Прозорљивост и дивна дела преп. Јована Затворника Свјатогорског

Свјатогорска Свето-Успенска Лавра

Свјатогорск, Доњецка област, Украјина

Прозорљивост и дивна дела Затворникова као израз благодатне силе која је на њему почивала за живота и после смрти

Због свог узвишеног подвижничког живота и побожности затворник је био награђен од Господа благодатним даром прозорљивости. Ово потврђују неки случајеви које је записао отац протојереј Григорије Ђуков, по речима лица која су на себи доживела пројаву тог благодатног дара, а које, ради потпуности нашег биографског приказа, дозвољавамо себи да укључимо у нашу повест о делима блаженог затворника.

Анастасија Зељенцов, жена из села Богородично које се налази у близини Свјатогорске пустиње, добила је на благослов од затворника невелику икону; међутим, догодило се да је она ту икону изгубила.

Нешто касније опет је дошла код затворника са својим мужем Јованом Зељенцовим. Затворник их је благословио и одмах затим је разобличио Анастасију речима: "А ти си изгубила икону коју сам ти благословио?" Поражена оним што чује, схватила је шта је заправо изгубила, па му је пала пред ноге и са сузама измолила опроштај.

Он ју је кратко прекорио, па рече: "Ниси добро поступила када си занемарила оно што ти је дато на благослов". Онда јој је дао другу икону, па је забринуто упитао супружнике: "Имате ли деце?" Они су му са тугом одговорили да немају, иако су већ више од пет година у браку. На то их је затворник, са радосним изразом на лицу, утешио речима: "Не тугујте без разлога, молите се Богу и деце ће бити; не много, али двоје ће вам дати Бог!".

Заиста, по благослову и због молитава затворника дотле неплодна Анастасија је затруднела и добила ћерку, а две године касније родио им се и син; више деце нису имали. Уживајући у својој дечици, супружници Зељенцови благосиљају успомену на блаженог затворника који им је тачно предсказао ову породичну срећу.

+
Рођена сестра Анастасије Зељенцов, Ирина, била је удата за домаћина Василија Дермиденка, који се непрестано напијао, правио испаде, тукао своју жену и тако разорио породични дом. Дуго је несрећна жена трпела беспризорно понашање свог мужа, на кога нису деловали никакви савети да се уразуми, па је на крају изгубила наду да ће се он променити и решила је да га напусти, јер више није могла да подноси батине које је од њега добијала. Заједно са својом сестром Анастасијом дошла је у цркву Светог Претече како би видела затворника и затражила његов савет поводом развода од мужа.

Пошто ју је пажљиво саслушао, затворник је рекао: "Претрпи још мало Ирина, твој муж ће се поправити и живећете срећно, тако да људи неће моћи да вас препознају".

Ускоро затим Василије се заиста опаметио, престао је да пије, чак није хтео да окуси никакав алкохол, почео је исправно да води своје своје домаћинство, а после је добио и добро намештење као управитељ имања једног земљопоседника, где је заједно са својом женом служио верно и часно.

+
Становник Ростова Иван Снурков, побожан и благочестив човек, веома често је долазио да се моли у Свјатогорску пустињу. Једном приликом дошао ја са својим петнаестогодишњим сином Иваном и, по обичају, повео га у цркву Светог Претече, како би добили затворников благослов. Благосиљајући их, затворник је показао на сина и рекао: "То је ваш хранилац?" "Не, баћушка – са тугом је одговорио човек – он треба да иде у војску, да служи Господару". Затворник упита: "Имате и другог сина?"
"Да – одговори отац – али он је слаб и болешљив, па не може у службу". На то је затворник одлучно поновио како ће Иван бити хранилац својих родитеља у старости.

Када је навршио одређене године, Иван је узет на службу у пограничну јединицу донских козака где је провео пет година. Његови стари родитељи, који су остали са болесним сином, неспособним за рад, осиромашили су и већ су готово клонули духом. Сетивши се затворниковог предсказања и призвавши у помоћ његове молитве, стари Снурков је решио да упути молбу атаману, заповеднику донских козака, у којој је описао њихову крајњу беспомоћност и замолио да његов син буде враћен из службе, како би могао да буде хранилац оцу и мајци у старости. Било је мало наде за старца да ће атаман испунити његову молбу. Захтев да његов син буде враћен из службе деловао је сасвим неостварљиво, али он није губио наду, него се непоколебљиво уздао у затворникове речи. Међутим, од подношења молбе протекла цела година и он је већ поверовао да је одбијена, па се помирио са својом судбином. Првога дана Васкрса, после Литургије, када су се он и његова супруга спремали да након поста седну за празничну трпезу, сетили су се сина и растужили се зато што он није са њима. Одједном, врата су се отворила и у кућу је ушао Иван.

Родитељи нису могли да поверују својим очима. Мати је од радости занемела, а отац је пожурио да се целива са сином, да би га одмах потом засуо питањима – како и којим поводом је дошао. Син је саопштио да није дошао на одсуство, него је отпуштен из војске да би могао да се стара о својим старим родитељима, и то по милости атамана, који се посебно заузео око испуњавања очеве молбе. Разуме се, родитељској радости није било краја: плакали су и благодарили Богу за тако неочекивану срећу, сећајући се уједно прозорљивости свјатогорског затворника који је много пре тога предсказао овај догађај – да ће љубљени син бити њихов хранилац у старости.

И сам начин на који је млади Снурков отпуштен из службе заслужује да буде споменут. Пошто је добио молбу старог Снуркова, атаман је наложио својим потчињенима да испитају ствар. Молба је ишла на одговарајуће инстанце, али свуда су сматрали да јој се не може изаћи у сусрет. Међутим, атаман је, покренут некаквим необјашњивим унутрашњим подстицајем, без обзира на све примедбе својих потчињених, поводом молбе Снуркова донео решење да његов син буде отпуштен из војске, како би могао да брине о својим старим родитељима. Козак граничар Иван Снурков је управо у то време добио прекоманду на Кавказ, где је у то време трајао рат. Када је командир јединице у којој се налазио Снурков сазнао за одлуку о његовом отпуштању из службе, лично је отишао код атамана и замолио да Иван буде остављен у његовој јединици, јер је то козак који му је веома користан и потребан. Но, атаман је остао непоколебљив у својој одлуци. Снурков је био сасвим отпуштен из војске, на чуђење свих својих другова козака, који нису знали чиме да објасне такав поступак атамана. Молитве блаженог затворника и вера Снуркова-оца у њих, очигледно су помогле добром исходу тог дела, на радост и задовољство ове добре хришћанске породице.

+
Послушник Свјатогорске пустиње, појац Стефан имао је потребу да оде у своје родно место, у Вороњешку губернију, како би од надлежних органа добио формалну дозволу за одлазак у манастир. Припремивши се за пут, отишао је у цркву Светог Претече на Литургију, после које је затражио благослов затворника.

Старац га је благословио и рекао је: "Теби прети несрећа на путу, али треба да твориш Исусову молитву па ћеш се избавити од ње". Послушник тада није обратио нарочиту пажњу на ове затворникове речи, но оне су се убрзо оствариле на делу.

Идући својим путем, Стефан се у Валујском Николајевском манастиру срео са непознатим путником високог раста и сумњивог изгледа. У разговору Стефан му је показао неке ствари које је носио са собом. Незнанац је наставио пут заједно са њим, очигледно се трудећи да не заостане. Када су се удаљили неколико километара од манастира и сели покрај поштанског пута да предахну, непознати је почео да тражи да му Стефан преда своју торбу и ствари које су биле у њој, при чему је отворио своју торбу која је била веома велика и испуњена сламом – очигледно припремљена за пљачку. Стефан се успротивио његовом захтеву, но овај је почео да му отима торбу на силу. Сетивши се затворникових речи Стефан је почео гласно да изговара Исусову молитву. Управо у том тренутку наишао је кочијаш у празним колима. Видевши га, насилник је престао да се отима за торбу, што је Стефан искористио и сео на кола, замоливши кочијаша да га за одређену суму превезе до насеља.
"Хоћеш да ми побегнеш, – љутито је викао разбојник за Стефаном – нећеш побећи, нећеш!". Он је такође покушао да се попне на кола, али кочијаш му то, на Стефанову молбу, није допустио, него је пожурио да настави даље.

Тако је Стефан, по затворниковом благослову, избегао несрећу која му је претила – да буде опљачкан, можда чак и убијен. Затворникове речи су се остварила са поражавајућом тачношћу.
Било је случајева када је затворник по имену називао лица која није познавао, исцељивао их од болести и упозоравао на опасности.

+
Једна благородна девојка из Вороњешке губерније боловала је од падавице и није могла да се излечи никаквим медицинским средствима. Посебно јаке нападе увек је добијала у цркви, током читања светог Јеванђеља, затим приликом певања Херувимске песме, као и у време освећења Дарова. Њени родитељи су на крају решили да је довезу у Свјатогорску пустињу ради духовног излечења. У уторак, у групи са другим богомолитељима, девојка је са мајком дошла у цркву Светог Претече на Литургију и остала је да стоји у пећинском ходнику, где су чекали да затворник после литургије благослови све присутне и крене у своју келију. Ту му је она пала пред ноге и замолила га за благослов ради исцељења од болести.

Затворник јој се обратио по имену и изразио топло саучешће у њеној патњи због тешке болести која је мучи. Потом јој је рекао да га сачека у ходнику, па је отишао у своју келију, одакле је донео две посуде. У једној од њих била је света вода, а у другој уље из његовог кандила које се никада није гасило. Саветовао јој је да свакодневно узме по неколико капи свете воде, а уљем да помазује грло, и да ће бити здрава ако то испуни.

Девојка је са вером почела да испуњава оно што јој је затворник рекао и убрзо је осетила олакшање, да би затим била и потпуно исцељена од своје болести, по предсказању и молитвама блаженог старца. Након што је оздравила, ова девојка се упознала са једним господином који јој је понудио брак, на шта су пристали и њени родитељи јер је просац био човек на свом месту. Но, девојка је пожелела да пре ступања у брак оде у Свјатогорску пустињу како би затражила савет и благослов затворника да ли да се уда или да остане у девствености. На њено питање у вези са тим затворник је кратко одговорио: "Немој се удавати јер нећеш поживети још дуго". Она је послушала савет и одбила просца, да би се након пола године разболела и мирно упокојила као девственица.

+
Један побожни и благочестиви племић-земљопоседник из исте те Вороњешке губерније, кренуо је пешке, у одећи обичног човека из народа, на путовање по светим местима: био је у Кијеву, Почајеву и другим манастирима познатим по својим светињама, скривајући под сивим сељачким капутом своје право звање, и ту се са љубављу и усрдношћу клањао моштима светих угодника Божијих. По доласку у Свјатогорску пустињу овај поклоник је пожелео да види затворника и добије његов благослов. Старац је изашао да се сретне са њим, и мада га никада раније није видео, обратио му се по имену, откривши и његово звање: "Добро је Василије – рекао му је – што себе Бога ради тако смираваш, па си решио да кренеш на поклоничко путовање по светим местима; високог си и племенитог рода, а из смирења си обукао просту одећу".

Поклоник је био поражен таквом затворниковом прозорљивошћу – старац не само да га је назвао по имену, него је знао и његово звање скривено испод сељачке одеће. Са дубоким поштовањем примио је његов благослов, а онда га је упитао: "Баћушка, веома ме брине мој брат: је ли здрав?" Затворник му је одговорио: "И сам знаш од које болести твој брат болује (његов брат је био алкохоличар); саветујем ти да се што пре вратиш кући, јер тамо није све како треба и прети ти несрећа; у Москву за сада не иди!"

Заиста, овај поклоник је имао намеру да из Свјатих гора отпутује за Москву, али, по старчевом савету, похитао је да се врати кући. Ту је открио да му заиста прети велика несрећа: његов брат је протраћио сопствено имање, па је, у његовом одсуству, заложио и његово, и само још није стигао да прибави законску потврду тог акта. Дакле, да путник није пожурио са повратком кући, могао је да остане без ичега.

+
Тако је окончао своје земаљско странствовање приснопамјатни затворник Свјатогорске пустиње, јеросхимонах Јован, са тврдом вером и непоколебљивим духом, потпуно посвећен вољи Божијој, која га је чудним и тешким путем довела до вечног покоја. Но, Господ, Који држи Своја обећања и Који је рекао: "Прославићу онога који Мене прослави" – благословио је да се и име свјатогорског затворника прослави необичним и сасвим неочекиваним догађајима. Још су били живи савременици покојног затворника који су се саблажњавали њиме и осуђивали га, када су почела да се догађају знамења и исцељења на његовом гробу. Ово као да се збивало ради разобличења и њих, и свих оних који су били неблагонаклони према свјатогорском подвижнику. Човек се и невољно клања пред чудесним судовима Божијим, које људски напори нису у стању да измене.

Када се душа човека који је усрдно служио Господу после смрти пресели у загробни свет и тамо се удостоји велике милости код Бога, то блажено стање душе покојног подвижника понекад могу да осете и људи који живе на земљи, кроз заупокојено помињање душа уснулих слугу Божијих који су стекли смелост пред Господом, иако још нису прослављени као свети. Ова доброчинства, која из загробног света точе људи који су усрдно служили Господу, представљају жива сведочанства о узвишености подвижничког живота покојника који се помиње, баш као што зрели плодови и цветови на дрвету сведоче о животној сили која се крије унутар његовог стабла.

Веома је корисно удубљивати се побожним размишљањима у знамења наше живе везе са душама отаца и браће који су већ отишли од нас. Размишљање о тим знамењима може у нама да распали стремљење ка небеској отаџбини и да пробуди намеру да у нашем земном животу ходимо оним путем који су ишли синови Православне Цркве који су угодили Богу.

Имајући то у виду, пажњи благочестивих читалаца препоручујемо забелешке о исцељењима која су добијена након одслужених парастоса на гробу свјатогорског затворника, јеросхимонаха Јована. Први такав случај догодио се 13. јула 1868. године, а ускоро потом, 17. јула исте године, поновило се нешто слично. Ево шта о томе пише један очевидац.

"Тринаестог јула 1868. године дошао сам да се помолим у Свјатогорску обитељ: рекли су ми да се ту још сасвим недавно током 17 година подвизавао у затворништву јеросхимонах Јован, подвижник Божији, и ја сам пожелео да се поклоним на његовом гробу, па сам стао да се распитујем где се он налази. Пошто сам чуо да се две поклонице такође спремају да пођу тамо, а са њима и трећа која је била демонизована, сачекао сам их и заједно смо пошли на манастирски салаш, где се налази болничка црква покрај које је затворник погребен.

Нисмо се много удаљили од манастирске гостопримнице када је болесница почела да испушта громогласне крике: 'Куда ме то водите? зашто тамо да идем? Боље да се бацим, да разбијем главу о камен, него да идем тамо!' – бесно је запомагала. Затим се зауставила и повикала гласом који леди душу: 'Ја сам кнез, ја сам владика, а ви сте слаби, ви сте нула против мене!'. Након тога се само срушила у грчевима.

Обе њене сапутнице и ја са њима, са напором смо је подигли, закрстили је и посаветовали јој да се и сама прекрсти. Водили смо је под руку, јер је једва подизала ноге. Идући иза болеснице ја сам је једном прекрстио уз речи: 'У име Оца и Сина и Светог Духа', и рекао сам јој: 'Слушкињо Божија Евдокија, огради се знамењем Крста Господњег!'. Она се са напором прекрстила, а ја и њене сапутнице, обрадовани тиме, запевали смо црквени стих: 'Ми који се крстом ограђујемо, непријатељу се противимо...' Док смо певали болесница је ћутала и дрхтала.

Срели смо сељаке који су пролазили у колима. Показујући на њих, болесница је рекла: 'Ево, и ту има места за мене', а затим је повикала: 'Зашто да идем код тог Јована, немоћног монаха? Ја га знам, знам да је слаб! Боље да умрем!' На то је једна од жена које су пратиле болесницу рекла: 'Иди у бездан! Остави створење Божије!'.

'Ах, у бездан! – простењала је болесница – Кад бисте ви само знали шта је то бездан!'. Ја сам уз себе имао мало Јеванђеље на руском, па сам почео наглас да јој читам прву главу по Јовану. Но, болесница ово читање никако није могла да поднесе и страшно се ударала, па сам морао да прекинем. На пола пута, кад смо већ видели болничку цркву, несрећна девојка је повикала: 'Били смо код Митрофана и Тихона, ићи ћемо код Антонија и Теодосија; зашто да идемо код Јована, код тог слабића? О, Јован је мучитељ!'. Коначно, приближили смо се затворниковом гробу и над њим смо запевали заупокојени стих: "Са светима упокој". Болесница је такође певала са нама, али потом се срушила на гроб без свести. Замолили смо болничког јеромонаха Пајсија да одслужи парастос на подвижниковом гробу; служба још није ни почела када се болесница пренула и опет повикала: 'Јоване, мучитељу, не туци ме, не мучи ме, боље ме пусти!'.

Парастос је почео, болесна девојка се страшно мучила у грчевима: тешко је било и погледати је, толико се ломила и кривила! Њене муке су се појачале током заупокојене јектеније. Она очигледно није могла да чује Јованово име и страшно се тресла. За време певања 'Са светима упокој' почела је да повраћа и риче дивље, као звер. После парастоса отац Пајсије је болесници, видећи њену изнемоглост, изнео из цркве мало свете воде, но њени зуби су били толико стиснути да није било никакве могућности да јој се вода улије у уста. Зато смо јој крстообразно полили лице. Одмах потом она је сама отворила уста и прогутала мало свете воде; након тога је отворила очи, села и почела да моли да јој дају још свете воде да попије, што је и учињено. Болесница се побожно прекрстила и отпила воду; спокојно је то поновила три пута. Онда смо је повели у болничку цркву где се поклонила светој икони Ахтирске Мајке Божије и дато јој је да прогута мало уља из кандила пред иконом. Затим је отац Пајсије изнео мантију покојног затворника, којом је покрио болесницу; она је била тиха и молила се. Када су скинули мантију са ње, са сузама благодарности објавила је да се сада осећа потпуно здравом и неколико пута је ватрено целивала крст који је био нашивен на затворниковој мантији.

Добивши благослов оца Пајсија, радосно смо се вратили натраг са Евдокијом која је оздравила. Успут сам се распитао за детаље о њеној болести и ево шта сам сазнао: била је девојка, ћерка ђакона, родом из села Ситникова, из Острогошког округа у Вороњешкој губернији. Имала је 25 година, а боловала је од јуна 1867. године. У почетку је много пропатила, али после је доживела извесно олакшање код моштију вороњешких светитеља Митрофана и Тихона; овде, на гробу затворника Јована, приликом парастоса за његово упокојење, осетила је неописиво мучење; само Јованово име наносило јој је велик бол, али пред крај парастоса било јој је лакше, да би потпуно олакшање наступило након што је била покривена његовом мантијом, од које је осетила некакав миомирис и сасвим се повратила.

Следећег дана, после исповести, причестила се Светим Христовим Тајнама, којима претходно више од годину дана није могла да приступи. Затим је поново отишла на затворников гроб, где је поново одслужен парастос и том приликом на молитви је пролила сузе благодарности". Уз опис овог догађаја приложен је и следећи коментар: "Очевидац њеног исцељења био је, и описао га је уз спремност да његову истинитост посведочи пред свима, Василије Осипович Њератов, становник града Тотме у Вологодској губернији. Истинитост исцељења које ми се догодило потврђујем овим потписом: Евдокија Лаврентијевна Тимофејев, девојка, ћерка ђакона. Сведокиње њеног исцељења биле су: сељанка Марија Николајевна Марушина, девојка, и Раиса Плахова, козачка кћи; уместо њих, које су неписмене, на њихов захтев потписао се Алексеј Кавченко, козачки наредник из Пете Кубанске бригаде. 18. јул 1868. године".

+
Одмах по исцељењу Евдокије Тимофејевне, на гробу јеросхимонаха Јована исцељење је добила и друга дугогодишња страдалница од сличне болести. Седамнаестог јула 1868. године око подне стигле су у Свјатогорску пустињу две поклонице из града Казана, Пелагија Фјодоровна Сидоров, стара 55 година, и њена шеснаестогодишња ћерка Евдокија Трофимовна Сидоров. Ушле су у заједничку просторију за чај, где се Пелагија Сидоровна обратила послушнику Ивану Сергејевичу Домогацком, који је руководио тим одељењем, са молбом да им се обезбеди засебан смештај, јер је њена ћерка демонизована и у заједничком смештају могла би да узнемири друге богомолитеље. Домогацки ју је одвео код старешине гостопримнице, јеромонаха Августина, по чијој одлуци је њој и њеној ћерки дата засебна просторија. Затим су се вратиле на чај, у заједничку просторију која је за то била намењена. Ту се међу богомолитељима причало о недавном исцељењу Евдокије Тимофејевне на затворниковом гробу. Девојка Евдокија Сидоров, која је дотле спокојно пила чај, на први спомен Јовановог имена покрила је лице рукама и почела грозничаво да дрхти; затим је наједном кренула да бежи из просторије за чај, водећи за собом и мајку, при чему је ужаснуто викала: "Идемо, идемо одавде што пре!". Мати ју је закључала у собу, а сама је пошла код јеромонаха Августина да га обавести о стању у коме се њена ћерка налази. Испоставило се да је у августу 1865. године Евдокија Сидоров, која је тада имала 13 година, из непознатог разлога почела да добија нападе махнитости. Жестоко се ударала, гребала је своје лице, чупала косу и цепала одећу, уништавајући све што јој падне под руке, а нарочито је мрзела своју мајку, на коју је непрестано насртала. Читаву годину није могла да оде у цркву, да се причести Светим Христовим Тајнама, нити је подносила икакву светињу: никако није хтела да чита молитве или да се осени крсним знамењем, мада ју је мајка упорно подстицала на то. Када је прошло годину дана од почетка болести, мати је решила да у свој дом донесе чудотворно јављену икону Казанске Богомајке из Казанског женског манастира, како би пред њом био савршен молебан за исцељење њене ћерке. Болесница је са великим напором издржала тај молебан, након чега је била причешћена Светим Тајнама. Међутим, пошто није приметила побољшање код ћерке, њена мајка, Пелагија Сидоров, по савету казанског протојереја Сергеја Соловјева, кренула је са њом на путовање по светим местима. Седмог маја 1866. године изашли су из Казана и половином августа стигли у Задонск, где су боравили у гостопримници Задонског Богородицког манастира до 15. маја 1868. године.

Њихово путовање од Казана до Задонска било је праћено великим потешкоћама, јер је болесница од силних напада махнитости често бивала толико исцрпљена, да су јој били потребни дуготрајни одмори. Њој се тај пут ни мало није допадао, и није престајала да прекорева мајку због тога. У Задонску су је не једном доводили до кивота са моштима светог Тихона и до чудотворне Владимирске иконе Богомајке, сваки пут уз велике напоре. По благослову преосвећеног Серафима, епископа (данас архиепископа) Вороњешког, сваке недеље причешћивали су је Светим Христовим Тајнама; шест пута су над њом читали заклињуће молитве, свакодневно су јој на силу давали да прогута мало уља из кандила пред моштима светитеља Тихона; но, и поред свега тога, у њеном здравственом стању није било промена.

Пред причешће Светим Тајнама њој би се страшно надуо врат, али после би оток сам од себе прошао. Херувимску песму на Литургији никако није могла да поднесе, па би се сваки пут страшно бацала у грчевима и стењала. Исто дејство је на њу производило и читање заклињућих молитава, над којима се богохулно исмевала. У Задонску је посебно често и бесомучно устајала на своју мајку, коју није престајала да вређа, чак је претила и да ће је убити, или да ће "сам" себе лишити живота, услед чега је мајка била у непрестаном страху да ће им се догодити нешто ужасно. Ретки су били тренуци у којима је болесница била свесна: она би тада плакала и горко се кајала због увреда које је нанела мајци. Петнаестог маја 1867. године из Задонска су стигли у Вороњеж: ту су, у Митрофановом манастиру, четири човека на силу морала да довуку болесницу до моштију светитеља Митрофана. Али није било никакве могућности да је приморају да се поклони Смоленској икони Богомајке, која се налазила покрај кивота са моштима, јер се она томе противила са необичном снагом.

Из Вороњежа су пошли у Кијев, успут су посетили Дивногорски и Валујски манастир, да би на крају, 17. јула, стигли у Свјатогорску пустињу. На десетак километара до манастира болесница је постала приметно узнемирена: почела је да негодује против мајке зато што је води у Свјате горе. "Зар ти не знаш како је тамо тежак ваздух? – говорила је болесница – И шта тамо уопште има добро? Још да је затворник жив... али није, умро је, и нема разлога да идемо тамо... Пођимо боље право у Кијев".

Треба рећи да ни мајка ни ћерка претходно нису ништа знале о свјатогорском затворнику, па су се речи болеснице у том тренутку мајци учиниле неразумљивим, а њихово значење схватила је тек у Свјатим горама.

После напада који је доживела у просторији за чај, болесница није имала мира сву ноћ, туговала је и прекоревала мајку што ју је довела у Свјате горе да је погуби. Осамнаестог јула мајка ју је повела на Свјатогорску стену, на рану Литургију у храму Светитеља Николаја. Предложила јој је да после одатле оду у болничку цркву, на гроб затворника, јеросхимонаха Јована. Пошто је за њу било опасно да сама крене са тако тешком болесницом, позвала је још троје богомолитеља да јој се придруже, и уз њихову помоћ довела ју је до Николајевске цркве, где су били на Литургији, а затим су се упутили у болницу.

На месту где пут скреће ка болничкој цркви болесница се зауставила и никако није хтела да крене даље. Њени сапутници били су приморани да је даље поведу на силу, при чему је она раздражено насртала на њих. Уз велик напор, готово на рукама, они су је довукли до болничке цркве, где је у то време служен молебан пред светом иконом Ахтирске Богомајке, којој је храм и посвећен.

Положили су је на степениште црквене припрате где је провела све време молебана, након кога су изнели мало свете воде и уља из кандила које стоји пред иконом Богомајке. На силу су је напојили водом, али уље је одбила.

У то време болнички јеромонах отац Пајсије пошао је у одежди да одслужи парастос на затворниковом гробу. Одмах за њим на рукама су понели и болесницу, која се оштро противила и вриштала: "Нећу, не идем!". До половине парастоса она је тако вриштала, тресући се целим телом, али када су је покрили затворниковом мантијом, у трену је заћутала и пала на земљу, делујући као мртва. У таквом несвесном стању лежала је до краја парастоса, а затим се придигла и почела је усрдно да се моли, да би потом сама пришла и целивала Распеће на затворником надгробном споменику. Онда се окренула и замолила мајку да остави њихова имена ради помињања. Мајка ју је упитала шта то значи, јер до јуче није могла чак ни име затворника да чује, а сада и сама моли да је запишу ради помињања на његовом гробу?

Болесница је на ово одговорила: "Када су ме покрили мантијом и када сам се утишала, пришао ми је седи монах онижег раста који ме је благословио, заповедио ми да се молим Богу и обећао ми да ћу оздравити. Пренула сам се и монаха више нисам видела, али мислим да је то био сам затворник".

Деветнаестог, двадесетог, двадесет првог и двадесет другог јула болесница је одлазила на литургије у болничку цркву, усрдно се молила, али Херувимску песму још увек није могла да поднесе, него је током ње падала и грчила се. Двадесетог јула је такође на силу доведена да се причести Светим Тајнама, а када ју је тога дана јеромонах Пајсије помазао по челу уљем из кандила испред Ахтирске иконе Мајке Божије, срушила се без свести и око четири сата била је као мртва, али се потом подигла и спокојно је одслушала парастос на затворниковом гробу, након чега се са усрдношћу поклонила крсту на његовом надгробном споменику.

Двадесет трећег јула на јутарњој Литургији није се поновио напад током Херувимске песме, иако је болесница у том тренутку била благо узнемирена.

Двадесет четвртог јула је већ сасвим спокојно одслушала читаву Литургију, али, када су после тога хтели да је поведу у затворникову пећинску келију у Свјатогорској стени, она се дуго противила и није хтела до пође. Код самог улаза у келију срушила се на под као мртва. Тамо су на њу положене затворникове вериге, при чему је она ужасно неприродно отворила уста и почела да из себе испушта тежак дах чији су смрад осетили сви присутни.

Од тог времена она се осећала потпуно здраво, усрдно се молила, спокојно је стајала на Литургији, могла је разумно да приступа исповести и да се слободно причешћује Светим Христовим Тајнама, што раније није било немогуће. Али полагање затворникових верига у његовој келији и даље је код ње изазивало мучнину, мада се није онесвешћивала као пре. Уосталом, и ово је убрзо престало. Тако се она више пута слободно причешћивала Светим Тајнама у Свјатогорском манастиру, да би 5. августа последњи пут посетила затворников гроб и после тога уз потпуну наду на исцељење са својом мајком напустила свету обитељ.

Све што јој се догодило, детаљно је записано по речима њене мајке, а исцељена девојка се на том извештају потписала овако: "О истинитости свега горе изложеног сведочи мој својеручни потпис, за мене и за моју неписмену мајку, Пелагију Фјодоровну Сидоров, њена рођена ћерка, која је благодаћу Божијом добила потпуно исцељење од поменуте болести, девојка из Казана, Евдокија Трофимовна Сидоров, 5. августа 1868. године".

После два горе изложена случаја благодатног исцељења демонизованих на гробу јеросхимонаха Јована, ови случајеви су се веома умножили, па су на затворников гроб привукли велики број људи који су са великом усрдношћу тамо служили парастосе.

Манастирска управа није могла да не уочи оно што се догађало на затворниковом гробу. Зато је, плашећи се осуда, известила о исцељењима и окупљањима народа свог тадашњег епархијског архијереја, високопреосвећеног Макарија, архиепископа Харковског (и потоњег митрополита Московског). Преосвећени архипастир је заповедио да се пажљиво записују сви такви случајеви са поузданим сведоцима, да се ради тога установи посебна књига при болничком храму, и да народну усрдност када је реч о служењу парастоса на затворниковом гробу не треба спутавати.

+
Петог септембра 1868. године на затворниковом гробу исцељење је добила Мавра Фјодоровна Волошичев, девојка из села Мајака у Изјумском округу, стара 40 година. Она је била демонизована 26 година, а своју болест објашњавала је страхом претрпљеним у детињству.

Године 1863, још за живота затворника јеросхимонаха Јована, она је посетила Свјатогорску пустињу. Када је пришла старцу да прими његов благослов, он ју је благословио, наткрилио својом мантијом и рекао јој: "Ако живиш, живи тихо, а после пет година мораћеш да изађеш! – и потом је додао – Моли се Богу, Мавра, Он ће те помиловати!". Мавра тада није схватила ове старчеве речи, али је приметила да су од тог тренутка напади постали лакши и тиши. Затворникове речи као да су спутале слободу духа који је деловао у њој.

После његове смрти 1867. године напади су се опет појачали и почели жестоко да је муче. Кад се прочуло за исцељења Тимофејеве и Сидорове добијена на затворниковом гробу, Мавра Волошичев је дошла у Свјате горе и замолила да се одслужи парастос на затворниковом гробу. За време парастоса покрили су је његовом мантијом и од тада она је добила потпуно исцељење, равно пет година након након што јој је старац то обећао.

+
Двадесет седмог септембра 1867. године на затворниковом гробу исцељење је добила Наталија Агејева Безродни, из села Абросимова у Мијуском округу, стара 27 година. Сирота девојка била је демонизована три године, а разболела се у двадесет четвртој, када је живела у граду Бахмуту код ђаконске удовице Марије Сергејеве, и када је у степи са другом девојком преживела напад двојице разбојника ради пљачке. Стах је код ње изазвао појаву тешких напада махнитости.

Удовица Марија Сергејева, из љубави и саосећања према њој, решила је да се постара за несрећну девојку. Видећи њена страдања повела ју је у Свјатогорску пустињу. То је било још за живота затворника, јеромонаха Јована, кога је знала од раније. Стигли су са циљем да затраже његове молитве за исцељење болеснице. После Литургије у цркви Светог Претече довела је Наталију код затворника ради благослова, објаснила му је њену тешку болест и замолила да помогне својим молитвама. Затворник је благословио девојку и заповедио јој је да седам Литургија доноси просфоре на проскомидију и свакодневно их једе, након чега је значајно додао: "Даће Бог, оздравићеш". Испунивши оно што јој је старац заповедио, она је заиста осетила извесно олакшање: зли дух се примирио и више је није тако жестоко мучио.

Ово се догодило годину дана пре затворниковог упокојења, након којег су се напади поново појавили, и то са нарочитом силином. Када се прочуло за исцељења на затворниковом гробу, Наталија Безродни је поново доведена у Свјатогорску пустињу. Ту се сместила у манастирској гостопримници, и око недељу дана свакодневно је одлазила у болничку цркву, на затворников гроб, да слуша парастосе који му се служе. На парастосима се сваки пут отимала и ударала, показујући при томе необичну снагу, да би по њиховом окончању пала у бесвесно стање и тек нешто касније се повратила. На последњем парастосу 27. септембра у виђењу јој се јавио сам затворник, у схими и са штапом у руци, у пратњи двојице већ покојних стараца из манастира. Са кротким и веселим изразом лица обратио јој се речима: "Дакле, Нато, сада ћеш оздравити, али не греши!" Заиста, када је дошла к себи, осетила се потпуно здравом, као да се решила великог терета. Следећег дана, у потпуно спокојном расположењу, мирно и побожно се причестила Светим Тајнама, па је затим напустила Свјатогорски манастир исцељена од дугогодишње болести. Ступивши потом као послушница у Новочеркаски Јефремовски женски манастир, она тамо обавља манастирска послушања у потпуном здрављу које приписује једино благодатној помоћи загробних молитава блаженог затворника јеросхимонаха Јована.

+
Деветог октобра 1868. године на затворниковом гробу, приликом служења парастоса за њега, исцељење је добила Теодосија Агатоновна Јегоров, жена Михајла Јегорова, привремено отпуштеног из Камчатског пука, која је била демонизована. Ова жена, становница села Ополкова у Кромском срезу Орловске губерније, више од 20 година повремено је страдала од напада махнитости, пре него што ју је муж довео у Свјатогорску пустињу. Ту је приликом служења парастоса на затворниковом гробу била покривена његовом мантијом, након чега је осетила да је потпуно исцељена.

+
Петнаестог октобра 1868. године на затворниковом гробу исцељење је добила девојка Марија Фјодоровна Ушанин из села Девичја Рука у Краснослободском срезу Пензенске губерније. Према њеном сопственом признању, разболела се по допуштењу Божијем, што је представљало казну због неверовања. Наиме, она није веровала у могућност да неко буде демонизован, па је такве болеснике називала пренемагачима и варалицама. Но, онда је и сама морала да доживи ту болест, која је трајала прилично дуго. После молитве на затворниковом гробу и полагања његове мантије на њу, осетила се здравом и са осећањем покајања испричала је о томе како је била кажњена од Бога.

+
Удовица Домна Иљина Паљченко из села Баноје у Изјумском срезу, стара 60 година, свакога месеца током 17 година у време младог месеца и уштапа имала је нападе падавице. На њену молбу одслужена су четири молебана пред Ахтирском иконом Богомајке у болничкој цркви и шест парастоса на гробу затворника јеросхимонаха Јована, након чега су, од 19. октобра 1868, њени напади сасвим прошли и она се осећа потпуно здравом.

+
Девојка Марија Гаврилова Гамајунов из села Шандриголова у Изјумском срезу, стара 42 године, од своје осамнаесте године имала је нападе махнитости. Када је чула за исцељења на затворниковом гробу дошла је у Свјатогорску пустињу. Након што је одслужено неколико молебана пред Ахтирском иконом Богомајке у болничкој цркви и неколико парастоса на затворниковом гробу, од 3. новембра 1868. почела је да се осећа ослобођеном од болести која ју је мучила.

Истога дана исцељење је добила и девојка Јустина Денисова Кузменко, стара 40 година, из села Рубцова у Изјумском срезу, која је од младости боловала од падавице, као и од претеране страшљивости, услед које је сасвим изгубила спокојство. Она је имала страшна привиђења којих није могла да се реши ни дању ни ноћу. Да их не би видела, везивала је очи марамом, и само на тај начин могла је да се умири и да заспи. По доласку у Свјатогорску пустињу, после парастоса на затворниковом гробу, 3. новембра 1868. године, покрили су је његовом мантијом, након чега је осетила да је исцељена: привиђења је више нису узнемиравала, није их имала, престала је да осећа страх, а и напади падавице су од тада престали.

+
Неонила Роменски, четрнаестогодишња ћерка свештеника Стефана Роменског из Николајевске цркве у граду Изјуму, од пете године боловала је од падавице, која се код ње јављала периодично, час ређе, час чешће. Године 1868. ти напади су знатно учестали и појачали су се, тако да су се догађали и по два пута дневно. У августу исте године имала је тако силан напад да је после њега три дана лежала готово без свести, као мртва. После сваког напада дуго је осећала главобољу и слабост у читавом телу. Уз то, ови напади су је погађали изненада, па су јој не једном угрожавали и живот. Тако је једном имала напад на врху степеништа, одакле се стропоштала у приземље њихове куће и при томе тешко повредила лице и главу. Почетком октобра 1868. године Неонила Роменски је отишла у госте код својих рођака у село Рубцово које се налази на осамнаест километара од Свјатогорске пустиње. Ту је и чула за исцељења која се догађају болесницима на гробу свјатогорског затворника, па је силно пожелела да му и сама прибегне молитвом за исцељење. Стала је да моли своје домаћине да је одведу у Свјатогорску пустињу, где је у пратњи две рођаке стигла 19. октобра 1868. године и то, по својој усрдности, пешке. У Свјатогорској пустињи Неонила Роменски је ревносно посећивала све црквене службе, неколико пута се припремила и причестила Светим Христовим Тајнама, свакодневно је одлазила на затворников гроб код болничке цркве да би слушала молебане пред Ахтирском иконом Богомајке и парастосе за затворника. Тако је, по својој вери, добила потпуно исцељење болести. Излечила се чак и од муцавости, која ју је узнемиравала још од детињства, и почела да говори сасвим слободно. Деветог новембра, са осећајем искрене благодарности блаженом затворнику, потпуно здрава напустила је Свјатогорску пустињу.

+
Тимофеј Јемељанов Роменски, сељак из Изјумског среза стар 17 година, у септембру 1868. године осетио је како га тресе јака грозница, након чега је почео да бунца као да је сишао с ума. Такво стање потрајало је око два месеца. Крајем октобра почео је да га мучи неиздржљиви бол у глави, грудима и у стомаку који се подигао, што је било праћено ужасним грчевима свих удова тела. При томе, губио је свест, причао неповезано и ударао се до крви, па су били приморани да га свежу. Након што је стигао у Свјатогорску пустињу, довели су га на затворников гроб где је одслужен парастос. После су га покрили затворниковом мантијом и он се повратио: грчеви су престали, стомак се спустио и могао је сасвим сабрано да одговарао на питања која су му постављана. Ово се догодило 6. новембра 1868. године. Тимофеј Роменски је од тада почео да се осећа здравим и способним да се прихвати посла.

+
Јевграф Симеонович Мартињенко, трговац из града Славјанска у Харковској губернији, разболео се од парализе. Лекари су употребљавали свакојака средства, али болест није пролазила. Видећи безуспешност земаљске помоћи, он је, по уразумљењу свише, сву своју тугу и наду положио на Бога, и 1868. године кренуо је са својим рођацима у Свјате горе, на гроб затворника јеросхимонаха Јована. По доласку онамо, за време служења парастоса затворнику, почео је да се моли са великом усрдношћу. По завршетку парастоса болесни Мартињенко је био покривен затворниковом мантијом, након чега се осетио потпуно здравим. Узнео је славу и благодарење милосрдном Богу за добијено исцељење. Овом чудесном оздрављењу присуствовала је и Евдокија Науменко из Славјанска, која данас живи у Ростову на Дону.

+
Јосиф Јосифович Григорјев, сељак из Старобељског среза у Харковској губернији, године 1873. посетио је по обећању Свјатогорску Успенску пустињу са својим малолетним сином који се као трогодишњи дечак разболео од падавице. Болест је код дечака била праћена грчевима и губитком свести. Јосиф је са сином дошао на гроб Јована затворника, где се током парастоса усрдно молио Господу Богу да пошаље исцељење његовом детету; по завршетку парастоса дечак је био покривен затворниковом мантијом и након тога је осетио да је сасвим оздравио.

+
Девојка Олга Јонина Маторин из Тулске губерније разболела се у својој двадесет четвртој године и три године је боловала, да би крајем маја 1875. године посетила Свјатогорску Успенску пустињу где је на гробу затворника јеросхимонаха Јована добила потпуно исцељење.

+
Двадесетог маја 1876. године подофицир из Славјанска Степан Глушченко са својом женом Аном довео је у Свјатогорску пустињу седамнаестогодишњег сина Владислава који је био умно поремећен. По доласку на гроб затворника јеросхимонаха Јована, замолили су старешину болнице, јеромонаха Пармена, да одслужи парастос затворнику за исцељење њиховог болесног сина. Парастос је по њиховој жељи одслужен и болесник је покривен затворниковом мантијом. Касније је стигло писмо од Глушченкових, са потписом исцељеног Владислава, које сведочи о томе да је ово исцељење добио након парастоса на затворниковом гробу.

+
Четрнаестог октобра 1876. године на затворников гроб је доведена Параскева Козмин, жена козака Ивана Козмина из Ставропољске губерније, која је бесно вриштала, ударала се и бацала по земљи у страшним грчевима. Њен муж, Иван Козмин, саопштио је да је демонизована и затражио је од болничког јеромонаха Пармена да им одслужи парастос на затворниковом гробу. Парастос је одслужен, а затим је болесница покривена затворниковом мантијом; након тога муж ју је довео на затворников гроб, где је сада могла спокојно да стоји и да се моли. Истога дана причестила се Светим Христовим Тајнама, што раније није била у стању да учини. Свету обитељ је напустила са потпуном надом на исцељење и, по њеној вери, та нада је касније била оправдана. Супружници Козмин су 10. марта 1877. године послали у манастир прилог према својим могућностима, своју лепту – једну рубљу, и обавештење о томе да Параскева Козмина више нема нападе од којих је раније страдала.

+
Двадесет осмог јуна 1877. године на затворников гроб је доведена Марија Сисјукин, жена козака из села Обуховке у Новочеркаском округу. За време певања парастоса она се грчила, ударала се и страшно је вриштала. Када су је покрили затворниковом мантијом, утишала се и почела је мирно и сабрано да одговара на питања која су јој постављали. Следећег дана причестила се Светим Христовим Тајнама, што раније дуго није могла да учини. Када је после поново дошла на затворников гроб, јеромонаху Пармену је изјавила да је исцељена, што је потврдила и њена сапутнице Наталија Хрипков из Азова.

+
Седмог августа 1877. године Татјана Ређкина из села Синкова у Вјатској губернији доведена је на затворников гроб, где је за време парастоса махнито вриштала и ударала се; али после тога, када су је покрили затворниковом мантијом, утишала се и мирно је устала. Деветог августа је опет дошла на затворников гроб, где је парастос већ одслушала спокојно, усрдно се молећи, да би потом начелнику болнице јеромонаху Пармену изјавила како је већ 7 година пати од махнитости и како је на гробу затворника добила исцељење, које је потврдила и њена сапутница Ана Хорошев из Села Никољског у Кологривском срезу Костромске губерније.

+
Сузана Николајевна Золотарјев, старица у поодмаклим годинама из села Николајевка у Белгородском срезу Курске губерније, у јесен 1877. године добила је тешке болове у леђима и слабинама. Око три месеца се мучила, али није имала много користи од медицинске помоћи, што је веома растуживало њене ћерке. Болови су се час појачавали, час су бивали слабијег интензитета, тако да доктор који ју је лечио није више знао чиме би могао да јој помогне. Овакво стање потрајало је све до 12. новембра. Тога дана је једна познаница донела њеним ћеркама књижицу са описом живота и подвига свјатогорског затворника јеросхимонаха Јована и његов портрет. Старија ћерка болеснице почела је да чита ту књижицу, али, када је стигла до места где се спомиње затворникова жеља да се начини његов портрет, посумњала је да је код њега можда била присутна сујета. Не прочитавши књижицу до краја, предала ју је својој сестри. У то време страдања болеснице су се до те мере појачала, да је по читавој кући одјекивало њено болно јечање. Уплашене ћерке нису знале како да јој помогну. Млађа од њих, која је управо читала о затворниковом животу, готово нехотице принела је књижицу до болеснице, која је побожно целивала портрет затворника. Одмах потом осетила је да су њени болови престали и пожурила је да о томе обавести своје ћерке, приписујући исцељење благодатном дејству блаженог затворника кога је са вером молитвено призивала у помоћ. Њена старија ћерка је са покајањем такође испричала о помисли која се у њој појавила поводом читања затворниковог животописа, и у мислима је затражила његов опроштај. Болесница је од тада почела приметно да се опоравља и убрзо је сасвим оздравила од своје дуготрајне болести. Овај случај описала је старија ћерка исцељене.

+
Деветог јануара 1878. године Данило Горјански из села Богородично у Изјумском срезу Харковске губерније, дошао је код старешине болнице, јеромонаха Пармена, и саопштио му да се његова удата ћерка, Марија Старченко, разболела, да пати од помрачења ума и узнемирености читавог тела: она се тресла, грчила и плашила свега, тако да су он и његова жена морали на силу да је ставе на кола и довезу у болничку цркву, где је на затворниковом гробу био одслужен парастос. Након тога Марија Старченко се повратила, престала је да дрхти и да се боји, сама је спокојно села у кола и вратила се кући. Од тада се осећа здравом, а он је као отац сматрао за своју дужност да извести манастир о томе.

+
Петнаестог маја 1879. године Анастасија Иванова Гершенов из села Нижњег у Славјаносербском срезу Јекатеринославске губерније изјавила је да се разболела од тешке грознице која је трајала 10 дана. Током једног јаког напада, када је готово остала без свести, видела је себе у Свјатогорској Успенској пустињи како се усрдним мољењем обраћа у Богу починулом затворнику јеросхимонаху Јовану. Истога часа је оздравила.

+
Четрнаестог маја 1879. године Анастасија Черепахин која је била демонизована посетила је болничку цркву Свјатогорске Успенске пустиње и током парастоса на гробу затворника јеросхимонаха Јована добила је потпуно исцељење од своје болести.

+
Стефан Марков, сељак, више од 20 година боловао је од падавице. Када је чуо да у Свјатогорској Успенској обитељи на гробу Јована затворника болесни добијају исцељења и он је похитао тамо. По доласку, осмог новембра 1881. године, замолио је да се одслужи парастос на гробу угодника Божијег и том приликом усрдно се молио за своје оздрављење. По свршетку службе пошао је у манастирску гостопримницу и убрзо потом заспао је у соби коју је добио. Током сна, како је лично изјавио, осетио је како нешто вруће излази из његовог тела, услед чега се пробудио и осетио да је потпуно здрав.

+
Акилина Матвејевна Голосов, из села Обољдој у Одојевском срезу Тулске губерније, у пролеће 1882. године била је у Свјатогорској Успенској пустињи са својим мужем Филипом Голосовим и присуствовала је парастосу на гробу затворника јеросхимонаха Јована. Након парастоса покрили су је затворниковом мантијом и она је осетила олакшање, да би се касније и потпуно исцелила од своје болести, од које је патила осам година. Болест се манифестовала кроз нервне нападе и грчење тела, што се завршавало одузимањем руку и ногу; после тога уследила је умна поремећеност која је потрајала четири месеца; у том периоду она је имала изливе беса, ударала се, чупала своју косу, цепала одећу и све што јој падне под руке, тако да су морали и да је везују. Отац игуман Маркијан је о свему овоме обавештен тек приликом њихове друге посете манастиру, 10. маја 1904. године, и ово сведочанство потврђено је потписима.

+
Године 1886. Карп Васиљевич Симоњенок из села Матјева у Новгород-Северском срезу Черниговске губерније, испричао је следеће. Петог јуна 1885. године њему се родио син Јован. "Једном, девете недеље од рођења, лежао је и спавао у колевци која је конопцима била окачена о плафон. Изненада, колевка се откачила и пала је. Дете се страшно преплашило и од тада добија нападе. Ми, родитељи, гледајући његова страшна страдања, и сами смо много патили, јер нисмо могли да му пронађемо помоћ ни код доктора, нити код народних исцелитеља којима смо се обраћали. Ове муке и за нас и за дете потрајале су од августа месеца, па до априла идуће, 1886. године. Отприлике у то време, при крају нашег горког искушења, чули смо да се неколико богомолитеља из нашег села спрема на поклоничко путовање у Свјатогорску пустињу. Тада сам се сетио уваженог јеросхимонаха Јована, и у мени су се појавиле силна вера и нада у његову помоћ. Написао сам да се помоле за здравље болесног дечака Јована и предао папир богомолитељима, заједно са лептом коју сам могао да приложим (десет копејки), како би то дали приликом савршавања парастоса на гробу Јована затворника; уз то сам их још замолио да запамте дан и час када је служен парастос на коме је споменуто наше дете. Богомолитељи су пошли на пут. Ми смо остали чекајући небеску помоћ. Дете је и даље страдало. По одласку богомолитеља, још неколико дана прошло је у мучном ишчекивању. А онда је наше дете, после дуготрајних и тешких мука, одједном заспало. Дечак је спавао дуже од двадесет четири сата; уз то, у сну се све време смејао; ми смо у једном тренутку чак помислили да је умро. Међутим, погрешили смо: не само да није умро, него напротив – када се пробудио био је сасвим здрав. Пошто су се богомолитељи вратили сазнали смо време када је служен парастос на коме је поменут наш син. Испоставило се да се оно поклапа са временом када су се дечакова страдања окончала. Заблагодаривши Богу поводом велике милости која нам је указана, пожурили смо да пошаљемо ово писмо и у њему изразимо своју захвалност.

+
Фјодор Жеребченко, стар 51 годину, из села Солодовка у Бахмутском срезу Јекатеринославске губерније, 19. маја 1904. године изјавио је игуману оцу Маркијану да је приликом посете Свјатогорској пустињи током Великог поста 1883. године, био у пећинској келији у којој се подвизавао затворник јеромонах Јован. Тада су на њега положене вериге блажене успомене Јована и добио је потпуно исцељење од грудобоље, која је трајала дуже од годину дана. Поменуту изјаву потврдио је својеручним потписом.

+
У августу 1884. године Николај и Љубов Гајдуков, становници села Олипанка у Обојанском срезу Курске губерније, дошли су у посету Свјатогорској пустињи са својом десетогодишњом ћерком Олимпијадом, која је била демонизована око две године и даноноћно је страдала, па су затражили да се одслужи парастос на гробу затворника јеросхимонаха Јована, што је и учињено. По завршетку парастоса њихову ћерку Олимпијаду покрили су затворниковом мантијом, након чега је добила оздрављење. Њени родитељи су то писмено потврдили 10. октобра исте године, уз својеручне потписе.

+
Послушница Великобудишког Преображенског женског манастира у Полтавској епархији, Марија Атјушенко, двадесет седмог фебруара 1883. године писмено је изјавила да је прилично дуго, око пет месеци, имала тешке здравствене проблеме са десном ногом, тако да на крају није могла ни да седи ни да хода. Различита средства која је употребљавала да би се излечила, остала су без резултата. Тада је, положивши сву своју наду на милосрђе Царице Небеске, Мајке Божије, почела да од ње моли помоћ и исцељење. Убрзо потом присетила се како је својевремено читала о животу свјатогорског затворника, јеросхимонаха Јована и о томе како је много болесних по његовим загробним молитвама добило исцељење. Решила је да му се обрати и она. Почела је горко да плаче призивајући га у помоћ и молећи га да јој укаже велику милост. Изнемогла од силне туге и плача, она је, ни сама не знајући како, задремала. Одједном пред њом се појавило монах који јој је рекао: "Ако хоћеш да будеш здрава, обећај да ћеш доћи у Свјате горе, на гроб затворника Јована". Истога трена осетила је да је потпуно здрава. Ван себе од велике радости устала је из постеље (то је било око поноћи уочи недеље), пробудила је своју рођену сестру и старију монахињу које су спавале и испричала им је шта јој се догодило. Пробуђене, оне нису могле да верују својим очима да пред њима стоји бивша страдалница Марија, која раније није устајала из постеље, него су мислиле да је виде у сну. Она је пред њима одмах дала обећање да ће отићи у Свјате горе на гроб блаженог Јована затворника, што је и испунила 6. маја 1886. године.

+
Александра Жданов из града Славјанска у Харковској губернији, првих дана августа 1886. године се тешко прехладила, након чега је добила јак бол у грлу. Сматрала је за неопходно да се пре свега обрати лекару, али, пошто он није могао да јој помогне, упутила се у Харков код специјалисте, но ни ту није било жељених резултата. Приликом употребе лекова које јој је доктор прописао, бол у грлу се само појачавао. Будући да јој земаљски лекари нису помогли, решила је да прибегне помоћи небеског Лекара – Бога. Почела је усрдно да се моли за олакшање својих страдања, при чему је дала завет да ће одслужити парастос на гробу блаженог затворника јеросхимонаха Јована. Првог октобра 1886. године на дан Покрова Пресвете Богородице била је у Свјатогорској обитељи и, према датом обећању, тражила је да се на затворниковом гробу одслужи парастос, након кога је бол у грлу постепено почео да пролази, да би по доласку кући била већ сасвим здрава.

+
Марта Ивановна Лобанов, из села Ксењино у Јуриновском срезу смоленске губерније, у лето 1887. године посетила је Свјатогорски Успенски манастир и била на гробу угодника Божијег јеросхимонаха Јована. Приликом служења парастоса, након што је на њу положена затворникова мантија, потпуно је исцељена од поседнутости нечистим духом. О томе је њен муж Иван Михаилович Лобанов 17. септембра 1887. послао писмену изјаву са потписом, коју је потврдио свештеник Алексеј Матвејев из места Јузова у Бахмутском срезу Јекатеринославске губерније.

+
Евдокија Георгијевна Ликов из села Орловке у Берђанском срезу Тавричке губерније писмено је изјавила како је више од 10 година патила од болести која је и њој самој била несхватљива: најпре би осетила неописиву тугу и неиздрживу жељу да бесно вришти, а потом би се појавили напади током којих би изговарала разне хуле, не само против људи, него и против свега светога. А када би се нашла у храму Божијем, никако не би могла да се моли: за време певања Херувимске песме је падала, почињала снажно да се удара и дивље да вришти. Године 1887, у време богојављенских празника, њено стање се веома погоршало; тада је дала обећање Господу Богу – да ће посетити Свјатогорску пустињу, што је и испунила. Истога часа је осетила олакшање, али то рекла није никоме, него се вратила кући, поставши тиме налик јеванђелским губавцима који нису узнели славу и благодарење Богу када су се очистили (Лк. 17,12-19); зато се њена болест обновила са још већом силином. Увидевши своју грешку, поново је обећала да ће посетити Свјатогорску обитељ. Тако је првих дана августа исте године пошла на пут са својим мужем. По доласку почела је да ревносно посећује црквена богослужења; неколико пута била је на гробу Јована затворника за време служења парастоса, молећи се при томе усрдно да јој буде послато исцељење од тешке болести; била је и у пећинској келији у којој се јеросхимонах Јован подвизавао у затворништву пуних 17 година и полагала је на себе његове вериге, осећајући при томе сваки пут извесно олакшање. Пошто је провела 13 дана у Свјатим горама, коначно се осетила потпуно здравом, па је пошла натраг кући, славећи човекољубивог Господа Бога и благодарећи Његовом светом угоднику, по чијим је молитвама и добила исцељење.

+
Василије Тесља, сељак из Шапошњикова у Острошком срезу Вороњешке губерније, изјавио је да му се 1888. године на десној потколеници појавила рана, која му је причињавала неиздржљив бол. Разна средства која је по савету лекара употребљавао како би излечио своју болест нису помагала, а операција, коју су му лекари предлагали као једино средство да се избави од болести, могла је несрећно да се оконча, услед чега се он није одлучивао на њу, него је решио да чека милост од Бога. Једном је негде чуо да на гробу свјатогорског затворника јеросхимонаха Јована болесници добијају исцељења. Пошто је осетио велику веру и наду у њега, кренуо је и он у Свјатогорску обитељ. Дошавши на затворников гроб, замолио је да се одслужи парастос, што је и учињено. Током парастоса усрдно се молио призивајући угодника Божијег у помоћ, да би по завршетку узео шаку земље са гроба коју је почео да сипа на загнојену рану на нози. Усрдна молитва, праћена ватреном вером у смелост блаженог Јована затворника пред Свевишњим престолом милосрдног Господа Бога, била је услишена и ускоро затим он је добио потпуно исцељење. Све ово је саопштио тек 22. априла 1903. године.

+
Параскева Карпенко, кћи сељака из села Новобатајска у Таганрошком округу Донске војне области, која је била демонизована од своје четрнаесте године, страшно се мучила 5 година. Њена страдања била су посебно тешка у периоду младог месеца: у страшним грчевима ударала је о земљу и помамно вриштала. Плашећи се да јој се за то време нешто не догоди, њени рођаци су морали да је везују. Будући да се налазила у тако тешкој ситуацији, она је, по савету добрих људи и са надом на милост Божију, решила да пође у Свјатогорску пустињу на гроб Јована затворника како би се тамо помолила за своје исцељење. Тако је 23. јуна 1894. заједно са рођацима стигла у манастир и замолила да се одслужи парастос за Јована затворника, што је и испуњено. По завршетку парастоса покривена је затворниковом мантијом, након чега јој је било боље, да би затим добила и потпуно исцељење. Чуду које се догодило присуствовали су: Иван Кирилович Масјученко, сељак, општина Георгијевско-Маријанска, срез Мариупољски, Јекатеринославска губернија, Дарја Птушченко из села Михајловка, општина Авдјејево, Бахмутски срез, Јекатеринославска губернија, као и њена мајка Јефимија, о чему је она дала изјаву 1. маја 1904. године, у својој двадесет осмој години.

+
Анастасија Фјодоровна Квасовски из града Славјанска у Харковској губернији разболела се од тешке грознице и током 4 месеца страшно се мучила, губећи повремено и свест. Све што је предузимано ради њеног излечења, показало се као безуспешно. Тада се Анастасија сетила Јована затворника и, пошто је имала снажну веру у његово заступништво пред Богом, тридесетог јула 1896. године пошла је са својим мужем Василијем Квасовским у Свјате горе, на Јованов гроб. Ту је по њиховој молби затворнику одслужен парастос, после чијег окончања је болесница покривена његовом мантијом и добила је потпуно исцељење. Заблагодаривши Богу и Његовом светом угоднику, вратила се кући. Ово је саопштила 9. јула 1900. године, што је потврдила и становница истог града Александра Зубарјов.

+
Стефан Војтов из села Павловка дуго је патио од тешког реуматизма у ногама, тако да је могао да хода само уз велики напор. Читавих пет година употребљавао је различита средства да би излечио ту мучну болест, али она му нису помагала; тада је решио да се обрати за помоћ Богу и јеросхимонаху Јовану, по чијим се молитвама добијају исцељења од разних болести. Са тим циљем он је 14. новембра 1886. године допутовао у Свјатогорску пустињу и посетио гроб затворника Јована, где је присуствовао парастосима који су тамо служени, и усрдно се молио, тражећи од угодника Божијег да га исцели од болести која га је мучила, па је одмах осетио олакшање. По повратку кући убрзо је сасвим оздравио, што је саопштио 29. марта 1904. године и што је заведено у нарочиту књигу која се води ради бележења исцељења добијених приликом служења парастоса затворнику Јовану, а он је то потврдио својим потписом.

+
Василије Алексејевич Силиванов, стар 26 година, из села Ламско у Старо-Осоколском срезу Курске губерније, шестог августа 1896. године писмено је изјавио да је често патио од главобоље која му је причињавала велике муке. "Једном приликом – писао је – од пријатеља сам на читање добио књигу о животу свјатогорског јеросхимонаха Јована. У почетку сам је читао непажљиво, али после сам почео да се удубљујем и да је читам са већом усрдношћу и побожношћу. После тога почео сам да помињем затворника у молитвама за упокојење на свом јутарњем и вечерњем молитвеном правилу, а понекад и за време самог читања житија. Једном тако, кад сам стајао пред иконама и држао књигу у рукама, осетио сам велико умиљење; почео сам да се молим и три пута сам изговорио следеће речи: 'Са светима упокој, Христе, душу уснулог слуге Твога јеросхимонаха Јована и сотвори му вјечнују памјат'. При томе сам учинио три поклона и целивао његов портрет који се налази у књизи. Од тог тренутка главобоља је престала и осетио сам се потпуно здравим". Уз писмо је послао и једну рубљу са молбом да се одслужи парастос на гробу затворника јеросхимонаха Јована, што је и испуњено.

+
Епистимија Рижков, девојка из Тројицког козачког насеља у Тверској области, две године је боловала од падавице и медицинска средства нису била у стању да јој помогну. Када је чула да се у Свјатим горама, на гробу затворника јеросхимонаха Јована догађају исцељења од свакојаких болести, и сама је осетила силну веру и наду у његову помоћ. Тако је 1897. године пошла у Свјатогорску обитељ, где је на њену молбу одслужен парастос за затворника. По завршетку парастоса Епистимију су покрили мантијом јеросхимонаха Јована и она се истог тренутка срушила без свести. Када се повратила осетила је да је потпуно здрава, на чему је заблагодарила милосрдном Господу Богу и вратила се кући. Приликом поновне посете овом светом манастиру 20. октобра 1903. године, испричала је шта јој се догодило, што су потврдиле и њена мајка Ефросинија Рижков и козакиња Јекатерина Правоторов из исте области и насеља.

+
Једанаестог септембра 1903. године козакиња из Александровске станице (станица – назив за козачко насеље) Донске војне области, Наталија Матешев изјавила је како је она, према датом обећању, двадесет шестог децембра 1900. године била у свјатогорској обитељи на гробу јеросхимонаха Јована са својим болесним сином Василијем, који је био демонизован још од детињства и да се за време парастоса који је тамо служен усрдно молила за дечаково исцељење. У тренутку када су га покрили затворниковом мантијом дечак је почео избезумљено да вришти. Но, када су га следећег дана после парастоса поново покрили мантијом, он више није вриштао, него је био миран и кући се вратио потпуно здрав.

+
Јевтимије Романович Лесник, из села Бахумотовке у Старобељском срезу Харковске губерније, посетио је 6. децембра 1904. Свјатогорску обитељ сматрајући за своју дужност да саопшти следеће: двадесетог јула 1901. године код његовог деветнаестогодишњег сина Василија изненада се појавила махнитост, која је потрајала око три месеца. Ова болест се код њега испољила у следећем облику: често је, несвестан својих поступака, истрчавао из куће и насртао на пролазнике које би успут срео, чиме је изазивао велик страх у селу; чак су и сродницу морали да трпе његове ударце. Услед тога морали су да га окивају у гвоздене ланце, при чему је он показивао тако необичну снагу, да су четворица људи уз велик напор једва некако успевали да изађу на крај са њим. Желећи да олакшају страдања свог сина родитељи су над њим читали Псалтир: не подносећи речи Светог Писма болесник би у то време почињао да урла из свег гласа, а повремено је испуштао и некакво страховито дивље режање. Измучени дуготрајним страдањем свог сина и крајње утучени, несрећни родитељи су на крају решили да се за помоћ обрате Богу. Са тим циљем пошли су у Свјате горе, где су повели и свог болесног сина. У манастир су стигли 29. септембра 1901. године. Василија су на силу довели до гроба затворника јеросхимонаха Јована у тренутку када је тамо служен парастос. Болесник је почео да љутито да урла и да се отима како би побегао, па су четири човека морала да га држе како би га свезали. На крају парастоса болесника су покрили затворниковом мантијом и у тренутку када је то учињено он се срушио без свести. Када се повратио болесник је осетио извесно олакшање. На повратку из Свјатих гора упитали су га шта је тачно осетио док је био покривен затворниковом мантијом? Одговорио је: "Осетио сам да ме је притисло нешто тешко и учинило ми се да не бих издржао, него бих пропао, да то нису скинули са мене".

Болесников отац Јевтимије и његова мајка Ефросинија решили су да крену још и на поклоничко путовање у Кијев, али због дугог пута плашили су се да Василија поведу са собом, будући да његова болест још није сасвим прошла: иако слабијег интензитета, напади су се и даље понављали. По савету неких сродника отишли су најпре у Харков, где су га, до свога повратка, оставили у дому за умно поремећене, а сами су продужили путовање. Остављеном Василију навукли су велику кошуљу дугих рукава каква се обично облачи умно поремећенима. Убрзо потом Василије је заспао. Пробудио се тек следећег дана. Када је угледао на себи "лудачку" кошуљу, изненађено је упитао откуд то на њему? Објаснили су му разлог. "Но, ја сам сада, хвала милосрдном Богу и Његовом блаженом Јовану затворнику, потпуно здрав!" Младићу су скинули дугу кошуљу и поверили му да до повратка родитеља помаже у неговању болесника. Кад су се родитељи вратили са поклоничког путовања, и када су видели да је њихов син, преко сваког очекивања, потпуно здрав, обузела их је неописива радост, па су стали да прослављају Господа Бога и благодаре на Његовој милости. Од 29. новембра 1901. године Василије Лесник се налази на служби у војсци.

+
Олга Иваникова, становница града Чугујева у Харковској губернији, шест година имала је нападе падавице. Током тог времена њени родитељи су предузимали различите мере ради њеног излечења, али безуспешно. А онда је она чула да на гробу свјатогорског затворника јеросхимонаха Јована болесни добијају исцељење, па је решила да и сама тамо пође. Тако је 15. августа 1902. године заједно са својим родитељима кренула у Свјате горе, где је била на затворниковом гробу током служења парастоса за њега, да би потом била покривена његовом мантијом и коначно добила исцељење од своје дугогодишње болести. Ово је саопштила наредне, 1903. године, током своје друге посете светој обитељи.

+
Михаил Муравјов, свештеник цркве Светог Макарија из насеља Горловка у Бахмутском срезу Јекатеринославске губерније, саопштио је о следећој милости Божијој која се над њим пројавила. У својој изјави он прича да се још од младости имао проблема са здрављем желуца, те да се у последње две и по године, а нарочито у лето 1903, уочи добијеног исцељења, много намучио, јер је морао да подноси изузетно јак бол. Према налазу неколицине лекара који су га лечили, боловао је од упале слузнице. Упала је представљала последицу употребе неквалитетне воде, која у области где се свештеник налази на парохији заиста на многе штетно делује, пошто у себи садржи различите материје као што су соли, магнезијум, креч и др. Лекари су му зато саветовали да се одсели одатле, али он на то никако није пристајао. Уместо тога настављао је да се лечи, иако безуспешно. Првог августа 1903. године имао је прилику да се са својом породицом нађе у пећинама Свјатогорске кречњачке стене. Ту је посетио и келију у којој се 17 година подвизавао блажене успомене јеросхимонах Јован. Ушавши у келију отац Михаило је замолио монаха који их је пратио да му да затворникове вериге, које је овај носио за живота, како би их ставио на плећа и при томе се молитвом обратио Господу. И шта се догодило? Након што је ставио вериге на себе, осетио се потпуно здравим. Бол у желуцу и цревима је од тог тренутка престао, без обзира на то што је почео да употребљава храну коју су му доктори забранили и што је наставио да пије исту ону воду која му је раније била штетна. О овом чуду које се догодило над њим посведочио је 12. августа исте године, потписавши своје сведочанство.

+
Роман Васиљевич Кудинченков, сељак из околине града Острогошка у Вороњешкој губернији, који је више од 20 година боловао од мучнине, решио је да се обрати за помоћ угоднику Божијем јеросхимонаху Јовану. Прочитавши претходно књигу о његовом животу, почео је да га усрдно призива у својим молитвама, тржећи да му дарује исцељење. И шта се догодило? Ускоро је осетио да је потпуно здрав. Отприлике у то време, 9. септембра 1902. године, разболела се његова ћерка Ирина Романовна, најпре од грознице, да би се потом појавили страшни грчеви у левој нози. Десетог октобра нога се до те мере згрчила у колену, да више није могла да се савије; одмах затим болест је захватила и десну ногу, након чега коначно више није могла да хода. Уз ову велику невољу, појавила се и друга: његова жена, Ирина Михајловна, које је неговала болесну ћерку, одједном се и сама разболела: код ње се појавило помрачење ума и почела је да бунца. Разна медицинска средства која су коришћена за њихово лечење показала су се као безуспешна. Преостало је само једно – да се уздају у помоћ Божију и молитве Његовог светог угодника. Тако су он, жена и ћерка дали обећање да ће посетити Свјате горе, помолити се тамо, посетити гроб затворника јеросхимонаха Јована и одржати парастос на њему. Обећање су испунили у априлу 1903. године, када су на Велику Суботу посетили Свјатогорску обитељ. На први дан Светлог Христовог Васкрсења присуствовали су службама у саборном Успенском храму, а другога дана били су на гробу Јована затворника: парастос није служен, јер су те недеље заупокојене молитве забрањене. Тада су тражили да се парастос одслужи после пасхалних дана. Пошто су се сами помолили на гробу и поклонили лику оца Јована, жена и ћерка Романа Васиљевича осетиле су олакшање. Након тога провели су још неко време на светом месту, у скиту, а онда су се вратили кући, сада већ потпуно здрави, славећи и благодарећи Бога Који је диван у светим угодницима Својим.

+
Једанаестог јуна 1903. године Матрона Павленко из града Славјанска у Харковској губернији, која је дуго времена патила од реуматизма у ногама и није јој помагало ни једно од многобројних средстава која је користила по савету лекара, решила је да се за помоћ обрати добром молитвенику, затворнику јеросхимонаху Јовану. Са тим циљем пошла је у Свјатогорску обитељ и, по доласку на затворников гроб, почела је усрдно да се моли. Затим је узела уља из неугасивог кандила над његовим гробом и помазавши њиме са вером своје болесне ноге, истога часа осетила је како је бол у ногама минуо. После овог исцељења вратила се кући потпуно здрава, прослављајући Бога и благодарећи Њему и Његовом светом угоднику за милост коју јој је послао.

+
Девојка Јекатерина Провоторов, козакиња из Тројицке станице у Тверској области, у пратњи девојака Ефросиније и Епистимије Рижков из исте области и станице, стигла је у Свјатогорску обитељ 30. септембра 1903. године. Она је, по речима сапутница које су је пратиле, десет година била демонизована. По доласку у манастир присуствовала је служењу парастоса на гробу затворника Јована, после кога је покривена затворниковом мантијом. Чим су је покрили, у страшним грчевима срушила се на земљу и дуго након тога тресла се читавим телом. Када се коначно умирила привели су је чудотворној икони Ахтирске Мајке Божије како би јој се поклонила и целивала је. После је била присутна на још неколико парастоса. Седмог октобра болесна Јекатерина последњи пут је била на парастосу и када су је покрили затворниковом мантијом осетила је да је сасвим исцељена. Сведоци овоме биле су њене горе поменуте сапутнице. Коначно, 8. октобра, пошто се последњи пут помолила на гробу Јована затворника, Јекатерина Провоторова се вратила кући, са осећајем искрене благодарности блаженом затворнику.

Као додатак овоме, 2. марта 1904. године Провоторови су послали и писмену изјаву да је девојка Јекатерина Провоторов у потпуности оздравила; напади се више нису понављали, што својим потписом потврђује и њен отац, козак Михаил Провоторов, и сведоци: козак Игнат Семјонович Лихман и девојка Епистимија Михајловна Рижков.

+
Наведимо и следећи случај благодатног исцељења. Један монах, који је за живота затворника Јована уживао његову благонаклоност, почео је да осећа снажан бол при сваком напору. Дуго је тако патио, јер му медицинска средства нису помагала, да би на крају његово трпљење пресахло. Сетивши се љубави коју је према њему гајио покојни затворник, са извесним прекором обратио му се у себи: "Дакле, оче, туђима помажеш, а своме нећеш да помогнеш". Ово се догодило увече. Исте ноћи у сну је видео затворника који га је прекорио због малодушности, а затим је крсним знамењем осенио његове болне груди и обећао му оздрављење. Ујутро је заиста осетио да му је боље, да би ускоро затим потпуно оздравио.

+
Јелисавета Павленко из села Штевецк у Шчегровском срезу Курске губерније, према речима њеног мужа, Захарија Павленка, десет година била је демонизована. Желећи да се избави од овог недуга, она је 16. октобра 1903. године, вероватно по благовољењу Божијем, са својим мужем посетила Свјатогорски манастир: ту је први пут била у прилици да присуствује парастосу за затворника, јеросхимонаха Јована, при чему је болесница, како током самог парастоса, тако и за време покривања затворниковом мантијом, махнито вриштала. После другог парастоса на гробу затворника Јована Јелисавета Павленко се у потпуности избавила од своје бесомучности, након чега се причестила Светим Христовим Тајнама и спокојно се са мужем вратила кући, славећи и благодарећи Богу и Његовом светом угоднику, по чијим је молитвама добила исцељење.

+
Године 1893. док сам био на дужности појца при Покровској цркви у граду Изјуму, тешко сам се разболео од непознате болести. Доктори су сматрали да сам добио сушицу услед душевног потреса који сам доживео због неприлика на послу. Моја болест се састојала из следећег: имао сам честе вртоглавице, па се догађало да паднем сасвим без свести; такође, патио сам од несанице и потпуног одсуства апетита. Болест је потрајала од почетка априла до краја августа те године. Онда ме је свештеник са којим сам служио, отац Владимир Григоријевич, посаветовао да пођем у Свјате горе, помолим се Царици Небеској и одслужим парастос на гробу угодника Божијег и Чудотворца јеросхимонаха Јована, што нисам оклевао да испуним.

По доласку у Свјате горе пошао сам, пре свега, на гроб затворника Јована, где је на моју молбу одслужен парастос. Када се парастос завршио, покрио сам се затворниковом мантијом и одмах сам се осетио здравије. Након тога припремио сам се за причешће. Пошто сам се исповедио и причестио Светим Тајнама, вратих се кући у Изјум. Одмах по доласку почео сам страшно да повраћам, да бих у једном тренутку осетио како се у мени нешто одвојило, и изашла је некаква одвратна зелена маса. После тога осећао сам се све боље и боље, и ускоро сам потпуно оздравио.

Од тада па све до скора, по милости Божијој, Царице Небеске, и по молитвама угодника Божијег и чудотворца Јована, никакве потешкоће нисам осећао. Али вероватно због мог немара према добијеном исцељењу, и зато што нисам обавестио Свјатогорски манастир о ономе што ми се догодило 1893. године, поново сам се разболео. Доктор је констатовао веома тежак слом живаца. Остала је само нада на Промисао Божији. Када сам се враћао од доктора у село Протопоповку, потпуно сам се обезнанио, па ми је старешина црквене општине Иван Соловјев после причао да сам трчао улицом без капе, чега се ја уопште не сећам. Сетивши се своје прве болести, од које сам се избавио по молитвама јеросхимонаха Јована, следећег дана без оклевања сам се заветовао да ћу поново отићи у Свјате горе. Пошто сам добио слободне дане од настојатеља оца Михаила Секорског, почео сам да се спремам за пут. Жена ми је говорила: "Где ћеш? Још више ћеш се разболети!" Али ја нисам обраћао пажњу на њене сугестије, него сам тражио да се упрегне коњ и кренуо сам. Већ успут осетио сам олакшање – ни сам нисам могао да верујем – чак сам устао са санки и ишао покрај њих пешке, што раније због исцрпљености нисам био у стању да учиним.

Кад сам по други пут стигао у Свјате горе, истога дана пошао сам на гроб Јована затворника, где је на моју молбу одслужен парастос. После су ме покрили његовом мантијом и ја сам се осетио потпуно здравим, само ме је глава јако болела. Помислио сам да пођем у апотеку по лек за главобољу, али отац Јувеналије који је водио апотеку у том тренутку није био тамо. Тада сам поново пошао на гроб затворника Јована, где су опет служили парастос. Прикључио сам се онима који су ту стајали и почео сам усрдно да се молим. По завршетку парастоса, када су ме покрили затворниковом мантијом, осетио сам како ме је притисло нешто тешко. Бол у глави је престао. Потом сам се исповедио и причестио Светим Тајнама Христовим. Три дана касније сам помислио да главобоља можда није прошла по молитвама затворника, него сама од себе. И истога трена осетио сам да глава опет почиње да ме боли, све јаче и јаче. Решио сам да поново пођем на гроб Јована затворника и затражим да одслуже парастос. Уз велик напор стигао сам до болничке цркве, а када сам ушао унутра од силног бола све ми се помутило пред очима и више ништа нисам видео. Но, након што су ме, на моју молбу, поново покрили мантијом затворника јеросхимонаха Јована, бол је моментално ишчезао. Осећао сам само крајњу исцрпљеност, која је потрајала око три сата. Пошто сам на тај начин, по неизрецивој благости Господа Бога, Царице Небеске и по молитвама јеросхимонаха Јована добио два видљива исцељења, сматрао сам за своју дужност да вам то саопштим, што сам и учинио 31. јануара 1905. године. Василије Пантелејмонов, појац Јекатерининске цркве, Протопоповка.

Потпис појца Василија Пантелејмонова потврђујем својим потписом и црквеним печатом Јекатерининске цркве села Протопоповке. Свештеник Митрофан Шчербина.

+
Интересантно је да првенствено демонизовани траже и добијају исцељења на гробу јеросхимонаха Јована, или у његовој келији од креде, и то на гробу углавном приликом полагања његове мантије, а у келији приликом полагања његових верига. Блаженом затворнику је заиста дата нарочита благодат од Господа – да помаже управо оним несрећним страдалницима који трпе насиље нечистих духова. Још за живота он је показивао силу својих молитава над демонима, а нарочито страшан постао им је после смрти. И сам његов портрет, када га је Свјатогорска обитељ издала и када се распространио међу онима који су привржени успомени на оца Јована, производио је нарочито дејство управо на демонизоване, који су просто осећали затворниково присуство у кући, и веома су му се противили.

При томе, не можемо да се не сетимо бриге покојног затворника о изради његовог портрета, која је у своје време деловала чудно и неумесно: он као да је предвидео то необјашњиво дејство које ће овај портрет, по његовим загробним молитвама, имати на такве болеснике.

Могли бисмо да саопштимо још много сличних случајева који показују загробну помоћ светопочившег подвижника Божијег у невољама и страдањима онима који га молитвено спомињу на земљи, али нису сви ти случајеви објављени – сећања на многе од њих крију се, смирења ради, у благодарним срцима. Уосталом, и они случајеви које смо до сада према поузданим сведочанствима саопштили, сасвим јасно показују да свјатогорски затворник, јеросхимонах Јован, због свог дугогодишњег трпељивог подвига није лишен небеске награде и покоја са светима, благошћу Бога Који је диван у светима Својим.

Превод са руског: Младен Станковић

Прочитајте такође: Житије и подвизи преподобног Јована Затворника Свјатогорског

Река Северски Доњец и Свјатогорска Свето-Успенска Лавра

Мошти преподобног Јована Затворника Свјатогорског