ре­ви­ма по­ко­ри, пра­во­вер­је утвр­ди и до­не­си по­бе­ду пра­во­слав­ним хри­шћа­ни­ма". Ово је би­ло штам­па­но ка­ко у цр­кве­ним књи­га­ма, та­ко и у мо­ли­тве­ни­ци­ма за на­род – то сва­ко мо­же да про­ве­ри. Све до не­дав­но, мно­штво Ру­са је ту мо­ли­тву чи­та­ло у свим кра­је­ви­ма Ру­си­је. Зар не би да­нас сви још ви­ше тре­ба­ло да се мо­ле ка­ко би би­ла обо­ре­на бо­го­хул­на и бо­го­бо­рач­ка власт ко­ја се то­ли­ко око­ми­ла не са­мо на Пра­во­сла­вље, не­го уоп­ште на ве­ру у Бо­га. И ако се та­кве мо­ли­тве че­сто уз­но­се у хра­мо­ви­ма дру­гих хри­шћан­ских ве­ро­и­спо­ве­сти, зар то ни­је ду­жност пре све­га пра­во­слав­них, на­ро­чи­то си­но­ва по­ро­бље­не Ру­си­је ко­ји се на­ла­зе из­ван ње?
Јер ка­да до­ђе вре­ме, и они ко­ји су у роп­ству и они на сло­бо­ди да­ће од­го­вор Ве­ли­ком Ар­хи­је­ре­ју, Све­пра­вед­ном Су­ди­ји. Не­ка би Он та­да ре­као: У ма­ло­ме си био ве­ран... уђи у ра­дост Го­спо­да­ра сво­га.
(1964)

(1) Гроб Ми­тро­по­ли­та Ан­то­ни­ја (Хра­по­виц­ког) на­ла­зи се у крип­ти ру­ске Иверске ка­пе­ле на Но­вом гро­бљу у Бе­о­гра­ду.

Превод: Младен Станковић

© Предањске студије и Младен Станковић, 2014. Сва права задржана. Сходно одредбама Закона о ауторским и сродним правима ову књигу у целини или деловима није дозвољено умножавати или преносити електронским или механичким средствима, укључујући фотокопирање и снимање, нити је дозвољено похрањивати је у меморију компјутера или је на било који начин дистрибуирати без писменог одобрења носиоца права.

Из књиге: Светитељ Јован Шангајски Чудотворац - Житије и Акатист
Предањске стиудије, Београд, Библиотека "Филокалија", књига I
Четврто издање, тврди повез, цена 350 дин.
Списак књижара у којима можете да пронађете књигу потражите при дну левог ступца.
За поруџбину поузећем одобравамо попуст 20% (280 дин) плус цена поштанских трошкова (160 дин).