субота, 22. новембар 2014.

Архиепископ Венијамин, Нова Таблица (2)

Венијамин, Архиепископ Нижегородски и Арзамаски
НОВА ТАБЛИЦА

објашњења о Цркви, о Литургији, о свим службама и богослужбеним предметима
(са цртежима-дрворезима Л. Серјакова)

наслов оригинала:
Новая Скрижаль
Вениамина, Архиепископа Нижегородскаго и Арзамасскаго
Издание шестнадцатое
Санкт-Петербургь, 1899.

ПРВИ ДЕО
О цркви уопште, о свим њеним деловима, и о свим богослужбеним предметима и стварима које јој припадају

Глава I
О НАЗИВИМА И СВЕТОСТИ ЦРКВЕ

§ 1.
Шта је црква?
Реч "црква" има два значења. Као прво, Црква означава заједницу истинских хришћана расејаних по целој земаљској кугли, и обухвата све истински верујуће без обзира на то где и у ком времену живе. Узимајући реч Црква у овом значењу, свети Герман, патријарх константиопољски, назива је телом Христовим и Христовом невестом која је очишћена водом светог крштења, орошена часном крвљу Искупитеља, одевена у свадбено рухо и запечаћена миром Духа Светога. Управо ову Цркву – наставља свети Герман – патријарси су показали у виду праслике, пророци су је најавили, апостоли основали, јерарси украсили и мученици прославили. Глава те Цркве је Христос: јер она се управља само јеванђелским законом, бори се једино под знамењем Христовим, и стреми ка једном блаженом циљу. Као друго, црква је храм Божији или молитвени дом у коме се верни сабирају како би прослављали Бога и узносили Му молитве. Ова књига употребљава реч "црква" управо у том последњем значењу. У књизи ће бити објашењни сви делови цркве, свештени предмети и молитве које се у њој произносе. Сама реч "црква" потиче од грчке речи κυριακον, што значи "дом Господњи". Од ње је променом слова "κ" у "ц" и "υ" у "е" настала реч "церковь" која такође означава дом или храм Господњи. Јер и у самим руским речима многа слова су временом промењена, па се на пример уместо "на рѣкѣ" каже "на рѣцѣ", а уместо "въ человѣкахъ" каже се "въ человѣцѣхъ" и тако даље.

§ 2.
Назив цркве

Постоје различите цркве или молитвени храмови. Једни су освештани у име Свесвете и Живоначалне Тројице, или једнога од Лица Тројице; други у име Пресвете Богородице, а неки у име анђела, апостола, или некога од јерараха, мученика, светога или свете. Стога храмови и носе имена оних светих којима су посвећени. Тако ми кажемо: идемо у храм Свете Тројице, идемо у храм Рождества Христовог, идемо у храм тог и тог светог, јерарха или мученика, то јест у храмове који су посвећени овим светитељима. Ипак све су то, без изузетка, храмови Господњи – храмови Божији и обитавалишта славе Свесвете Тројице. Сви се они једнако освећују Божанственом благодаћу Оца и Сина и Светога Духа, у свима се једнако узносе свештеничке молитве и сви се једнако помазују Божанским миром. Симеон, епископ Солунски (у гл. 128) пише: "Сваки храм је посвећен Богу – то је Његов дом и Он живи у њему; и слуга Божији чије име носи храм пребива у њему као у своме обитавалишту, невидљиво се тамо у духу појављује, а често се ту полажу и његове мошти, и делују Божанственом благодаћу и силом".

субота, 18. октобар 2014.

Београдски сајам књига некад и сад...

На Београдски међународни сајам књига редовно сам почео да долазим као гимназијалац, почетком осамдесетих година. За тај догађај припремали смо се месецима, штедели и правили спискове за куповину. На штандовима у приземљу хале 1 књиге су излагане, али не и продаване. Било је у томе извесне дражи, јер се књизи приступало као каквом лепом, драгоценом предмету у галерији или музеју, а не као паприкама на пијачној тезги ("три за сто динара"), или као роби која према општим правилима бизниса треба да донесе профит ("уз три купљене књиге добијате енергетско пиће на поклон"). Ако откријеш нову књигу и пожелиш да је имаш, пошаљу те на спрат да је купиш, први или други, радила су оба, с тим што су књижаре главних издавача биле углавном на првом.
А деведесетих сам почео да радим на сајму књига. Први пут 1994, па онда двадесет година за редом. Најпре за новосадску "Беседу", с тим што се штанд звао "Удружени православни издавачи": налазио се у хали 1, код пролаза ка хали 4 (на месту где је данас ЛОМ). Био је квадратног облика, мали, отворен са свих страна. Ту смо седели и дружили се, уз мало књига и много муштерија: Влада Меденица ("Логос"), Саша Радојковић (СОЗ), Небојша Крстић ("Образ"), Дејан Лучић ("Св. Симеон Мироточиви", Врњ. Бања) и ја (тада у "Беседи").
Почетком двехиљадитих, након петооктобарског преврата, наш штанд ("Мелóди" и ЦППС) налазио се на улазу у халу 1, први када се пође десно у круг. Тих година за организацију сајмова био је одговоран Бане Гојковић. И само тада, увече, када би се радни дан завршио, посетиоце и запослене на сајму морали су да терају гашењем рефлектора, као приликом кафанског фајронта. При томе, халама се разлегао аплауз и клицање којим су излагачи изражавали своје задовољство протеклим сајамским даном.
Тих година Сајам је посетио енглески писац Луј де Берније, као гост "Платоа" који је издавао његове књиге (између осталих "Мандолину капетана Корелија", по којој је снимљен истоимени филм с Николасом Кејџом и Пенелопом Круз). Гледајући са спрата велику сајамску халу и стотине малих издавача, прокометарисао је овако некако: "Запамтите слику коју видите, јер је нећете гледати још дуго. Тако су код нас сајмови књига изгледали пре тридесет и више година. Сада је другачије – нема више живописног мноштва малих издавача. Сав посао преузело је неколико великих, модерних и безличних предузећа".
Када се београдски сајам књига од пре двадесет или тридесет година упореди са овогодишњим, чини се да такво "укрупњавање" и "униформисање" полако постаје приметно и код нас, мада још увек нисмо у потпуности лишени уживања у разноврсности... И управо та разноврсност, управо то одолевање разнородних мали издавача, вероватно представља разлог због кога се Београдски сајам књига и даље прилично добро држи за своје године и, поготово, за време у коме живимо – време које књизи у њеном класичном облику, уопште узев, није много наклоњено.
М. С.

среда, 24. септембар 2014.

Прокопијева Историја о Јустинијану (VI век)

Цар Јустинијан I
мозаик из цркве Сан Витале у Равени

Ево још једне посластице за љубитеље византијске књижевности: други одломак из "Библиотеке" св. Фотија Цариградског - наше нове књиге чији ће први том изаћи из штампе на јесен... Подсећамо да је ово још увек радна верзија превода, а да ће читаоци, када књига изађе из штампе, на располагању имати упоредо и грчки изворник, затим коментаре, мапе, индекс појмова и друго...

Прокопије
Историја
(63)
Прочитана је "Историја" од Прокопија беседника у осам књига. Он приповеда о ономе што су Римљани за време Јустинијана постигли против Вандала, Персијанаца и Гота, нарочито под командом Велизара, кога је писац пратио на његовим походима, бележећи догађаје којима је био очевидац.
У првој књизи говори о томе како је Римски цар Аркадије на самрти тестаментом одредио Јездегерда, цара Персије, за заштитника свог сина Теодосија, а овај је савесно прихватио старање о детету и сачувао Теодосијев престо. После Јездегердове смрти његов наследник Вараран кренуо је у рат против Римљана; али када је Теодосије послао Анатолија, заповедника Истока, као изасланика у Персију, Вараран персијски цар примио је изасланство, закључио споразум и повукао се. Након тога је Пероз, персијски цар који је наследио другог Јездегерда, сина Варарановог, заратио против Хуна, званих Ефталити или Бели Хуни, због беле коже. Они не изгледају тако злослутно и не личе на остале Хуне: не живе номадски или дивље, него у држави која почива на закону, покоравајући се своме краљу. Ефталити су суседи Персијанаца на северу, па је Пероз због граница заратио на њих. Но, они су га на почетку препредено намамили на неприступачан терен, одакле се једва извукао, закључивши понижавајући мир. Морао је да се поклони краљу Ефталита као своме господару, а допуштено му је да оде тек када се заклео да их никада више неће напасти. Касније је ипак погазио своју реч, па је опет заратио против њих, и том приликом био срамотно потучен, заједно са целокупном својом војском, која је пала у замке и заседе лукаво припремљене од стране непријатеља. Било је то двадесет четврте године његове владавине, и управо тада је нестао чувени бисер који Пероз носио о свом десном уху.

четвртак, 21. август 2014.

Приказ наше књиге "Свети Марко Ефески – Житије, Дела, Служба" у часопису "Теолошки погледи"


Приказ наше књиге 
"Свети Марко Ефески – Житије, Дела, Служба" 
објављен је у часопису "Теолошки погледи" 
Светог Архијерејског Синода 
Српске Православне Цркве 
бр. 1/2008, у рубрици "Осврти" на стр. 165-168.

Две књиге о светом Марку Ефеском

Протојереј-ставрофор 
проф. др Радомир В. Поповић

Домаће богословско читалиште у 2007. години обогаћено је двема књигама које су посвећене светом Марку Митрополиту Ефеском. Ово није нимало случајно. Свети Марко Ефески управо је актуелан у духовно кризним временима живота православне Цркве, какво је без сумње наше време.
Писац прве књиге (Свети Марко Ефески и Фирентинска унија) је архимандрит Амвросије. Он је рођен у Панчеву 1923. године, завршио је Православни богословски факултет у Београду а потом је остатак живота провео у Америци. Упокојио се на Толстовској фарми 2004. године. Књига која је пред нама је његова докторска дисертација одбрањена у Београду на Богословском факултету 1965. године. Дакле, реч је о нашем духовном чаду које нам узвраћа својим дивним богословским плодом, који нам је сад доступан и на српском језику.
Две књиге које су пред нама као да допуњавају једна другу. Књига коју је приредио и превео Младен Станковић (Свети Марко Ефески Исповедник – Житије, Дела, Служба) садржи једну целовиту слику о светом Марку Ефеском.

субота, 26. јул 2014.

Праксагора Атињанин, Историја Константина Великог

Портрет Константина Великог из збирке Народног музеја у Београду,
позлаћена бронза, око 325. године, висина 36 цм, пронађен 1900. у Нишу
Ево праве посластице за све љубитеље византијске књижевности. Реч је о одломку из "Библиотеке" св. Фотија Цариградског - наше нове књиге чији ће први том изаћи из штампе на јесен...

Праксагора Атињанин
Историја Константина Великог
(62)
Прочитана је "Историја Константина Великог" од Праксагоре Атињанина(1) у две књиге. Он нам у њој каже да је Константинов отац Констанције владао Британијом; Максимин(2) – Римом, остатком Италије и Сицилијом; други Максимин(3) – Грчком, Македонијом, Малом Азијом и Тракијом; Диоклецијан, као најстарији, владао је Витинијом, Арабијом, Либијом и оним делом Египта који је плавила река Нил.
Константина је отац послао Диоклецијану у Никомидију ради образовања. У то је време, вели, Максимин(4), који је владао Малом Азијом, почео да спрема замку за младића удесивши да овај мора да се бори против дивљег лава. Али Константин је савладао и убио звер, па је, откривши заверу, утекао код свога оца. После очеве смрти младић је наследио престо. Убрзо потом покорио је Келте и Германе, суседсне варварске народе. Онда је сазнао да се Максенције, који је након Максимина(5) себе прогласио за господара Рима, сурово и окрутно односи према својим поданицима, па је кренуо у поход против њега, како би га казнио због његовог безакоња. Победио је у борби и натерао у бекство свога непријатеља, а овај је, бежећи, пао у замку коју је лукаво припремио другима и отишао у смрт коју је наменио својим противницима. Римљани су му одсекли главу, натакли је на копље и пронели кроз град. Овај део царства је спремно и радо прихватио Константинову власт.С друге пак стране, Константин је чуо да се Ликиније такође окрутно и нељудски односи према поданицима (овај је после смрти наследио Максимина који је Константину наместио да се бори против лава). И пошто није могао да толерише такву бруталност према својим сународницима, предузео је поход против њега, како би његову тиранију заменио царском влашћу.

недеља, 29. јун 2014.

Свети Јован Шангајски, Историја Руске Заграничне Цркве

Другог јула 2014. године навршиће се 20 година од канонизације светитеља Јована Шангајског и Сан-Францисканског. Годину дана након тог догађаја појавила се прва књига о њему на српском језику, под насловом "Свети Јован Шангајски, Чудотворац последњих времена" у издању Образа светачког. Ова књига имала је више издања на чијој припреми је радила и наша преводилачка радионица.
А пре тачно 10 година у библиотеци "Филокалија" појавило се и прво издање наше књиге "Светитељ Јован Шангајски Чудотворац  Житије и Акатист". Ова књига, која је у међувремену доживела четири издања, донела је прво целовито житије светитеља Јована, илустровано фотографијама које су код нас биле објављене први пут, затим акатист светитељу Јовану који је написао његово духовно чедо јеромонах Серафим Роуз, као и две студије светитеља Јована, такође први пут објављене на српском језику, о православним светитељима запада и о историји Руске Заграничне Цркве. Ову другу студију светитеља Јована, поводом двадесетогодишњице његове светитељске канонизације и десетогодишњице изласка наше књиге, сада у целини објављујемо и овде на блогу, како бисмо је учинили доступном што већем кругу читалаца. 

КРАТКА ИСТОРИЈА РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ
са­ста­вио Ар­хи­е­пи­скоп Бри­сел­ски и За­пад­но­е­вроп­ски Јо­ван (Мак­си­мо­вич) 

Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква је онај део Ру­ске Цр­кве ко­ји се на­ла­зи из­ван гра­ни­ца Ру­ске др­жа­ве и ко­ме да­нас на че­лу сто­је Пр­во­је­рарх и Ар­хи­је­реј­ски Си­нод, иза­бра­ни од Стра­не Са­бо­ра Ру­ских За­гра­нич­них Епи­ско­па.
Ру­ска Цр­ква има свој За­гра­нич­ни део већ око два ве­ка. Про­по­вед хри­шћан­ства не­зна­бо­жач­ким пле­ме­ни­ма Ази­је до­ве­ла је до ства­ра­ња Ми­си­ја ко­је су вре­ме­ном пре­ра­сле у епар­хи­је у Ки­ни и Ја­па­ну. На­ста­вак про­по­ве­ди у Ази­ји до­вео је до ши­ре­ња Пра­во­сла­вља ме­ђу не­зна­бо­жач­ким ста­нов­ни­штвом на Але­ут­ским остр­ви­ма и Аља­сци, и до ства­ра­ња Ми­си­је за Се­вер­ну Аме­ри­ку, а за­тим и епар­хи­је. У За­пад­ној Евро­пи по­чев од XVI­II ве­ка по­ди­за­не су цр­кве ис­пр­ва при ру­ским ам­ба­са­да­ма, а за­тим и одво­је­но од њих, у ме­сти­ма ко­је су Ру­си по­се­ћи­ва­ли при­ли­ком пу­то­ва­ња у ино­стран­ство. За све те цр­кве сма­тра­но је да при­па­да­ју епар­хи­ји Ми­тро­по­ли­та Пе­тро­град­ског, док су се у пе­ри­о­ду пред ре­во­лу­ци­ју на­ла­зи­ле се под не­по­сред­ном упра­вом ње­го­вог ви­ка­ра, Епи­ско­па Крон­штат­ског. Ни­ко од Ис­точ­них Па­три­ја­ра­ха, чи­ји је ауто­ри­тет био ви­со­ко це­њен у ру­ском на­ро­ду, ни­ти ико дру­ги од по­гла­ва­ра Пра­во­слав­них Цр­ка­ва, ни­ка­да ни­је при­го­ва­рао про­тив та­квог ши­ре­ња Ру­ске Цр­кве. Ако је по цр­кве­ним ка­но­ни­ма три­де­се­то­го­ди­шњи рок до­во­љан да би се за храм или ме­сто сма­тра­ло да при­па­да­ју од­ре­ђе­ној епар­хи­ји ко­ја је у том пе­ри­о­ду њи­ме упра­вља­ла, он­да тим пре тре­ба при­зна­ти не­спор­но пра­во Ру­ске Цр­кве на она ме­ста о ко­ји­ма се она ста­ра­ла то­ком мно­гих де­це­ни­ја. Са­свим си­гур­но се мо­же ре­ћи да то пи­та­ње ни­ка­да не би ни би­ло по­кре­ну­то да су Ру­ско Цар­ство и Ру­ска Цр­ква са њим са­чу­ва­ли пре­ђа­шњу си­лу и сла­ву, и да их ни­је за­де­си­ла не­сре­ћа.

четвртак, 15. мај 2014.

Прозорљивост и дивна дела преп. Јована Затворника Свјатогорског

Свјатогорска Свето-Успенска Лавра
Свјатогорск, Доњецка област, Украјина

Прозорљивост и дивна дела Затворникова као израз благодатне силе која је на њему почивала за живота и после смрти

Због свог узвишеног подвижничког живота и побожности затворник је био награђен од Господа благодатним даром прозорљивости. Ово потврђују неки случајеви које је записао отац протојереј Григорије Ђуков, по речима лица која су на себи доживела пројаву тог благодатног дара, а које, ради потпуности нашег биографског приказа, дозвољавамо себи да укључимо у нашу повест о делима блаженог затворника.

Анастасија Зељенцов, жена из села Богородично које се налази у близини Свјатогорске пустиње, добила је на благослов од затворника невелику икону; међутим, догодило се да је она ту икону изгубила.

Нешто касније опет је дошла код затворника са својим мужем Јованом Зељенцовим. Затворник их је благословио и одмах затим је разобличио Анастасију речима: "А ти си изгубила икону коју сам ти благословио?" Поражена оним што чује, схватила је шта је заправо изгубила, па му је пала пред ноге и са сузама измолила опроштај.

Он ју је кратко прекорио, па рече: "Ниси добро поступила када си занемарила оно што ти је дато на благослов". Онда јој је дао другу икону, па је забринуто упитао супружнике: "Имате ли деце?" Они су му са тугом одговорили да немају, иако су већ више од пет година у браку. На то их је затворник, са радосним изразом на лицу, утешио речима: "Не тугујте без разлога, молите се Богу и деце ће бити; не много, али двоје ће вам дати Бог!".

Заиста, по благослову и због молитава затворника дотле неплодна Анастасија је затруднела и добила ћерку, а две године касније родио им се и син; више деце нису имали. Уживајући у својој дечици, супружници Зељенцови благосиљају успомену на блаженог затворника који им је тачно предсказао ову породичну срећу.

четвртак, 17. април 2014.

Житије и подвизи преподобног Јована Затворника Свјатогорског

Кредне пећине са црквом Св. Николаја
Свјатогорска Свето-Успенска Лавра
Свјатогорск, Доњецка област, Украјина

ПРЕДГОВОР

Опис живота јеросхимонаха Јована, затворника Свјатогорске пустиње, првобитно сам написао убрзо након његовог блаженог упокојења. Као материјали за тај приказ послужила су ми усмена саопштења самог затворника о себи и свом животу у свету и у монаштву, пре но што ће ступити у подвиг затворништва, која је по његовим речима забележио један њему близак свјатогорски монах, отац Софроније, а такође и приче и успомене других свјатогорских монаха који су затворника добро познавали – његових келејника, сабеседника и очевидаца његовог блаженог упокојења. Имао сам намеру да по могућству саберем сва иоле значајнија и поузданија сведочанства о блаженом затворнику, како би била сачувана ради поуке нама и онима који ће доћи после нас. Саме белешке оца Софронија, које је писао неповезано, на брзину, у полумраку свог пећинског затвора, уз слабо треперење свеће, изазивале су подоста тешкоћа и недоумица приликом њиховог проучавања, при чему су се такође поткрале извесне погрешке, које су одатле прешле и у моју повест. Када је животопис први пут изашао из штампе 1847. године, нетачности и погрешке у њему, иако ситне, ипак су уочене и на њих ми је указано од стране лица која су добро познавала почившег затворника, на чему сам им искрено захвалан. Временом сабрана су још нека нова, важна сведочанства о животу затворника; нека од њих је 1876. године сабрао и штампао протојереј Григорије Ђуков као допуну мог приказа. Сакупљено је нарочито много записа о посмртним делима блаженог затворника, то јест о чудесним исцељењима која су се догађала на његовом гробу. За те записе је по одлуци епархијске управе установљена посебна књига при болничкој цркви Свјатогорске пустиње покрај које је затворник погребен. Сматрајући да је време да допуним животопис приснопамјатног затворника свим тим новим подацима, тј. документарним сведочанствима манастирског архива, руководећи се поузданим упутствима упућених, уз исправљање нетачних података и погрешака које су се поткрале, сада га, у овом допуњеном и исправљеним облику, нудим пажњи Богољубивих поштовалаца блаженог затворника јеромонаха Јована, са искреном жељом да мој смирени труд послужи на душевну корист онима који читају и слушају повест о великим подвизима, трпљењу и самоодрицању тог подвижника нашег времена, који се по узвишености свога подвига може упоредити да подвижницима древних времена. Данас се често може чути мишљење да су древне повести о великим подвижницима невероватне и немогуће у наше време. Оне који тако мисле и говоре својим подвигом разобличава затворник из Свјатогорске пустиње, који је у деветнаестом веку пројавио узвишено подвижништво из времена процвата хришћанства; његовим светим молитвама нека Господ помогне и нама, слабима и лењима, да се угледамо на њега у ревности за подвиге хришћанске побожности.
Андреј Ковалевски
22. септембар 1880. године

субота, 15. март 2014.

Из историје српског поморства

www.facebook.com/pomorstvo
"Наша војнопоморска историја је у потпуној сенци других народа, који су је приписали себи, не својом кривицом, него због нашег немара и недовољне посвећености овом значајном делу наше историје" (Др Бошко Антић, контраадмирал у пензији).
Према древним историјским изворима Срби су се у јужној Далмацији, између ушћа река Цетине и Бојане, населили у VII веку. Најсевернија приморска област коју су настанили била је Неретвљанска и простирала се од ушћа Цетине до ушћа Неретве. Од Неретве до Дубровника простирало се Захумље, док се од Дубровника до Боке Kоторске простирала Травунија са Конављем. Најјужнија област насељена Србима била је Дукља, од Котора до Бојане.
У поменутим областима поникле су и прве српске државе (између IX и XI века). Велики кнез Мирослав, рођени брат Великог жупана Стефана Немање, владао је Захумљем, а престоница му је била у Стону на Пељешцу. У држави Немањића, током више од два века (XII-XIV), приморска област простирала се на северу до Пељешца и до ушћа Цетине (Омиш), а на југу до ушћа Бојане и до Љеша, изузев у време цара Душана када је Србија осим на Јадранско, излазила и на Јонско и Егејско море. Средњевековни српски владари наследници немањићке Србије још неко време су владали појединим приморским градовима и областима (од краја XIV до средине XV века).
Након коначног пада Србије под турску власт Млечани и Римокатоличка црква започињу са систематским искорењивањем свега што је православно и српско у овим областима. Српски приморски крајеви између XV и XIX века долазе у руке Млечана, Угара, Турака, Италијана и Аустријанаца, а неки градови накратко чак и под власт Шпанаца, Француза и Руса. У том периоду традиције српског поморства неговале су српске трговачке породице из Котора, Херцег Новог, Дубровника, Трста и других места. Од краја XVIII и почетка XIX века у приморју настају бројна српска културна, уметничка и просветна друштва и установе, штампају се српске новине, отвара се Српска поморска школа. Тако нпр. Српско пјевачко друштво "Јединство" из Котора основано је још 1839. године, док је најстарији хор у Србији, "Прво београдско певачко друштво", основан 1853...
Године 1878. књаз Црне Горе Никола I Петровић Његош ослобађа Бар и Улцињ, а 40 година касније, при крају Првог Светског рата, српска војска ослобађа читаво приморје.
Срби у приморју живе више од 1.300 година. Средњевековне српске државе у приморју трајале су готово 700 година. Ту су 1219. године настале и прве епархије Српске Православне Цркве. Поморска традиција није се прекидала ни у доба окупације приморја (XV-XIX век), да би српско поморство нови узлет доживело у последњих сто година (1918-2006). У приморју и данас живи велики број Срба, са својом богатом историјом, древним црквама и манастирима, старим културно-просветним друштвима. Због свега тога вековне традиције српскога поморства заслужују да буду сачуване.
Такође погледајте: www.facebook.com/pomorstvo
Ово је скица за поглавље под насловом "Из историје српског поморства" у новој двотомној књизи коју припремамо заједно са "Образом светачким", а о чијем ће садржају више речи бити неки други пут.

петак, 28. фебруар 2014.

Десетогодишњица Библиотеке "Филокалија"

Заштитни знак
Библиотеке "Филокалија"


Мали јубилеј Библиотеке "Филокалија"

Навршава се тачно десет година од како је у марту 2004. године изашла прва књига у нашој библиотеци "Филокалија". Била је то књига "Светитељ Јован Шангајски Чудотворац – Житије и Акатист".
У међувремену је у овој библиотеци, у три кола, изашло укупно дванаест књига, а свака од њих имала је по неколико издања. Тренутно припремамо и три нова наслова која ће се појавити током наредних годину или две.

До сада су у библиотеци "Филокалија" објављене следеће књиге:

Прво коло:
1. Светитељ Јован Шангајски Чудотворац, Житије и Акатист (4. издање)
2. Старци Теодосије и Никодим, Светогорски молитвени дневници (у припреми је 3. издање)
3. Цароставник – Свети Царски мученици, Свети патријарх Тихон Исповедник, Црква у катакомбама (4. издање)
4. Свети Пајсије Величковски, Пољски кринови (5. издање)
5. Свети Јован Кронштатски, Мој живот у Христу (5. издање)

Друго коло:
6. Света мученица Велика кнегиња Јелисавета (4. издање)
7. Основе православног богослужењаприпреми је 5. издање)
8. Исповест – Свети Оци о покајању и исповести, Припрема за исповест, О чему говорити на исповести свештенику (6. издање)
9. Свети Теофан Полтавски, Духовник Царске породице (2. издање)
10. Свети Игњатије Брјанчанинов, Изабрани Аскетски огледи (у припреми је 2. издање)

Треће коло:
11. Свети Инокентије Московски, Путоказ за Царство Небеско (2. издање)
12. Свети Игњатије Брјанчанинов, Писма монасима и људима у свету о духовном животу (у припреми је 2. издање)
( ← Детаљније информације о сваком наслову можете да пронађете у левом ступцу).
Библиотека "Филокалија" садржи углавном класична дела духовне књижевности православног истока, као и житија светих и приручнике о практичним питањима хришћанског живота. Све књиге у библиотеци "Филокалија" џепног су формата и у најквалитетнијем тврдом повезу, тако да их лако можете носити са собом и читати много пута, а да оне и даље изгледају као нове. И поред изузетног квалитета, цена им је приступачна (већина књига у књижарама стаје 350 дин)...

среда, 15. јануар 2014.

Архиепископ Венијамин, Нова Таблица (1)

Венијамин, Архиепископ Нижегородски и Арзамаски
НОВА ТАБЛИЦА

објашњења о Цркви, о Литургији, о свим службама и богослужбеним предметима
(са цртежима-дрворезима Л. Серјакова)

наслов оригинала:
Новая Скрижаль
Вениамина, Архиепископа Нижегородскаго и Арзамасскаго
Издание шестнадцатое
Санкт-Петербургь, 1899.

ПРЕДГОВОР
Свештенослужење наше православне Цркве, већ и од самог погледа на његову лепоту, рађа у смиреним душама побожна осећања; али неупоредиво узвишенија осећања побожности, како код служитеља Цркве тако и код присутних који се моле, може да пробуди разумевање тајанствене силе и суштине црквених свештенодејстава. Код оних који приносе бескрвну жртву то разумевање појачава свештено усхићење, као природно осећање које прати потпуно разумевање свештене радње, док оне који скрушеног срца присуствују богослужењу као да у мислима преноси у горња анђелска обитавалишта, и неосетно их подстиче да сваку животну бригу препусте слатком забораву.