Текст који следи до сада није објављиван на српском језику. Преузет је из Saint Vladimir’s Seminary Quaterly. Vol. 13. No. 1-2/1969. Планирано је да се појави у издању "Светигоре" у књизи "Протојереј Јован Мајендорф, Православље и савремени свет". © за превод на српски "Светигора" и Младен Станковић, 2010. Сва права задржана. Сходно одредбама Закона о ауторским и сродним правима текст у целини или деловима није дозвољено умножавати или преносити електронским или механичким средствима, укључујући фотокопирање и снимање, нити је дозвољено похрањивати га у меморију компјутера или га на било који начин дистрибуирати без писменог одобрења носиоца права.
ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛОВЉЕ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
У историји хришћанства једну од најзначајнијих појава представља превладавање лингвистичких, културних и географских граница између хришћана Истока и Запада. Пре само педесет година општење између нас било је могуће једино на техничкој научној основи, али у другим областима православни и римо-католици су толико поистовећивали своју црквену припадност са националном, да је то чинило немогућим осмишљени богословски дијалог. У данашње време слика се из корена изменила у два основна правца:
1. Како источно, тако и западно хришћанство сада може да се сматра заступљеним у читавом свету. Интелектуално сведочење руске дијаспоре у периоду између два светска рата и постепено сазревање америчког Православља после Другог светског рата, у великој су мери погодовали томе да се Православна Црква нађе у главној струји екуменистичких догађаја.
2. Сви хришћани стоје пред изазовом једног у корену секуларизованог, расцрквљеног света. Овом изазову треба погледати у лице као таквом, као проблему који захтева богословски и духовни одговор. За младе нараштаје, где год они живели, није суштински значајно од ког тачно духовног родослова зависи тај одговор – западног или источног, византијског или латинског – само ако им зазвучи истином и животом. Зато ће православно богословље да буде или заиста “католичанско”, тј. да буде корисно за све, или уопште неће бити богословље. Оно треба себе да одреди као “православно богословље”, а не као “источно”, и то може да уради не одричући се својих источних корена. Ове очигледне чињенице наше савремене ситуације никако не значе да је нама потребно оно што се обично назива “новим богословљем”, које представља раскид са Православљем и са прејемственошћу; али Цркви је свакако неопходно да богословље разрешава савремена питања, уместо да понавља стара решења старих питања. Кападокијски Оци су били велики зато што су умели да сачувају садржај хришћанске благовести онда када се она нашла пред изазовом јелинистичког философског погледа на свет. Без њиховог делимичног прихватања, а и делимичног одбацивања тога погеда на свет – и пре свега без њиховог разумевања тог погледа – њихово богословље било би бесмислено.
У данашње време, наш се задатак састоји не само у томе да останемо верни њиховој мисли, него и да се угледамо на њих у њиховој отворености за проблеме свога времена. Сама историја нас је извукла из културних ограничености, провинцијализма и психологије гета.
I
Какав је тај богословски свет у коме живимо и са којим смо призвани да водимо дијалог? “Против Паскала је кажем: Бог Аврама, Исака и Јакова, и Бог философа – то је исти Бог”. Иза овог централног става Пола Тилиха, у коме се одражава тежња за премошћавањем провалије која раздваја библијску религију од философије, следи ипак признавање граница људске моћи у познању Бога. Тилих такође пише: “(Бог) је и личност и одрицање Себе као личности”. Вера, која се у његовим очима не разликује од философског знања, “подразумева истовремено и себе и сумњу у себе. Христос је Исус и порицање Исуса. Библијска религија представља и порицање и потврђивање онтологије.