уторак, 15. октобар 2013.

Мали речник уз Отачник

Младен Станковић
МАЛИ РЕЧНИК РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ АСКЕТИКЕ

Уводна напомена. За пет дана на Београдском сајму књига требало би да се појави нови наслов који је недавно изашао из наше преводилачке радионице. То је познати "Отачник" св. Игњатија Брјанчанинова, први пут преведен на српски језик. Биће објављен као седамнаеста књига у Библиотеци "Очев дом" ВДС Архиепископије Београдско-карловачке. На крају "Отачника", као додатак, налази се и овај мали речник православне аскетике. Читаоцима нашег блога он је доступан овде.

Авва Духовни отац. Грчка реч "ἀββᾶ" представља транслитерацију (препис на грчки алфабет) вокатива арамејске именице "аб", што значи "отац". У Новом Завету то је обраћање Господа Исуса Христа Богу, за време његове гетсиманске молитве: Авва, Оче (Мк. 14,36). По узору на Господа и апостол Павле ће користити двојезично обраћање Богу: арамејско "Авва" и грчко "Оче" (Рим. 8,15; Гал. 4,6). У грчкој и уопште источној патристици реч ἀββᾶς (или ἀββᾶ) први пут се среће код светог Јефрема Сирина као израз поштовања за монаха. Свети Атанасије Велики ову реч употребљава за "оца монаха, авву Пимена"  (PG 26, col. 980d). Као титула старешине монаха или настојатеља манастира реч "авва" се јавља већ у IV веку, о чему сведочи 108. беседа Евагрија Понтијског (PG 79, col. 1192a). Одатле води порекло и латинска реч "abbas" (абат – опат). Нешто касније реч "авва" почиње да се користи и за означавање свештеника и епископа у својству духовних отаца (VI в).
Амма – Духовна мати, по аналогији са духовним оцем, то је жена која је прошла пут подвига и за собом има аскетску праксу, тј. дело подвижничког узрастања, стицања врлина, пре свега молитвености, послушања, расуђивања и смирења. Служба духовних матера, амма, позната је још у древном подвижништву. О томе сведочи, рецимо, "Материк", спис аве Исаије Отшелника намењен свечасној монахињи Теодори, са мудрим поукама великих угодница Божијих попут Теодоре, Саре, Синклитикије, Меланије, Пелагије, Матроне, као и са упутствима самога аве Исаије о унутрашњем животу који приличи монахињама усамљеницама, безмолвницама, али које могу да користе све монахиње, тј. све подвижнице које ревнују за савршенство у монашком животу. Овај зборник по духовној вредности не заостаје за познатим патерицима (отачницима) и као такав представља незаобилазно аскетско штиво.
Анђели Реч Анђео значи "весник". Тај назив, каже свети Игњатије Брјанчанинов, Анђели су добили због начина свога служења спасењу људског рода. Апостол Павле је рекао: Нису ли сви они духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наследити спасење? (Јевр. 1,14). Главно занимање Анђела је непрестано сазерцавање и славословље Творца. Управо зато анђеоски живот представља узор за монахе, а монаштво се назива "анђеоским образом". Свето Писмо нам јасно показује да су анђели створени пре нама видљивог света и да су присуствујући његовом стварању прослављали премудрост и силу Творца. Њих је, као и сав видљиви свет, створио Логос Божији (Кол. 1,16). Света Црква познаје три анђелске јерархија. Свака јерархија састоји се од три чина. У прву спадају Серафими, Херувими и Престоли; у другу – Господства, Силе и Власти; у трећу Началства, Арханђели и Анђели. Учење о овој подели Анђела изложио је свети Дионисије Ареопагит, ученик светог апостола Павла. Анђели пред Престолом Божијим стоје са великим побожним страхом који им улива непојмљива узвишеност Божанства; не са страхом који осећају грешници када се кају и који бива замењен љубављу, него са страхом који је вечан и представља један од дарова Духа Светога. Од постојаног сазерцавања безмерне узвишености Божије они се налазе у непрестаном блаженом усхићењу и опијености, што изражавају непрекидним славословљем. Јављајући се људима, вели свети Игњатије, Анђели су се увек показивали у људском обличју. Место пребивања светих Анђела је – небо, а Бог их шаље на земљу ради испуњавања различитих наредаба. Из Отачника видимо да се Анђели шаљу како би помагали свима који се спасавају: они их чувају, бодре и храбре, испитују, сведоче о њиховом животу, исцељују их, поучавају, посредују између људи и Бога, преносећи им вољу Божију или саопштавајући кривицу.
Аполинарије – је био Епископ лаодикијски (+390) и оснивач јеретичког учења које је негирало присуство људске душе у Христу. Као пријатељ Светог Атанасија и бранилац никејског учења, Аполинарије тврди да је Христос из основа различит од нас (Филип. 2, 7-8) и да је само "сличан" људима (Филип. 2,7). Људско тело не може постојати само од себе, него му је потребно оживљујуће начело. У човеку ту улогу игра душа, али у Христу душа је замењена Божанским Логосом. Исусово тело живо је Логосом, а не разумном људском душом. Тако, дакле, Христос није имао разумну душу или ум и вољу. Црква није прихватила овакво учење јер су његове импликације радикалне: не само да Христос у том случају не би имао целовиту људску природу, него Он не би био ни стварни човек. Међутим, Христос је оваплоћењем примио људску природу у њеној пуноћи, укључујући и разумну душу и вољу. Својства људске природе у Њему нису била разрушена, него искупљена и потврђена, управо зато што су била сједињена са Божанским Логосом .
Аријанац – Присталица јереси коју је проповедао Арије (256-336), свештеник у Александрији у Египту. Реч је о првој великој христолошкој јереси која је угрозила Православну веру. Суштина Аријевог учења се састојала у разликовању Бога као творца и Христа као Божјег створења, што се косило са правовославним учењем о светој Тројици. Арије је сматрао да Христос није исто што и Бог, већ да је он Син Божји, створен од Бога. "Бог није одувек био Отац; постојало је време када је био Сам, и када још увек није био Отац: касније је постао. Син није био одувек, Он је постао ни из чега". Аријанци Христа нису сматрали за обичног човека, већ за прво и најсавршеније створење Божије. Аријанство нипошто није било само мала секта, већ је прерасло у велику цркву која се издавала за једину истиниту. Користећи се покровитељством појединих царева, аријанци су спроводили прогон православних. Борба против аријанске јереси вођена је неколико деценија. Кроз ту борбу Црква је дефинисала своје исповедање вере: најпре Никејски, а потом и Никејско-Цариградски Символ вере, који је у употреби до данашњег дана.
Бдење – је израз који означава стање будности, тј. провођење ноћи, односно времена уопште, без сна, без спавања. Бдети такође значи бити на опрезу, чувати стражу, непрестано се старати о некоме или нечему. Према учењу православних отаца-подвижника, бдење је подвиг без кога је немогуће постићи коначну и потпуну победу над страстима. У почетку је потребно приморавати себе на тај подвиг. У мери у којој се појачава духовни осећај страха Божијег, појачава се и подвиг бдења. Циљ је да човек дође у стање које му је од Господа заповеђено: Нека буду бедра ваша опасана и светиљке запаљене, а ви слични људима који чекају господара својега када ће се вратити са свадбе, да му, чим дође и куцне, одмах отворе. Благо слугама оним које Господар дошавши нађе будне. Заиста вам кажем да ће се опасати и посадиће их и приступиће те ће им служити. И ако дође у другу стражу, и у трећу стражу дође, и нађе их тако, благо слугама оним. Али ово знајте: кад би знао домаћин у који ће час доћи лопов, бдио би и не би пустио да му поткопају кућу. И ви дакле будите спремни: јер у који час не мислите, доћи ће Син Човечији (Лк. 12,35-40). Овакво стање доноси осећај страха Божијег: људи почињу да на земљи живе као путници у хотелу, спремни да у сваком трену одатле оду. Време земаљског живота скраћује се пред њиховим погледима када се пред њима открије необухватна, величанствена вечност. Идеја да у сваком трену могу да буду позвани од Господа непрестано их држи буднима, на непрестаној стражи против греха који стално насрће. Они ноћи проводе као и дане, прихватајући сан само када је то крајње неопходно и никако себи не допуштају да се дубоко погрузе у њега и да их он раслаби. На своје тврде лежаје они лежу одевени и обувени, како би у случају нужде истога часа скочили на ноге. Подвиг бдења треба да одговара човековим телесним силама. Као и усамљеност и пост, он се појачава приликом постепеног преласка подвижника из телесног и душевног стања у духовно или благодатно.
Безмолвије – (грч. ἡσῠχία), стање молитвеног тиховања; мировање, свођење телесних кретњи на најмању меру како би се постигла и одржала највећа концентрација духа. Под безмолвијем се подразумева уопште један начин, један вид монашког подвига чије су основне црте: усамљеност, одвајање и прекид готово свих веза са спољашњим светом и другим људима, и молитва (нарочито тзв. умна молитва) као главно занимање подвижника. Монах који живи таквим животом зове се безмолвник (исихаста), и за њега се каже да безмолвствује. Појму безмолвник одговара донекле и стара словенска реч "молчалник" (Д. Богдановић). Истинско безмолвије се, по светом Игњатију Брјанчанинову, састоји у томе да се молитва Исусова усвоји у срцу. Суштина монашког подвига је: довести срце у стање безмолвија. Од безмолвија срца рађа се истинско смирење, а истинско смирење чини човека обитавалиштем Бога. Такође, безмолвијем се назива саживот двојице или тројице монаха у одвојеној келији, који живе саветујући се међусобно или по савету старијег, имају заједничку трпезу и одећу, и пет дана Богослужења обављају у својој келији, а суботом и недељом долазе на заједничку службу у цркву.
Бестрашће (απάθεια) – одсуство страсти, душевно спокојство. Свети Оци бестрашће називају венцем или украсом врлина. Бестрашће, по светом Игњатију Брјанчанинову, не стичу они који се баве искључиво телесним подвизима, него првенствено они који се брину о исправном стању унутрашњег човека и одсецају жеље пале природе: такви задобијају венац врлина. Свети Јован Лествичник каже: "Звезде су лепота небеског свода, а бестрашће – украс врлина". Он бестрасним назива човека који је "ум уздигао изнад свега створеног, који је сва чула покорио уму, а душу представио Господу". Свети Максим Исповедник каже да "бестрашће рађа расуђивање, а знање – љубав према Богу".
Благодат – (грч: χάρις) је дар Божији и милост Божија која се излива на људе; то је дар Духа Светога – дар учешћа у светости и неизрециви преображај од Бога. Благодат је у духовном животу човековом исто што и дисање у животу телесном. Човјек је без дисања мртав телом: хришћанин без благодати Духа Светога није хришћанин (Рим. 8,9), он је мртав духом (Ефес. 2,1). Реч "благодат" се у Светом Писму употребљава у различитим значењима. Понекад означава милост Божију уопште: Бог је – Бог сваке благодати (1. Пет. 5,10). У овом најширем смислу, каже протојереј М. Помазански, благодат је благонаклоност према људима достојног живота у свим епохама људске историје. У ужем смислу речи појам благодати односи се на Нови Завет. Овде, у Новом Завету, разликујемо два основна значења тог појма. Као прво, под благодаћу Божијом, благодаћу Христовом, подразумева се целокупан домострој нашег спасења, испуњен доласком Сина Божијег на земљу, Његовим земаљским животом, крсном смрћу, васкрсењем и вазнесењем на небо (Еф. 2,8-9). Као друго, благодаћу се називају дарови Духа Светога који се Цркви Христовој шаљу ради освећења њених чланова, ради њиховог духовног узрастања и достизања Царства Небеског. У овом овом другом новозаветном значењу речи, благодат је сила Божија која се шаље свише, пребива у Цркви Христовој, препорађа, оживљава, усавршава и води верујућег и врлинама испуњеног хришћанина ка задобијању спасења које је донео Господ Исус Христос. Зато апостоли у својим делима грчку реч "харис", благодат, често употребљавају у истом значењу као реч "динамис", сила. Термин "благодат" у смислу "силе" која се дарује свише, ради светог живота, сусрећемо на многим местима апостолских посланица. Како духовно рођење, тако и даље човеково духовно узрастање, одвија се кроз међусобно садејство два принципа: један од њих је – благодат Духа Светога, а други – човеково отварање свога срца ради њеног примања.
Блудна страст – (πορνεία) јавља се у људском срцу као животињска жеља, унета у њега падом, која стоји у вези са жељом палих духова. Ми верујемо – каже свети Игњатије – да у срцу постоји и духовна жеља, са којом смо створени, којом се природно и правилно љубе Бог и ближњи, и која се налази у хармонији са жељом светих анђела. Да бисмо заволели Бога и ближњег у Богу, неопходно је да се очистимо од скотоподобне жеље. Очишћење савршава Дух Свети у оном човеку који својим животом изражава жељу за очишћењем. За најделотворније средство борбе против ове страсти сматра се стални осећај скрушености због нарушавања целомудремности, молитва Богу за помоћ у њеном савладавању и стање смирења које гаси пожар блудне страсти (Ioan. Cassian. De inst. coenob. VI,1). Чим се блудна страст зачне – каже свети Теофан Затворник – она обузима душу, чинећи тело мрачним и смрадним; када се блуд почини, мрак постаје непрозиран, а смрад неиздржљив. Грех блуда има ту особину да два тела сједињује у једно, иако на незаконит начин (1. Кор. 6,16); због тога – иако се овај грех прашта одмах након покајања и исповести, уз неизоставни услов да га покајник остави – очишћење и отрежњење тела од блудног греха захтевају дуг временски период, како би веза и јединство које је успостављено међу телима, а које се укоренило у срцу и заразило душу, нестало и било уништено. Ради уништења безбожне навике, Црква онима који су пали у блуд и прељубу одређује веома дуге рокове за покајање, након чега им допушта да се причесте свесветим Телом и Крвљу Христовом.
Борба духовнаназива се још и "невидљива борба". Реч је о борби коју у подвижнику производе слабости пале природе или страсти. Она се често испољава кроз нападе греховних помисли. Услед те борбе душа напредује, а главно оружје у њој представља трпљење. Свети Игњатије Брјанчанинов каже да је стање духовне борбе подвижнику неопходно, јер уму пружа драгоцено искуство и доводи га до истинског и дубоког покајања. У Отачнику се може чути поука да у борбама треба побеђивати тамо где до њих дође, а не напуштати место борбе, јер се услед тога напади само појачавају. На борбе – вели светитељ Игњатије – треба гледати што хладнокрвније, као да се догађају неком другом. Поглед на сопствене борбе постаје такав онда када човек бригу о себи повери Богу. Хладнокрвност је похвална и код војсковођа, јер им омогућава да за време битке поступају на потребан начин; управо зато је хладнокрвност неопходна и уму који се бави невидљивом борбом. Буди пред Богом – саветује светитељ – као да си цео једна рана и моли за исцељење и спасење, не обраћајући много пажње на нападе и не чудећи се њиховој појави, као да је то нешто необично.
ВиђењеИстинским светима Божијим виђења се дарују искључиво по благовољењу Божијем и дејством Божијим, а не човековом вољом и његовим сопственим трудом. Виђења се дарују неочекивано, веома ретко, онда када за тим постоји нарочита потребапо чудесном промислу Божијем, а не случајно. Када се ради о виђењима, каже свети Игњатије Брјанчанинов, потребна је велика опрезност, будући да је ту демонска прелест врло непосредна и штетна. Многе од светих и опитних отаца демони су обманули лукаво скривајући и облачећи своју лаж и таму у привидe истине и светлости. Потребан је дуг опит како би се ум и срце научили да разликују добро од зла, ма каква била маска испод које се зло скривало. Стога су свети оци заповедали почетницима да не верују никаквим гласовима и виђењима, да их одбацују и не примају, препуштајући ту ствар суду и вољи Божијој, а да смирење сматрају потребнијим за себе од сваког гласа и виђења. Свети оци подвижнику саветују, уколико му се догоде спољашња или унутрашња виђења, да се моли и да остане равнодушан, то јест да на њих не обраћа пажњу, сматрајући себе недостојним светог виђења. Они завештавају, с једне стране, да се виђења не одбацују, како се не би одбацивала светиња, а са друге – да се виђењу не поверује олако, па да се оно одмах призна за истинско, како се на тај начин не би пало у мреже лукавог духа, који се труди да превари и обмане подвижника не би ли га повредио и погубио. Нижи степен виђења представљају она виђења која човек има услед неједења, неспавања и других облика исцрпљивања тела; таква виђења достижу не само људи подвижничког живота, него и многи порочни људи који су на неки начин исцрпили тело. Њихови телесни осећаји постижу некакву посебну изоштреност те они стога почињу да виде духове, чују гласове, осећају мирисе и смрадове. Ово стање је опасно, и многи, када су дошли дотле, пали су у прелест.
Врлина(грч. ἀρετή, лат. virtus) то је морална узвишеност, то је позитивна особина или склоност ка добру уопште, то је темељни етички појам који означава спремност и способност личности да свесно и непоколебљиво следи идеал добра, идеал моралног савршенства, а у аскетској литератури посебно означава добро и похвално дело (добродетељ – "делатно добро" или "чињење добра"). Као основне врлине подвижника свети Игњатије набраја: уздржање, целомудреност, нестицање, кротост, блажени плач, трезвеност, смирење и љубав. Свака од њих подразумава читав низ других врлина и добрих дела. Када живимо врлинским животом ми постајемо Божији, а када смо зли Он нас одбацује – каже се у Добротољубљу. Бог прима наше врлине тек онда када су оне сведоци вере, јер саме по себи нису достојне Бога. Зато су Богу и наша срца драга само онда када су смирена, испуњена свешћу о својој грешности и покајањем, када исповедају ништавност свог природног добра и његову повређеност падом, када пред Њега износе жељу за духовним добром. Природно добро човек може да савршава сопственим снагама; а духовне врлине у човеку дар су милосрдног Бога, Који тај дар даје сиромашнима духом, гладнима и жеднима правде Христове. Постоји разлика између духовних и душевних врлина, између врлина својствених само Новом Адаму и оних за које је способан и Стари Адам, између јеванђелских врлина и врлина наше пале природе – оних што нису стране ни идолопоклоницима и свим другим људима који су се удаљили од следовања светој Истини. Врлине карактеристичне за монахе, и уједно основни монашки завети, јесу: нестицање, девственост и послушање. Такође, за монаха важну врлину представља ћутање. Тежња за врлинама које не одговарају начину живота, чини живот бесплодним: време се троши узалуд, а врлине пропадају, јер душа не може дуго да их задржи покрај себе, него их оставља пошто превазилазе њену снагу.
Гнев(ὀργὴ) означава велику љутину, срџбу, бес, разјареност, страсну раздраженост и представља један од основних људских порока. По речима светог Јована Дамаскина "гнев је узаврелост крви која је при срцу". Свети Теофан Затворник је говорио да гнев не припада људској природи, него представља последицу њеног кварења, баш као и похота. Онај ко побеђује гнев и похоту, не побеђује природу, него уништава њену поквареност, узводећи је у поредак који је за њу нормалан. Гнев, као и осуђивање, потиче од самољубља, од гордости. Задобијте смирење – каже свети Теофан – па ће се гнев и осуђивање повући сами од себе. Светитељ Василије Велики објашњава разлику између раздражености и гнева на следећи начин: "Раздраженост (θυμός), то је када страст плане и брзо се угаси, а гнев (ὀργὴ) је када дуго патимо и имамо жељу да узвратимо истом мером ономе ко нас је увредио, као да душа жуди за осветом". И једно и друго је грех (Basil. Magn. Hom. 10,6, PG 31, col. 369). Преподобни Јован Касијан Римљанин разликује три врсте гнева: 1. онај који пламти изнутра (θυμός, раздраженост); 2. онај који се испољава на речима и делима (ὀργ, гнев); 3. онај који не плане закратко, него је дуготрајан (μνησικακία, злопамћење) (Ioan. Cassian. Collat. V,11). Ако се гнев не угаси, он може да прерасте у мржњу (μῖσος). "Гнев је сећање на скривену мржњу" (Ioan. Climacus. 8,5). Мржња у већем степену погађа човекову мисаону способност, док се гнев пројављује првенствено у осећањима и вољи, усед чега је лакше приметан.
Грех – (грч. άμαρτία – безакоње, преступ, скретање, заблуда, промашај) представља нарушавање моралних правила која је за свет установио његов Творац. Пошто такво нарушавање има искључиво негативне последице, грех се често повезује са злом, чији израз и представља. Бог је свет створио као чист, савршен и слободан од зла и греха. Зло је у свет ушло као последица пада, који се догодио, како саопштава реч Божија, најпре у свету бестелесних духова, а затим у људском роду, и одразио се на целокупну живу природу. У богословском смислу грех подразумева помрачење ума. Када се ум удаљи од срца и престане да се сећа Бога, кад почне да се преко чула расејава на ствари, то расејавање се пројављује кроз грешне радње. Грех се зачиње пристанком на грешну помисао (на грешни "предлог"), развија се у жељу, остварује се на делу и утврђује као страст. До краја IV века у оквирима аскетске традиције довршено је формирање схеме од осам основних грехова који се такође називају страстима или пороцима. Они се деле на "телесне" (стомакоугађање или сластољубље и блуд) и "душевне" (среброљубље, гнев, жалост овога света, униније, сујета и гордост). Ова подела сматра се условном јер не постоје греси који би се чинили искључиво телом, или искључиво душом. Грех не треба мешати са природним потребама организма за храном, одмором, размножавањем и слично, јер грех постоји само онда када човек свој организам злоупотребљава и њиме предузима дејства која, по речима светог Јована Дамаскина, нису у складу са његовом природом (Ioan. Damasc. De fide orth. II,22). Преподобни Макарије Египатски каже да је хришћанин призван на борбу са грехом, али да самостално никада не може да га победи. "Да се бориш против њега, да му се супротстављаш, то је у твојој моћи; али да га искорениш – то је Божије дело". Када би човек сам био у стању да то учини, каже свети Макарије, онда не би било потребе за доласком Сина Божијег на земљу.
Девственост – (грч. παρθενία; лат. virginitas) то је стање савршенства и бестрашћа, а у ужем смислу – целомудреност безбрачног живота човека. Девственост је својство Божанске и бестелесне природи. Иако припада првенствено бестелесним бићима, по човекољубљу Божијем дарована је и онима који су добили живот од тела и крви, како би пало људско биће било обновљено и постало судеоник чистоте. Православна Црква сматра да је девственост природна човеку, јер је права човекова природаона у којој је био створен. Стање пада, у коме се данас налази читав људски род, представља неприродно, исподприродно и противприродно стање. Господ наш Исус Христос, који је подигао палу људску природу, обновио је и девственост. Он Сам је, по Својој људској природи, био свесвети девственик; Његова Мајка је била благодатна, Пречиста Дјева. Девственост, својствена човековој природи у њеном првобитном, природном стању, а несвојствена палој природи, враћена је, као дар, природи коју је обновио Спаситељ. Сам Господ је о девствености рекао: Не могу сви примити ту реч, до они којима је дано. Људима који то свим срцем желе и најтоплијим молитвама траже од Господа, даје се дар преподобности, тј. духовног стања понајвише сличног (подобног) ономе које је пројавио Господ наш Исус Христос. Девственост у ужем смислу, као целомудреност безбрачног живота, подразумева спољашњу страну – уздржање од свега што је дозвољено у супружничком животу, и унутрашњу – целомудреност као врлину која обуздавајући чулну жељу и покоравајући је разуму чува душу и тело у чистоти. Девственост је пожртвована љубав према Богу: она означава да човек не припада никоме осим Богу и Творцу. Преп. Јован Касијан сматра да се међу девственике могу убројати и они који су "после искуства развраћеност, дугим трудом и ревношћу достигли до непорочности душе и тела и до таквог стање чистоте". Овом гледишту се придружују и други свети Оци.
Делање (унутрашње, духовно) – то је настојање да се очисти срце, што представља први степен духовног живота. Делатник је онај ко се бори са страстима ради очишћења свога срца. По речима светог Игњатија Брјанчанинова делање се састоји из пажљиве молитве, усне и умне, плача срца, сећања на смрт, самоукоревања, свести о својој грешности и њеног исповедања, и из томе сличних дела која подвижник обавља унутар своје душе, у самоме себи. Ако унутрашње делање по Богу – рекао је Велики Варсануфије – не помогне човеку, он се узалуд труди у спољашњем (тј. у телесним подвизима). У светоотачком богословљу делатног човека такође називају укротитељем, пошто се труди да укроти страсти које наликују на звери.
Демони – или духови злобе су пали анђели. Бог их је створио заједно са осталим Анђелима, као непорочне, добре и свете, и обдарио их је многим природним и благодатним даровима. Али, помрачивши се гордошћу, они су те своје изузетне способности, задивљујуће особине, па и саме благодатне дарове, приписали себи. Искључили су себе из реда створења и, сматрајући се за самосвојна бића, заборавили су на своје стварање, па су тако погазили свештене обавезе према Богу-Творцу. На такву умишљеност и самообману навео их је један од главних анђела, ђаво, кога свети пророк Језекиља назива херувимом (Јез. 28), а и други свети га убрајају међу највише анђеле. Овај херувим је толико огрезао у умишљености и гордости, да је себе сматрао равним Богу и јавно се побунио против Бога (Ис. 14,13-14), поставши противник и ватрени непријатељ Божији. Духови који су одбацили покорност Богу, свргнути су са неба. Они се вуку по земљи, испуњавају простор између неба и земље (због чега се и називају ваздушним духовима или духовима који обитавају у ваздуху), а сишли су и у ад, у унутрашњост земље. О свему овоме посведочило је Свето Писмо (Ис. 14,12-15; Еф. 4,12). Број палих духова је веома велик. Полазећи од сведочанства Откривења (Отк. 12,4), неки сматрају да је цела трећина анђела доживела пад. Пали херувим је – глава и кнез царства таме, које чине пали духови. Он је почетак, извор и пуноћа зла. Надмашујући све друге пале анђеле својим способностима, он их надмашује и својом злобом. Природно је да духови који су пошли за њим и који су му се добровољно потчинили стално од њега треба да црпе своје зло и сходно томе да му буду у служби. Палим анђелима Бог је дао слободу да изберу да пребивају у злу. Али они се налазе у власти Божијој као у нераскидивим оковима, и стога могу да чине само оно што им Бог допусти да чине (св. Игњатије Брјанчанинов). За разлику од људи, који када падну могу да се покају, анђелима није дата могућност покајања.
Добродетељ – види: Врлина.
Домострој – (οἰκονομία) У црквеној литератури термин "домострој" се широко користи и у зависности од контекста има различита значења. Основно значење је – предвечни Божански план у складу са којим Бог ствара свет, промишља о њему и води га ка његовом коначном добром циљу. Појам "домострој" је један од израза апсолутне мудрости и свесавршене доброте Божије. Богословско-догматски термин "домострој" треба разликовати од црквено-канонског термина "икономија", који означава принцип пастирског снисхођења, а примењује се у нарочитим случајевима са циљем да се постигне највећа корист за Цркву. Преподобни Јустин Ћелијски је у својој "Догматици" рекао да се сав Богочовечански Домострој спасења – од Оваплоћења до Вазнесења Христовог – литургијски, светотајински и благодатно-врлински може доживети у светој Евхаристији, у Литургији.
Ђаво – види: Демони.
Евномијевац – присталица тзв. аномејске јереси (од ἀνόμοιος – несличан). Реч је о крајњим аријанцима (види: Аријанац), који су инсистирали на суштинској различитости Оца и Сина, на њиховој несличности. Евномијевци (или аномејци) нису били непосредно повезани са Аријем и његовим ученицима, мада су били блиски Лукијанововој антиохијској богословско-егзегетској школи из које је он поникао. Њима се сам Арије чинио недоследним. Оснивач аномејства био је ђакон Аетије, који је своју проповед започео у Александрији 356. године, да би убрзо потом прешао у Антиохију. Овде је имао значајног успеха и основао је групу присталица, међу којима се посебно истицао Евномије (330-394), потоњи епископ Кизички.
Египат – У време процвата египатског монаштва (од почетка ΙΙΙ до краја VI века) Египат је представљао област Римског (и Византијског) царства. Током овог периода систем управљања више пута се мењао, па је Египат у оквиру Царства најпре припадао дијацези Исток, а потом је заједно са Либијом чинио дијацезу Египат, којом је управљао Августални префект (praefectus Augustalis). Војна власт била је подељена између Комите Египта (comes Aegypti), Дукса Тиваиде (dux Thebaidis) и Дукса Либије (dux Libyarum). Унутрашња подела најпре је подразумевала две области: Доњи Египат (делта Нила) и Тиваиду (у горњем току реке Нил, према граду Теби који је био престоница Горњег Египта), а касније неколико провинција чији су се називи временом мењали. Тридесетих година VI века цар Јустинијан је спровео нову реформу којом је укинута дијацеза Египат, а земља је подељена не пет провинција: Египат Први, Египат Други, Тиваида Прва, Тиваида Друга и Либија. На челу сваке провинције стајао је дукс кога је постављао цар и који је вршио и војну и грађанску власт. У Византијско-арапским ратовима од 632. до 642. Египат су заузели Арапи. Александрија је, као последње византијско упориште и административни центар Египта, пала 641. године, након опсаде дуге осамнаест месеци. Одмах по арапском освајању већина египатских манастира је опљачкана и уништена (види: Скит, Келије пустиња, Нитријска пустиња, Тиваида).
Епитимија – Под речју епитимија подразумева се забрана или казна (2. Кор. 2,6) коју свештенослужитељ, сходно црквеним правилима, као духовни лекар, одређује појединим хришћанима који се кају, како би излечио њихове духовне болести. Такав је, на пример, посебан пост, преко онога који је одређен за све, затим покајне молитве са одређеним бројем поклона и друго. Основни облик епитимије, који се примењује у пракси древне Цркве је – одлучење од Причешћа Светим Тајнама на дуже или краће време. Епитимије се не одређују свим хришћанима који се кају, него само некима од њих, тачније онима којима су ти духовни лекови потребни, било по тежини грехова, било по њиховим својствима, било по карактеру покајања. Епитимије имају карактер казни, али не у буквалном смислу те речи. Њихова дејства су исправљајућа, лековита, педагошка. Њихов циљ је – да продубе тугу због учињених грехова и подрже одлуку воље да дође до исправљања. Правила светих Сабора и светих Отаца потврђују да су епитимије у старини сматране за средство духовног лечења: древни пастири, налажући их на грешнике, нису хтели само да их праведно казне, него су имали у виду благотворни утицај тих казни на грешнике, па су их зато, ако су видели потребу, на одговарајући начин умањивали, или су скраћивали време забране, или су их чак сасвим укидали.
Жалост – види: Туга.
Жезал – или жезло, то је специјално израђена и украшена палица (или штап) као ознака владарског или каквог другог достојанства, као символ чина или части. Штап је често био једина "имовина" древних египатских пустињака. Користили су га на путу ("старац узе свој штап и журно пође у Александрију", "одмах сам узео свој штап и мало хлеба за далеки пут"). Такође, њиме су понекад васпитавали своје ученике ("авва који је у рукама имао суви штап од дрвета стиракса, побо га је у земљу и наредио ученику да га залива водом све док штап не олиста", "старац је узео штап и почео да бије ученика"). Њиме се претили демонима ("подај ми штап – он мисли да сам остарио и да не могу да изађем на крај с њим") или нежељеним гостима ("доћи ћу сам, па ћу га својим жезлом истерати из моје келије"). Са штаповима стараца понекад су догађала чудеса ("оци су по завештању заболи старчев штап на његов гроб, и штап је оживео – олистао је, а када је дошло време донео је и плод").
Завист – злобно, пакосно осећање изазвано туђим успехом, срећом, благостањем, бољим особинама, са потајном жељом за постизањем или поседовањем сличног; завидљивост, пакост, злоба. Свети Теофан Затворник вели да су се назарећани дивили речима Господњим, али да ипак нису поверовали: сметала им је завист, како је открио Сам Господ. Свака страст је противна истини и добру, али завист понајвише, јер њену суштину чине лаж и злоба; та страст је најгора и најотровнија, како за онога ко је носи, тако и за онога према коме је усмерена. У малим размерама она је присутна у свакоме. Када се егоизам раздражи, завист почиње да подрива срце. Она захтева збацивање свога противника са вишег места и неће се смирити док то не постигне, или док не погуби самог завидљивца. Добронамерни људи, код којих осећања симпатије превладавају над егоистичким осећањима, не страдају од зависти. То указује на пут гашења зависти свакоме кога она мучи: треба што пре пробудити добронамерност, нарочито према ономе ко је предмет зависти, и показати је на делу, па ће завист одмах да утихне. Ако се ово понови неколико пута, завист ће, уз Божију помоћ, сасвим нестати. Но, ако се завист остави, ако не буде савладана, она ће завидљивца мучити, исцрпљивати и терати у гроб.
ЗатворништвоКада отшелник (монах који живи у самоћи) без излажења живи у келији која се налази у манастиру, онда се назива затворником, а његов живот – затворништвом. "Пребивај у келији својој – рекли су свети оци – и она ће те свему научити".
Искушење – у најширем значењу те речи представља стање, расположење, жељу, страст која некога наводи и мами на нешто што се коси са одређеним нормама, мерилима, и подстиче на недозвољен, неуобичајен, ризичан поступак. То је ситуација или околност пуна тешкоћа, препрека, опасности које треба савладати, пребродити, али и сама таква препрека, тешкоћа, опасност, замка. Искушење је уједно и нека врста пробе, испита, провере. Чедо – вели Свето Писмо – ако приступаш служењу Господу Богу, припреми душу своју за искушење: управи срце своје и претрпи. Све што ти буде нането прими, и у променама срца твога буди дуготрпељив (Сир. 2,1-2,4). Невоље су одувек биле знамење изабраности од стране Бога. За патријархе, пророке, апостоле, мученике и преподобне оне су представљале знамење Богоугодности. Сви свети прошли су тесним путем искушења и патњи, њиховим трпљењем принели су себе као благопријатну жртву Богу. Бог на своје истинске слуге никада не допушта искушење које превазилази њихове снаге. Веран је Бог – каже свети апостол Павле – који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети (1. Кор. 10,13). Свети Исак Сирин каже: "Искушење је од користи сваком човеку. Ако је оно чак и Павлу од користи (даде ми се жалац у тело), онда – нека се свака уста затворе (Рим. 3,19)". Подвижници се подвргавају искушењу зато да би умножили своје богатство: успавани – да би се пробудили, они који су "своји" Богу – да би били још боље усвојени. Бог најпре искушава, а потом даје дар. Нема човека који се није намучио током школовања – каже св. Игњатије. Нема човека коме се није учинило горким то време када се напајао да би стекао духовно снагу. Искушења се не треба плашити, јер Бог је Онај Који их пушта на нас и Који нас у њима чува. Преподобни Марко Подвижник је рекао: "Кад искушење дође, не тражи како је и од кога дошло, него тражи да га поднесеш са благодарношћу".
ИсповестАко речемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама. Ако исповедамо грехе своје, веран је и праведан да нам опрости грехе, и очисти нас од сваке неправде (1. Јн. 1,8-9). Исповедање грехова, то јест њихово саопштавање наглас, израз је унутрашњег покајања. Ову Свету Тајну Господ је установио након Свога васкрсења, када се јавио Својим ученицима, који су били сабрани заједно, сви осим Томе, и свечано им објавио: Мир вам! Као што је Отац послао Мене, и Ја шаљем вас. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су (Јн. 20,21-23). Осим тога, Христос Спаситељ је још раније два пута изрекао обећање о овој Светој Тајни. Први пут, када Га је Петар у име свих апостола исповедио као Сина Божијег: Даћу ти кључеве Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздрешиш на земљи биће раздрешено на небесима (Мт. 16,19); а други пут посведочио је свим апостолима: Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник. Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи биће раздрешено на небу (Мт. 18,17-18). Свештенослужитељи представљају само видљива оруђа приликом савршавање Свете Тајне, коју преко њих невидљиво савршава Сам Бог. Имајући у виду божанско установљење власти пастира Цркве да разрешују и свезују, свети Јован Златоуст каже: "Свештеници одређују доле, Бог потврђује горе, и Владика се саглашава са мишљењем Својих слугу". Свештеник овде представља оруђе милости Божије и грехе не отпушта у своје име, него у име Свете Тројице. Од Свете Тајне исповести треба разликовати духовно руковођење које нема значај "Свете Тајне", или благодатног "свештенодејства".
Келија – монашка соба у манастиру, или пустињско обитавалиште усамљених монаха. "Келија је гроб – вели свети Теофан Затворник – а ми смо мртваци". Монах треба стрпљиво да пребива у својој келији као у гробу, са својим мртвацем – душом, коју је измучио и убио грех – и да моли Господа Исуса да буде помилован. Из гроба-келије молитва усходи на небо; а у оном гробу у који се тело сахрањује након смрти, и у гробу адском, у који се баца душа грешника, нема више места за молитву. Монах по могућству треба што ређе да излази из келије – ради заједничког богослужења у цркви, заједничке трпезе и обављања послушања. Оци саветују монасима да не одлазе по келијама братије и да у своју келију примају друге само у случају крајње потребе, како би се избегло празнословље. Главна монашка занимања у келији су молитва, рукодеље и читање. Онима који молитвено тихују свети Оци саветују да имају мало мрачнију келију, са завесама на прозорима, ради чувања ума од расејаности, како би се лакше усредсредио у срце. Подвижници се држе крајње једноставности у уређењу келија: у келији имају само најнеопходније ствари, попут икона. Према сувишним и лепим стварима одмах се јавља пристрасност, ум поводом њих постаје склон маштању и расејаности, а то је веома штетно. Преподобни Јован Пророк је игуману заповедио да келије уређује без сувишне удобности, према захтеву потребе, и то уз извесну скученост, као да је имао у виду пресељење, јер здања овога века у односу на вечности нису ништа више до шатори. О томе како су изгледале египатских пустињака сведочи прича из Отачника о старцу у чијој келији није било ничега, "осим мало сувих хлебова у корпи која је висила на ужету причвршћеном за строп".
Келије пустиња – Поред Нитријске пустиње, Скитске пустиње и Тиваиде, пустиња Келије била је још једна велика отшелничка насеобина. Налазила се на западној обали Нила и првобитно је настала око преподобног Макарија Аклександријског (+394). У Келијама је живот провео Евагрије Понтијски (+399), а ту су живели и многи други велики подвижници, попут преподобног Доротеја.
Коленопреклоњење – или преклањање колена, које уопште узев означава стајање на коленима или клечање, у аскетској литератури означава клечање или дубоке поклоне (метаније) за време молитве или богослужења, или у знак клањања (као поздрав и израз поштовања, покорности и понизности).
Кротост – је стање душе при коме су из ње уклоњени гнев, мржња, злопамћење и осуђивање. То је, по речима светог Игњатија, "ново блаженство". Кротост подразумева благост и доброту, стидљивост и смерност, избегавање гневних помисли као и помућења срца јарошћу. Она подразумева трпљење, следовање за Христом Који свога ученика позива на ношење крста, мир срца, тишину ума, хришћанску чврстину и храброст, неосетљивост на увреде и незлобивост. Научите се од Мене – вели Господјер ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете мир душама вашим.
Клобук – монашко покривало за главу, камилавка са велом, "капа спасења", "покров послушања", означава да монах мора да заштити своје очи и уши од свега сујетног.
Лавра – (λαύρα) је већи православни манастир, чије је средишње двориште, у коме се редовно налази саборна црква, окружено зградама са монашким келијама, заједничким просторијама, мањим црквама и зградама манастирске економије; у лаврама се обично налазило седиште црквене власти за околне цркве и манастире.
Маштање – (φαντασία) Маштати значи сањарити, са заносом интензивно мислити о нечему, препуштати се сновима о лепом и најчешће неостварљивом. Маштање је својствено човековој палој природи. То је енергија душе која заклања и помрачује ум. Подвижнички напор управљен је ка очишћењу ума од дејства непреображене ("пале") енергије маште. Свако маштање је лутање ума изван истине, у области нестварних и неостваривих привида, који заводе ум и обмањују га. Последица маштања је – губитак пажње према себи, расејаност ума и тврдоћа срца приликом молитве; одатле – душевно растројство. Онај ко пази на себе – вели свети Игњатије – треба да се одрекне сваког маштања уопште, колико год оно споља деловало лепо и примамљиво. Уму који пажљивом молитвом стоји пред невидљивим Богом, треба да буде страна свака фантазија, ма колико се она чинила непорочном и светом.
Мирјанин – световњак (од руске речи "мир", што значи "свет"), то је хришћанин који живи у свету, и не припада свештеничком или монашком чину. Мирјани – по савету светог Игњатија – не треба да се прихватају узвишених монашких делања, нарочито не безмолвничких. Види: Свет.
Монах – Монаштво није људска установа него Божанска, а његов циљ је да удаљи хришћанина од светске сујете и брига, и да га, посредством покајања и плача, сједини са Богом. Највећа милост Цара над царевима је – када Он призове човека на монашки живот, када му у том животу дарује молитвени плач, када га заједничарењем у Духу Светоме ослободи од насиља страсти и уведе у предукус вечног блаженства. Међу правилима ове Божанствене установе стоји и то да у монаштво људи ступају заиста слободном вољом, подвргавајући је пре примања завета строгом испитивању. Речи монах, м(о)настир и монаштво потичу од грчке речи "монос" – један. Монах, то значи онај ко живи сам или у самоћи; манастир је – усамљено, одвојено обитавалиште; монаштво је – усамљенички живот. Тај се живот разликује од обичног, свима заједничког, он је другачији (рус. "иној"), зато се на руском и назива "иночким" животом. Монах се на руском зове још и "инок". Монаштво се појавило још у апостолско доба. Преподобни Касијан, писац и монах из четвртог века, каже да су у прво време хришћанства назив монаси у Египту добили ученици светог апостола и јеванђелисте Марка, првог епископа Александрије. Они су се удаљавали на пуста места изван града, где су живели најузвишенијим животом који им је предао Јеванђелист. До пресељења из градова у пустиње дошло је управо у оно време када је престао подвиг мучеништва и када су хришћанску веру почели да примају не само изабрани, него сви уопште. Хришћанство је постало свеопшта вера и пређашње самоодрицање није се одржало. Пустиња је пружала природно уточиште и пристаниште, без узнемиравања саблазнима, за све оне хришћане који су желели да у себи сачувају и развију хришћанство у свој његовој сили. Главно делање монаха је молитва, као оно које човека сједињује са Богом. Сва остала делања служе или као припрема, или као помоћна средства за молитву. За монахе се каже да су "земаљски Анђели и небески људи".
Напредовање духовно –  Тајне хришћанства подвижнику се откривају постепено, у складу са његовим духовним напредовањем. Непрестано напредује онај ко је свој живот утемељио на изучавању Јеванђеља и испуњавању јеванђелских Заповести: у какав год положај да га поставе животне околности, његов је подвиг увек са њим. Он непрестано дела и непрестано се подвизава, мада су његово дело и подвиг, и његово напредовање, неприметни и несхватљиви за друге. Духовно напредовање хришћанина нужна је последица убеђења и осећаја да живи пред очима Божијим, да свевидећи и свудаприсутни Бог види сваки покрет његове душе. Свети Игњатије Брјанчанинов каже да су препреке за духовно напредовање у нама. Ако нам нешто споља представља препреку, то служи само за разобличење слабости наше воље, за разобличење наше дволичности и наше повређености грехом. Духовно напредовање нема ни краја ни граница. Оно може бити опасно ако води ка гордости и понижавању ближњег: "Само Ваше напредовање – вели свети Игњатије – научиће Вас смирењу и довести до њега. То је особина духовног напредовања! Напротив, онај ко не одбацује себе, ко не погубљује своју душу, ко делује према наговору осећања срца, према покретима крви, он ће неумитно остваривати своје 'ја', у својим делима видеће добро, оживљаваће себе и мало-помало задобијаће високо мишљење о себи. Мислећи да напредује духовно, такав ће напредовати само у свом љутом паду". Страсти које се налазе у хришћанину, приморавају га да стално буде на стражи, стално га позивају на борбу и тако помажу његово духовно напредовање: по премудром Божанском Промислу, зло својом лошом намером помаже добру, како би рекао преподобни Макарије Велики.
Нестјажатељ – буквално "нестицатељ", "добровољни сиромах", онај ко не жели да стиче и поседује материјална добра... Црквенословенска реч "нестјажаније" (нєстѧжаніє, нєсътѧжаннѥ) превод је грчке речи ἀκτημοσύνη (лат. paupertas) и означава, између осталог – добровољно сиромаштво, убоштво. Она је изведена од речи "стѧжаніє" која означава имање, иметак, посед (грч. κτῆσις и κτῆμα), доходак или добит (грч. ἐργασία). Руско "нестяжатель" (енгл. "non-possessor") долази од речи "стяжание" – стицање, зарађивање, грамзивост, похлепа, тј. "стяжатель" – грамзивац, похлепан човек, онај ко је оптерећен зарађивањем новца или стицањем богатства. У Русији се у XV веку појавио читав покрет "нестјажатеља", који је испрва предводио преподобни Нил Сорски, а који се противио томе да Црква треба да "стиче" земљу и другу имовину. Покрет је на крају био осуђен на црквеном сабору 1531. године. "Нестјажатељност" ("нестицање", "добровољно сиромаштво") један је од три главна монашка завета, уз послушност и безбрачност.
Нитријска пустиња – (Вади ел Натрун) налази се на североистоку Либијске пустиње, западно од делте Нила. Назив потиче од грчке речи за соду, пошто се у тој области налазило десетак малих содних језера. У периоду од IV до VII века ову пустињу су населили хришћански отшелници и у њој је основано неколико десетина манастира. У тој пустињи подвизавало се око пет хиљада монаха. Живели различитим начином живота, у складу са својом жељом и према способностима. Неки од њих живели су усамљено као отшелници, други по двојица или по тројица заједно, неки су стварали општежића где су живели у већем броју. Било је и до пет стотина мужева који су достигли хришћанско савршенство: они су обитавали даље, у најдубљој пустињи. Таква разноврсност живота, која је задовољавала слободу избора и уважавала разлике у способностима, веома је погодовала монашком духовном напредовању. 
Образ – Већина светих Отаца и учитеља Цркве образ Божији виде у самој природи душе, а подобије – у човековом моралном усавршавању, у врлини и светости, у достизању дарова Духа Светог. Сходно томе, образ Божији добијамо од Бога заједно са постојањем, док подобије треба да стекнемо сами, пошто смо од Бога добили тек могућност за то. Постати "по подобију", то зависи од наше воље, а постиже се одговарајућим делањем. Свети Григорије Ниски каже да нам је могућност да будемо "по подобију" пружио Божански "Савет", јер је на "саветовању" Божијем речено: Да начинимо човека по образу Нашем и подобију, док је за само дело стварања речено: По образу Божијему створи га (Пост. 1,26-27).
Општежиће – (κοινός βίος) Монашким општежићем назива се заједнички живот већег или мањег броја монаха који имају заједничко богослужење, заједничку трпезу и одећу, и налазе се под управом једног настојатеља. Творац овог начина монашког живота био је почетком IV века свети Пахомије Велики (292-348). Иначе, почеци монашког живота везују се за светог Антонија Великог (251-335), а Пахомије је био један од Антонијевих ученика. Он је 320. године основао прву заједницу монаха на источној обали реке Нил у горњем Египту. Према монашком уставу светог Пахомија монасима је све било заједничко – боравиште, одећа, исхрана и рукодеље. Тај устав је ушао у основ свих будућих монашких устава. Под његовим руководством је у Тиваиди у Египту створена монашка држава са око три хиљаде монаха. Светог Пахомија је 357. године посетио свети Василије Велики који је општежитељни начин монашког живота пренео у Малу Азију где је основао манастир са својим братом Григоријем Ниским и пријатељем Григоријем Богословом. Касније је свети Василије написао Правила монашког живота која и данас чине темељ православног монаштва. Из Мале Азије општежиће је пренето у Палестину (свети Теодосије Велики), а одатле свуда по Истоку и Западу. Општежитељни начин монашког живота постепено се развијао и временом је превладао отшелнички живот, са којим су повезане многобројне опасности, првенствено духовне природе. 
Осуђивање – Грех осуђивања је толико противан Богу да се Он гневи и одвраћа чак и од самих Својих угодника, када они себи дозволе осуђивање ближњег: Он одузима од њих Своју благодат, као што је очигледно из многобројних примера које су црквени писци сачували ради користи и поуке хришћанских нараштаја. Никаква праведност не даје право на осуђивање грешног брата, коме Господ веома лако може да подари истинску праведност, неупоредиво већу од оне за коју ми мислимо да је имамо. Ми можемо да будемо праведни једино правдом Божијом; а када осуђујемо ближњег, ми самим тим одбацујемо правду Божију и замењујемо је својом правдом, или тачније – болешћу фарисејства. Онај ко осуђује ближњег преузима на себе дужност Бога, Коме Једином припада суд над Његовим створењима, преузима дужност Христа, Који ће у последњи дан да суди живима и мртвима. Пимен Велики је говорио: ко човек гледајући себе налази недостатке, онда ће у своме брату видети савршенство. Ако пак сам себи изгледа савршен, онда ће поредећи брата са собом наћи да је он лош". А апостол Павле вели: Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада (Рим. 14,4).  
Отшелништво – (или анахоретство, од грч. ἀναχωρέωповући се, узмицати). Отшелништвом се назива живот монаха у самоћи. Када отшелник без излажења живи у келији која се налази у манастиру, онда се назива затворником, а његов живот – затворништвом; када пак живи у пустињи без људи, онда се назива пустињаком, а његов живот – пустињачким животом. Први отшелници појавили су се почетком четвртог века када су у Римском царству престали прогони хришћана. Отшелништво пустињачког типа најпре се развило у египатској пустињи, а најпознатији међу првим отшелницима био је свети Антоније Велики. 
Плач – (πένθος) то је дубока туга душе. Плач по Богу (молитвени, духовни плач) је енергија божанске благодати и блиско је повезан са покајањем, ридањем и сузама. Њега често називају радосном тугом, јер човеку доноси унутрашњи мир и жудњу да свој живот прилагоди Христовим заповестима. Плач у почетку очишћује од грехова, а потом очишћенога временом почиње да узводи у духовна виђења (Јез. 40,4-5), мењајући његов ум и његова душевна и телесна осећања благодатном изменом која је необјашњива за телесно мудровање, изменом која надвисује свако стање својствено палој природи. Сузе покајника, који покајање приноси из свести о својим греховима, повезане су са болом срца, са болним дејством на тело. А сузе очишћенога, онога ко приноси покајање из обиља смирења – слатке су за душу и хранљиве за тело. Свети Исак Сирин оне мисли и осећања од којих се ове сузе изливају и којима су праћене, назива земљом радости. Оне мењају и сам спољашњи изглед човековог лица. До суза утехе, које су сведоци милости Божије, подвижник долази кроз сузе покајања за грехе, кроз сузе туге због својих прегрешења, због свога пада, због потчињености одбаченим духовима, због општења са њима, због отуђености од Бога, због усвајања непријатељства према Богу. Молитвени плач пред Богом, по речима свети Игњатија Брјанчанинова, треба да буде наш руководитељ. Када ђаво – каже преподобни Григорије Синаит – види да неко живи у плачу, он не остаје уз њега, јер се гнуша смирења које плач производи. Плач по Богу – рекао је свети Јован Лествичник – јесте туговање душе и расположење у коме болно срце грозничаво тражи оно за чиме жуди. Не налазећи то што тражи, оно са патњом лута и због тога горко плаче. Страдални осећај плача треба да буде својство карактера хришћанина који се каје. Остављање плача је знак обмане и заблуде.
Подвиг – (άσκηση) Реч "подвиг", уопште узев, означава велико и славно, са великом храброшћу и пожртвованошћу извршено дело – дело остварено с много љубави и истрајности. Какво је значење хришћанског подвига? – Он је оружје против "похоте телесне, и похоте очију, и надмености живљења" (1. Јн. 2,16), он представља чишћење поља душе од духовног камења, корова и блата, ради свештене сетве која се свише орошава благодаћу Божијом. Подвиг се намеће као нешто неопходно  у процесу нашег исцељења. Оци уче да је подвиг – мати освећења. Подвизи се појачавају приликом постепеног преласка подвижника из телесног и душевног стања у духовно или благодатно. Духован човек, чак и када је слаб по телу, подноси неупоредиво тежи подвиг од онога за који је способан телесни и душевни човек, јер га на подвиг подстиче Божанска благодат. Телесни подвиг је неопходан чак и светима, који су постали храмови Духа Светога, како тело, које је остало без обуздавања, не би оживело за страсне покрете и не би послужило као узрок за појаву скверних осећаја и помисли у освећеном човеку. Ово је посведочио и сам апостол Павле када је за себе рекао: Изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући о другима не будем сам одбачен (1. Кор. 9,27). Преподобни Исак Сирин каже да разрешење, то јест остављање поста, бдења, ћутања и других телесних подвига, тих помоћних средстава благочестивог живота, повређује и старце и савршене. Телесни подвиг, ако није праћен душевним, више је штетан него користан; он служи као разлог необичног појачавања душевних страсти: сујете, лицемерја, лукавства, гордости, мржње, зависти, умишљености. "Ако унутрашње делање по Богу – рекао је Велики Варсануфије – не помогне човеку, он се узалуд труди у спољашњем". На подвиг су, по мери својих сила, позвани сви верујући: А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал. 5,24).
Подобије – види: Образ.
Покајање – Грчка реч за покајање је metanoia, (μετα-νοέω), што буквално значи "промена ума (νοῦς)", "преумљење". Само посредством добродетељи покајања може се прећи из душевног у духовно стање. Покајање је душа свих подвига – опште делање које треба да прожима сва друга делања. Оно је уједно и Света Тајна и благодатна свештена радња у којој се верујућем, милошћу Божијом, преко пастира Цркве, сходно Спаситељевом обећању, даје отпуштање грехова. У Светој Тајни Покајања лече се духовне болести човекове, скида се нечистота са душе, те тако хришћанин, добивши разрешење грехова, изнова постаје невин и освећен, какав је изашао из воде крштења. Стога се Света Тајна Покајања назива "духовним лечилиштем". Свети Исак Сирин за добродетељ и подвиг покајања каже: "Ако смо сви ми грешни и ако се нико од нас није издигао изнад сваког искушења – онда ниједна добродетељ не може бити изнад покајања. Подвиг покајања никада не може да буде окончан: он доликује увек, свим грешницима и праведницима који хоће да задобију спасење. Не постоји граница која би означавала да је покајање довршено, јер је чак и савршенство савршених заправо несавршено. Стога покајање све до смрти не може да буде ограничено ни временом ни количином подвига". И најузвишенији подвизи када нису растворени осећањем покајања, сујетни су, бесплодни и штетни за душу. Истински напредак постигли су само они који пребивају у истинском покајању. Оно представља то суштинско делање, које нас припрема за јављање Царства Божијег у нама. Покајте сеобјавио је Спаситељјер се приближило Царство небеско. Милосрдни Господ нам је припремио чудесно, небеско, вечно Царство, и показао нам је двери кроз које можемо да уђемо на спасоносни пашњак Духа и Истине – двери покајања. Природна добра дела никако не могу да замене покајање. У покајању је – сва тајна спасења.
Помисао – је производ мишљења, оно што је настало као резултат размишљања, али може да означава и намеру и жељу. На онога ко се моли – вели свети Игњатије – делују четири врсте помисли и осећања: једне ничу из благодати која је у сваког православног хришћанина засађена светим крштењем, друге доноси Анђео-чувар, неке се појављују из пале природе, и коначно, неке доносе пали духови. Прве две врсте помисли, или правилније успомена и осећања, потпомажу молитву, оживљавају је, појачавају пажњу и осећај покајања, производе умиљење, плач срца, сузе, разоткривају пред очима онога ко се моли сав обим његове греховности и сву дубину људског пада, најављују смрт коју нико не може да избегне и чији је час непознат, нелицемерни и Страшни Суд Божији, и вечне муке чију суровост људи не могу ни да наслуте. У помислима и осећањима пале природе добро је помешано са злом, док се у демонским помислима и осећањима зло често скрива иза добра, а понекад делује и отворено. Последње две врсте помисли и осећања делују заједно, услед везе и општења палих духова са палом људском природом, а као први плод њиховог деловања јавља се умишљеност и расејаност на молитви. Демони који доносе привидно духовна и узвишена познања, помоћу њих одвлаче од молитве, производе сујетну радост, насладу, самозадовољство, као од откривања најтајанственијег хришћанског учења. Одмах за демонским богословљем и философијом у душу продиру сујетна и страсна маштања, разграбљују и уништавају молитву, разарају добро устројство душе. Истински добре помисли и осећања разликују се од умишљено добрих по својим плодовима.   
Понижење – Понижења и друге невоље показују човеку грех притајен у дубини његове душе. Туга проузрокована тиме назива се искушењем, зато што открива скривено стање срца. Природно је да у човеку који се још налази под влашћу греха понижење разоткрива грех који живи у дубини душе, а пројављује се кроз огорчење срца, тугу, помисли роптања, негодовања, самооправдавања, осветољубивости и мржње. Појачано деловање тих страсти у души, посебно насртај и притисак помисли и маштања, служи као несумњиви показатељ деловања палог гордог духа. На питање преподобног авве Доротеја: "Шта да радим? Бојим се срамоте понижења", свети Јован Пророк је одговорио: "Не трпети понижења, то је дело неверовања. Брате! Исус је постао човек и претрпео понижења: зар си ти већи од Исуса? То је – неверовање и демонска прелест". Понижења од стране људи помажу подвижнику да задобије смирење и да се очисти. "Испијај поруге свакога часа, као воду живу" – вели свети Јован Лествичник. Ко одбаци оправдан или неоправдан прекор, тај је одбацио сопствено спасење. Господа понижавају и пљују – и ми треба да очекујемо исто и да се припремамо да мирно поднесемо свако понижење. Ако ли сте без карања, које су сви искусили, онда сте копилад а не синови.
Послушање – Послушање је најспасоноснији подвиг. Свезујући и убијајући човекову покварену вољу, оно свезује и убија све страсти заједно. Послушање је корисније од свих подвига, мада се површном погледу чини да положај послушника представља сметњу за духовни напредак, јер спречава савршавање подвига. Такав поглед је погрешан: послушање спречава вршење самовољних подвига. Онај ко покорава своју вољу ближњем, показује пажњу душе према задобијању добродетељи; напротив, онај ко има склоност ка самовољи показује своје незнање. Сав духовни напредак састоји се у томе да срце, одрекавши се променљивих и ограничених закона (или тачније безакоња) своје воље, прими законе Јеванђеља и да им се у потпуности потчини. Истинско послушање је у уму и срцу. Тамо је и самоодрицање! Такво схватање послушања, самоодрицања и духовног напретка оставља потпуну слободу спољашњем понашању. Теодору Освећеном ученици су говорили: "Оче! Разобличи ме". А он је, покретан Духом Светим, свакоме показивао његове скривене душевне недуге. Ови велики оци су "монашко послушање" сматрали за нарочити дар Духа Светога: то саопштава њима савремени писац, преподобни Касијан. Послушање је "чудо вере" које може да саврши само Бог, и савршили су га они људи којима је тај дар био дат свише од Бога. А када људи сопственом снагом хоће да постигну оно што даје само Бог, онда је сваки њихов труд сујетан и узалудан; они су тада налик људима поменутим у Јеванђељу који хоће да зидају кулу, па почну да зидају без потребних средстава да би је завршили. Сви који пролазе поред, то јест демони и страсти, подсмевају им се, јер споља гледано тобоже савршавају добродетељ, а у суштини налазе се у стању горке обмане, слепила и самозаваравања, и потчињени својим страстима испуњавају вољу демона. Многи су мислили да су у послушању, а испоставило се да су извршавали своје прохтеве и да су били заведени лажном ревношћу.
ПостПост је темељ свих добродетељи. То је стална умереност у храни са разборитом строгошћу. Закон поста, будући да је спољашњи закон за стомак, у суштини је закон за ум. Ум, тај цар у човеку, ако жели да преузме своје право власти и да га сачува, дужан је пре свега да се потчини закону поста. Тада ће стално бити бодар и светао, и моћи ће да господари над жељама срца и тела. Тек створеном човеку, уведеном у рај, била је дата само једна заповест – заповест о посту. Једна заповест је дата зато што је била довољна да се првостворени човек сачува у његовој непорочности. Заповест о посту, коју је у рају Бог објавио човеку, толико је важна да је заједно са њом изречена и претња казном у случају њеног нарушавања. Казна се састојала у вечној смрти за човека. Заповест поста обновило је и потврдило Јеванђеље: Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством (Лк. 21,34) – завештао је Господ. Преједање и пијанство доносе отежалост не само телу, него и уму и срцу, то јест уводе човека душом и телом у плотско стање. Напротив, пост уводи хришћанина у духовно стање. Онај ко је очишћен постом – смирен је духом, целомудрен, скроман, ћутљив, осећајан, са финим осећањима срца и мислима, лаког тела, способан за духовне подвиге и умно посматрање, способан за примање благодати Божије. По строгости постови се деле у пет категорија: 1) потпуно уздржавање од сваке врсте јела и пића то је најстрожи облик поста; 2) сухоједење – узимање суве хране (пресне, некуване), или само хлеба и воде, једанпут на дан, и то у девети час (три поподне); 3) пост на води – припремање јела без употребе уља; 4) пост на уљу – узимање јела припремљених на уљу, два пута дневно; вино је дозвољено; 5) узимање јела која могу да садрже рибу, припремљених на уљу, два пута дневно; вино је дозвољено – ово је најблажи начин поста. Подвиг древних египатских пустињака често је подразумевао само прва два облика поста.
Поука духовна – Многе изреке у Отачнику почињу речима: "Брат је од авве затражио поуку". На једном месту за авву Јована се каже: "Када се враћао са жетве најпре је одлазио старцима ради поуке, потом се бавио псалмопојањем и тек након тога прелазио је на молитву". Духовне поуке су савети за исправан монашки живот које су древни подвижници примали од духоносних стараца. Те поуке су усмеравале делатност монаха на истински пут богоугађања и доносиле су им утеху у различитим патњама које су се, долазећи споља, појављивале у души монаха. Њима се хранило и одржавало спокојно молитвено расположење, као што уље храни и одржава пламен светиљке. Те поуке, иако понекад сасвим кратке, имале су дубоки смисао и дубоко значење. Оне представљају драгоцени плод светог опита. Испуњене су – по речима светог Игњатија – животом и силом. Уздржани однос саветника према ономе ко прима поуку, представља нешто сасвим друго него однос старца према безусловном послушнику, који је слуга у Господу. Савет (или поука) не садржи у себи услов да нужно мора бити испуњен. На саветнику не лежи никаква одговорност за његов савет, ако га је дао са страхом Божијим и смиреномудреношћу. Исто тако, ни онај ко је добио савет није везан њиме: његовој вољи и расуђивању је препуштено хоће ли или неће испуњавати добијени савет. Ево са каквим смирењем и самоодбацивањем преподобни Нил говори о поукама које је давао братији. "Нико не треба да скрива Реч Божију због своје лењости, него да исповеда своју слабост и уједно не скрива истину Божију, како не бисмо постали криви за преступање заповести Божијих. Нећемо скривати Реч Божију него ћемо је објављивати. Речи Божанског Писма и светих Отаца многобројне су као песак морски. Истражујући их без лењости, предајмо их онима који код нас долазе и којима су потребне. Или правилније: не предајемо их ми, јер смо тога недостојни, него их предају блажени свети оци из Божанског Писма".   
Поучавање – или сећање на Бога (μνήμη Θεοον) – тако свети аскетски писци називају Исусову или неку другу кратку молитву, или кратку свету мисао, на којој духовни подвижници настоје постојано да држе свој ум. Зашто су непрестана молитва или непрестано сећање на Бога названи поучавањем? Зато што су подвижници, на чије се делање спустила роса Божанске благодати, у краткој духовној молитви коју су понављали пронашли најдубљи и неисцрпни смисао, који стално изнова привлачи и удвостручује њихову пажњу својом духовном новином. Тако им кратак стих постаје као најопсежнија наука, наука над наукама, а бављење њоме у буквалном смислу поучавање. руди се да враћаш – каже свети Јован Лествичник – или правилније да закључаваш мисао у речи молитве. Када се она по своме неискуству истргне (из закључаности у речи молитве) – опет је уводи (у њих). Уму је својствена непостојаност (стално кретање); али постојаност може да му да Онај Који све зауставља. Ако постојано останеш у том подвигу, доћи ће Онај Који полаже све границе мору твога ума и рећи ће му у молитви твојој: Довде ћеш долазити, а даље нећеш (Јов. 38,11)". Поучавање споља изгледа чудно, хладно и досадно, али у суштини представља веома плодно делање, драгоцено црквено предање, установу Божију, духовну ризницу, наслеђе Апостола и светих Отаца, који су га примили и по заповести Духа Светога предали нама. Ти не можеш ни да замислиш та богатства чији ћеш наследник у своје време постати, кад стекнеш навику непрестаног сећања на Бога. У своје време поучавање ће прожети читаво твоје биће; од њега ћеш постати као опијен – као да припадаш овоме свету и уједно да му не припадаш, да си му стран: да му припадаш по телу, а не по уму и срцу. Онај ко се опије материјалним вином заборавља се, заборавља на тугу, на свој положај, своје достојанство. А онај ко се опије Божанским поучавањем постаје хладан и безосећајан према земаљским похотама, према земаљској слави, према сваком земаљском добитку и вредности.
Правило молитвеното је поредак молитава које се током дана читају у келији. Молитвено правило исправно и свето усмерава душу, учећи је да се поклања Богу у Духу и Истини (Јн. 4,23), јер душа препуштена сама себи не би могла правилно да иде путем молитве. Услед своје повређености и помрачености грехом она би непрестано скретала са пута, често у пропаст: час у расејаност, час у маштања, час у различита пусте и варљиве привиде узвишених молитвених стања, која настају од њене сујете и самољубља. Благоразумно изабрано молитвено правило, које одговара силама и начину живота, служи као важно помоћно средство за онога ко се подвизава за своје спасење. Савршавање тога правила у одређене сате претвара се у навику, у неопходну природну потребу. Онај ко је стекао ту блажену навику чим се приближи уобичајеном месту савршавања правила, душа му се испуни молитвеним расположењем: он још није успео да изговори ни једну реч из молитава које чита, а из његовог срца већ се излива умиљење и ум се сав удубио у унутрашњу клет. "Више волим – рекао је један велики отац (преподобни Матој) – кратко правило, али које се стално испуњава, него дуго које се после кратког времена оставља". А такву судбину увек имају молитвена правила која не одговарају силама: у првом жару подвижник их неко време испуњава, а потом га изнемоглост, коју изазива подвиг који превазилази снагу, постепено приморава да правило све више и више скраћује. Подвижници који су себи одредили претешко правило, често од таквог правила прелазе на остављање сваког правила. Чак ни велики оци, који су услед обилног дејства благодати пребивали у непрестаној молитви, нису остављали ни своја правила, која су имали обичај да савршавају у одређене сате свога дневног круга. У њиховим житијима видимо многе доказе за то: Антоније Велики, савршавајући правило деветог часа (црквени девети сат одговара трећем сату поподне), удостојио се Божанског откривења.
Празнословље – празно говорење и уопште светски разговори за које аскетски писци кажу да обарају срце у мрак и одвраћају га од врлине. Авва Исаија за празнословље каже да (уз претеран сан, обилну храну, шале и разметљивост) подстиче похоту тела. Сви Божији дарови човеку заслужују поштовање, али дар речи несумњиво спада међу највеће о њих. Овим даром човек постаје сличан Богу, Који има Своју Реч. Људска реч налик је Речи Божијој – стално пребива уз оца свога и у оцу своме, уму, будући да је једно с њим, и уједно се неодвојиво одваја од њега. Људска реч позната је само уму из кога се стално рађа и тиме показује његово постојање. Постојање ума без речи и речи без ума ми не можемо да замислимо. Када ум хоће да општи са умом ближњих, он за то употребљава реч. Да би добила способност општења реч се облачи у гласове или слова. Тада нематеријална реч постаје на известан начин материјална, остајући у својој суштини неизмењена. И Реч Божија се очовечила како би ступила у општење са људима и спасила их. Када се људска реч тако озбиљно посматра, онда постаје јасан и разлог строгог суда Господњег, којим је одређено и објављено да ће људи дати одговор за сваку празну реч. Божанствени циљ речи код писаца и свих учитеља, поготово пастира, јесте – поука и спасење људи. Како ће страшан одговор дати они који су то средство поуке и спасења претворили у средство развраћености и погубљења!
Прелест – Прелест је стање духовне заблуде. То је повреда људске природе лажју. То је страсно или пристрасно скретање душе ка лажи, на основу гордости. Преподобни Григорије Синаит каже: "Уопште, један је узрок прелести – гордост". У људској гордости, која представља самообману, ђаво себи проналази удобно пристаниште и своју обману придодаје људској. Сваки човек је више или мање склон прелести, јер "и најчистија људска природа има у себи нешто гордељиво" (преподобни Макарије Велики). Постоји мисаона прелест – то је умишљање, а постоји и спољашња – то су светлост, звуци, некакве фигуре. Основни вид прелести је када мислим и, још горе, осећам да сам нешто, а заправо сам ништа. Ево апостолске лекције: Јер ко мисли да је нешто, а није ништа, прелешћује (вара) самога себе (Гал. 6,3). Погубни дух прелести слаже се (настаје) од три греха: самодопадљивости, самовоље и умишљености. Постоји дух прелести који, ко зна како, обавија душу својим лукавством и запетљава је у помисли, тако да она сматра да је тобоже смирена, док унутра скрива горду умишљеност. Ради тога стално треба посматрати своје срце. Ако било ко, покретан, по речима светог Јована Лествичника, гордом усрдношћу, тражи да пре времена добије духовну сладост, или молитвено дејство срца, или било који други духовни дар који доликује обновљеној природи – он неминовно пада у прелест, ма којим обликом молитве да се бави, псалмопојањем или молитвом Исусовом. Као средство погубљења људског рода пали анђео је употребио лаж (Пост. 3,13). Наши праоци су се прелестили, то јест лаж су признали за истину и прихвативши је под маском истине неисцељиво су се повредили смртоносним грехом, што је посведочила и наша прамајка. Змија ме прелести – рекла је она – и једох (Пост. 3,13). Од тог времена наша природа, заражена отровом зла, вољно или невољно стреми ка злу, које се изопаченој вољи, изопаченом уму и изопаченом осећању срца представља као добро и наслада.
Просвећење(φωτισμός) то је стање при коме су све помисли избачене из срца, а сам ум враћен у срце у коме се непрестано одвија молитва. Почетак просвећења душе и обележје њеног оздрављења састоји се у томе да ум почне да сагледава сопствена сагрешења, која су својим мноштвом налик песку, рекао је свети Петар Дамаскин. Просвећење ума плод је молитве. Просвећењем се назива и сама Света Тајна Крштења.
Пустињак – (ἐρημίτης) је отшелник (монах који живи у самоћи) који обитава у пустињи без људи; његов живот се зове – пустињачки. Први пример хришћанског пустињачког живота дао је свети Антоније Велики који је у младости изабрао овај начин живота и у њему провео више од осамдесет година (+356). Око Антонија се сабрало неколико ученика које је привукла његова строгост и који су се добровољно потчинили његовом духовном руковођењу. Постепено еремитски (пустињачки) начин живота проширио се и у друге крајеве. Свети Амон (+350) је на дан свога венчања наговорио жену да дају завет целомудрености па се удаљио у Нитријску пустињу и тамо основао монашку насеобину. Они нису имали заједнички устав (типик) и сваки пустињак је сам одређивао своје правило и поредак живота, а суботом и недељом су се састајали у храмовима ради богослужења и слушања поука. У Скитској пустињи која је лежала јужно у односу на Нитријску подвизавао се преп. Макарије Египатски (+390) са својим ученицима. У пустињи Келије, на западној обали Нила, која је настала око преп. Макарија Аклександријског (+394), живели су Евагрије Понтијски (+399), преп. Доротеј и други велики пустињаци. Многе монашке пустиње постојале су и у Тиваиди у Горњем Египту (преп. Павле Тивејски, Пахомије Велики). Аскетизам који су практиковали египатски пустињаци данас делује невероватно строго о чему сведочи и "Отачник" светитеља Игњатија. Пустињачки начин живота проширио се затим на Сирију, Палестину, Кападокију, Јерменију и друге крајеве, али и на Запад (Галија, Шпанија, Италија). Постепено, услед тежње аскетски настројених хришћана ка савршенијем и уређенијем начину живота, пустињаштво се претвара у једну од најважнијих црквених институција – монаштво. Иако је на Западу ишчезло, хришћанско пустињаштво се на Истоку сачувало до данашњег дана (нпр. Светогорска пустиња).
Разум духовни"Постоји разум који претходи вери – рекао је свети Исак Сиријац – и разум који се рађа од вере. Разум који претходи вери је – природни разум; разум који се рађа од вере је – духовни разум". Све док дејствује вера, дотле у човеку сија духовни разум. Када вера престане да дејствује, напушта се деловање према учењу Јеванђеља, а почиње деловање према сопственим схватањима и наговору срца. Разум силази са висине духовног стања у телесно стање, а осећај благости напушта срце, да би у њега ушле страсти раздражене својим претходним изгнанством. Спокојство тада бива замењено различитим немирима. Онај ко је у својој души испитао овде изложена супротстављена стања, опитно ће спознати суштинску важност Господње поуке, опитно ће спознати повезаност вере са духовним разумом. У савезу тих добродетељи састоји се обнова и спасења човека. Духовни разум – како га одређују духоносни Оци – јесте осећај бесмртног живота. Сам тај разум је обележје васкрсења. Напротив, телесно мудровање представља невидљиву смрт душе. Духовни разум је дејство Духа Светога. Он види грех, види страсти у себи и другима, види своју душу и душе других, види мреже кнеза овога света, обара сваку помисао која насрће на разум Христов, одбацује грех од себе у коме год облику да се приближи: јер духовни разум је Царство и светлост Духа Светога у уму и срцу. То је расуђивање које припада само праведнима. Духовни разум се даје само онима који живе у страху Божијем.
Расејаност – је немогућност да се пажња усредсреди на нешто. Расејаност мисли и пажње ума јавља се услед многих послова и честих контаката са људима, услед привезаности срца за било какве предмете, и оптерећености воље претераним бригама. Расејаност, привезаност за ствари и претеране бриге – то су три најгора непријатеља унутрашњег живота. Када су допуштени унутра, они за кратко време угуше духовни живот и изнова гурну човека у некакав летаргијски сан, у заборав, немар и хладноћу. А управо то представља духовну смрт. "Грешна душа – по речима свети Теофана Затворника – то је прашина коју развејава ветар, то је безводни облак који витла ваздухом, то је звезда луталица (Пс. 1,4; Јуд. 1,12-13)". Она никада није на месту, у унутрашњем саморазмишљању; сва је расејана. Њена уобразиља представља пут саблазни по коме као сенке пролазе прелести света, повлачећи душу за собом – а она се по својој слабости везује за њих, прати их и прља се грехом у себи. Против такве расејаности најпре треба да се наоружају они који желе да не греше, и нарочито на њу треба да обрате пажњу како би завели ред у својој уобразиљи, ојачали душу, уништили ту њену несталност и својеврсну лакомисленост, дошли к себи, а из себе већ ишли ка Богу, како би ушли у своју унутрашњу одају и ту у дубокој тишини неометано савршавали духовно свештенодејство Богу. Ово је први корак ка самоисправљању. Али сатана управо на овом првом кораку и покушава да улови још неопитну душу, ту се нарочито и труди да је врати у њен пређашњи живот – да је расеје, да поремети њену пажњу и уништи њену будност над жељама и помислима. Да би се мисли мање расејавале треба заволети усамљеност, ћутање и рад.
Расуђивање (διάκριση) – је духовни дар помоћу кога се могу разлучивати унутрашња стања душе. То није толико оштрина разума, колико енергија благодати Божије. Реч је о дару којим се одликује чисти ум. Најчешће је реч о способности да се разликује нестворено од створеног, наиме, енергија Бога од енергије ђавола, али и енергија Бога од психофизичких енергија човека. Тако се разликује право духовно искуство од различитих емотивних стања. Кад душа моли за спознају, разумевање и расуђивање, Бог јој даје, како ништа не би чинила против Владикине воље – каже св. Макрије Велики.
Рогозина – је груба простирка или прекривач исплетен од рогоза (врста траве са тврдим сабљастим листовима која расте на мочварном тлу). Плетење рогозина је уз плетење корпи представљало једно од главних рукодеља египатских монаха.
Руковођење духовно – то је откривање помисли уз тражење савета. И откривање помисли, и питање, као и савет, страшни су за ђавола. Духовно руковођење је одувек имало важно место у православном хришћанству, нарочито међу монасима. На то указују житија светих и светоотачки списи. Авва Мојсије је рекао: "Истинско расуђивање не долази другачије, него од истинског смирења, када не само оно што хоћемо да чинимо, него и оно што мислимо, откривамо оцима и ни у чему не верујемо својим помислима, него у свему следимо речи стараца, сматрајући за добро само оно што они сматрају за такво. Овај начин поступања не само да човека оспособљава да неповређено ходи правим путем, него га и међу свим замкама ђавољим чини неповређеним. Јер онај ко се у животу управља судом и саветом узнапредовалих, не може да падне од демонских прелести, будући да их, самим делом објављивања и откривања злих помисли оцима, слаби и чини немоћнима. Као што змија, која је из мрачне рупе изнесена на светлост, покушава да побегне и да се сакрије, тако и лукаве помисли, када се кроз исповедање показују и откривају оцима, беже од човека". Реч је дакле о исповедању својих мисли и поступака опитном старцу или духовном оцу, и добијању од њега поука и савета за исправан духовни живот. Духовног руковођења се неретко прихватају и лица која нису свештеници, то јест која немају свештенички чин, када на њима лежи обавеза руковођења својом духовном децом. Ово исповедање има огроман психолошки значај, у смислу духовног васпитавања и исправљања злих склоности и навика, савладавања сумњи, колебања и сличног. Али такво духовно руковођење треба разликовати од Исповести, јер оно нема значај "Свете Тајне" или благодатног "свештенодејства". Код стараца у манастире одлазимо – како је говорио митрополит Антоније Храповицки – да бисмо добили смернице на путу за Царство небеско. Истински руководитељ може да буде само онај ко је победио страсти и постао сасуд Духа Светога.
Рукодеље – је ручни рад, али тако се назива и сам производ тога рада. Древни египатски монаси по читав дан су се бавили рукодељем, сједињеним са сећањем на Бога или поучавањем. Ово занимање нису остављали чак ни онда када им је неко долазио у посету; прекидали су га само повремено да би чинили поклоне. Најчешће су плели корпе или рогозине, јер та врста једноличног рукодеља понајмање расејава пажњу. Старци су монасима заповедали да се у келији наизменично баве молитвом, читањем и рукодељем.
Савет духовни – види: Поука духовна, Руковођење духовно.
Сазерцање (грч. θεωρία) је стара словенска реч која означава гледање или посматрање, али нарочито пажљиво и усредсређено посматрање. Због тога она највише одговара грчком изразу theoria, који у хришћанској аскетској литератури има сасвим одређено значење нарочито упорног, јасног и непосредног размишљања, које прелази из сфере логичког у област надлогичког, те добија карактер једне мистичке очигледности. Сазерцање је – по речима Димитрија Богдановића – колико логички, рационални, толико и надлогични, надрационални акт душе. Онај ко се налази у стању сазерцања назива се сазерцатељ (θεωρητικός), а глагол је сазерцавати. Грчкој речи theoria и словенској сазерцање (или созерцање), највише одговара латинска реч contemplatio. Понекад се на српски преводи и као "сагледавање". Сазерцање се односи на виђење нестворене Светлости, нестворене енергије Божије, односно, на сједињење човека и Бога, на човеково обожење. Према томе, сазерцање, виђење и обожење јесу блиско повезани појмови. Сазерцање подразумева и укључује више степени. Наиме, постоји: а) просвећење, б) виђење Бога, и в) непрестано виђење. Умна молитва је први ступањ сагледавања или сазерцања. Светоотачко богословље сазерцатеља понекад означава речју "пастир оваца".
Самооправдавање – Под речју "самооправдавање" треба подразумевати то када деловање по сопственој вољи сматрамо за правично или праведно; ово служи као сигурно обележје растројства душе и скретања са спасоносног пута. У одбацивању оправдања, у окривљавању себе, и у мољењу за опроштај, састоји се велика и тајанствен купељ светог смирења. Ње су се држали и њу завештавају сви свети Оци. То делање је чудно када се посматра површно, али опит ће брзо показати да доноси пуно душевне користи и да потиче из Само-Истине, од Христа. Наш Господ је одбацио оправдања, није их употребио пред људима, мада је могао да им покаже Своју велику Божанску правду у свој њеној величини. "Правдање речима не приличи хришћанском животу" – рекао је свети Исак Сирин. Преподобни Пимен Велики је говорио: "Ми падамо у многа искушења, јер не чувамо поредак који доликује нашем звању. Зар не видимо да је жена хананејка прихватила (погрдан) назив који јој је дат и да ју је Спаситељ утешио. Такође, Авигеја је рекла Давиду: На мени, господару, нека буде та кривица (1. Цар. 25,24), и чувши то, Давид ју је заволео. Авигеја је слика душе, а Давид – слика Бога: ако душа оптужи себе пред Господом, Господ ће је заволети". Великог Пимена су питали: "Шта значи (што је у људи) високо? (Лк. 16,15)". Он је одговорио: "Оправдања. Не оправдавај себе и наћи ћеш мир". Онај ко не оправдава себе руководи се смиреномудреношћу, а онај ко се оправдава – умишљеношћу.     
Самоукоревањеје један од облика унутрашњег, духовног делања. То је вид смирења, који припрема подвижника за трпљење невоља пре но што се оне појаве и помаже да се оне мирно подносе када се појаве. Самоукоревање је окривљавање себе за греховност заједничку свим људима и своју посебно. При томе, корисно је сећати се својих нарушавања Закона Божијег и набрајати их, осим блудних падова и спотицања за које оци забрањују да их се детаљно присећамо јер обнављају у човеку греховни осећај и наслађивање њиме. Самоукоревање, када достигне своју пуноћу, коначно из срца искорењује злобу, искорењујући лукавство и лицемерје, које не престаје да живи у срцу све док је у њему присутно самооправдање. "Главни узрок сваког узнемирења – каже преподобни авва Доротеј – ако пажљиво испитамо, јесте то што не укоревамо себе. Одатле проистиче свако растројство; због тога никада не налазимо мир. И онда не изненађује што од свих светих чујемо: 'Нема другог пута осим тог'. Не видимо да је било ко од светих пронашао спокојство идући неким другим путем! А ми хоћемо да се држимо правог пута, а да при томе никада не укоревамо себе". Заиста, ако човек саврши мноштво добродетељи, а не буде се држао тог пута, он никада неће престати да се вређа и да вређа, уништавајући тиме све своје напоре. Напротив: онај ко прекорева себе увек је у радости, увек је у спокојству. Свети Јован Лествичник је рекао: "Ко је одбацио оптужбу, исправну или неисправну, тај је одбацио своје спасење". А Велики Пимен каже: "Ако увек и у свему будемо окривљавали себе, онда ћемо свуда пронаћи мир". Други отац је казао: "Ми смо оставили лако бреме, које се састоји у оптуживању себе, и узели смо тешко, које се састоји у оптуживању других". Таква изрека вреди као целе књиге! Корисно је осуђивати себе: то води ка смирењу. Али строго пресуђивати себи је штетно: то човека гура у униније и раслабљеност.
Свет – Библијско схватање речи "свет" је двојако. С једне стране, то је свет који је створио Бог, у коме првобитно није било ничег несавршеног. Али када древни аскетски писци кажу "свет", они углавном имају на уму друго значење ове речи. То је оно што је рекао апостол Јован Богослов: Не љубите света, ни што је у свету. Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему (1. Јн. 2,15). Апостол Јован овде наравно нема у виду људе и природу, него свет греха. Стога једино чега хришћани треба да се гнушају и што треба да умртвљују, то је грех који одваја човека од Бога. Господ вели: Мене свет мрзи, јер Ја сведочим о њему да су дела његова зла (Јн. 7,7). Он је овде ученицима најавио да ће свет и њих мрзети и гонити, због тога што их је Он издвојио из света. Само обратите пажњу на то где свет усмерава своју мржњу, па ћете сазнати где је удео Христов; оно на шта свет понајвише устаје, то је понајвише Христово, то је ближе Њему и више је у складу са Његовим духом. Ово је спољашњи показатељ, али за унутрашње (духовне) и то је довољно. Свет не делује сам, него на делање бива подстакнут од стране свога кнеза – сатане, чије је подухвате Господ разорио и наставља да их разара у вернима и кроз верне. Он Господу ништа директно не може да учини, те стога своју јарост усмерава на оне који верују у Њега, како би досађујући њима, досађивао Господу. Ни ту не делује директно, него преко својих органа, који и чине свет. Но, хришћани не треба да се боје, јер Господ је победио свет и његовог кнеза. Ономе ко му се сам не препушта, он није у стању да науди.
Светлост – Нестворена Божанска светлост (άκτιστο Φως) је енергија Божија која се опажа у виду светлости. Ова енергија јесте управо слава Божанства. Назива се нествореном будући да је божанска: то није енергија створеног бића, него светлост Преображења или Таворска светлост, која представља исијавање Божанства, светлост која зрачи из Божанствене суштине као изливање Духа Светога. "Ова светлост – каже свети Григорије Палама – није Божанска суштина, јер је она недокучива и непојмљива; она није анђео, јер носи знамење Господа. Она понекад чини да човек изађе из тела, и не одвајајући га од њега, уздиже тело до несагледивих висина. Понекад, пак, преображава тело, уносећи у њега своју красоту, док на чудесан начин ова светлост која обожује тело не постане видљива и телесним очима. Такав беше велики Арсеније у исихастичкој борби; сличан њему, Стефан, док су га каменовали, и Мојсије када је сишао са горе".
Сећање на смрт - (μνήμη θάνατον) то није само свест о крају нашег биолошког постојања, него и више од тога. Реч је о осећању сопствене смртности условљене "хаљинама од коже" које човечанство носи од тренутка пада. Сећање на смрт се буди благодаћу Божијом и ствара жељу за покајањем. Сећање на смрт је такође искуство губитка благодати Божије. Сећај се краја твога – каже Свето Писмо – и довека нећеш сагрешити (Сир. 7,39). "Само онај ко се сродио са мишљу о своме крају – рекао је неки преподобни отац – може да стави тачку на своје грехе". "Сећање на смрт је дар Божији" – рекли су оци: даје се ономе ко испуњава заповести Христове, како би га усавршио у светом подвигу покајања и спасења. Благодатном сећању на смрт претходи сећање на смрт сопственим трудом. Стално сећање на смрт је чудесна благодат и удео светих Божијих, првенствено оних који су се предали брижљивом покајању и ненарушивом безмолвију. Сећање на смрт и на страхоте које је прате и следе за њом, сећање повезано са усрдном молитвом и плачем због себе, може да замени све подвиге, да прожме читав човеков живот, да му пружи чистоту срца, да привуче к њему благодат Духа Светога и тиме му дарује слободно узношење на небо кроз ваздушне власти.
Скит – (Σκήτη) Усамљено обитавалиште отшелника, мала заједница монаха, односно мали манастир или само неколико монашких келија, најчешће на пустом месту, где се живи строгим подвижничким животом. Монаси који живе у скиту дају допунске завете (нпр. строжег поста, чешће молитве, затворништва итд). Назив потиче од пустиње Скит у Египту, места првобитног ширења монаштва. Скит, бесплодна и дивља пустиња која се налазила недалеко од Александрије, на југоистоку Либијске пустиње, западно од делте Нила, а јужно од Нитријске пустиње, била је место подвига светог Макарија Великог и његових ученика – преподобних монаха који су поседовали благодатне дарове и нарочито дар духовног расуђивања. Они су веома духовно узнапредовали и, по сведочењу светог Јована Лествичника, надмашили све остале египатске манастире. Ово потврђују и други писани споменици који су нам сачувани. Преподобни Арсеније Велики је Скит назвао престоницом монаштва, поредећи место Скита у монаштву са местом Рима у свету. У пространој пустињи Скит постојали су различити видови монашког живота. Тамо је било и општежића, и живота удвоје или утроје, што је називано царским путем, и отшелништва, то јест живота у усамљености.
Смирење – је корен сваког добра, јер све добро је од Бога; Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат. Бити смирен то значи бити милостив према другима, никога не вређати, примати увреде с благодарношћу, никога не осуђивати, све сматрати за свете, а само себе за грешног. Смирење је – основ свега. Чим се смирење повуче, срце се затвара и квари се свако добро у њему. Срце треба да буде увек скрушено и смирено. Смирење и скрушеност треба да чине основ нашег живота – живота у истинском духу Христовом. Да би човек задобио смирење, није му довољно самоукоревање – каже Варсануфије Велики – потребна су и људска понижења. Ко је смирен, тај не може да примети да се према њему неко односи са недовољно поштовања: јер он себе сматра тако ниским, да нико не може довољно да га понизи, ма колико се трудио. У томе је премудрост! Истинско смирење се – по речима светог Јована Лествичника – рађа од послушања; а од смирења се рађа истинско духовно расуђивање, или разум духовни.
Смиреномудреност – је начин размишљања у потпуности позајмљен из Јеванђеља, од Христа. Смирење је осећање срца, залог срца који одговара смиреномудрености. Најпре себе треба учити смиреномудрености; по мери вежбања у смиреномудрености, душа задобија смирење, јер стање срца увек зависи од мисли које је усвојио ум. Када пак људско делање буде осењено Божанском благодаћу, онда смиреномудреност и смирење почињу обилно да рађају и удвостручују једно друго, уз помоћ плача, који је подршка молитви. Као што је душа незнана и невидљива телесним очима, тако се ни смиреномудрени не познаје када се нађе међу људима. И као што је душа скривена унутар тела од људских погледа и од општења са њима, тако и онај ко је заиста смиреномудрен не само да неће да људи виде и схвате да се он удаљио и одрекао свега, него би чак желео да се сакрије и од самога себе, да живи и пребива у безмолвију, потпуно заборавивши своје пређашње помисли и осећањада буде као да га нема и да није ни почео да постоји, да је непознат чак и самој својој души. Такав човек, колико је скривен и одвојен од света, толико сав бива у своме Владики.
Среброљубље – (φιλαργυρία) је љубав према новцу, имовини и стицању, тежња као богаћењу и сл. Као и код осталих "телесних" порока и овде је приметна иста закономерност: дела која човек предузима како би нагомилао велико богатство нису у складу са његовом природом. Страст среброљубља често у потпуности обузима човека. "Море се не пуни примајући у себе многе реке – пише преподобни Нил Синајски – тако се и похлепа среброљуопца не може наситити већ сакупљеном имовином; он ју је удвостручио, и опет жели да је удвостручи и и никада неће престати да стреми ка томе, док смрт не прекине његов бескорисни труд" (Nil. De octo spirit. malit. 8). Аскетски свети оци не престају да упозоравају монахе на страст среброљубља, јер она може да се пројави и у много финијим облицима, а не само у облику грубог богаћења. Преподоби Касијан Римљанин каже да од среброљубља може да болује и онај ко нема богатство, али жуди за њим (Ioan. Cassian. De inst. coenob. VII,22). Услед одсуства драгоцених ствари он се везује за обичне ствари (Collat. 4,21). "Онај ко презревши веће (тј. оставивши имовину приликом ступања у манастир), почне да се везује за мање, тим пре заслужује осуду" (Ibidem).
Старац(γέροντας) то је свештеник или монах који је исцељен благодаћу Божијом, те стога делотворно помаже својим ученицима, тј. духовним чедима, да се и они исцеле, односно да прођу кроз процес очишћења срца, просвећења ума и, коначно, да достигну обожење. Свети Теофан Затворник је говорио: "Онима који се прихватају великог духовног подвига, неопходан је старац-руководитељ". Старци из првих векова хришћанства, попут оних чији су животи и поуке описани у "Отачнику", били су отшелници и подвижници који су се удаљили не само од света него и од братије. Одликовали су се великим опитом у безмолвију, непрестаној молитви, самопонижавању, животу на усамљеним, пустим местима, потпуном одрицању од своје воље и предавању сопствене судбине промислу Божијем. Пошто су значајно узнапредовали у подвигу побожности, они су, просвећени благодаћу Божијом, на основу сопственог опита могли да буду духовни наставници и руководитељи и другим монасима.
Стомакоугађање – (γαστριμαργία) је једна од осам главних страсти. Грчка реч "гастримаргиа" означава беснило, лудило, помаму стомака, стање у коме је стомак суверени господар човековог бића. Потреба за храном и пићем је урођена нашој телесној природи, и умерено задовољавање ове потребе је законито и неопходно. Прелазећи границе умерености, стомакоугађање постаје страшан и понижавајући порок. Стомакоугађање је један од главних покретача блудне страсти. "Страст неуздржаности стомака – по речима авве Исаије – као мајка страсти рађа пре свега најсилнију блудну страст". Свети Теофан Затворник стомакоугађање назива најгнуснијим идолом и каже да са поклоњењем њему започиње пропаст.
Странствовање – је реч којом смо превели тешко преводиви руски израз "странничество". "Странник" се на српски често преводи и као "боготражитељ". Страничество је бесповратно остављање свега онога у отаџбини што представља препреку нашем стремљењу ка побожности (преп. Јован Лествичник). Оправдање за овакво одвајање може да буде само жеља да наша мисао постане неодвојива од Бога, јер би у противном страничество било обично скитничење. За подвиг страничества карактеристично је да се подвижник не везује за одређено место и да се у потпуности одриче сваке удобности. Њему је својствено смирење – он спокојно подноси сваку невољу и увреду јер себе сматра потпуно недостојним ("по имену хришћанин, по делима велики грешник"). Настанак страничества повезан је са поклоничким путовањима и посетама светим местима, мада се овај начин живота појавио чак и пре поклоничких путовања, још у првим вековима Цркве, о чему сведоче већ и посланице апостола Павла. Посебан процват подвиг страничества је доживео у Русији од почетка XVIII века. Страник је послушан своме духовнику, он непрестано пешачи из места у место бавећи се Исусовом молитвом, и не поседује ништа осим штапа, вреће и, понекад, Светог Писма. Принципи подвига страничества најјасније су изложени у знаменитој књизи "Казивања једног боготражитеља". Преподобни Амвросије Оптински у својим писмима вели: "Духовно страничество се не састоји у томе да човек лута по свету, него да, живећи на једном месту, буде као страник, без свога кутка, као што и Сам Господ сведочи о Своме страничеству: Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главу заклонити (Мт. 8,20)" – прим. прев.
Страст – (грч. πάθος, лат. passio) то је последњи ступањ развоја греха. Ступњеви греха јесу: а) искушавање кроз помисли или предлог б) везивање за предлог, в) пристанак, г) пожуда, д) остварење на делу, и ђ) страст. Страст је узастопно понављана радња која овладава човеком. У аскетској литератури страшћу се назива противприродни покрет душевних сила. Страсти свезују вољу и не дају јој простора за деловање. Она се отима, као онај коме су везане и руке и ноге, али не може да се ишчупа. Постоји осам главних страсти: стомакоугађање, блуд, среброљубље, гнев, туга, униније, сујета и гордост. Од тих осам страсти, иако имају различито порекло и различита дејства, првих шест, то јест стомакоугађање, блуд, среброљубље, гнев, туга и униније сједињени су некаквим нарочитим сродством, према коме сувишак претходне зачиње наредну. Јер од сувишног стомакоугађања нужно потиче блудна похота, од блуда среброљубље, од среброљубља гнев, од гнева туга, од туге униније. Стога се против њих треба борити истим редом, идући у тој борби од првих ка последњима: за победу над унинијем најпре треба угушити тугу; да би била прогнана туга, најпре треба угушити гнев; да би био угашен гнев, треба да буде погажено среброљубље; да би било ишчупано среброљубље, треба укротити блудну похоту, а пре свега треба обуздати страст стомакоугађања. И преостале две страсти – сујета и гордост – међусобно су сједињене на исти начин, то јест појачавање прве зачиње другу: од прекомерне сујете рађа се страст гордости; истим редом се постиже и победа против њих, то јест за истребљење гордости треба угушити сујету (свети Јован Касијан). Било да се живи у пустињи, или у манастиру, или да се у свету остварује своје спасење – свакоме је неодложни закон да своје срце очисти од страсти. Борба против страст је свима заједничка и траје читав живот. Све страсти и сви пали духови налазе се у најближем сродству и међусобном савезу. То сродство, тај савез је – грех.
Страх Божији – или страх Господњи, то је осећај свештеног страха, осећај најдубље побожности, који нам улива, с једне стране, неизмерно величанство Бића Божијег, а са друге – наша крајња ограниченост и слабост, наше стање греховности и пада. Служите Господу са страхом, и радујте се Њему с трепетом (Пс. 2,11) – учи Дух Свети; Ходите чеда, послушајте мене, страху Господњем научићу вас (Пс. 33,11); Даћу им страх Свој у срце да не одступе од Мене (Јер. 32,40). Страх Божији је почетак велике науке – делатног Богопознања. Ова наука се у Светом Писму назива премудрошћу. Почетак мудрости је страх Господњи (Пс. 110,10). Онај ко жели да приступи Богу како би Му служио, треба да се препусти руководству страха Божијег. Страх Божији је један од седам дарова Духа Светога које свети пророк Исаија набраја овако: Дух мудрости и разума, Дух знања и благочешћа, Дух савета и силе, Дух страха Господњег (Ис. 11,2). Објашњавајући заповест Господњу: Који не узме крст свој и не пође за Мном није Мене достојан (Мт. 10,38), преподобни Касијан расуђује овако: "Крст наш је страх Господњи". Ево како свети оци објашњавају ову, на приви поглед, противречност: "Два су страха: један уводни, а други савршени; један је својствен, да тако кажемо, почетницима у побожности, а други савршеним светима, онима који су достигли меру љубави. На пример: ко испуњава вољу Божију због страха од мука, тај је, као што смо рекли, још почетник – он још не чини добро ради самог добра, него из страха од казне. Други пак испуњава вољу Божију из љубави према Богу, јер такав има страх и чува верност вољи Божијој не зато што се плаши казне, него зато што је, како смо рекли, окусио саму сладост пребивања са Богом, па се боји да не отпадне од ње, да је не изгуби. Овим савршеним страхом, који делује услед љубави, изгони се уводни страх. Зато је и речено: савршена љубав изгони страх напоље.
Сујета – је греховна страст којој су својствени жудња за пролазном људском славом и истицањем себе, славољубивост, увереност у значај свога дела и своју величину, претерана гордост, таштина. Свети Теофан Затворник сујету назива многоглавом змијом која се понекад прерушава чак и у само смирење. Ко је постао сујетан, тај је већ примио своју плату и у будућности неће имати шта да прими. Онима који попуштају пред сујетним помислима Господ брзо одузима благодат и допушта им да падају. Један отац, када се појавила помисао сујете да много пости, изашао је рано онамо где има много народа, па је сео и узео да једе хлеб. Лествичник вели да је сујета као трње – како год га окренеш оштрица му је на горе и боде. Сујета се јавља од дубоког непознавања Бога, или од дубоког заборава Бога, од заборава вечности и небеске славе, те стога она, у својој помрачености, незасито стреми задобијању пролазне земаљске славе. Њој се ова слава чини као нешто вечно, нешто што се не може одузети, управо попут земаљског живота. Сујета, која не тражи саму добродетељ, него похвале за добродетељ, брине се и труди једино да добије похвале, да људима покаже маску добродетељи. И лицемер стоји пред људима одевен у хаљину двоструке обмане: споља се види добродетељ, које у суштини уопште нема, а у његовој души влада самозадовољство у понос, јер је обманут и преварен пре свега у самоме себи. Он се силно наслађује сујетом која га убија, наслађује се обмањујући ближње и ужива у своме лицемерју. Уз то он постаје туђ Богу: јер је мрзак Господу ко је год поносита срца (Прич. 16,5). Сујета развраћује душу исто онако како блудна страст развраћује душу и тело. Сујета чини душу неспособном за духовне покрете, који почињу онда када утихну покрети душевних страсти, заустављених смирењем. Зато свети оци као опште делање одређују свето покајање, које делује управо против сујете, доносећи души духовну скрушеност.
Сухарак – парче осушеног или препеченог хлеба. Древни египатски подвижници хлеб су пекли једном годишње, а онда су га сушили и тако у пустињским условима употребљавали преко целе године као своју главну, а често и једину храну.
Сухоједњење – је вид поста који подразумева да се узима само сува храна (некувана, пресна), или само хлеб и вода (како су чинили древни египатски подвижници), и то једанпут дневно, после деветог часа (три поподне).
Телесно стање –  Указујући на своје пало стање свети апостол Павле говори: јер знам да добро не живи у мени, то јест у телу мојему (Рим. 7,18). Овде се по телом не подразумева само људско тело као такво, него телесно стање читавог човека: његовог ума, срца и тела. И у Старом Завету телом је назван читав човек. Неће се Дух Мој – рекао је Господ – до века прети са људима, јер су тело (Пост. 6,3). У овом телесном (плотском) стању, као у своме телу, живе грех и вечна смрт. Апостол телесно стање назива телом смрти (Рим. 7,24) и телом греховним (Рим. 6,6). Ово стање се назива телом, плоти, телом смрти и греховним телом, зато што су у њему мисао и срце – који треба да теже духовном и светом – устремљени и прибијени само уз материјално и греховно, живе у материји и греху. Помоћ Божија силази онима који одсецају телесне и греховне прохтеве, и брише из њих све страсти. Она тако делује зато што они следе вољу Божију. Напротив, људи који следе вољу пале природе и желе њу да испуне, чак и ако испрва показују духовно стремљење, не могу да се супротставе непријатељима, јер неће да се одрекну воље пале природе, него је испуњавају. Поступајући на тај начин, они угађају телу, то јест спуштају се у телесно стање и чине сав свој подвиг сујетним и узалудним. Пророк их разобличава говорећи: Проклет био ко немарно ради дело Господње (Јер. 48,10).
Тиваида – област око древног града Тебе (Тиве) по коме је назван читав Горњи (јужни) Египат. У Тиваиди, на источној обали реке Нил, постојале су многе монашке заједнице. Ту је настало и прво монашко општежиће које је 320. године свети Пахомије Велики. Под његовим руководством у Тиваиди је створена нарочита монашка држава која је окупљала око три хиљаде монаха.
Тиховање молитвено – види: Безмолвије.
Трезвеност – у свакодневном говору под трезвеношћу се подразумева разумност, разборитост, уздржљивост, сталоженост, присебност и умереност. Трезвеност је хришћанска врлина која се састоји у пажљивом односу према духовном животу, то јест у чувању себе од греха, уз непрестано обраћање Богу. С једне стране, трезвеност је брига о спасењу душе сред невоља и искушења пролазног света, а са друге правилна оцена својих снага и свог духовног стања, заснована на познавању сопствене немоћи и нади на Божанску благодат, уз супротстављање гордој самообмани прелести. У аскетској литератури трезвеност је духовна будност, непрестана пажња и спремност да се не дозволи помисли да из ума уђе у срце. Једино ум треба да остане унутар срца, а никако помисли.
ТрпљењеКоји претрпи до краја тај ће се спасити (Мт. 10,22). Овај живот је намењен трпљењу, свак нешто трпи и трпеће до самог краја. Али трпљење није од користи ако не бива ради Господа и ради Његовог светог Јеванђеља. Трпљење треба да буде савршено, то јест треба издржати како доликује, да оно ни у чему не би било мањкаво. Савршенство трпљења је – трпети спокојно, чак и са радошћу, и благодарити Богу за околности које терају на трпљење, као за право и суштинско благо. Авва Исаија је говорио: "Веруј да је трпљење увреда и понижења веома корисно и спасоносно за душу". А свети Макарије Велики вели: "Хришћани који са вером трпе невоље, увреде, болести и нападе лукавих демона, добијају мученичку славу". "Слава Богу што шаље да нешто претрпимо – каже свети Теофан Затворник – јер то је исто што и пружити прилику да се заслужи Царство Божије, које је обећано онима што трпе и спокојни су у трпљењу".
Туга – Апостол Павле вели: Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога света доноси смрт (2. Кор. 7,10). По светом Јовану Дамаскину постоје четири врсте туге: жалост, брига, завист и сажаљење. Жалост је наиме туга која нам одузима глас; брига је туга која нас оптерећује; завист је туга због туђег добра; а сажаљење је туга због туђе несреће.    
Ћутање – Неко од стараца је рекао да једна врлина може да узведе човека на висок степен духовног савршенства: та врлина је – уздржавање језика од сујетног и светског. Ономе ко чува ћутање позната је свака врлина. Такав без труда задобија Царство Божје. Благоразумно ћутање је мајка молитве, повратак из ропства помисли, чувар Божанског огња, надзиратељ помисли, ухода непријатеља, тамница плача, пријатељ суза, делатељ сећања на смрт, сликар муке у будућем свету, добровољни сведок будућег суда, помоћник спасоносне туге, непријатељ дрскости, противник лажног учења, неприметно узрастање, тајно усхођење. Свети оци саветују ћутање када је за то време, а и сами су се трудили да га чувају. Потпуно и свагдашње ћутање сачували су само они угодници Божији који су од мноштва благодати непрестано пребивали у стању духовног усхићења. "Савршенство безмолвија – каже свети Исак – јесте ћутање о свему". Тако је заћутао и Велики Варсануфије који је имао дар пророштва и дар чудеса. Циљ ћутања је очување пажње и избегавање расејаности. Ћутање чува силе душе неразједињеним, способним за постојану молитву у унутрашњој клети.
Уздржање – представља једну од главних добродетељи. Свети Антоније Велики је уздржање назвао "славом врлина". Ту се мисли на уздржање од претеране употребе хране и пића, тачно држање постова које је Црква установила, обуздавање тела умереном и стално једнаком употребом хране, од чега почињу да слабе све страсти уопште, а нарочито самољубље, које се састоји у бесловесној љубави према телу, према његовом животу и спокојству. "Опште правило умереног уздржања – каже свети Јован Касијан – састоји се у томе да свако сразмерно снази, стању тела и узрасту, једе онолико хране колико је потребно за одржавање телесног здравља, а не колико захтева жеља за ситошћу". За подвижника Христовог крајње је неопходно распињање тела! Неопходно је подвргнути се благом јарму подвига и то ради обуздавања скотоподобних стремљења тела, а не зато да би му се одузели здравље и снага неопходни за подвижништво. "Ми смо научили да будемо убице страсти, а не тела" – каже Пимен Велики. Чак и за слабе по телу и болесне, нарушавање уздржања је веома штетно, јер оно само појачава болести, а слабог и болесног не снажи, него га раслабљује. Благоразумна умереност посебно може да подржи и сачува телесне снаге и здравље – како код људи јаке конституције, тако и код оних слабих, болешљивих. "Уздржање се не ограничава само на храну и пиће, оно се простире на сва наша осећања. Ко је заиста уздржан, тај се уздржава и од свих сластољубивих помисли и жеља. Ко није уздржан, тај лако бива уловљен у сваку недоличност и распаљује се пред призором сујетног задовољства" (свети Јефрем Сирин).
Униније – (грч. ακηδία) је старословенски израз који и етимолошки и по звучности најбоље изражава смисао изворне грчке речи. То је нека врста чамотиње, клонулости, умора, тромости и мрзовоље духа, при чему се душа пасивно препушта једној сивој, суморној резигнацији. По речима Д. Богдановића, такво стање душе, у коме је паралисана свака конструктивна делатност, представља бежање од правог, озбиљног живота, који тражи савлађивање онога што нам је непријатно, дакле активну духовну борбу са препрекама на путу ка остварењу личног духовног идеала. Униније означава духовну парализу моћи душе. То је стање које одликује потпуна равнодушност према молитви и посту, и, уопште, непокретљивост према испуњењу јеванђелских заповести. Пошто је човек психофизичко биће, духовно униније (малодушност) добија одраз и у телу. Реч је, дакле, о тешком психофизичком раслабљењу.
Ученик (υποτακτικός) – или послушник, то је у ужем смислу речи монах који се налази у односу послушности према свом старцу, и то у сврху исцељења и обожења благодаћу Божијом. У ширем смислу, то је сваки хришћанин којег руководи његов духовни отац.
Целомудреност – (σωφροσύνη) Овај израз има два значења, шире и уже. У ширем смислу, и етимолошки, целомудреност је стање духовног здравља, здравоумље; стање у коме се све душевне силе и способности налазе у складу и природном поретку, те су на пример нижи биолошки нагони (нагон исхране, полни нагон) потчињени закону ума, духа. У ужем значењу  целомудреност је стање душевне чедности, чедан однос према полном нагону. То не мора обавезно бити и потпуна апстиненција (јер се говори и о супружанској целомудрености), те је стога целомудрености и у овом смислу пре свега правилан однос између духа и полног нагона, однос у коме дух влада, а нагон се покорава духу, ограничен је и регулисан духом, савладан духом. Грчка реч "софросини" у аскетској литератури средњег века ни у ком случају не може бити преведена са речју "скромност", као што је то било могуће чинити у превођењу класичне грчке литературе. Димитрије Богдановић предлаже превођење старословенском речју целомудрије, у њеном савременом облику целомудреност.
Штап – види: Жезал

© "Очев дом" и Младен Станковић

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар