понедељак, 30. мај 2011.

Катакомбна Црква


Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз)

Ка­та­комб­на Ти­хо­нов­ска Цр­ква 1974. го­ди­не (1)

Мно­ги пра­во­слав­ни хри­шћа­ни у сло­бод­ном све­ту би­ли су за­пре­па­шће­ни и уз­не­ми­ре­ни оним што је у свом пи­сму упу­ће­ном Тре­ћем Све­за­гра­нич­ном Са­бо­ру Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве, ко­ји се са­стао у сеп­тем­бру 1974. го­ди­не у Све­то-Тро­јиц­ком ма­на­сти­ру у Џор­дан­ви­лу, на­пи­сао у све­ту по­зна­ти ру­ски пи­сац Алек­сан­дар Сол­же­њи­цин, ко­ји са­да (2) жи­ви у из­гнан­ству у Швај­цар­ској. Он је на­пи­сао да „да­нас не тре­ба под­ме­та­ти има­ги­нар­ну сли­ку Ка­та­комб­не Цр­кве, уме­сто ре­ал­ног ру­ског пра­во­слав­ног на­ро­да”, по­ри­чу­ћи и са­мо по­сто­ја­ње „тај­не цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је” и од­вра­ћа­ју­ћи је­рар­хе Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве од „со­ли­да­ри­са­ња са та­јан­стве­ном, без­гре­шном, али и бес­те­ле­сном ка­та­ком­бом”. Не­при­ја­те­љи истин­ског Пра­во­сла­вља и за­штит­ни­ци сер­ги­јан­ске Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је, од­мах су ис­ко­ри­сти­ли ове фра­зе за сво­је соп­стве­не про­па­ганд­не ци­ље­ве, об­ја­вљу­ју­ћи их под на­сло­ви­ма као што је „Не­ма Ка­та­комб­не Цр­кве” (3). За­и­ста, успе­ху об­но­вљен­ског „пра­во­сла­вља” мно­го би до­при­не­ло ка­да би им по­шло за ру­ком да до­ка­жу - или, у крај­њој ли­ни­ји, да до­вољ­но гла­сно об­ја­ве - ка­ко у Ру­си­ји не­ма Кат­комб­не Цр­кве, и да у Со­вјет­ском Са­ве­зу пра­во­сла­вље по­сто­ји са­мо у сво­јој об­но­вљен­ској, сер­ги­јан­ској ва­ри­јан­ти, ко­ју све­ту при­ка­зу­је Мо­сков­ска па­три­јар­ши­ја, ко­ја, по ми­шље­њу Сол­же­њи­ци­на, ни нај­а­ма­ње ни­је „па­ла”, не­го пред­ста­вља истин­ску Ру­ску Пра­во­слав­ну Цр­кву. Ова­кве Сол­же­њи­ци­но­ве из­ја­ве иза­зи­ва­ју ва­жна пи­та­ња, и прак­тич­на и бо­го­слов­ска.
Исти­на, у по­чет­ку свог пи­сма Сол­же­њи­цин пи­ше: „Све­стан сво­је не­при­пре­мље­но­сти за исту­па­ње по цр­кве­ном пи­та­њу пред са­бра­њем све­ште­но­слу­жи­те­ља и је­ра­ра­ха, ...ја са­мо мо­лим за раз­у­ме­ва­ње у од­но­су на мо­је евен­ту­ал­не гре­шке у тер­ми­но­ло­ги­ји, или у ра­су­ђи­ва­њу о са­мој ства­ри”, а на кра­ју се по­но­во огра­ђу­је: „Ја не ми­слим за се­бе да сам по­зван да ре­ша­вам цр­кве­на пи­та­ња”. За­то је, без ика­квог ома­ло­ва­жа­ва­ња Сол­же­њи­ци­на, ко­ји је та­ко убе­дљи­во и прав­до­љу­би­во го­во­рио на дру­ге те­ме, а ра­ди оних ко­ји же­ле да зна­ју исти­ну, по­треб­но ука­за­ти на ње­го­ве по­гре­шке у од­но­су на Истин­ски-Пра­во­слав­ну Ру­ску Цр­кву, ка­ко у чи­ње­ни­ца­ма та­ко и у бо­го­сло­вљу.
Ис­па­ло је да су ове Сол­же­њи­ци­но­ве по­гре­шке има­ле сре­ћан за­вр­ше­так: за­хва­љу­ју­ћи њи­ма, не­ки љу­ди, ко­ји су рас­по­ла­га­ли тач­ни­јим све­до­чан­стви­ма о цр­кве­ном жи­во­ту у Со­вјет­ском Са­ве­зу, ди­рект­но су се из­ја­сни­ли, опо­вр­га­ва­ју­ћи ње­го­ву тврд­њу да та­мо не­ма „тај­не цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је”.

недеља, 1. мај 2011.

Свештеномученик Григорије, К Светлости Јеванђеља Христовог

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ГРИГОРИЈЕ ЛЕБЕДЕВ
К СВЕТЛОСТИ ЈЕВАНЂЕЉА ХРИСТОВОГ
(Духовна размишљања над Јеванђељем по Марку)


Епископ Григорије Лебедев (1878-1937), ученик Митрополита Антонија Храповицког, професор омилитике и литургике, након што га је свети патријарх Тихон посветио за епископа три пута је био хапшен, да би му се у лето 1937. године изгубио сваки траг у лавиринтима Гулага. Епископ Григорије припада лику новомученика и исповедника Христових, који су показали велику славу Православне Цркве у тешким временима гоњења и искушења.

Овде можете да прочитате читаву књигу
Свештеномученик Григорије, К СВЕТЛОСТИ ЈЕВАНЂЕЉА ХРИСТОВОГ


© за превод на српски језик: "Светигора" и Младен Станковић, 2000.
Сва права задржана.