недеља, 29. септембар 2013.

Стеван Стојановић Мокрањац (1856-1914)

Мокрањчев портрет, рад Уроша Предића
Ст. Ст. Мокрањац се упокојио на данашњи дан пре 99 година у Скопљу (тада Краљевина Србија), где се са породицом склонио од бомбардовања Београда. Оставио нам је "Руковети", "Приморске напјеве", "Козар", "Литургију", "Опело", "Статије" и друга чудесна дела, као и прву сталну музичку школу у Београду (1899) која данас носи име свога оснивача. Осим тога, сакупљао је и записивао народне мелодије, и световне и црквене, писао прве фолклорне студије о њима и постао оснивач музичке науке код нас. Један је од оснивача првог гудачког квартета и Савеза певачких друштава.
Ево како су Мокрањца описивали савременици: "Био је весељак, боем - природа која је знала да се занесе балканским карасевдахом, био је то уметник који се на штету свог личног стваралаштва сав посвећивао околини, друштву у коме је живео, био је личност о којој нико, изузев професионалних завидљиваца, није изговорио ружну реч када су у питању његове карактерне црте". 
Мокрањчев значај у нашој култури огледа се како на стваралачком, тако и на извођачком пољу, при чему ништа није мања ни по квалитету ни по резултатима његова делатност организатора, покретача и активизатора музичког живота.
Стеван Стојановић Мокрањац родио се 9. јануара 1856. године у Неготину. Основну школу и гимназију учио је наизменично у родном граду, Зајечару и Београду. По завршетку гимназије уписао се на природно-математички одсек Велике школе у Београду. У то време добија стипендију за музичко усавршавање у иностранству.
Године 1879. одлази на Конзерваторијум у Минхен, где студира харомонију и композицију. Због несугласица са директором Конзерваторијума, Мокрањац у трећој години студија губи државну стипендију, враћа се у Београд и постаје хоровођа Београдског певачког друштва. Његови успеси, као хоровође и композитора Прве руковети и Опела у г-молу, омогућују му да поново добије стипендију и оде у Рим, где 1884/85. изучава полифони стил код Паризотија. Студије наставља 1885/87. на Конзерваторијуму у Лајпцигу, где усавршава теоретске предмете и дириговање.
Мокрањчева кућа у Неготину (фото: Дивна Љубојевић)
Оно што Мокрањца чини изразито оргиналним творцем јесу његове духовне композиције. Као што је до мајсторства у обради народних мелодија дошао кроз непосредни контакт са самим народом, тако је и црквеним напевом овладао прво певајући као дечак у цркви, а затим темељним проучавањем, упоређивањем и слушањем познатих појаца и зналаца црквеног појања. Резултат представљују зборници записаних мелодија Осмогласник (1908) и Страно пјеније (1914), који носе печат научног мелографског рада. Његове духовне композиције, као што су Херивумска песма, Тебе бога хвалим, а нарочито Опело, одликује мајсторско вођење гласова, њихова племенита лепота и и сливање у хармонијски богату звучну архитектуру изванредне стилске чистоте.
Мокрањац се не зауставља само на ширењу музике хорском песмом. Године 1889. оснива Гудачки квартет, са којим све до 1893. изводи низ дела класичне и савремене камерне литературе. Иницијатор је и покретач Савеза певачких друштава (1903), као и учесник у раду и стварању Удружења српских музичара (1907) и, најзад, 1889. Мокрањац са пијанистом Цветком Манојловићем и композитором Станиславом Биничким, оснива Српску музичку школу, у којој је вршио дужност директора и наставника теоретских предмета. Данас школа носи име "Мокрањац".
Године 1906. године изабран је за дописног члана Српске краљевске академије.
Мокрањац са сином Момчилом (1910)
О приватном животу Стевана Мокрањаца, најверније сведочанство представљају интимне забелешке композиторове супруге Марије, које се чувају у Музеју града Београда. Марија Мица Предић, рођена је 1876. у Банатском Карловцу (Карлсдорфу). Њен стирц био је славни сликар Урош Предић. Године 1899. Стеван и Марија Мокрањац добили су сина Момчила.
Бежећи из бомбардованог Београда, Мокрањац се са породицом склонио у Скопље, где 1914. пише свој предсмртни опус, хорску композицију "Зимњи дани", на стихове Јована Јовановића Змаја. „Два дана пре пре него што је умро - сећала се Мокрањчева супруга - терао ме да певамо „Радујсја невесто“ и тако смо (Момчило алт, ја сопран а Стеван тенор) отпевали. То је било његово последње певање“. 
Стевана Мокрањца смрт је затекла 29. септембра 1914. године. Супруга му се придружила 1949, а син Момчило Мокрањац, доктор хемије, професор на Фармацеутском факлутету и оснивач југословенске токсикологије, доживео је да види прве "Мокрањчеве дане" у Неготину 1966, да би се упокојио следеће године.
Посмртни остаци Ст. Ст. Мокрањца пренети су из Скопља у Београд 1923. године. Њеов гроб налази се на Новом гробљу у Београду (парцела 29, гроб 40). У сећање на Стевана Стојановића Мокрањца, у његовом родном Неготину, традиционално се одржавају хорске музичке свечаности „Мокрањчеви дани“.

Биографија на сајту САНУ
Биографија на сјту ПБПД

Нема коментара: