уторак, 30. март 2010.

Μετέωρα

Манастири Метеори, то је скупина православних манастира у близини грчког града Калампака у западној Тесалији. Познати су по свом несвакидашњем положају на стенама-стубовима и сматрају се највреднијом групом манастира у Грчкој после Свете Горе. Од некадашњих 20, данас је преостало укупно 6 манастира, и то пет мушких и један женски: манастир Велики Метеор или Преображењски манастир, манастир Варлам, манастир Св. Варваре, манастир Св. Николе Анапауског, манастир Св. Стефана и манастир Св. Тројице. Грчки назив "Μετέωρα" значи "лебдеће камење". Сматра се да су се први пустињаци овде настанили још у 11. веку, али прави процват Метеора почиње са периодом турске окупације, јер је скривени живот на огромним стенама-стубовима омогућавао монасима релативну слободу од непријатељске власти и они су ту у миру могли да се посвете молитви и подвигу. Долазак до манастира био је веома тежак - помоћу кожних лествица или огромних мрежа, а тек почетком 20. века понегде су исклесане степенице.

субота, 27. март 2010.

Велики пост

Свети Илија Мињати


Беседа на Цветну недељу
О светом причешћу

Осана! Благословен Који долази у име Господње, цар Израиљев!
(Јн. 12,13)
Уништитељ ада, победник над смрћу, началник живота, Господ наш Исус Христос васкрсао је четверодневног Лазара. Када је следећег дана ушао у Јерусалим, читав град био је потресен извештајем о тако великом чуду и о доласку таквог Чудотворца. "Ко је тај?" – питали су грађани Јерусалима једни друге. Читав многобројни народ који се сабрао поводом празника Пасхе, покретан Божанском руком уз велико славље дочекује Њега као Цара Израиљевог. Једни иду пред Њим, други позади, једни секу гранчице, други их бацају на земљу, неки простиру своје хаљине на пут, и сви у један глас – чак и мала деца – кличу: Осана! Благословен Који долази у име Господње! У данашњем цветоносном слављу запажам три нарочите околности: као прво, одећу прострту по земљи; као друго, гранчице урме као знамења победе; и као треће, радосно клицање: Осана! Благословен је Који долази!
Постоје три неопходна услова које ми, хришћани, треба да испунимо када примамо Господа нашег Исуса Христа у светом причешћу Његовим пречистим Тајнама. Као прво, треба да са истинским покајањем збацимо греховну одећу коју смо тако дуго носили, да оставимо пређашње рђаве навике, то јест да свучемо старог човека са делима његовим (Кол. 3,9). Као друго, када се тако обратимо треба да подигнемо гранчице победе јер смо погазили три велика непријатеља – тело, свет и ђавола. Затим треба да се са духовном радошћу и весељем скрушеног срца приближимо светој трпези Хлеба Живота са речима: Осана! Благословен Који долази у име Господње. Зато ћу данас да беседим о светом причешћу, пошто сматрам да је беседа о томе неопходна за оне који се у ове свете дане припремају да се причесте пречистим Телом и Крвљу Господа нашег. Као прво, хоћу да вам покажем да је та велика тајна једно од највећих дела Божанске силе, премудрости и благости. Као друго, рећи ћу каква је припрема неопходна за онога ко жели да се причести, како би му то причешће било не на суд или на осуду, него за опроштај грехова и спасење. То ћу да саопштим укратко, имајући у виду свечаност данашњег празника.

петак, 26. март 2010.

Лепа Србија













Манастир Жича
јутарње сунце обасјава цркву
у којој су крунисани Немањићи
(сви снимци под ознаком Лепа Србија 
начињени камером мобилног телефона)

Из дела светог Теофана Затворника



Човекови дух и душа


Душа чини нижу страну унутрашњег живота, а вишу чини дух, који је од Бога и представља богосличну, равноанђелску силу – ону која је карактеристична црта човека (1, п. 106, стр. 98).

Ми обично кажемо: «душа». А у суштини требало би да говоримо душа-дух или дух-душа. Узимајући реч «душа» у смислу дух-душа, ја никако нећу рећи да је она истог порекла као и животињска душа, јер дух је од Бога; узимајући је пак одвојено од духа, ја велим управо то. Када је Бог стварао човека, најпре је од земље образовао тело. Шта је представљало то тело? Глиненог голуба или живо тело? Представљало је живо тело – у лику човека и са животињском душом. Потом је Бог удахнуо у њега Дух Свој и од животиње настао је човек – Анђео у људском лику. Као тада што се догодило, тако људи настају и данас. Душе се рађају од родитеља или стављају у људе путем природног рођења, а дух удахњује Бог, Који је свуда присутан. И не разумем, зашто би се због тога узнемиравали?! Кад кажете да је човек животиња, да ли мислите само на месо, или на читав његов живот? Наравно, на читав живот, са животињском душом. А када томе додате «разумна», шта тиме означавате? То, да иако је човек с једне стране исто што и животиња, са животињском душом, са друге стране он је неупоредиво изнад животиње, јер има разум – (грч.) «нус», што у потпуности одговара речи «дух». Рећи «разумна животиња» исто је што и рећи «одуховљена животиња» (1, п. 106, стр. 98).

Свети Оци разликују – дух, душу и тело. Антоније Велики, Исак Сиријац, Јефрем Сиријац и други. Они не кажу каквих су особина наше душе. Али поредећи оно што свети Антоније пише о родовима живих створења, ја налазим да по његовом схватању наша душа има исту природу као душе животиња.
...Према светом Антонију наша душа је истог ранга са душама животиња. Оно што нас одликује, то је ум, који ја називам дух. ...Све што он говори о уму, ја приписујем и духу... и изражавам готово истим речима, тврдећи заједно са њим да истински човек и јесте онај ко живи по духу – што свети Антоније изражава речима: по уму (1, п. 106, стр. 98-99).

...Душа – као духовно биће – није пројава неке друге силе, попут дуге на небу, него је самостална, засебна личност, слободно-разумна, чије нормално стање је општење са Богом, Који јој је приликом стварања указао поштовање Својим Ликом (1, п. 140, стр. 160).

У човеку треба разликовати душу и дух. Дух садржи Божански осећај – савест, и ничим се не може задовољити (жеђ за бесконачним). Он представља ону силу која је човеку удахнута у лице приликом стварања. Душа је нижа сила, или део те исте силе, која је одређена да води дела земаљског живота. Она је попут животињске душе, али узвишена због сједињења духа са њом. Сјединивши се са животињском душом, Божански дах ју је узвео на степен људске душе. И човек је постао двојак: једно га вуче горе, а друго – доле. Када се човек држи у своме чину, он живи духом, то јест руководи се страхом Божијим: слуша савет и тражи оно више. А када подлеже нагонима ниже душе, он излази из свога чина, мислећи да ће оно за чиме дух жуди пронаћи међу стварима. Ово му не полази за руком, па се ломи и умара. Дух је ту као заточеник у оковима – налази се у служби варвара – похотних страсти. Нити он сам може да се задовољи, нити може да удовољи страстима, мада им допушта да се бескрајно шире. Зашто су животне потребе код животиња све у својој мери, док код човека, када се преда чулности, чулне потребе немају мере и границе? Ту прекомерност предаје им дух који је пао у њихово ропство; а дух том прекомерношћу покушава да задовољи своју жеђ за бесконачним, по чијем је образу створен и у коме је једино његово благо (1, п. 140, стр. 162-163).

О чему год размишљао, увек ћеш доћи до закључка да човек поседује дух чији је истински живот у Богу. Само тамо он налази мир, тамо је његов рај и обећана земља (8, п. 1462, стр. 213).

Шта је главно код човека, тело или душа? Душа је главна. Кад је душа жива, жив је и човек. А када умиру, шта умире – душа или тело? Тело, а душа остаје жива (1, п. 177, стр. 199).

Ми имамо два таса – дух и тело – који претежу један другога. Тело – на погибију, а дух – на спасење... ово се тиче и хране, и сна, и других угодности. Учините да тело осети да је над њим – чврста рука. Чим тело ослаби, духовни осећај оживи. У том погледу веома много значи да се не допусти раслабљивање, да се сви удови држе «у ставу мирно» кроз унутрашње напрезање мишића. Ово веома подржава бодрост духа и помаже души да стоји у трезвеном расположењу (1, п. 185, стр. 210).

...Природа душе и Анђела не може бити материјална. Али једна је ствар природа, а друга – облик постојања. Ко неће да прихвати душу без омотача, тај нека допушта овај омотач, али мимо природе душе, која мора да буде духовна. Допустивши омотач – фин, етеричан, добиће форму и остаће задовољан (2, п. 205, стр. 4).

...Знајте да све оно што се чини по нужди, без склоности – не наноси штету духу (2, п. 260, стр. 100).

Постоји природна душевност и телесност, а постоји и неприродна. Последња се сва изражава кроз страсти. Гасећи и искорењујући страсти, ви ћете чистити душевност-телесност и враћати је у природно стање. Тада ће се она одухотворити. Све ово устројава благодат Божија, али и уз наше напоре. Главно је: не жалити себе... (2, п. 291, стр. 148).

Наш дух се благодаћу Божијом обнавља у снази за супротстављање стремљењима душе и тела ка земљи. Код хришћана он је већ обновљен. Али непажња према њему и његовом делу чине да земаљско успева да нас заведе и да као маглом заклони небо. Најбољи начин да се ојача наш дух у његовој борби са душом и телом када ови теже ка земљи, јесте сећање на исход душе и Суд који ће потом уследити, када ће бити решена наша судбина (2, п. 344, стр. 212).

Сви смо ми и по своме назначењу дужни да будемо храмови Божији... Световњаци, обузети својим сујетним бригама, то заборављају или заглушују у себи, док монаси и монахиње управо зато и почињу да живе нарочитом врстом живота, да би (на делу) показали оно што апостол објављује о нама (2, п. 368, стр. 239).

...И ви ћете постати храм где обитава Бог... Зид тог вашег храма је – трпљење, престол – срце благодарно Богу, појање – сва ваша осећања према Богу: вера, нада, преданост Његовој светој вољи и свака молитва; диригент у том хору је – благоумни дух, који сабира и изводи песме у непрестаном богомислију... (2, п. 368, стр. 239).

...Пребивање душе са Господом или посећивање душе од стране Господа, у чему је сва суштина унутрашњег делања, не зависи од нас. Господ посећује душу, она бива са Њим, и игра пред Њим, и греје се Њиме. А чим се Господ од ње удаљи, она се опусти и никако није у стању да Посетиоца душе врати к себи. Одлазећи, Господ храни душу, а догађа се да одлази и кажњавајући је, не због спољашњих дела, него због нечега што је унутра примила. Кад Господ одлази хранећи душу, онда чим она заплаче Он ће се брзо вратити. А када одлази кажњавајући је, неће брзо доћи – не док она не постане свесна греха, док се не покаје, не исплаче и не издржи епитимију (3, п. 506, стр. 185).      
   
Страх Божији, смирење, пажење на себе и на Господа, неугасива ревност за спасење, несажаљевање себе и слично – све то представља несумњиве знаке да је душа жива и да је благодат Божија са њом (3, п. 521, стр. 213).

Како изгледа ваша душа? Ако се не колебате у вери и ако имате тврду одлучност да тражите спасење, онда ваша душа несумњиво стоји на страни светлости (4, п. 663, стр. 127)

Душу треба хранити истинама, одредивши сваки дан одређено време за молитвено удубљивање у хришћанске тајне... Ради се о томе да истина буде примљена у срцу, да га испуни и да се распламса у њему. То значи да је душа окусила истину; а ако је окусила истину, онда се и напојила њоме (4, п. 706, стр. 178).

Ко ће да пази на вашу душу, ако нећете ви сами? Увече преиспитајте осећања вашег срца тога дана, и строго судите о себи. Кажњавајте се због неисправности и извршавајте казну (4, п. 714, стр. 196).

Душа која није испитана патњама, ни за шта није погодна (4, п. 745, стр. 237).

Свети (Јован) Златоуст вели да је оно (тело) на земљи душевно зато што се оживљава само душом. А по васкрсењу ће бити духовно, зато што неће бити обитавалиште само душе, него душе испуњене Духом. И на земљи, вели он, душа има Духа, али Он јој није свагда својствен, јер се понекад одагнава нечистим мислима, осећањима и делима; а тамо је Он у потпуности испуњава. Потом свети Златоуст додаје: а можда се (тело) после васкрсења назива духовним зато што ће бити лакше, финије и покретљивије (4, п. 745, стр. 238-239).

Бог суди души по ономе што зависи од ње саме, а не по ономе над чиме она нема власт. У срцу држите намеру да не одступате од Господа и Он ће то примити као дело (4, п. 746, стр. 239).

Ја... се држим мишљења, да онда када се душа растројава, услед растројства њеног органа – тела, дух остаје читав, и тамо, дубље од свести, све више и више сазрева у оном правцу у коме је сазревао када га је то растројство задесило (4, п. 753, стр. 251).

Дух је бодар, а тело слабо. Али када је дух бодар, слабост тела нема велик утицај. Дух бодар, то је ревност за спасење – аутохтона сила која савршава наше спасење, у ономе што се при томе захтева са наше стране (5, п. 815, стр. 102).

Духовна колебљивост – то је наш заједнички удео. Треба трпети, предајући своју судбину у руке Божије. Једно нека буде брига – да се увек буде са Господом. У свакој прилици треба да се обраћате директно Њему, Њему да откривате муке своје душе и да се молите да вас избави, ако је то Његова воља (5, 865, стр. 140).

Без сећања на Бога, без страха Божијег, без љубави према Богу душа се не може задовољити (5, п. 901, стр. 173).

Може се сматрати (и ја тако мислим), да су душа и Анђео – духовни по природи, али обучени у фино етерично тело; а да су тело по природи – тако се не може размишљати (5, п. 909, стр. 187).

Схватање по коме кад се неко живо појављује и стоји пред очима ума, то значи да тражи да се за њега помолимо, исправно је... Добро је да се тако поступа... Постоји општење душа, и душа души преноси вест (6, п. 965, стр. 76).

Овде на земљи такође бивају пројаве општења између душа, по коме душа души, према пословици, преноси вест. Слична узајамна дејства могу се допустити и између живих и умрлих, то јест са онима који су отишли. У писмима о томе «Шта је духовни живот», указано је на општу стихију – етар. Кроз њу дејства једне душе на другу могу да пролазе као електрична струја телеграфском жицом. Телеграфски апарат ту је срце... (6, п. 975, стр. 99).

...Анђели и душе имају након стварања фину облогу, или тело, посредством кога стоје у општењу са телесним материјалним светом (7, п. 1217, стр. 255).

Душа не добија битије од тела, него заједно са телом – зато да би живела са њим. А смрт их раздваја. И чудесно је како ће душа живети без тела, када је навикла да живи са њим. Раздвајање душе од тела је казна и она мора да се осети. Услед свога тесног општења са Господом, свети ту неугодност мало осећају, или је не осећају уопште (8, п. 1221, стр. 5).

...Код животиња постоји нешто налик дејствима наше душе, а код нас нешто налик дејствима животиња... Животиње имају душу, али животињску (анималну). А човекова душа је људска, узвишенија, као и сам човек. Животиње имају своје место, а човек своје. Створења Божија су тако распоређена, да сваки виши разред садржи у себи силе нижих, а осим њих има и своје сопствене, које су својствене његовом разреду и карактеришу га. У свету, или његовој структури, треба разликовати, осим стихија, још и систем сила, распоређених на лествици, које иду од нижих ка вишим. Најнижа сила је она која делује у мртвој природи и чији највиши изданци су појаве хемијског сједињавања и кристализације. Изнад те силе стоји сила раста, која у својој власти држи и силу кристализације и силу хемијског сједињавања. Изнад силе раста стоји животна сила, која у својој власти држи и силу раста, и силу кристализације, и силу хемијског сједињавања. Изнад животно-душевне силе је – сила људске природе, која у својој власти држи све ниже силе и делује преко њих.
Чудесно је то што ми имамо нешто заједничко са животињама. Постоји нешто заједничко и са биљкама: јер исхрана и раст тела су ствар силе раста; али шта да се из тога закључи? Ништа, осим да свако има своје место.
У човеку треба разликовати душу и дух. Дух садржи Божански осећај – савест и особину да се ничим не може задовољити. Он је сила која је човеку у лице удахнута приликом стварања. Душа је нижа сила, или део те силе, намењена за вођење послова земаљског живота. Она је истог ранга као и душа животиња, али је узвишена због сједињења духа са њом. Дух од Бога, сјединивши се са анималном душом, узвео ју је на степен људске душе. И човек је постао двојак. Једно га вуче горе, а друго доле. Кад се човек држи у своме чину, он живи духом, то јест руководи се страхом Божијим, слуша савест и тражи вишње. А када подлегне нагонима ниже душе, онда напушта своје место (излази из свога чина), и мисли да ће међу стварима пронаћи оно што дух хоће. То му не полази за руком, па се умара и жалости. Дух је ту као заточеник у оковима, налази се у служби варвара – похотних страсти. Он сам не може да се задовољи, нити може да удовољи страстима, иако им допушта да се безгранично разливају. Зашто су животне потребе код животиња све у својој мери, док код човека, када се преда чулности, чулне потребе немају мере и границе? Ту прекомерност преноси им дух који је доспео у ропство код њих; њоме дух покушава да задовољи своју жеђ за бесконачним, по Чијем је образу створен и у Коме је једино његово благо (8, п. 1462, стр. 212-213).

Шта је душа? Оно што остаје... између тела и духа, то припада души и чини њен живот (39, стр. 421).

...Души су дате потребе, а за њихово задовољавање дароване су силе у којима је наговештен и начин њиховог задовољавања (39, стр. 421).

Што је око видело, слику тога одмах бележи уобразиља и слаже у сећање, као у какав архив (56, стр. 250).

Потреба или страст, када је подстакнута, и нехотице наводи мисли на предмете којима може да буде задовољена, и као да прикива пажњу за њих, исто као што обратно – слика страсног предмета јако узнемирава страст (56, стр. 251).

Поред грешника налази се чувар кога поставља сатана и који га прати и помрачује, пунећи му главу страсним сликама (56, стр. 258).

Сам ток мисли исходи из душе и руководи се њеним законима (36, стр. 19).

Разум ствара податке, саставља појмове, судове и закључке, или, другачије, изводи уопштавање, одређује и развија мисао (56, стр. 229).

Дух, који нам је свагда својствен као главна сила, сазерцавајући Бога као Творца и Промислитеља, привлачи и душу у ту невидљиву и безграничну област (36, стр. 38).

Сећање и уобразиља стварају читаве повести којима саблажњавају човека, а прикључује им се и ђаво, па тако настаје читава војска непријатеља који се супротстављају добрим циљевима онога ко ревнује на своме исправљању и усавршавању (52, стр. 174)

Истинско умирење мисли представља дар Божији; али тај дар се не даје без великог личног труда. Но, само сопственим напорима ништа нећете постићи. И Бог вам ништа неће дати ако се не потрудите из све снаге. То представља непромењиви закон (36, стр. 176).

У свету се појавио човек, који је поседовао тројаки живот: духовни, духовно-телесни или душевни, и телесни (51, стр. 195).

Сједињен са телом, дух је постављен да служи у великом свету Божијем: да не живи у Богу он сам, него да кроз себе и све материјално уведе у општење са тим Божанским животом (51, стр. 195).

Кад је пресечено живо општење са Богом, пресечен је и доток Божанске силе. Дух препуштен сам себи није више могао да буде господар душе и тела, него се повукао и потчинио им се. Над човеком је завладала душевност, а преко душевности – телесност, и човек је постао душеван и телесан (36, стр. 74).

Чисти дух се покреће Богом. Он духовно прима подстицаје Божије и сходно њима се устројава и делује (51,  стр. 196).

Осећате расејаност мисли – треба да се забринете. То је веома опасно. Ђаво хоће да вас натера у било какву ступицу и тамо погуби. Мисли почињу да блуде услед смањења страха и хлађења срца (4, п. 732, стр. 221).

...Пажњи увек треба придодавати расуђивање, како би на потребан начин било испитано оно што се догађа унутра и што се захтева споља. Ништа без пажње и расуђивања. Одакле узети расуђивање? Од савести, просвећене познањем Божанске воље, саопштене у Јеванђељу и апостолским посланицама (5, п. 764, стр. 17).

Да мисли не би блуделе, треба задобити такво осећање, да се у срцу непрестано буде са Богом... онда неће бити места за помисли са стране (5, п. 800, стр. 86).

...Старица истину говори да је за уздржавање ума од лутања корисно да се предмет замишља сликовито... То може... Али бесмислено је везивати се само за слику. Господ је сада у слави, седи с десне стране и сви свети су око Њега. То се може замислити. Али боље је да се прође без слика, јер је сила уобразиље груба. Боље је само стајати са вером да је Господ близу, него га замишљати. Старица се навикла и слика Распетог Господа код ње се слила са молитвом срца, која је ту најважнија. То што се старица удубљује у молитву дотле да заборави све друго, то је заиста милост Божија, због њеног смирења, без кога јој ово не би било дато... (5, п. 896, стр. 165-166).

Разум – то је сазерцање... Унутрашња молитва не бива без сазерцања, које и јесте истинско посматрање Бога пред собом. Сазерцање такође повезују са богомислијем. Богомислије је посматрање светих тајни које нам показује Бог – постојања света, његовог чувања, промишљања, домостроја оваплоћења, спасења свакога и краја свега – које је понекад праћено расуђивањем и размишљањем, а понекад је само посматрање (6, п. 1006, стр. 146).

Богомислије је дубоко размишљање о домостроју спасења, или уопште о било ком појединачном предмету који улази у његов састав. Чим се пробудите, истога часа осмотрите све – од стварања до другог доласка, Суда и решавања судбине свих људи. То траје кратко... И држите молитву док се не саберете. Узмите потом један предмет и удубите се у њега, док не обузме ваше срце... Онда у таквом стању творите молитву... И тако читав дан... Сједињујте богомислије са молитвом... (6, п. 1044, стр. 209).

Нико осим Господа не може човека да научи истинском познању себе (46, стр. 300).

уторак, 23. март 2010.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке



ИСКУШЕЊА

# Чедо – вели Свето Писмо – ако приступаш служењу Господу Богу, припреми душу своју за искушење: управи срце своје и претрпи. Све што ти буде нането прими, и у променама срца твога буди дуготрпељив (Сир. 2,1-2,4).
Невоље су одувек биле знамење изабраности од стране Бога. За патријархе, пророке, апостоле, мученике и преподобне оне су представљале знамење Богоугодности. Сви свети прошли су тесним путем искушења и патњи, њиховим трпљењем принели су себе као благопријатну жртву Богу.
И данас се по вољи Божијој светим душама допуштају различита искушења, како би се њихова љубав према Богу открила у свој јасноћи.
Ништа се са човеком не догађа без сагласности и допуштења Божијег.
Хришћанин који жели да следи Господа нашег Исуса Христа и да по благодати постане син Божији, рођен од Духа, пре свега треба себи да узме за правило и неизоставну обавезу добродушно трпљење свих невоља: и телесних страдања, и увреда од људи, и демонских клевета, па и побуне сопствених страсти.
Хришћанину који жели да благоугоди Богу, потребно је пре свега трпљење и тврда нада у Бога. То оружје он непрестано треба да држи у духовној десници, јер ће наш лукави непријатељ, ђаво, са своје стране употребљавати сва средства како би нас у невољи гурнуо у униније и украо нам наду у Господа.
Бог на Своје истинске слуге никада не допушта искушење које превазилази њихове снаге. Веран је Бог – каже свети апостол Павле – који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети (1. Кор. 10,13).
Ђаво, као створење и слуга Божији, не кињи душу онолико колико хоће, него колико му Бог допусти.
Ако је људима познато колики терет може да поднесе различита теглећа марва, онда тим пре бесконачна Премудрост Божија зна колика мера искушења одговара свакој души.
Грнчар зна колико времена треба да држи у огњу глинене посуде, јер ако остану дуже пуцају, а ако не остану довољно дуго нису погодне за употребу; тим пре Бог зна које снаге и степена треба да буде огањ искушења за словесне сасуде Божије – хришћане, како би постали способни да наследе Царство Небеско.
Дете није у стању да обавља неки озбиљан посао: оно није у стању да управља кућом, да обрађује земљу и да се бави другим уобичајеним занимањима. Тако често и душе, када већ учествују у Божанској благодати, али нису искушане невољама које доносе зли духови, нису осведочене тим невољама, остају у детињем узрасту и, да тако кажемо, неспособне за Царство Небеско.
Ако ли сте без карања које су сви искусили, онда сте копилад а не синови – каже апостол (Јевр. 12,8).
Искушења и невоље шаљу се човеку ради његове користи: душа која је њима образована постаје јака и часна пред Господом својим. Ако претрпи све до краја у нади на Бога, онда не може да буде лишена добара која су јој обећана Духом Светим и потпуног ослобођења од страсти.
Душе су изложене разним невољама – јавним, које им доносе људи, или тајним, од комешања недоличних помисли у уму, или пак телесним болестима – и ако све то претрпе до краја, онда бивају удостојене венаца истих као што су мученички, и смелости (пред Богом) једнаке њиховој. 1. 348-349
# На ваше садашње искушење, као и на она која убудуће могу да се појаве, не обраћајте нарочиту пажњу, него пазите да га поднесете са трпљењем и благодарношћу, молећи се за оне који су вас увредили и тражећи њихове молитве. Искушења се не треба плашити, јер Бог је Онај Који их пушта на нас и Који нас у њима чува. Према искушењима треба имати симпатију и ревност; јер њима се на нашим душама изображава Крст Христов, њима се чувамо од порока, њима се чувамо у добродетељима и само уз њих даје се благодат. 6. 210-211
# Свети оци расуђују да онај ко верује у то да Бог управља судбином свих људи, свако искушење прима као своје, јер Божије управљање не може да буде ни погрешно, ни неправедно. 6. 237
# Не обраћај пажњу на своја искушења: она су пролазна, неће потрајати заувек. Ко обраћа пажњу, узнемириће се и наравно, лако може да падне у униније или изнемоглост. 6. 822
# Треба трпети, трпети и трпети, и изнова трпети, и опет трпети: јер само онај ко претрпи до краја биће спасен. Услед нетрпљења искушења се удвостручавају... Знај да Промисао Божији свиме управља. Велики Пимен је говорио да се вера састоји у томе да пребивамо у смирењу. 6. 829
# Ви и сами знате – где год живите на земљи, треба да подносите искушења. Чини се да нас искушавају људи, али они без Промислитеља не би могли ни да нас дотакну. Тако ћемо у нашим невољама да се предајемо вољи Творца нашега и да сматрамо како невоље и заслужујемо – па ћемо бити мирни.
Излазак из искушења није промена места, него предавање себе вољи Божијој и самоукоревање, а од тога – трпљење. «Кад будемо сасвим клонули од искушења и зароптали на њих, налазимо се у опасности да постанемо богоборци – рекао је један свети отац – јер очигледно устајемо против допуштења Промисла Божијег на нас, који ради наше велике користи и излечења дозвољава да будемо искушани». 6. 69
# Буди широкогруд: сва искушења су само страшила за оне који не верују и гледају једино телесним очима. 6. 141
# Живот хришћанина на земљи је ланац страдања. Треба се борити са својим телом, са страстима, са духовима злобе. У тој борби је наша нада. Наше спасење је Бог наш. Поуздајући се у Бога, са трпљењем треба да носимо бреме борбе. Искушења као да мељу човека, претварајући зрно у брашно. Она нам се допуштају по Промислу Божијем, на нашу велику душевну корист; од њих ћемо добити срце скрушено и смирено – које Бог неће презрети. 6. 555
# А зар Бог – сведочи Син Божији – неће одбранити изабранике Своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклевати? Кажем вам да ће их убрзо одбранити (Лк. 18,7-8). Овде под речју оклевати треба подразумевати допуштење Божије да човек извесно време, ради своје користи, буде искушаван грехом који у њему живи, као и од стране духова злобе. «Кнез овога света – каже свети Макарије Велики – за младенце по духу представља палицу која кажњава (уразумљује) и бич који наноси ране; али, како је горе речено, он им тиме, кињећи их и искушавајући их, припрема велику славу и част... Преко њега се устројава једно велико дело спасења, као што је негде речено: 'зло, које има зло за циљ, потпомаже добру'. За добре душе, које имају добру вољу, и оно што је наоко најжалосније, претвара се на крају у добро, како сведочи и сам апостол: Онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим. 8,28). Тој палици за кажњавање допуштено је да делује са циљем да помоћу ње сасуди буду испитани као у ужареној пећи и да би добри постали још тврђи, а лоши, који не издрже силу огња, да покажу своју склоност ка пуцању. Он, то јест ђаво, будући створење и слуга Божији, не искушава онолико колико мисли да би требало и не кињи онолико колико би хтео, него колико му дозволи и допусти рука Божија. Знајући тачно стање свих људи и то колико ко има снаге, Бог свакоме толико и допушта да буде искушан. Веран је Бог Који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети (1. Кор. 10,13)».
Разлог што Бог допушта подвижнику да буде искушаван од стране духова злобе састоји се у томе што је човеку неопходно да тачно и детаљно спозна свој пад, без чега не може како треба да спозна и прихвати Искупитеља. Неопходно је спознати сопствену палу природу, њене склоности и деловање које јој је својствено, како касније, по примању благодати Духа Светога коју пружа Искупитељ, та благодат не би била употребљена на сопствено зло и како њена дејства не би била приписана себи, него да човек буде њен достојан сасуд и оруђе. Свети Григорије Синаит вели: «Ако човек не буде напуштен и поражен и савладан, ако се не потчини свакој страсти и помисли, и ако, духовно побеђиван, не буде остављен без икакве помоћи, од Бога или било кога другог, па услед тога готово падне у очајање, јер је искушаван са свих страна – он неће моћи да дође у скрушеност духа и да себе сматра мањим од свих, последњим слугом свима, и потчињеним демонима који га муче и побеђују. То је – Божијим Промислом пажљиво допуштено кажњавајуће смирење, за којим Бог одмах дарује и друго, узвишено, које је Божанска сила што делује Богом и Њиме све савршава; њу човек у себи види као оруђе и тим оруђем савршава чудеса Божија». Тако се објашњава тај чудесан призор који представљају свети Божији: као сасуди Духа Светога, они су уједно видели, признали и исповедили себе као највеће грешнике, који заслужују и пролазне и вечне казне. Они су добро спознали и изучили своју палу природу, у којој нема ничег неупрљаног, те су стога свако добро које се преко њих савршавало потпуно уверено приписивали благодати Божијој која се у њих уселила, стално се плашећи да из пале природе не поникне каква помисао или осећање којим би увредили Духа Светога. Брзи прелазак из стања борбе у стање духовне слободе није користан за човека. Свети Макарије Велики примећује да «душе које су већ постале причаснице Божанске благодати, које су преиспуњене небеском сладошћу и наслађују се духовним спокојством, али нису осведочене и искушане патњама што их наносе зли духови, неретко пребивају, да тако кажемо, у детињем узрасту и нису способне за Царство Небеско. Ако ли сте без карања, које су сви искусили – каже Божанствени апостол – онда сте копилад а не синови (Јевр. 12,8). Стога се и искушења и невоље човеку шаљу ради његове користи, како би душа испитана њима постала чвршћа и часнија пред Господом својим. Ако она претрпи до краја са надом на Господа, онда не може да не добије блага обећана Духом Светим и потпуно ослобођење од зла страсти». 2. 372-374
# Преподобни Марко Подвижник је рекао: «Кад искушење дође, не тражи како је и од кога дошло, него тражи да га поднесеш са благодарношћу». Расуђивање које преподобни Марко забрањује само узнемирава душу и помаже да у њој буде посејано семе мржње и злопамћења према ближњима, док благодарење Богу за послато искушење душу уводи у луку вере, мири са ближњима и служи као повод за духовну радост. 6. 706-707
# Искушења се појављују из следећа четири извора: из наше пале природе, из света, од људи и од демона. Прави извор искушења је један – наша пала природа. Када се природа не би налазила у стању пада, онда се ни зло не би појавило у нама, нити би саблазни света имале било какав утицај на нас, људи не би устајали један против другог, а пали духови не би имали повода и права да нам се приближавају. Зато Свето Писмо и каже: Него свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара (Јак. 1,14).
Бесконачна доброта и премудрост Божија уредила је за оне који се спасавају то, да сва искушења, каква год била, доносе највећу корист истинским слугама и служитељима Божијим, силно им помажући у делу спасења и духовног напредовања. Зло нема добар циљ, оно има само зао циљ. Но, Бог је тако чудесно уредио дело нашег спасења, да зло које има зао циљ и делује у намери да повреди слугу Божијег како у времену тако и у вечности, погодује тиме његовом спасењу. Спасење, као духовна тајна, чини човека причасником Божанског добра и недокучиво је за зло, које је слепо у односу на Божанско добро, јер му је оно потпуно страно, него разумева само своје, то јест или само зло, или добро пале природе које је са злом помешано и затровано њиме. Преподобни Макарије Велики каже: «Зло са лошом намером помаже добру» (Беседа 6, гл. 6). И апостол Павле је рекао: Онима који љубе Бога све помаже на добро.
Пала природа, испуштајући из себе грех у различитим облицима – ту се подразумева не грех на делу, него у помислима, у осећајима срца и тела – супротстављајући се Јеванђељу, пружа подвижнику, у светлости Јеванђеља, опитно и детаљно познање пада, како његовог сопственог, тако и онога који је заједнички свим људима, пружа му опитно познање неопходности Искупитеља, пружа му опитно познање да Јеванђеље лечи и оживљава душу, и доноси смирен и скрушен дух, који се у подвижнику зацарује услед сагледавања безбројних својих рана и слабости које је појединцу и људском роду донео пад. Отров греха који је падом ушао у сваког човека и налази се у сваком човеку, по Промислу Божијем у онима који се спасавају делује на њихову велику и суштинску корист. Свет који искушава подвижника, пружа му опитну спознају како је променљив и варљив земаљски живот, и да се све што је у њему слатко и жељено и велико, окончава празнином и тугом; од тих опитних сазнања подвижник задобија равнодушност према земаљском животу, према своме преноћишту – земљи, и према свему што се међу синовима света на њој цени, устремљује погледе свога ума и срца ка вечности и почиње да се најусрднијим молитвама залаже код Бога за своју загробну судбину.
Људи који искушавају подвижника пружају му могућност да постане извршилац најузвишенијих заповести Јеванђеља, заповести о љубави према непријатељима. Љубав према непријатељима је виши степен љубави према ближњем, коју је Јеванђеље дало као закон. Онај ко достигне љубав према непријатељима, достигао је савршенство у љубави према ближњем и њему су се, сама од себе, отворила врата љубави према Богу.
То подвижник не би могао да постигне када не би био подвргнут различитим искушењима од људи, и када услед искушења не би из себе избацио, као под дејством очишћујућег лека, сву злобу и гордост, којима је заражена пала природа.
Искушења од лукавих духова обично бивају допуштена после обучавања у искушењима од пале природе, света и људи. Лукави духови најпре подржавају палу природу у борби против јеванђелског учења, или пак узимају учешће у искушењима која подвижнику доносе саблазни света или људи; на крају, у своје време, по нарочитом допуштењу Божијем, лично започињу борбу против слуге Христовог, уводећи га у велики подвиг. Победник у тој борби овенчава се нарочитим даровима, као што се може видети из животописа преподобног Антонија Великог, преподобног Јована Многострадалног и других светих инока. Ако не ступи у борбу са духовима и не издржи је како треба, подвижник ни у овом ни у будућем веку неће достићи потпуну слободу од робовања њима. Они који су напустили земаљски живот у таквом стању (робовања) не могу да не буду подвргнути демонском мучењу на ваздушним митарствима. Преподобни Макарије Велики каже: «Душе које нису искушане патњама што их наносе зли духови још пребивају у детињем узрасту и, да тако кажем, неспособне су за Царство Небеско».Зло је разлог свих патњи и искушења. Али премудрост и свемоћ Божија разлог су што искушења делују спасоносно на душе служитеља Божијих, пружајући им могућност да извршавају најузвишеније јеванђелске заповести, да узевши крст свој следе Христа и постану најближи ученици Господњи. Напротив, на синове погибељи патње и искушења делују погибељно! Зло их обара, они не умеју да га победе и своје раније преступе закона допуњавају новим преступима. Тако је један од разбојника распетих поред Господа, своје злочине допунио богохуљењем (Лк. 23,39). Свемоћ и премудрост Божија узрок су томе што зло, делујући једино са злом намером и циљем, несвесно испуњава планове Промисла Божијег. Тако је јеврејско духовништво, покретано завишћу и мржњом према Богочовеку, прогонило Господа током читавог Његовог земаљског живота и приредило му срамну смртну казну. Али то духовништво је, по бесконачној Божијој премудрости и свемоћи, било слепо оруђе Промисла Божијег који се састојао у томе да је свесвети Христос, пострадавши ради кривице људског рода, Својим страдањима искупио људску кривицу и за све који хоће да се спасу одредио спасоносни крсни пут што узводи на небо (Дап. 3,18). Зло постаје такво оруђе Божије у односу на све служитеље Божије, не добијајући из тога ништа за себе; зло, које на подстицај Божији у своме незнању помаже добру, за себе и за оне који га савршавају не престаје да буде то што јесте – зло. Слуге Божије! Знајте поуздано да невоље које вам се догоде не долазе саме од себе, него по допуштењу Божијем и потрудите се на сваки начин да их подносите са трпљењем и дуготрпљењем, приносећи за њих славословље и благодарење Богу! Знајте да онај ко се противи невољама и хоће да удаљи од себе пут патњи, делује против свога спасења и у својој заслепљености тежи ка томе да разори поредак и начин спасења који је Бог установио за све слуге Своје. 5. 144-147

недеља, 21. март 2010.

Андреј Рубљов, Преображење

Велики пост

Свети Илија Мињати

Беседа у пету недељу поста

О покајању

Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији
биће предан првосвештеницима и књижевницима,
и осудиће Га на смрт.
(Мк. 10,33)
Шта све не чини и не измишља богољубива ревност душе испуњене врлинама! Благочестивог и ученог монаха Методија послали су Бог и Црква да поучи православној Христовој вери Бугарског цара. Овај цар је у то време так био прешао из незнабоштва у богопознање, крстио се и са читавом својом државом постао је поданик Ромејског царства и потчинио се Константинопољском престолу. Добри и верни слуга Божији почео је да новопросвећеног поучава силом свог учења, а још више примером свога живота, показујући му какав треба да буде истински хришћанин у односу на догмате вере и јеванђелске заповести. Ипак, није се задовољио само тиме, него је веома вешто насликао и две слике: на једној други долазак Христов, а на другој – ад. На првој је представио Сина Божијег како седи на престолу високом и преуздигнутом (Ис. 6,1), са силом и славом великом; хиљаде хиљада анђела стајаху око Њега; безбројно мноштво доведених на суд чекало је одлуку страшног Судије; пред Његовим седиштем дизало се знамење Крста, а испод огњеног престола текла је огњена река. Ту су дакле детаљно биле приказане све појединости везане за будући Суд. Друга слика представљала је свепрождирући незасити ад са његовим неугасивим огњем; тамо је најцрња тама, црв који никада не спава, тамо су различите муке за осуђене грешнике и демони различитог облика који их муче. Мудри учитељ свакодневно је износио ове две страшне слике пред очи свог царског ученика, како би му показао да такав суд и такве муке очекују безбожника и грешника. Тако се он трудио да га утврди у правој вери и подстакне на богоугодни живот.
Похвалио сам ревност и вештину доброг Методија и зато сам пожелео да се угледам на њега. У претходне две поуке представио сам вам слику будућег суда и вечних мука. Ово сам учинио са циљем да вас привучем на покајање – на једини пут којим можете избећи гнев будућег суда и вечне муке. Данас ћу да говорим о покајању, данас када идемо горе у Јерусалим, данас када Син Божији иде да буде предат у руке првосвештеника и књижевника, да пострада, да пролије Своју драгоцену крв, да умре, да Свој живот преда смрти како би нас искупио од греха – да живот Свој даде у откуп за многе (Мт. 20,28). Ми не можемо да тражимо погодније време за спасење од ових светих дана када Син Божији извршава дело нашег спасења. Али авај! Ви још оклевате? Још се не кајете? Још сте упорни у свом начину размишљања, у својим страстима и гресима? Бездушни, непокајани грешници, чујте шта данас хоћу да вам кажем. Беседићу о покајању и доказиваћу да ће за онога ко се не покаје сада, док је могуће, настати време када уз сву његову жељу покајање неће бити могуће.

I
Од давнина па све до данас између православних и јеретика води се спор о томе чиме се оправдава и спасава човек: само благодаћу Божијом, или човековом вољом заједно са благодаћу. Пелагијанска јерес састојала се у тврдњи да је за оправдање и спасење довољна само човекова воља, без благодати Божије; јерес лутеро-калвиниста сматра да се ово савршава само благодаћу Божијом, без људске воље. Први су говорили да поред воље не треба благодат; други су тврдили да поред благодати воља није слободна. А истинско православно учење састоји се у томе човека оправдавају и спасавају воља и благодат заједно, а не људска воља одвојено, нити благодат Божија одвојено. Благодат је увек неопходна, а воља је увек слободна. Наша света Црква у Светом Писму и преко учитеља Цркве и учених богослова поучава нас да су слобода људске воље и помоћ Божанске благодати – два крила која нас подижу на небо, у рај. Ако ко хоће за Мном ићи, нека се одрекне себе (Мт. 16,24), говори Христос. То је човекова слободна воља. Без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15,5), каже такође Христос. То је неопходна благодат Божија. Иако је Бог створио човека без његове воље, Он ипак без његове воље не може да га спасе, вели дубокоумни Августин. "Спасење треба да потиче од нас и од Бога" – говори Григорије Богослов. А божанствени Златоуст објашњава како "благодат, иако је благодат, ипак спасава само оне који то желе". Дакле, људска воља и божанска благодат помажу једна другој у делу нашег спасења. Благодат Божија претходни, а људска воља треба да је следи. Благодат позива, а воља треба да јој се повинује. То значи: Бог све људе позива на покајање, јер хоће да се сви људи спасу (1. Тим. 2,4), али и човек треба да жели да се покаје и спасе. Какве се само несреће у противном догађају! Ако је човек дуго времена био без покајања, упоран у греху, та два крила – воља и благодат – временом слабе и престају да делују. Воља слаби услед дугог трпљења. Човек неће да се покаје за грехе, онако као што не може да се одрекне навике. Бог неће да му опрости грехе, јер више не може да их трпи. Од стране човека јавља је непокајаност, а од стране Бога – остављање. На тај начин, ако човек неће да се покаје док је то могуће, настаће вероватно време када ће хтети да се покаје, али неће моћи из два разлога: оставиће га, као прво, воља, а као друго – благодат. Почнимо од овог првог.  
Људска воља је по природи више склона злу него добру. Она се тешко уздиже до добра и лако пада у зло, а када једном падне остаје тамо заувек, као да је непокретна. Када је Пентапољ горео у огњу који је сишао са неба како би уништио његов гнусни грех, Бог је пожелео да од те велике погибељи спасе праведног Лота са његовом породицом. Видиш ли оно брдо – говорио му је анђео – бежи онамо да би се спасао; иди што пре и пази да се не осврнеш за собом! Не окрећи се јер постоји опасност да погинеш, тако што ће те зло уловити кроз поглед твојих очију. Избави душу своју и не обазири се натраг... бежи на оно брдо да не погинеш (Пост. 19,17). Скриј се што пре, не губи време, и пре свега – немој се освртати. Лотова жена није слушала Божије упутство – зауставила се и окренула, па је тако и остала, скамењена, претворена у стуб од соли – обазре се жена његова идући за њим, и поста слан камен (Пост. 19,26). Овај догађај, слушаоци моји, има своје значење. И Христос нам у светом Јеванђељу заповеда да се сећамо овог примера: Сећајте се жене Лотове (Лк. 17,32). Смисао његових речи је овај. Сва земља је обузета грехом и гори њиме. Његов пламен је обухвата са свих страна; он споља пече свет, али је продро и унутар Цркве Христове у сваки узраст и чин; зло влада међу световњацима и клирицима, међу мушкарцима, женама, старцима, омладином и децом. Сва васељена је постала као Пентапољ, пламен се претворио у пожар, погибељ достиже крајње границе. Бог хоће да те спасе, хришћанине, од те невоље и као да ти говори: Избави душу своју и не обазири се натраг... бежи на оно брдо да не погинеш. Бежи што пре од покварености света, узлети што је могуће више изнад земаљских страсти, бежи да се спасаваш на брдо хришћанске врлине и јеванђелског савршенства. И срцем и очима окрени се напред, и не окрећи се како би погледао натраг на сујету света, која, као лукаво постављена замка, привлачи људске погледе. Не обазири се зато што ћеш срести препреке на путу спасења, уловиће те зло и пашћеш у пропаст. Избави душу своју (Пост. 19,17) и брже бежи (Пост. 19,22). Скриј се што пре, не губи време и не осврћи се.
Тако говори благодат Божија. Али људска воља не слуша и не иде право путем заповести Божијих, него остаје у доконости и кришом гледа на зло. И чим се воља окрене ка злу, оно је улови и она остаје у њему. Окренула се да погледа на то лице и у њој се већ распалила похота тела; да баци поглед на добитак и већ ју је обузело среброљубље; окренула се да види своју славу и уловила ју је сујета; обратила се ка злу, погледала на зло, и оно ју је већ ухватило. Као Лотова жена она је постала стуб од соли, тврд и непокретан у злу. Воља се претворила у навику, која је у грађанским делима постала други закон, а у духовним друга природа – и природа и закон за вољу. Она коначно постаје нужна и са неодољивом силом руководи нашом природом. Колико пута из навике чинимо оно што по природи не бисмо учинили? Она постаје тиранин који гуши законе наше слободе. Колико пута нешто чинимо не зато што тако хоћемо, него зато што смо тако навикли?
У тесном царству "малог света" (како називају човека), воља са слободом, као самодржавни господар, поседује власт над људским делима; навика са нужношћу је као некакав насилни деспот, који тобоже привремено преузима власт, а заправо је задржава заувек. Неразумни хришћанине, мислио си "хајде нека у мени царује грех грех један дан или један час, само једанпут". Али када је преузео власт од твоје слободе, тај деспот је дан претворио у читав век. Ти си на пример једном пружио руку да би украо. Изброј колико се то пута поновило до данашњег дана. Твоји поседи су се већ проширили на поседе суседа, твоје куће пуне су туђих ствари, угојио си се од крви сиромаха; камата на камату и увреда за увредом начинили су дугачак ланац који чврсто свезује твоју савест. Тебе не дотичу сузе сиротих, уздаси убогих, немаш стида пред људима и страха пред Богом. Не размишљаш о души, не сећаш се смрти, нећеш да мислиш на суд, не бојиш се мука. Жедан си сиротињске крви, и што је више пијеш, то се у теби јаче распаљује пламен среброљубља. Тако је данас, а исто ће бити и сутра. Што је једном почело, траје заувек. Ево, сада хоћеш да се покајеш, али твоја воља се утврдила у злу, њоме царује навика. Ти имаш хтење, али само у мислима које су непоуздане и колебљиве. Хтео би да се покајеш, али не остављаш пређашњи грех. Хоћеш да се исповедиш, али нећеш да исправиш своје понашање, и у том случају је свеједно имаш ли хтење или не. То је знак да узе којима си везан мало попуштају, али не могу да се покидају. Сада, док слушаш поуку, твоје срце помало смекшава и излива се у сузама. Али чим изађеш из цркве, зло ће поново да се распламса у њему. До Васкрса ти ћеш се кајати због својих сагрешења, а после Васкрса ћеш се предомислити. Док ти још Свете Тајне буду у устима окренућеш се ка своме пређашњем блату. Шта те вуче онамо? Навика. А шта је са вољом? Она иде за навиком. И када ћеш дакле да измениш свој карактер? Никад. Чуј шта је рекао Дух Свети устима пророка Јеремије: Може ли Етиопљанин променити кожу своју или рис шаре своје? Можете ли ви чинити добро научивши се чинити зло? (Јер. 13,23) Зар човек када се једном навикне за зло, тако силно жели да се од њега одвикне? Навика почиње да господари над вољом, и оно што је било за један дан постаје стално, један дан се претвара у читав живот, једном учињено увек се понавља. Тако се једно крило више не подиже, то јест твоја воља је болесна и не може да те поведе ка покајању. Шта тада чини друго крило – благодат Божија? Она је Павла, прогонитеља Цркве, претворила у њеног Учитеља, Матеја из цариника у јеванђелисту, а разбојника распетог на крст у богослова. Благодат, која је толике грешнике за трен узвела до светости – то је нарочити дар који се не даје увек и не даје свима. Не надај се на такву Божију благодат, коју Бог даје ретко и само малобројнима. Уместо тога имај у виду ону благодат коју је теби Бог даровао и која ти је довољна за спасење, ону која те увек избавља од погибељи и води ка покајању. Управо та благодат, која је толико пута погажене, једном ће те, кажем, оставити. Ја сам тебе човече, вели Бог преко Исаије, засадио као виноград, не у безводној и непроходној пустињи, не на сувом и каменитом месту, без наде да ћеш донети плод; нисам те породио у ни у јеврејској синагоги, ни на агарјанском скупу. Засадио сам те на родном брдашцу (Ис. 5,1) – на погодном и плодном тлу. Породио сам те у наручју истинске Цркве, одгајио сам те преко благочестивих родитеља млеком истинске вере. Да бих те сачувао од сваке невоље, од лажи светских утеха, са свих страна сам те утврдио. Обавио сам те даровима Духа Светога које сам на тебе излио још у купељи крштења, како се не би плашио разбојничких напада и демонских искушења. Поставио сам стуб у теби, ослонац силе, Моју Божанску благодат. А да би могао да донесеш плод, често сам те обрађивао учењем Мога Јеванђеља. Да бих те напојио, крв Моју сам једном на крсту излио, а сада је изливам свакодневно у Светим Тајнама. Шта сам више могао да учиним за тебе, а нисам учинио? Шта је још требало чинити винограду моме што му не учиних? (Ис. 5,4) Но, труд је пропао, узалуд бриге! Чекао сам годину, чекао сам две да би мој засад донео род, плод врлине, чекао сам да видим покајање и исправљање Мог хришћанина. Али не! Мој виноград је бесплодан, подивљао, пун трња. Окорео је у злу, обузет гресима: чекао сам да роди грожђе, а родило је трње (тамо). Реците учитељи, богослови, духовни оци – пресудите између Мене и Мога винограда! Одлучите шта Ми је чинити? Уклонићу ограду, нека га разграбе лопови; разрушићу стражарску кулу, нека га пролазници изгазе; забранићу облацима небеским да га заливају кишом – нека пропадне. Оборићу му ограду, нека опусти; развалићу му зид нека се погази; упарложићу га, неће се резати ни копати, него ће расти чкаљ и трње, и заповедићу облацима да не пуштају више дажда на њ (Ис. 5,5-6). Зар нису страшне те речи којима ти Бог јасно говори да ћеш Му на крају крајева досадити и да ће те оставити, да ће се Његово дуготрпљење претворити у негодовање, а трпљење у јарост? Како то, – пита блажени Павле – Бог те са таквом добротом позива к себи и чека, а ти не мариш? Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води (Рим. 2,4). То је та нит којом те, како сам ти раније говорио, Бог привлачи на покајање. Али ако се упорно будеш противио, та нит ће се покидати па ћеш сасвим пропасти. Бог ти нуди сво богатство Божанске благодати, а ти га мењаш за ризнице Његовог гнева. Својом упорношћу – наставља апостол – и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведног суда (Рим. 2,5). Праведно је дакле да добијеш што си заслужио. Заборавио си Бога? Нека заборави и Он тебе! Он те је позивао, а ти ниси хтео; сада ти моли, а Он те неће. "Праведни суд Божији – говори Григорије Ниски – делује у складу са нашим расположењем: пресуђује нам исто оно, што ми сами чинимо".
Много је таквих примера у Светом Писму. Али најбољи од њих је тужни пример јерусалимског цара Седекије. Било му је око двадесет година када је ступио на престо. У младости се често предавао раскалашаном животу, колико му је то омогућавала његова царска власт. Пошто је погазио све Божанске и људске законе, он је, као необуздани коњ, чинио свако зло и неморално дело, а својим примером вукао је у пропаст и свештенике, велможе и читав народ. Желећи да исправи безбожног цара Бог му је слао Јеремију и друге пророке како би га уразумили и обратили. Врло упорно Бог га је даноноћно јавно и тајно привлачио к себи, час разобличавајући његова дела, час претећи му. Али, како каже Дух Свети, кад безбожник огрезне у злу, дође и прекор са срамотом (Прич. 18,3). Седекијино срце било утврђено у злу, престао је да се боји Бога, није се стидео Јеремије, подсмевао се другим пророцима – и не покори се пред Јеремијом пророком (2. Днев. 36,13)... а старешине Седекијине нису мариле за речи његове (Јеремијине) и ругаху се гласницима Божијима (2. Днев. 36,15-16), и отврдну вратом својим Седекија и упре срцем својим да се не обрати ка Господу (2. Днев. 36,13). Да ли је то дуго потрајало? Док се гнев Божији није силно распалио и лечење његово постало немогуће – докле се не распали гнев Господњи... те не би лека (2. Днев. 36,16).
Бог је подигао најсилнијег владара на свету, Навуходоносора, цара вавилонског који је дошао са многобројном војском и опсео Јерусалим. Тек тада се Седекија присетио Бога и пророка. Послао је код Јеремије и затражио његове молитве за избављење царства од опасности која му је претила – и посла цар Седекија... к Јеремији пророку, те му рекоше: помоли се за нас Господу Богу нашему (Јер. 37,3).
И шта се догодило? Јеремија није почео да се моли и Бог није помогао. Непријарељ је победоносно ушао у свети град, оскврнуо је храм, разграбио драгоцене сасуде, мачем посекао све од малог до великог, заробио је и самог цара и пред његовим очима погубио сву његову децу, а њега самог ослепио и онда окованог одвео са друим робљем у Вавилон. Страшно! Бог није примио Седекијино покајање? Није. Седекија је тако дуго презирао Бога, и Бог га је коначно оставио. Дакле, и Бог понекад оставља? Да. А када? Када се распали гнев Господњи, када се јарост Божија распламса до крајњих граница. Тад нема више никаквог исцељења, никаквог! Нема више лека. Али у датом случају Седекија се, изгледа, покајао? Но и поред тога не би лека. Зашто? Зато што се распалио гнев Господњи. Када се дуготрпљење Божије потроши, нема више лека. На тај начин, као што Седекија није хтео да се покаје када је могао, тако је дошло време када је он хтео, али то више није било могуће. И као што је он раније изгубио вољу, тако га је на крају оставила благодат. Наравно. Праведни суд Божији делује у складу са нашим расположењем: што чинимо ми сами, то нам и он досуђује. Ово је заиста страшан пример! Ја нисам у стању да га применим на нас и зато је боље да ућутим, а ви се сами удубите у њега. Боље да ћутим, јер то што треба да кажем овим поводом заиста потреса душу онога ко пази.
Али какав је то глас који чујем?! Тешко мени! То је глас Бога који ми устима пророка Језекиље говори: сине човечији, поставих те стражарем дому Израиљеву, да слушаш речи из Мојих уста и опомињеш их од Мене (Језек. 3,17). Ја Сам те – вели Он – послао као проповедника Јеванђеља житељима овог града, пренеси им оно што чујеш од Мене. Шта ми заповедаш да им кажем, Боже мој? Кад речем безбожнику: погинућеш, а ти га не опоменеш и не проговориш му да би одвратио безбожника од безбожнога пута његова, да би га сачувао у животу, онај ће безбожник погинути са својега безакоња; али ћу крв његову искати из твојих руку (Језек. 3,18). Тако ми говори Бог, и могу ли ја после тога да ћутим? Треба да говорим и говорим, не обазирући се ни на кога, без страха и устезања. Неваспитани младићи, ви коњи необуздани, слепци без водича, овце одлутале у погибељ! Старци непоправљивих навика, ви који сте остарили више у гресима него у годинама! Непобожни свештеници, који у саблазнима превазилазите људе у свету! Непокорни световњаци, ви који сте изгубили страх Божији! Сујетне жене, што верујете само на речима, али ни једног дела вере немате! Бог вам је послао свештенослужитеље који вам свакодневно читају Јеванђеље, учитеље који вас поучавају са амвона, духовне оце који вас уразумљују на исповести. Сви они вас једнодушно позивају на покајање, разобличавају ваше грехе, подсећају вас на суд и муке, али ви њихове речи не узимате за озбиљно, него им се ругате као Седекија пророцима. И ево кажем вам у име Божије: у греху сте проживели, у греху ћете и умрети (ако се не покајете) – помрећете у греху своме (Јн. 8,21). Тако је Син Божији одредио у Јеванђељу. Распали се гнев Господњи. Гнев Божији се распламсао до крајњих граница и не може више да вас трпи. Нема лека – умрећете, умрећете!
Доћи ће време када ће вас, противно вашим ишчекивањима, уграбити изненадна смрт – то може бити сутра, данас, овога часа – која ће затећи у срамном загрљају. Или ће то можда бити природна смрт, па ћете на постељи, притиснути болешћу, више размишљати о прошлом него о будућем животу, више ћете туговати због раздвајања од света, него од скрушености због грехова, мислићете више на своје послове него на душу. Али када бисте – гледајући покрај узглавља жену, децу која плачу уз постељу, сроднике и пријатеље који тугују, лекара како очајава због ваше болести, бележника што вам записује тестамент, духовника који чека да вас исповеди, и смрт која вам се сасвим приближила – кад бисте, дакле, видећи све то, пожелели да се покајете, какво бисте покајање принели док вам је ум тако силно узнемирен? Какву бисте исповест дали језиком укоченим од болести? Какву бисте скрушеност срца показали, погођени толиким невољама? Зар бисте у таквој ситуацији имали снаге да покидате ланце тако дуготрајне навике? Тада, у једном часу – и то каквом часу – ви ћете хтети да исправите целокупно зло вашег живота?
Но добро, имаћете тада здрав разум и расуђивање како бисте принели покајање и ради тога ћете слати новац за милостињу, молитве и заступништво, све како бисте умилостивили Бога. Али, зар Бог прима такво покајање? Ко вас је у то убедио? Напротив, пошто сте Га тако дуго презирали, Он је можда одступио од вас, као и од Седекије и од многих других. Није много таквих који су живели срамно, а умрли славно. Али оних који су живели и умрли срамно безбројно је много. А ако вам пример неколицине улива наду, зашто вас пример многих не плаши? Дарујући благодат Бог гледа на вашу вољу, али ваша воља је спутана дуговременим навикама. Можда је и благодати Његовој већ дојадило дуго трпљење. Бог вас је тако дуго тражио и није вас налазио. Можда ћете и ви тражити Њега и нећете га наћи. Тражићете Ме и нећете Ме наћи – говорио је Он Сам (Јн. 7,34). Живели сте у греху, вероватно ћете у греху и умрети.  
О, каква страшна мисао! Баш као што вас је оставила воља, једном ће вас напустити и благодат. И ако сада, док је могуће, не желите да се кајете, можда ће настати време када ћете хтети, али више неће бити могуће. То сам хтео да вам докажем, и доказао сам. Зато ћу да ућутим.

II
Мислим да вам се данашња беседа чини одвећ грубом. Она попут оштре стреле погађа ваша срца. Али шта да се ради? Кад се рана гноји потребни су не благи мелеми, него огањ и гвожђе. И нама сада нису потребне благе и слатке речи, него горке и страшне. То је сасвим исправно. Ми се не кајемо зато што се сви надамо да тобоже још имамо времена за тако нешто, али то је заблуда. Ми за истинско покајање немамо вољу, која више не може да остави навике, а нема ни благодати Божијекоја више не може да трпи грех. То је ђавољи проналазак – да одвуче људе у пропаст надом на покајање. Ад је пун душа које су се надале да ће доспети у рај! Наша лажна нада на спасење – то је истински разлог наших мука! Хришћанине, да ли заиста хоћеш да се покајеш и спасеш? Ево ти време, ево и средства. Време је сада, када идемо горе у Јерусалим, сада, кад су наступили свети дани, сада, када се приближило време светих страдања: сада је погодно време, време покајања. Средства су она на која је Бог указао Лоту: Избави душу своју и не обазири се натраг... брже бежи (Пост. 19,17,22). Ове божанствене речи садрже указивање на три околности. Као прво, избави душу своју, тј. труди се да покајањем спасеш своју душу од пламена греха, јер ако душу изгубиш, изгубићеш све; а ако њу задобијеш, све си задобио. И ако је стекнеш или изгубиш једнпут, то ће већ бити заувек. Као друго, не обазири се натраг, то јест не обазири се више на свој пређашњи грех, када га једном оставиш. Брже бежи – то је треће и главно упутство; потруди се да то учиниш што пре, не одлажући за сутра, јер не знаш шта ће ти сутрашњи дан донети – Не хвали се сутрашњим даном, јер не знаш шта ће дан донети (Прич. 27,1). Сутра, прексутра... – а нити постају из дана у дан све тање, док ланци стежу све више.
Од свих греховних путева који свезују савест, три су главна: путеви злопамћења, среброљубља и плоти. Хоћеш ли да ти покажем како да их напусти? Слушај. Александар Велики је за време својих освајачких похода по Азији стигао у Зевсов храм где је видео чвор који се звао Гордијев, по имену цара Гордија који га је изузетно вешто завезао. Жрец тог храма рекао је Александру да ће, по древном предсказању, онај ко развеже тај чвор добити царску власт над Азијом. Развезати некакав чвор? Како мали напор! Стећи царство – какав велики добитак! Истога часа славољубивог цара обузела је страст: узео је чвор, посматрао га са свих страна, али није видео ни почетак ни крај. Узе су биле тако чврсто свезане, испреплетене и скривене да је чвор изгледао као да је из једног дела. Он га окреће, преврће у рукама, труди се, али не успева да га размрси. Када је увидео да нема никаквог начина да га одвеже, извукао је свој мач. Свеједно, каже, да ли ћу да га развежем или расечем. Он је пресекао чвор и, како каже један латински историчар, или је исмејао, или испунио предсказање.
Греховне узе још су замршеније и постоји нелажна реч Божија, хришћанине, да ће онај ко њих одвеже наследити Царство Небеско. Какав мали труд, а како велика награда! Ако не можеш да их одвежеш размишљањем, пресеци их мачем тврде одлуке и испунићеш закон. Узимаш узу злопамћења и налазиш да је чврсто затегнута. Љут си! Како да опростиш непријатељу, питаш, који је позавидео мом успеху, насрнуо је на мој живот, дирнуо у моју част, оно најдрагоценије што човек има... Уосталом, када бих му опростио, шта би рекао свет? Али ја једном свакако треба да се покајем! Овде је, с једне стране, Царство Небеско, а са друге борба страсти са покајањем, света са Јеванђељем, људског закона са законом Божијим. А ти, притиснут са обе стране, налазиш се у недоумици и не знаш шта ти је чинити. О, хришћанине! Никако нећеш успети да развежеш узе ако о свему томе будеш размишљао. Мач, мач! Овде је потребна тврда одлучност. Треба да кажеш: хоћу да опростим свом непријатељу, јер тако ми заповеда Бог. Он сам каже: Љубите непријатеље своје (Мт. 5,44; Лк. 6,27,35). Ово ми Он показује и сопственим примером. Док је висио на крсту, опростио је онима који су Га распели: Оче, опрости им (Лк. 23,34). Хоћу и ја да опростим, јер иначе ни мени нема опроштаја. Тако се расецају узе. Пређимо на друге – на узе среброљубља. Колико је тек њих. Слатка крв сиромаха, привлачна туђа ствар. Украо си, навикао си се на туђе и сад кажеш: како да упропастим своју кућу и децу? Како да вратим оно што сам узео? Да умањим своје приходе? Да се лишим богатства? Али једном се морам покајати. Ради се о Царству Небеском. А среброљубље те силно оптерећује. Хтео би да пружиш руку, али оно те задржава. Хоћеш да вратиш оштећеном оно што си му узео, али те среброљубље тера да рачунаш колико је њему још преостало. О хришћанине, ако будеш размишљао о свему томе никада нећеш развезати узе. Мач ти је потребан, мач! ту је потребна тврда одлучност; кажи: хоћу да вратим туђу ствар, иначе ми нема спасења. "Неправедно се не благосиља". Боље да осиромашим, него да будем кажњен. Ја волим своју децу, али волим и душу. "Ако хоћеш да оставиш деци велико богатство, остави им промишљање Божије" – говори Златоуст. Тако се узе пресецају. Окренимо се сада трећим узама – плоти. О како су оне чврсте! Овде им се заиста не види ни почетак ни крај. Да оставиш блудницу или туђу жену коју имаш? Дуго си навикао на њу и та навика не представља више обичне узе, него гвоздени ланац. Шта да ти кажем? Завела те је њена лепота, или умешност, или не знам ни ја шта друго, потчинила те је, одузела ти је осећај, ум и слободу. Али слава Богу сад хоћеш да се покајеш, јер се ради о Царству Небеском. Но, опет, њене сузе те не пуштају да одеш, њене речи и ласкања; некакве обавезе те задржавају. Гледам те и сажаљевам. Једном ногом си изашао, а другом остајеш у њеном дому; одлазиш и опет се враћаш, напушташ је и опет је љубиш. Твоје срце је пресечено на два дела. Једним влада она, а другим духовни отац. Сред тако помућених мисли ти не знаш шта да чиниш. Ја ћу ти показати. Али најпре хоћу да знам с ким говорим. Болесник коме се приближила смрт још се може надати животу ако показује да нешто осећа када га пале и секу, када лекар чини све могуће само да би га спасао. А ако болесник ништа не осећа, за њега више нема наде; тада му нису потребни ни лекар ни његови лекови. Тако и грешник: за њега нема наде ако ништа не осећа када га опомиње савест, или притискају страх Божији и стид пред људима. Бог га је оставио. С таквим ја нећу да говорим, јер на њега је узалуд трошити речи. Обраћам се ономе кога гризе савест, ко се боји Бога и стиди пред људима, ко хоће да се покаје али не зна како да размрси узе његовог тела које га свезују. Дакле, слушај, и ја се надам да ћемо их пресећи мачем духовним, који је реч Божија (Еф. 6,17).
Ти си хришћанин коме закон допушта само једну жену, дату од Цркве и Бога. Ти си хришћанин који је дужан да избегава не само осуде од света, него и осуду на вечне муке. Као хришћанин који се нада на Царство Небеско, треба да сачуваш не само име него и душу. А ево због блуднице или туђе жене коју имаш тугују твоји родитељи, плаче твоја жена, оптужују те сродници, тајно те осуђује духовник, а јавно учитељи. Осуђује те цео свет. Постао си подсмех за град; сав град оплакује твоју срамоту, исмева твоју неразумност. Али то није све. Тебе се гнуша Црква, која те је одлучила од Светих Тајни, оставио те је Анђео-чувар, који се, као најчистији дух, прља твојом нечистотом. Богу си тежак, ни он више не може да те трпи. Покрај тебе је увек ђаво који вреба да дограби твоју душу. Отворених чељусти чека те ад, да те прогута на твоју погибељ. И ти још чекаш? Још си у недоумици? Не знаш шта да чиниш, и како да се одвојиш од ње? О, хришћанине, ако будеш размишљао о томе никада нећеш размрсити узе. Данас ти смета једно, сутра друго, а ђаво затеже те узе све јаче и јаче. Мач ти је потребан, мач! Брате, овде је потребна тврда одлучност. Кажи: ја треба да се покајем, да се растанем од блуднице и спасем душу. Треба то да учиним јер док сам блудник, нисам хришћанин. Удаљен од исповести, од Светих Тајни, од мајке Цркве, од мог Оца Бога, ја сам син лишен наследства, ја сам живи мученик. Одмах и неизоставно треба то да учиниш. Тако се кидају узе. О, када би те Бог просветио да их покидаш што пре, ако је могуће данас, да не чекаш сутрашњи дан и последњи час. Јер чуо си: ко може да се покаје, али неће, за њега ће доћи време када ће хтети, али неће моћи.

петак, 19. март 2010.

Дневник уредника





Црква Лазарица, Крушевац


Прошле недеље био сам на Литургији у цркви Лазарици у Крушевцу. У самој цркви на северној страни налази се ковчежић са моштима св. кнеза Лазара којима смо се поклонили. Ова црква, која је некада била део дворског комплекса у граду кнеза Лазара, саграђена је после 1374. године. По речима Константина Филозофа посвећена је архиђакону Стефану, у спомен на рођење деспота Стефана Лазаревића. Према другом аутору, свети кнез је ову цркву подигао као спомен на политичко и црквено измирење Византинаца и Срба. Храм, који је потпуно обновљен 1904. године, зидан је од камена и црвене опеке. Спољашњост грађевине, са елементима византијског али и романског стила, богато је украшена розетама, шаховским пољима и первазима врата и прозора у моравском стилу, са орнаментима клесаним у камену, међу којима се нарочито истиче мотив преплета. Живопис данас више не постоји. Садашњи иконостас саграђен је и осликан 1833. после ослобођења Крушевца од Турака, средствима која су дали занатски еснафи града. Данашња врата на цркви урадио је крушевачки мајстор Франц Винтер. Дрво за врата узео је од таванских греда из конака бегова Вранчевића, који су пак исекли старе храстове што су у време кнеза Лазара расли на Багдали, брду изнад Крушевца. Од првобитних фресака сачуване су једино главе са оригиналним ликовима цара Уроша и кнеза Лазара које се чувају у Народном музеју у Берограду. Звоник Лазарице чува звоно које је цркви даровао Карађорђе 1812. године. У периоду од 1916-1963. извршени су рестаураторски радови тако да је црква сачувала средњевековни изглед.
У малој продавници-књижари која се налази у црквеној порти између осталог можете да пронађете и наше књиге.
За идући четвртак планирам пут за Краљево и манастир Жичу, а у међувремену приводим крају превођење "Мале Хронике" византијског писца из XV века, Георгија Сфранцеса.
М. С.