недеља, 28. фебруар 2010.

Света Гора










Каруљско пристаниште

Из дела светог Теофана Затворника





Стварање света

Бог је од вечности одредио план свему што се сада испуњава у времену (51, стр. 143).
...Свет је подигнут речју Божијом у простору и времену. Рече – и постаде... рече – и постаде. Свака реч која је исходила из уста Божијих, рађала је светове које ми нисмо у стању ни да набројимо (38, стр. 54).
Али пошто је Он од свих могућих облика постојања света благоизволео да изабере управо овај који видимо данас, верујте и сматрајте да је то најбољи облик постојања који временски ограничена творевина може да има (51, стр. 144). 
Све слободно усмеравајући према Својим добрим циљевима, Бог се не ограничава природним законима, који и сами нису ништа друго до израз Његове воље, те стога у потпуности подлежу Његовом слободном располагању и изменама тамо где то Његова безгранична премудрост захтева (44, стр. 14). 
У свету, или у његовој структури, треба разликовати, осим природних елемената (стихија), још и систем сила распоређених на лествици – од нижих ка вишим. Најнижа је она која делује у мртвој природи и чији су крајњи производи хемијска једињења и кристали... Изнад те силе налази се сила раста (карактеристична за биљке), која у својој власти држи и кристализацију и силу хемијског сједињавања. Изнад силе раста је животна сила (карактеристична за животиње), која у својој власти држи и силу раста, и кристализацију, и силу хемијског сједињавања. Изнад животно-душевне силе је – сила људске природе, која у својој власти држи све ниже силе и делује преко њих (1, п. 140, стр. 162).

субота, 27. фебруар 2010.

Манастир Ђурђеви Ступови







Ђурђеви Ступови,
фебруар 2010.

Велики пост

Свети Илија Мињати
ПРОПОВЕДИ ТОКОМ ВЕЛИКОГ ПОСТА
изговорене 1714. године у славном граду Навплију
у саборној цркви најсветије Митрополије


Беседа у другу недељу поста
О зависти


А онде сеђаху неки од књижевника и помишљаху у срцима својим: Што овај тако хули? (Мк. 2,6-7) 
Ми, грешни људи, треба да будемо трпељиви кад видимо да је и Сам безгрешни Син Божији осуђен. Из земље Галилејске Исус Христос, Божански Исцелитељ душа и тела, вратио се у Капернаум. У данашњем Јеванђељу каже се да је Он на дан Свога доласка учинио три велика доброчинства. Прво – проповедао је и изложио становницима тог места Своје божанско учење са таквом силом и благодаћу да је привукао к Себи готово читав град; кућа у којој је проповедао била је пуна изнутра, а споља окружена густом гомилом. И чу се – вели Јеванђеље – да је у кући. И одмах се сакупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе; и казиваше им реч (Мк. 2,1-2). Друго – Он је Својом свемоћном речју иселио болесника који је био одузет и кога су онамо донела четири човека: Устани, узми одар свој и ходи! (Јн. 5,8) Треће – заједно са телесним здрављем даровао му је и душевно, и Својом Божанском влашћу разрешио га је од грехова: Чедо, опраштају ти се греси твоји (Мт. 9,2). И чиме Му за све то благодаре житељи Капернаума? Прост народ се диви, хвали и прославља Бога – Сви се дивљаху и слављаху Бога говорећи: Никада тако што не видесмо (Мк. 2,12). А књижевници, чувари закона, свештени ред синагоге, осуђују Исуса као хулника. А онде сеђаху неки од књижевника и помишљаху у срцима својим: Што овај тако хули? Напротив – ви књижевници, лицемери и клеветници, говорите хуле! А Христос кога поричете има, као Бог, власт да отпушта грехе, јер као Бог поседује силу да исцели раслабљеног од болести. Он дакле говори хуле зато што поучава? Говори хуле зато што прашта и исцељује? То вас саблажњава? То трује ваша срца? То оштри ваш језик за осуђивање? Молим вас браћо да размотрите који то разлог подстиче књижевнике да са таквом страшћу говоре против Владике Који чини чудеса? Христос поучава и чудотвори; књижевници виде да се народ сабира у великом броју како би слушао његове поуке; виде да је сав народ задивљен Његовим чудесима, да једни верују у Њега као у великог пророка, а други чак као у истинског Бога, па се саблажњавају, осуђују Га и отворено говоре да Он богохули. Шта је то? Завист, ништа друго. То је завист која се бори против свега доброг, и пориче речи и чудеса оваплоћеног Бога говорећи за њих да су зла и да представљају хулу.
Користећи ово као повод, хтео бих да вас убедим да колико је год могуће избегавате ту човекомрзачку и богомрзачку страст; хоћу да вам покажем, као прво, шта је то завист и, као друго, чему она води.

I
Завист је првобитно семе сваког зла, први пород сваког греха, прва отровна нечистота која квари небо и земљу, први уништавајући пламен који је упалио огањ вечних мука. Први који је на небесима сагрешио гордошћу, био је Деница. Први који је у рају сагрешио непослушношћу био је Адам; први који је након изгнања из раја сагрешио завишћу био је Каин. Али први узрок свих тих грехова Денице, Адама и Каина ипак је била завист.
Завишћу се помрачио први велики началник анђела, предводник Серафима, "најдивнији Деница, светлост јутарња". Када је он први пут видео неизрециву лепоту Тросјајног Божанства позавидео је и ражалостио се, па је усхтео да буде раван Божанству. Говорио си у уму свом: изаћи ћу на небо... бићу налик Вишњем (Ис. 14,13-14). По мишљењу Григорија Богослова, завист је помрачила Деницу па је пао због гордости; будући божанствен он није могао да поднесе то што га не поштују као Бога (Григорије Богослов, Слово 27). Предивни анђео светлости постао је страшни демон таме; највећу част заменио је за вечну муку и, лишивши се светлости, боготкане одежде коју му је даровао и у коју га је оденуо Бог, остао је наг, сачувавши само основна својства свога бића – тврдог, упорног и непромењивог у злу, како вели Григорије Богослов. Пошто је распламсао у себи мржњу и непријатељство према Богу, богоборни одступник не може да одустане од те борбе. Кад се уверио да је потпуно немоћан пред Богом, направио је оружје против човека и почео да се бори против њега. Као што страшна звер попут леопарда толико мрзи човека да ако не може да њему самом нашкоди и случајно види његову слику, јуриша на њу и тако утоли свој гнев, тако и ђаво, непријатељ свега доброг, немоћан пред Богом, кад види човека, образ Божији обдарен душом, насрће на њега брзином змије отровнице. Видевши човека овенчаног славом и чашћу у рају сладости, видевши га као цара читаве видљиве творевине, ђаво је био рањен љубомором и завишћу. Почео је да обмањује наше праоце, да их наговара и наводи на непослушност; и веома се обрадовао када је видео да су изгнани из раја, а нарочито када је чуо да су осуђени на смрт: Умрећете! (Пост. 2,17) Он се јавно показао као богоборац, својим непријатељством према Богу и завођењем човека, али пред Богом је немоћан. А када је видео да пресуда није одмах извршена, да Адам и Ева, које је Бог осудио на смрт, нису одмах умрли, он није оклевао него је употребио све своје силе како би што пре донео смрт: отровом зависти напојио је срце Каиново и наоружао је његову руку за убиство брата Авеља; од тог доба земља је почела да се оскврњује људском крвљу.
У другој глави књиге Премудрости Соломонових се каже: Бог сазда човека за непропадљивост, као образ подобија Свога... а завишћу ђавољом смрт уђе у свет. Свети Златоуст то објашњава на следећи начин. Када је чуо да ће се човек вратити у земљу, ђаво је жудео за тим да види извршење ове одлуке, па и више од тога – да види смрт сина пре оца, да види како брат убија брата, да види превремену и насилну смрт. Ђаво је чуо да је човек осуђен на смрт и повратак у земљу, и није могао да дочека тренутак када ће та пресуда бити извршена. И не само то. Хајде да је чекао да прво умре отац Адам, а потом његов син. Али не – он је хтео да види смрт сина пре оца. И хајде да је син умро природном смрћу. Не – насилном. Па нека је и тако, али да га убије неко други, а не рођени брат. Не – управо рођени брат. Братоубиство!.. Видиш ли колико је зала произашло од једнога зла? Видиш ли шта може да учини завист? Видиш ли како она задовољава ђаволову незаситу жељу? Завист је распалила рат и одступништво на небесима; узнемирила је блажени мир и спокојство анђела; Деница је пао у бездан и као змај својим репом повукао је за собом трећину духовних звезда; услед зависти у недрима земље почео је да гори неугасиви огањ вечних мука. Због зависти су праоци преступили заповест и били удаљени из раја сладости у трње и коров (Пост. 3,18) – Адам да би се у зноју лица свога хранио од земље, а Ева да би у боловима рађала децу. Од бесмртних они су постали смртни, а заједно са њима и ми, њихови несрећни потомци; од својих прародитеља наследили смо грех, и Божију осуду и проклетство. Услед зависти брат је неправедно замрзео брата и нечовечно га је убио; чиста земља оскврнула се невином крвљу и отвориле су се страшне двери клетве кроз које је смрт ушла у свет. Све се то догодило услед зависти. Она је показала да је предводница богоборства, учитељица непослушности, мајка братоубиства, узрок смрти. У њој је корен сваког зла. Завист је туга у души која се појављује због среће ближњег, како је одређује Василије Велики, што је у складу са мишљењем свих древних философа-моралиста.
Отровна хидра, према опису песника-митолога, имала је седам глава из којих је испуштала смртоносни отров. Грех је такође седмоглав: његова прва глава је гордост, друга среброљубље, трећа лакомост, четврта униније и немарност, пета блудочинство, шеста гнев, и седма – завист. Мада свих седам глава избацују смртоносни отров који убија душу, отров зависти најпогубнији је од свих. Сви остали смртни греси имају за циљ некакву сопствену корист; на пример горд човек жели да се прослави, среброљубац тражи богатство, изјелица хоће да се наједе, немаран да лењствује, блудник стреми сладострашћу, гневан да искали гнев. Али завист не тражи ништа за себе, него зло за ближњег. Завидљивац би хтео да види славнога да је понижен, богатог да је сиромах, срећног да је несрећан. То је дакле циљ зависти – да види како се онај коме се завиди од срећног човека претвара у невољника. С друге стране, сви остали смртни греси пружају некакву насладу, некакву радост ономе ко их чини. Горд човек се на пример радује својој слави, среброљубац – своме богатству, халапљивац кад види укусна јела, лењивац се радује доколици, блудних ужива у похоти, злобнику причињава задовољство да се свети непријатељу. А завист не само да не доноси никакву насладу или радост ономе кога је обузела, него напротив, доноси тугу, тешку тугу која се не може ублажити. Тако завист представља тугу због успеха ближњег. Исав почиње да тугује зато што је Јаков добио од свог оца Исака благослов и право старешинства, па тражи прилику да га убије. Лија, жена Исакова, имала је много деце, па се зато бездетна Рахиља, друга његова жена, свађала са мужем и од туге је хтела да умре: Дај ми деце или ћу умрети (Пост. 30,1). Јосиф је унапред видео славу своју, која му је била припремљена у Египту, па је тумачио својој браћи тајанствене снове, па су они због тога почели да се растужују: прво су хтели да га убију, али су потом променили одлуку и решили да га баце јаму, а после су га извадили одатле и продали у ропство, како би им био што даље од очију. Због тога што је Давид убио Голијата, победио иноплеменике и прославио Израиљце, незахвални и завидљиви цар Саул почиње да тугује и на сваки начин жели да га лиши живота: више пута гађа га копљем, јури и прогони. Сигурно би га и убио, и тако удовољио бесу своје зависти, да покров Божији тада није чудесно сачувао Давида.
Због тога што Богочовек Исус проповеда истину, исцељује болесне, опрашта грешницима, љуте се христомрсци, јудејски књижевници, и оптужују Га да је хулник: Што овај тако хули? (Мк. 2,7) Једне суботе Исус је видео жену како Му прилази, коју је дух немоћи жестоко мучио осамнаест година тако да, згрчена од болести, није могла главу да подигне и једва да је била жива. Видевши је Исус се сажалио над њом и исцелио ју је: Жено, ослобођена си од немоћи своје (Лк. 13,12). И пошто се сав народ са осећањем благодарности радовао чудесима Христовим – радоваше се за сва славна дела што их Он чињаше (Лк. 13,17) – старешина синагоге је почео да негодује, да се гневи и да прети, почео је да сеје немир у народу, како би уништио његову побожност и веру у Спаситеља: Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите те се лечите, а не у дан суботни (Лк. 13,14). Зар је за суботу постојала некаква заповест да се у тај дан не чине чудеса? Зар је закон забранио да се у тај дан лече болесни? Не. Старешина синагоге не говори из ревности за закон, него из мржње према Христу. Он пориче силу и дејство чуда, јер завиди слави чудотворца. Сатана је прешао из жене у душу старешине синагоге. Теофилакт вели: "Сатана, који је најпре свезивао жену, потом завишћу свезује старешину синагоге и његовим устима оспорава Божанско чудо".
Зар Јосифова срећа није била корисна и за његову браћу, како је показало време? Није ли слава коју је стекао Давид била уједно и слава Саула, чије је царство утврђивао побеђујући његове непријатеље? Зар  чудеса Исуса Христа нису била доброчинство за све јудејце? Наравно. Али завидљивац не обраћа пажњу на сопствено добро. "Завист не уме да оцени шта је корисније", али уме да види добро ближњег и да се завидљиво ражалости; "завист је жалост због успеха ближњег"; она се труди да успех ближњег претвори у неуспех и у томе проналази утеху за своју жалост. Циљ зависти је – видети како онај коме се завиди из среће пада у несрећу.
Немилосрдни богаташ, човекомрзац – о коме прича јеванђелист Лука – горео је у пламену неугасивог огња. И када је, подигавши очи ка небесима, видео убогог Лазара у наручју Аврамовом, болним гласом је завапио: Оче Авраме, смилуј се на мене и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик (Лк. 16,24). Браћо, ова богаташева молба мени изгледа чудна. Зар човеку који гори у таквом пламену, споља је окружен ватром и удише је, и читаво његово тело и душа су у пламену – зар му дакле није јасно да Лазарев прст умочен у воду није неће моћи да му донесе никакву корист? Све воде извора, река и мора не би биле довољне да га макар донекле расхладе. У тако силном пламену он моли за мало воде! Очигледно је да он жели нешто друго, и то нам објашњава свети Златоуст. "Богаташ је видео убогог, сиротог Лазара у стању велике славе и блаженства; раније га је видео нагог и покривеног ранама, а сада га види обученог у боготкану одору божанске светлости, у насладама вечног живота. Онај који је некада запомагао и желео да поједе мрвице хлеба које су падале са богаташевог стола, сада је нахрањен божанственом славом. Богаташ све то види и гори од зависти више него од свог адског пламена. Ето због чега тражи да Лазар дође код њега, макар на кратки, како би и он дошао да подели муке са њим, и како би се удаљио из наручја Аврамовог. Кад би му то пошло за руком, он би вероватно осетио некакво олакшање. Да бисте се у то уверили, обратите пажњу на следеће: када је богаташ чуо од Аврама да Лазар не може да дође код њега у ад, јер је између њих постављена велика провалија, рекао је: Молим те, оче, да га пошаљеш дому оца мојега (Лк. 16,17). Овим речима он као да каже: ако не можеш да га пошаљеш овамо, да би постао учесник у мојим мукама, онда га макар пошаљи у мој дом, тј. у свет, у пређашњи живот, у пређашњу несрећу, само га удаљи од блаженства у твоме наручју. Да, понављам, он гори више од зависти, неголи од адског пламена. Богаташ је требало да затражи да и сам буде примљен у крило Аврамово, а не да Лазара позива на мучење. Али завидљивац не тражи своје добро, из стања мучења не стреми ка блаженству. "Завист не уме да оцени шта је корисније". Она тражи зло за другога, да види ближњега на мукама. "Циљ зависти је – да види како онај коме се завиди из среће пада у несрећу". Богаташ више жели да види Лазара у аду, него себе у рају. Зашто? Зато што је завист "жалост због користи ближњег". Богослови доказују да ће највећа мука за оне који су аду бити сазнање да се свети вечно наслађују, а они су својом кривицом све то заувек изгубили. Одатле ће да проистекне плач и шкргут зуба – то ће за њих бити највећа од свих мука.
Ето каква је страст завидљиваца, страст која је најжалоснија од свих грехова и при томе неутешна, јер је истовремено и кривица и казна за онога ко је поседује. Зато богослов с правом вели: "Завист је од свих страсти најнеправеднија, и уједно праведна. Неправедна зато што прогони све добре, а праведна зато што спаљује оне који је поседују. Рђа не нагриза тако јако гвожђе на коме се налази, нити ехидна својим канџама тако снажно трза утробу мајке када се рађа, као што срце завидљивца кида завист, као што се мучи и кида његова душа и у овом и у будућем животу". Зато тврдим да завидљивцу не треба желети кажњавање ни у овом ни у будућем животу. Сама завист му је довољна казна: овде се мучи гледајући углед и срећу ближњег, а тамо страда гледајући блаженство праведника, попут богаташа када је видео славу Лазареву у наручју Аврамовом. Праведно је дакле што та страст мучи оне који је имају. Али када завист почне да штети ближњем, она људима причињава велике невоље. Много је примера за то. Задржаћу вашу пажњу на једном. У славном граду Атини живео је неки философ по имену Леонтије; био је из угледне породице, многобожац по вери, бавио се астролошком науком и живео најчаснијим животом. пред смрт је све своје имање завештао сину, док је ћерку оставио без ичега. Када су га упитали зашто је тако, као са презиром, поступио према слабом бићу и ништа јој није оставио у наследство, Леонтије је одговорио: "Биће јој довољна њена срећа". Можда је тако одговорио ослањајући се, као паганин и астролог, на њему савремена чудна схватања о звезди под којом је његова кћи рођена. Но, њена будућа срећа, као што ћете видети, била је последица  брижљивог васпитања, врлина и изузетних дарова – она је заиста стигла до сјајног положаја када су за то настале повољне околности. Атинаида, тако се звала кћи философа, ипак није била задовољна очевим завештањем, па је после његове смрти почела да се суди са братом желећи да поништи тестамент и да преузме одговарајући део родитељског имања. Зато је отпутовала из Атине и упутила се за Константинопољ како би тамо тражила правду од цара. У то време на царском престолу био је Теодосије млађи. Када је Атинаида представљена цару, видела ју је царева сестра, славна Пулхерија; запазила је њено лепо лице, отмено држање, разумност њених речи; кроз све то се осећало да је реч о ћерки философа која је при томе и сама философ. Пулхерија ју је заволела, милостиво ју је прихватила и обратила у хришћанство. Уместо незнабожачког имена Атинаида дала јој је хришћанско име Евдокија. После Евдокијиног обраћења уредила је да се уда за њеног брата цара Теодосија млађег. Тако су се испуниле наизглед неосноване речи њеног оца: "Биће јој довољна њена срећа". Од обичне атинске паганке она је постала хришћанка и царица у Константинопољу. Лишена је родитељског наследства, али Бог јој је дао скиптар и круну.
Није ли вам срце задрхтало, браћо, док сте слушали о таквој срећи ове девојке? Али сада се припремите за сузе, како бисте оплакали њену велику несрећу. О зависти, зависти, како си горка и колико само несреће доносиш људима!
Завидили су Евдокији, неправедно су је оклеветали пред њеним мужем, царем, да му тобоже није верна, да није поштена, да има тајну љубав према Павлинијану, врло ученом и наочитом човеку са којим је она заиста често разговарала јер је волела науке. Мада цар није поверовао овим гласинама, ипак се у њему појавила сумња па је, ништа не говорећи Евдокији, тражио прилику да се увери. Сад слушајте каква се тужна случајност догодила. Једном су цару донели јабуку необичне величине; цар ју је послао Евдокији. А она, не знајући ни за какве клевете против себе, послала је ту јабуку Павлинијану који је у то време био болестан. Када је цар дошао да посети болесног Павлинијана, угледао је код њега своју јабуку. Изглед његовог лица се променио, срце му се узнемирило, изашао је жалостан и гневан. Када је дошао код царице одмах ју је упитао где је јабука коју јој је послао. Она је, по дејству ђавола који се радује злу или по допуштењу Божијем, не говорећи истину, рекла да је јабуку појела и чак је своје речи потврдила заклевши се царевим здрављем. Ово је цару било довољно: поверовао је клевети и заповедио да се Павлинијану, који је лежао у постељи и који не само да није био крив него уопште није знао о чему се ради, истога часа одруби глава. Од Евдокије се развео и послао ју је у прогонство у Јерусалим. Тако је царски двор, у коме су раније владали радост и спокојство, био уздрман жалошћу и немиром.
Из овог примера видите колико зла може да нанесе завист помешана са клеветом. Због зависти је убијен невини Павлинијан, а царица је растављена од мужа. Унижена је врлина верне жене и нарушена срећа многих. А услед тога нико није добио никакво задовољење. Може ли се после завидљивац, који само демонима пружа злобну радост, назвати хришћанином, и има ли права да се тако назове?

II
Једном су упитали неког мудраца које очи виде боље: црне или плаве, мушке или женске, људске или животињске? Он је одговорио: најбоље виде очи завидљивих људи. Они виде све: и оно најмање што се налази у близини, и оно што се налази далеко; само једно не виде – добро; а ако га и виде, очи им се напуне сузама и труде се да не виде, као да и нехотице зажмуре. Труди се колико хоћеш, затварај се, удаљавај се, моли се у тишини свог обитавалишта, склањај се у усамљеност, у пустињу – очи завидљивца досегнуће те и тамо, и видеће шта радиш. Завидљивац као да има некакав дурбин кроз који види јако далеко. Где се може наћи такав човек, па макар био испуњен врлинама и свет, који не би имао никакав порок? Само Бог је без греха и чист од сваке прљавштине. "Онај ко осуђује, не само да се дотиче многих него и добрих, јер само Бог је у потпуности невин и недоступан за страсти" – вели богослов. Али очи завидљиваца виде код људи чак и најмање пороке, чак и такве које они никада нису имали.
У закључку ћу подсетити на поуку апостола Павла: Не будимо сујетни, изазивајући једни друге, завидећи једни другима (Гал. 5,26). Не будимо сујетни; нека свако пази само на себе; немојмо осуђивати један другог, не будимо љубоморни један на другог. Ако се гложите између себе чувајте се да сви не погинете: Ако један другога уједате и прождирете, гледајте са се међусобно на истребите (Гал. 5,15). Ово се пророштво испунило на нама. Ви знате како је нестала величина нашег народа и слава нашег царства. Погледајте историју. Ни сила Персијанаца ни мач Агарјана не би били у стању да нанесу зла томе царству, да није било међусобне зависти његових грађана. Када се у породици, друштву, граду или држави појави завист и људи почну злобно да досађују једни другима, онда нису потребни никакви спољашњи непријатељи да би им нанели пораз. "Кад почнемо да завидимо ближњима и да устајемо једни против других – вели Златоуст – онда нам ни ђаво неће бити потребан за нашу пропаст".
Ради Бога, у Кога верујемо и Који је Бог мира и Отац доброчинстава, ради Јеванђеља, које је завет љубави, и ради Цркве, која треба да буде место сагласности и јединства, ми не треба да допустимо себи ни најмању пројаву зависти. Не дајмо непријатељима повода да се радују. Филистејци су победили Израиљце и истога дана умро је Саул са својом децом. Никада Израиљци нису претрпели теже губитке. Давид је чуо за ту несрећу свога народа и обративши се пратиоцима рекао је: Не казујте у Гату, и не разглашујте по улицама аскалонским (2. Сам. 1,20), да непријатељи не би чули за нашу несрећу и да се не би радовали. Да се не веселе кћери филистејске. Браћо и сабраћо хришћани! Немојмо износити несреће, страдања, кривице и грехе других ради њихове осуде, раздражујући се међусобно и завидећи једни другима, да се не би радовали иноплеменици – наши видљиви и невидљиви непријатељи. Потребни су нам ћутање, саосећање и пријатељско расположење. А завист која оптужује, завист која раздражује, завист која осуђује ближњег – њу хришћани треба да протерају! Ко има такву страст, тај је недостојан чак и човеком да се назове, па се тим пре не може назвати хришћанином.
(© Библиотека "Очев дом" ВДС Архиепископије Београдско-Карловачке и Младен Станковић, 2009. Сва права задржана)

петак, 26. фебруар 2010.

Манастир Ђурђеви Ступови






Ђурђеви Ступови,
фебруар 2010.

Дневник уредника



Још неколико речи о ауторским правима

Несређено стање у области ауторских права на православном интернету, само је последица несређеног стања у области ауторских права у православном штампаном издаваштву. Постоје хвале вредни издавачи који проналазе значајне књиге домаћих аутора, што је, узгред, ретко када економски исплатљив потез, или проналазе добре стране књиге, па ангажују проверене преводиоце, лекторе, дизајнере, техничке уреднике, онда се такво дело квалитетно одштампа и повеже, и тако настају драгоцене библиотеке којима би се могле подичити и веће и богатије културе него што је српска (пример: "Беседа"). С друге стране постоје "издавачи" који трагају за насловима који се добро продају, па их скенирају, можда чак скину и готове са интернета, и онда уз минималну припрему штампају у најјефтинијој техници, у великим тиражима, и продају по ниској цени правдајући се тиме да народ највише тражи управо такве књиге. Они наравно не плаћају ауторска права, јер је за њих духовна литература "опште добро", а не интересују их ни издаци на пример за лекторе или дизајнере. А пошто "свака роба нађе купца", могу задовољно да трљају руке, јер су зараду остварили уз минималне трошкове. Но, шта се ту догађа са ауторским правима која су повређена? Срећом, постоји закон, који пружа заштиту онима који су оштећени. Због природе посла којим се бавим у последњих неколико година био сам сведок више случајева када је решавање о таквим повредама ауторских права препуштено суду. Навешћу неколико примера. Први пример: један светогорски манастир је угледном домаћем црквеном издавачу запретио тужбом због објављивања књиге знаменитог светогорског старца из двадесетог века без претходног регулисања ауторских права. Захтевана је одштета од 10.000 евра и повлачење књиге из продаје. Спор је разрешен пре подношења тужбе тако што је књига повучена из продаје (тачније, почетни тираж је распродат у врло кратком року и штампање није обнављано), а тужилац је одустао од новчаног захтева након посредовања српских монаха са Свете Горе. Други пример: један угледни богословски часопис пријавио је специјализованој полицијској јединици за интернет криминал сајт на коме је постављен садржај њиховог новог броја и спорни текстови одмах су уклоњени. Трећи пример: преводилац духовне литературе, уз то и универзитетски професор, тужио је познатог црквеног издавача због тога што је објавио друго издање књиге без плаћања уобичајене надокнаде (тј. 30-50% од износа плаћеног за прво издање), захтевајући одштету од 3.000 евра и повлачење књиге. Спор је завршен поравнањем пре изласка на суд. Књига је остала у продаји, а преводилац је добио одговарајућу надокнаду, износ ми није познат. Четврти пример: ауторски материјал је употребљен у издању иза кога су стајале две епархије. Аутор је тражио одштету и повлачење спорне књиге из употребе. Постигнут је договор са адвокатом који је заступао две епархије, али није испоштован па је предмет завршио на суду. Када је владикама стигао судски позив, спор је разрешен тако што је књига повучена и исплаћена је одговарајућа одштета. Као што се види, у свим случајевима оштећени су добили сатисфакцију. То пружа наду да ће једног дана у овој области ипак завладати ред, и да ће они који вредно и савесно раде, из љубави према књизи и (духовној) књижевности, а не из љубави према заради, ипак имати некакву заштиту од "пирата".
М. С.

четвртак, 25. фебруар 2010.

Манастир Ђурђеви Ступови






Ђурђеви Ступови под снегом,
фебруар 2010.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке




ЈЕРЕС 

#Јерес је лажно учење о хришћанству. ...Хришћанство је – учење Божије, Откривење Божије. Као познање које је људима даровао Бог, оно треба да буде примљено и чувано са највећом побожношћу и покорношћу, који доликују тој светињи. Оно може да буде примљено и чувано само смиреном вером, јер потпуно надвисује људски разум. То је та духовна, тајанствена књига (Откр. 22, 18-19), књига познања Божијег, коју је написао и објавио Сам Бог, којој се ништа не може додати и из које се ништа не може изоставити. Одатле је јасно како тежак грех представља – јерес. Она је негодовање и побуна творевине против Творца, побуна и негодовање најништавнијег и најограниченијег бића – човека – против свесавршеног Бога. Она је – страшно је рећи – суд човека над Богом и пресуда Богу од стране човека. Она је – грех ума, грех духа. Она је – хула на Бога, непријатељство против Бога. Она је – плод гордости, тог разлога пада палих анђела. И последице пада у јерес веома су сличне последицама пада одбачених духова; јерес помрачује ум, разгневљује срце, разлива свој отров по читавом телу, води душу у вечну смрт. Она није способна за смирење. Она човека чини потпуно туђим Богу. Она је – смртни грех. Као плод гордости, јерес у гвозденим ланцима држи свога заточеника, и ретки су они којима полази за руком да се из њих истргну. Јеретицима је својствена – упорност у јереси.
Први јеретици били су хришћани међу Јудејцима, који су споља поверовали у Христа, али су и даље хтели да се држе обредног и грађанског закона Мојсијевог у његовом буквалном смислу.
...Други извор јереси постала је незнабожачка философија и уопште људска ученост.
...Свето Писмо које су телесни и душевни људи изучили на речима (тј. споља), њима је послужило да би изумели јерес, да би погубили и себе и друге. Свети апостол Петар је о посланицама светог апостола Павла рекао да их неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст (2. Пет. 3,16). Овде је веома прецизно употребљена реч изврћу, јер телесан и душеван човек, не схватајући духовни смисао Светог Писма, приписује му смисао према своме нахођењу. Другачије и не може да буде: јер душевном човеку је потребно да добије било какво знање кад чита или изучава Божанско Писмо, а није у стању да га схвати онако како треба; он дакле нужно усваја појам онако како му се учини да је добро.
Порекло Светог Писма, као и начин његовог поимања и тумачења, сасвим су јасно представили апостоли Петар и Павле. Свети апостол Петар каже: И ово прво знајте да ниједно пророштво не бива по личном тумачењу. Јер никад пророштво не настаде човечијом вољом, него покретани Духом Светим говораху свети Божији људи (2. Пет. 1,20-21). То значи: као што је Реч Божија, или Свето Писмо, била произнесена посредством Духа Светога, тако само посредством Духа Светога може да буде и објашњена, и сходно томе схваћена. Свети апостол Павле каже: Шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега. А ми не примисмо духа овога света, него Духа Који је од Бога, да знамо шта нам је даровано од Бога; што и говоримо, не речима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог, духовно духовним доказујући (1. Кор. 2,11-13).
...Душевно и телесно стање представља последицу нашег пада: то је стање бунта против Бога и непријатељства према Њему. Због неспособности душевног човека да правилно схвати духовно, света Црква брани својим чедима да самовољно тумаче Свето Писмо, него заповеда да се строго држе тумачења које су дали свети оци.
...Јерес је – грех ума. Суштина тог греха је – богохуљење.
Будући управо грех ума, јерес не само да помрачује ум, него и на срце преноси један нарочит гнев, убијајући га вечном смрћу. Тим грехом човек понајвише постаје налик палим духовима, чији је главни грех – противљење Богу и хула на Бога.
Карактеристично обележје палих духова је – гордост; и јеретицима је карактеристично обележје – гордост, која се најочигледније пројављује кроз презир и осуђивање свих који не припадају њиховој секти, и љуту мржњу према њима. Али главна пројава гордости код јеретика и расколника састоји се у томе што су се они, одбацивши Богопознање и Богослужење које је открио и предао Сам Бог, потчинили самовољним, богохулним и богопротивним учењима. Ђаво се не труди да онога ко је заражен јересју и расколом искушава другим очигледним страстима и гресима. А и зашто би искушавао онога ко је путем смртног греха већ убијен вечном смрћу и за живота представља његов, ђаволов удео? Напротив, ђаво подржава јеретика и расколника у уздржању и другим спољашњим подвизима и облицима врлина, одржавајући га тиме у стању задовољства самим собом и у заблуди, док православнога привлачи ка јереси личном светошћу коју јеретик носи на себи, или га у крајњој линији наводи на оправдавање и својеврсно подржавање јереси, као и на сумњу у Православље и хладан однос према њему.
Онај ко поседује благо, бива изложен нападима разбојника, а ко нема ништа, њега разбојници не узнемиравају. Ђаво жестоко насрће на онога ко има благо праве вере, трудећи се да га људима покаже побеђеног, баш као што се труди да јеретика представи као добродетељног и достојног уважавања. Са таквим тешко докучивим лукавством зли дух делује у корист јереси, а на штету истинског хришћанства. На несрећу, та подвала му лако полази за руком! Хиљаде људи он њоме лови и одводи у смрт.
Многи су водили најстрожи подвижнички живот пребивајући у јереси или расколу; кад су пак примили Православље, били су подвргнути различитим слабостима. До каквог закључка то треба да доведе? До тога, да у првом стању ђаво није ратовао против њих, сматрајући их за своје, док је у другом кренуо у сурови рат против оних који су јавно објавили и исповедили да су му непријатељи. Свето Писмо лукавог духа назива не само непријатељем, него и мучитељем (Пс. 8,3). Он не само да је непријатељски расположен према човеку, него, пошто је заражен љутом завишћу према њему, не може равнодушно да гледа како човек савршава добродетељи и благоугађа Богу, па се свети човеку за његова богоугодна дела, наводећи на њега безбројна искушења, како спољашња – од злих људи, тако и унутрашња – подстичући у човеку различите страсти.
Чудан је утицај који раскол и јерес имају и на само људско тело! Озлојеђеност духа преноси се и на тело. То за човековог живота не могу сви да примете, али после смрти тело јеретика и расколника се у трену окамени и почне да испушта неиздржљив смрад. Ово се догађа нарочито онима од њих, који су живели најстрожим подвижничким животом и били знаменити учитељи своје секте, онима који су заслужили свеопште уважавање заслепљеног света – управо они после смрти испуштају најужаснији смрад; из њихових испијених тела отварају се потоци смрадног гноја; тешко је обавити њихову сахрану и присуствовати јој. На њиховим гробовима демони су присутни и јављају се у разним облицима, или да би плашили, или да би обмањивали.
Јеретику није лако да се покаје и спозна Истину. Покајање и истинско Богопознање доступнији су прељубницима и криминалцима, него јеретику и расколнику, нарочито ако је он учен човек и подвижник. И једно и друго доказали су јавни грешници и учени секташи савремени Христу, који се помињу у Јеванђељу: грешници су примили и Господа и Његовог Претечу, док су књижевници, фарисеји и садукеји одбацили и Исуса и Јована.
Покајно осећање није својствено ономе ко је у потпуности задовољан собом, ко око себе види само саблазан и недостатке свих врста. Ономе ко себе сматра разумнијим од свих других, нису својствени глад и жеђ за безграничном Божанском Истином, која у потпуности може да насити свога васпитаника и да тиме у њему подстакне још већу глад и жеђ за благодатном правдом. Одбацивање свога богохуљења није својствено ономе ко то богохуљење сматра за свету Истину; није му својствено да спозна свету Истину, јер је сам орган вида, око душе, његов ум – заслепљен лажју. Обраћење јеретика и расколника у правоверје представља нарочиту милост Божију – уређује се нарочитим промислом Божијим, за изабранике који су познати Једином Богу. За обраћење расколника и јеретика људска средства су немоћна.
Мада су на Првом Никејском сабору насупрот Арију и његовим истомишљеницима стајали светилници Цркве: Атанасије Велики, Николај Чудотворац, Јаков Нисибијски, Спиридон Тримитунски, и мада су деловали не само силом речи него и силом знамења, ипак нису смекшали тврдоглаво јеретичко збориште и јересијарха Арија, који је, како саопштава црквена историја, до краја живота остао упоран и веран својој заблуди.
Спорење, то је најслабије оружје против јеретика – оружје које је више штетно него корисно. Оно бива такво сходно особинама душевног недуга – јереси. Горда јерес не трпи разобличење, не трпи да буде побеђена. Због разобличења она се разгневљује, а пораз је доводи до лудила. То су доказали безбројни опити.
Јерес се побеђује кротким саветовањем; или још боље – ћутљивим поздравом, смирењем, љубављу, трпљењем и дуготрпљењем, приљежном молитвом испуњеном саосећањем према ближњем и милосрђем према њему. Човек не може да победи јерес, пошто је она демонски изум и подухват. Њу може да победи само Бог, призван на борбу против ње и победу над њом човековим смирењем пред Богом и љубављу тога човека према ближњем.
Ономе ко жели да се успешно супротстави јереси треба да буду потпуно стране сујета и непријатељство према ближњем, како их не би изразио подсмехом, или грубом речју, или пак неком сјајном беседом која може да остави утисак на горду душу јеретика и узбурка страсти у њој. Рану ближњега као исцељујућим јелејем помазуј једино речима љубави и смирења, како би милосрдни Господ погледао на твоју љубав и твоје смирење, како би се они показали срцу твога ближњег и како би ти се даровао велики дар Божији – спасење твога ближњег. Гордост, дрскост, тврдоглавост и занос јеретика имају само привид енергије, но у суштини су – слабост, која захтева разборито саосећање. Та слабост само јача и постаје грубља када против ње делују неразборитом ревношћу, која се изражава жестоким разобличењима.
...За јерес треба сматрати и оно учење које, не дотичући се ни догмата, ни Светих Тајни, одбацује живот по заповестима Христовим и дозвољава хришћанима да живе незнабожачки. Ово учење, које споља делује као да није непријатељски оријентисано према хришћанству, у суштини му је потпуно противно: оно представља одрицање од Христа. Сам Господ је рекао: Тада ћу им јавно казати (онима који на речима признају Господа, а делима противрече Његовој вољи), никада вас нисам знао; идите од Мене ви који чините безакоње (Мт. 7,21,23). Вера може бити жива само уз дела вере; без њих, она је мртва (Јак. 2,26). Уосталом, услед нехришћанског живота губи се и само исправно схватање хришћанских догмата. Још у време док је идолопоклонство било веома снажно, јеретици су водили живот као незнабошци. Свети Атанасије Велики то примећује за аријанце, који су учествовали у забавама идолопоклоника и по владању били налик њима.
...Романи, комедије и друга очигледно греховна дела, испуњена сладострашћем, такође су плод јереси; нека од тих дела написала су духовна лица, као што је «Телемаха» на пример написао Фенелон. Читање свих тих књига крајње је штетно, иако је за неискусне очи отров у некима од њих једва приметан, док је у другима сасвим скривен. Неприметност отрова не умањује његову снагу. Напротив, деликатни отрови делују нарочито разорно. Читање догматске и нарочито аскетске јеретичке књиге неретко подстиче блудне помисли, док читање романа подстиче помисли неверовања, разних недоумица и сумњи у односу на веру. Греси, као и нечисти дуси, сродни су међу собом: онај ко се добровољно потчињава једном греху, невољно и нужно потчињава се утицају другог, услед сродства лукавих духова и страсти. Опит показује да су људи у јерес и безбожност прешли најчешће из развратног живота, и насупрот томе, да јерес увек за собом повлачи распад морала због међусобног сродства грехова.
Основно дејство свих јеретичких књига састоји се у подстицању помисли сумње у односу на веру. «Чувај се – рекао је свети Исак Сиријац – читања јеретичких догмата. То ће против тебе подићи најсилнији дух хуле». Делују ли у коме хулне помисли? Је ли се ко поколебао у поверењу према Православној Цркви, која је једина истинска Црква Христова? Је ли ко постао универзални хришћанин, који се по убеђењу свога срца, или тачније по своме потпуном непознавању хришћанства, једнако односи према свим вероисповестима и стога не припада ни једној? Знај да је он у то стање доведен читањем јеретичких књига или разговорима са онима који су заражени читањем тих књига.
Људи предани сладострашћу посебно радо читају јеретичке књиге о хришћанском подвижништву и савршенству, а клоне се духовних књига Православне Цркве. Који је разлог за то? Слична настројеност духа. Ови људи налазе насладу у читању књиге која представља плод маште или домишљатости припремљене префињеним сладострашћем, сујетом и умишљеношћу; умовима и срцима која претходно нису очишћена истинским учењем Христовим, то делује као благодат. Православне књиге позивају на покајање и остављање греховног живота, на самоодрицање, самоосуђивање и смирење, што син овога света не жели.
Идолопоклонство и било какво одбацивање Бога могу се упоредити са очигледним отровом. Њега свако може лако да се чува. А јерес се може упоредити са храном која споља има диван изглед, али је отрована. Таква храна је такође отров, али отров од кога је тешко сачувати се, зато што је прикривен, као и зато што диван изглед и мирис хране у човеку подстичу природну жељу да се њоме насити и наслади. Јерес је увек праћена лицемерјем и притворношћу; она је причљива, слаткоречива, пуна људске учености и стога лако привлачи људе, лови их и погубљује; неупоредиво више људи уловљено је у вечну смрт путем јереси, него путем директног одрицања од Христа. 8. 3-23
# Без послушања Цркви нема смирења; без смирења нема спасења. Смирих се, и спасе ме – рекао је Пророк (Пс. 114,6). Јерес и раскол осим тога садрже у себи и хулу на Духа Светога – смртни грех који Бог човеку не прашта ни у овом ни у будућем веку, ако човек у томе греху остане. По учењу светог Јована Златоустог, тај грех не може да очисти ни сама мученичка крв. Он се очишћује једино тако што се човек одрекне своје јереси, напусти раскол и присаједини се светој Цркви. 4. 374
# Удаљимо од себе сва лажна учења и делање према њима: овце Христове за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинца (Јн. 10,5). Тачно се упознајмо са гласом Христовим, како бисмо га одмах препознали када га чујемо и како бисмо одмах послушали Његову заповест. Пошто у духу научимо да препознајемо тај глас, ми ћемо задобити одбојност према туђем гласу – гласу телесног мудровања, који се испољава кроз различите звуке. Чим чујемо туђи глас, побећи ћемо од њега као овце Христове, које се од таквог гласа спасавају бегом, одлучно одбијајући да га слушају. Јер опасно је и чути га: одмах потом следи превара, а за преваром – погибија. Пад наших праотаца отпочео је тиме што је прамајка послушала туђи глас. 1. 93
# Једини непогрешиви пут ка спасењу је – непоколебљиво следовање учењу светих отаца, уз одлучно удаљавање од сваког учења са стране, па и од сопствених схватања, све док се разум не исцели од своје болести и док од телесног и душевног не постане – духован. Прихвативши умом и срцем ту истину, исповедите је устима – дајте завет Богу да ћете се руководити учењем светих отаца, клонећи се сваког учења које није посведочено Духом Светим и примљено од стране свете Источне Цркве. Исповедивши истину устима, исповедајте је и делима; пошто сте дали завет, испуните га.
Не плашите се тога завета! Сваки православни син Цркве обавезан је да га да, и од сваког сина Православне Цркве његов духовни отац дужан је да га затражи приликом савршавања свете Тајне Исповести. Међу питањима за која је одређено да их треба постављати онима који се исповедају, прво место заузима следеће: 1) «Реци ми, чедо: верујеш ли онако како предаде и научи Црква саборна, апостолска, на истоку засађена и израсла, и са истока по свој васељени расејана, која на истоку до данас непокретно и непромењиво пребива? 2) Да не сумњаш у неко предање? 3) Реци ми, чедо, да ниси био јеретик или одступник? 4) Да се ниси држао са њима, посећујући њихове храмове, слушајући њихове поуке или читајући њихове књиге?» Читање јеретичких књига и слушање њихових поука представља тежак грех против вере – грех ума који болује од гордости и стога збацује јарам послушности Цркви, јер је безумно и греховно самовољан. А данас се то више и не сматра за грех! Људи данас себи дозвољавају да неразумно читају свакојаке јеретичке писце против којих је Црква загрмела анатемом! Али заслепљени грешници не маре за грмљавину Цркве, или је чују само зато да би се подсмевали упозоравајућем гласу Цркве, да би њен суд и одлуку без размишљања назвали сујеверјем и варварством. Много јеретичких књига преведено је на руски језик, а једној од њих, поред свих отачких дела Васељенске Цркве, дају прво место после књига Светог Писма. Несхватљива и невероватна дрскост! И још изражена у штампаном облику. 6. 437-438
# Апостол међу телесна дела убраја и јереси (Гал. 5,20). Оне припадају делима тела по своме извору – телесном мудровању које је – смрт, које је – непријатељство Богу, пошто се не покорава Закону Божијем, нити пак може (Рим. 8,6-7). Оне припадају телесним делима и по својим последицама. Отуђивши људски дух од Бога, сјединивши га са духом сатане по његовом главном греху – богохуљењу, оне га подвргавају робовању страстима, као онога кога је оставио Бог, као онога ко је препуштен својој сопственој палој природи. Потамне неразумно срце њихово – каже апостол о мудрацима који су се удаљили од истинског Богопознања – говорећи да су мудри полудеше. Заменише истину Божију лажју: зато их предаде Бог у срамне страсти (Рим. 1,21-22,25-26). Срамним страстима називају се различите блудне страсти. Понашање јересијараха било је развратно: Аполинарије је имао прељубничку везу, Евтихије је био посебно потчињен страсти среброљубља, а Арије је био невероватно развратан. Када су његову поему «Талију» почели да читају на првом Никејском Сабору, оци Сабора запушили су уши одбивши да слушају срамне речи које благочестивом човеку ни на ум не могу да падну. «Талија» је била спаљена. На срећу хришћанства, сви примерци тога дела су уништени. Остала су нам само историјска сведочанства да је то дело одисало гнусним развратом: у њему је страшно богохуљење било сједињено и помешано са изразима грозног, нељудског разврата и светогрђа. Блажени су они који никада нису чули нити читали те адске бљувотине. Приликом њиховог читања очигледно постаје сједињење духа јересијараха са духом сатане.
Јереси, будући дело тела и плод телесног мудровања, изум су палих духова. «Бежите од безбожних јереси – вели свети Игњатије Богоносац – које су ђаволски изум оне злокорене змије». Томе се не треба чудити: пали духови су сишли са висине духовног достојанства, стога су они у телесно мудровање пали више но људи. 4. 79-80
# Пали духови, који у себи имају зачетак свих грехова, труде се да у све грехе увуку и људе, са циљем и жељом да их погубе. Они нас увлаче у разнолика угађања телу, у користољубље, славољубље, сликајући пред нама предмете тих страсти заводљивим бојама. Нарочито се труде да нас увуку у гордост, из које, као из семена биља, проклијају непријатељство према Богу и богохуљење. Грех богохуљења, који чини суштину сваке јереси, представља најтежи грех, као грех који припада управо одбаченим духовима и чини њихову главну карактеристику. Пали духови се труде да све грехе прикрију маском добре спољашњости, која се у аскетским делима отаца назива «оправдањима». Они то чине зато да би лакше обманули људе и да би ови лакше пристали да прихвате грех. Управо тако поступају и са богохуљењем: труде се да га прикрију цењеним именом, раскошном красноречивошћу, узвишеном философијом. Страшно је оруђе у рукама духова – јерес! Они су посредством јереси погубили читаве народе, неприметно им укравши хришћанство и заменивши га богохулним учењем, украсивши то смртоносно учење називом очишћеног, истинитог, обновљеног хришћанства. Јерес је грех која се савршава првенствено у уму. Тај грех, будући прихваћен умом, предаје се духу, разлива по телу, прљајући и само ваше тело, које има способност да прима освећење од општења са Божанском благодаћу, као и способност да се прља и заражава општењем са палим духовима. Тај грех је слабо приметан и нејасан за оне који хришћанство не познају тачно, стога у своје мреже лако лови простоту, незнање, равнодушност и површно исповедање хришћанства. Привремено, јерес је уловила и преподобног Јоаникија Великог, и преподобног Герасима Јорданског и неке друге угоднике Божије. Ако ти свети мужеви, који су живот проводили старајући се искључиво о спасењу, нису могли одмах да препознају богохуљење које је скривено иза маске, шта тек да се каже за оне који живот проводе заузети свакодневним бригама, а имају недовољно, крајње недовољно знање о вери? Како они да препознају смртоносну јерес кад стане пред њих са дивном маском мудрости, праведности и светости? Ето разлога због кога су читаве људске заједнице и цели народи лако падали под јарам јереси. Зато је веома тешко обраћање из јереси у Православље, много теже него из неверовања и идолопоклонства. Јереси које су се приближиле безбожности лакше се препознају и остављају, него јереси које су се мање удаљиле од православне вере, те су стога прикривеније. 4. 81-83
# Будући да представља тежак, смртни грех, јерес треба да се лечи брзо и одлучно, као грех ума, искреним предавањем анатеми, од свег срца. Свети Јован Лествичник је рекао да света саборна Црква прима јеретике када они искрено предају анатеми своју јерес и одмах их удостојава светих тајни, док за оне који су пали у блуд, мада су исповедили и оставили свој грех, сходно апостолским правилима заповеда да се за многе године одлуче од Светих Тајни. Утисак произведен телесним грехом остаје у човеку и после исповедања греха, и након што грех буде остављен; утисак који произведе јерес, уништава се одмах по њеном одбацивању. Најискреније и одлучно предавање јереси анатеми представља лек који коначно и у потпуности ослобађа душу од јереси. Без тог лека отров богохуљења остаје у човековом духу, не престајући да га колеба недоумицама и сумњама које производи неистребљена наклоност према јереси; остају помисли које устају против познања Христовог (2. Кор. 10,5), отежавајући спасење ономе ко им је потчињен, ко је непокоран и противи се Христу, и пребива у општењу са сатаном. Лечење анатемом света Црква је одувек сматрала неопходним за страшну болест јереси. 4. 83-84

уторак, 23. фебруар 2010.

Манастир Црна Река






Манастир Црна Река
фебруар 2010.

Са Светим Оцима из дана у дан





Трпљење 

# Блажен је онај ко је задобио трпљење, јер у трпљењу је нада (свети Јефрем Сиријац).
# Трпљење – кола за Царство Божије (свети Теофан Затворник).
# Ко нема трпљење, тај се, пошто је непромишљен, дружи са порочнима, троши време са клеветницима и лако скреће са истинитог пута (свети Јефрем Сиријац).
# Христос је са мном, кога да се бојим? Чак и да се таласи подигну на мене, и море, и гнев власти, све је то за мене безначајније од паучине. Јер свагда говорим: Господе! Нека буде воља Твоја; нека не буде то што хоће овај или онај, него што Ти хоћеш (свети Јован Златоуст).
# Без трпљења и храбрости нико не може да учини ни једно добро дело (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Веома је много оних који би хтели да се удостоје Царства – без напора, без подвига, без проливања зноја, али то је немогуће (свети Макарије Велики).
# Ученик неког великог старца био изложен телесној борби. Видећи његов труд старац му је рекао: “Ако хоћеш, помолићу се Богу да ти олакша борбу?” Ученик је одговорио: “Оче мој! Мада се мучим, видим у себи плод напора; боље се помоли Богу да ми да трпљење у борби”. Такав је онај ко заиста хоће да се спасе! (преподобни ава Доротеј).
# Велики угодник Божији Јован Колов је умолио Бога и био избављен од деловања похоте, услед чега је пребивао у ненарушивом спокојству. Тада је отишао неком старцу, веома опитном у духовном животу и испричао му шта се са њим догодило. Старац је одговорио: “Иди помоли се Богу да ти врати борбу, и ону скрушеност и смирење које си раније имао због своје борбе; јер помоћу тога душа напредује” (преподобни Пимен Велики).
# Немојмо се предавати смушености, унинију, малодушности и раслабљености када се у нама подигну свирепи таласи жеља и помисли, када ударе на нас као силни ветрови! Супротставимо се греху јер том ћемо борбом изградити живу веру у Бога и живо Богопознање (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Блажено је трпети зло, а чинити зло је – више него грешно; јер онај ко га трпи је наследник Христов, а ко га чини је – санаследник ђаволу (свети Нил Синајски).
# Храброшћу се задобија победа (свети Јован Лествичник).
# Веруј да је трпљење увреда и понижења веома корисно и спасоносно за душу (авва Исаија).
# После напора долази спокојство, мир Божији, који превазилази сваки ум. Баћушка отац Серафим је то назвао мирним устројством срца (свети Теофан Затворник).
# Буди спреман да се повинујеш вољи Божијој, било да је у питању смрт, или живот, или каква невоља, и да увек жељно и са вером очекујеш велика и страшна искушења која долазе на тебе, патње, муке, па и најгорчу смрт (авва Исаија).
# Оно што се са напором постиже, веома се цени и пажљиво чува, јер се душа изводи у одмор кад прође огањ и воду (Пс. 65,12), и тиме се испитује слобода (свети Теофан Затворник).
# Хришћани који са вером трпе невоље, увреде, болести и нападе лукавих демона, добијају мученичку славу (свети Макарије Велики).
# Онај ко није трпељив, није тврд на речима, и његова се дела ковитлају као лишће на ветру (свети Јефрем Сиријац).
# Демонска борба се у нама започиње на три главна начина: или због лењости, или због гордости, или због зависти демона (свети Јован Лествичник).
# Ко не трпи борбу и нападе, тај је постао пријатељ демона (свети Јован Лествичник).
# И не може бити да човек који благодари у несрећи страда. Душа се радује, попут мученика, добијајући венац (свети Јован Златоуст).
# Да бисмо примили понижења и окове за Христа – треба тога још и да се удостојимо (свети Јован Златоуст).
# Блажен је онај кога није оборила страст унинија, него је стекао савршено трпљење, због кога су сви свети задобили венце (свети Јефрем Сиријац).
# Овај век је – век трпљења, а онај – век утехе (Древни монашки устави).
# Дом душе је –трпљење, јер она живи у њему; храна душе је – смирење, јер се она храни њиме.
# Хранећи се светом храном смирења, душа може да пребива у светом дому трпљења. Када пак те хране понестане, она излази из дома трпљења. Као вихор понесе је немир и кружи са њом. Као таласи у њој се подижу различите страсне помисли и осећања, потапају је у дубину неразумних и греховних размишљања, маштања, речи и поступака. Душа доспева у стање раслабљености, мрачног унинија, често се приближавајући понорима убиственог очајања и потпуног растројства. Желиш ли да непрестано пребиваш у светом дому трпљења? Онда треба да се снабдеш храном која је за то неопходна: задобиј и умножавај у себи смирене помисли и осећања (свети Игњатије Брјанчанинов).
# За трпљење, наоружај се смирењем и великодушношћу, који зависе од твоје слободне воље (Древни монашки устави).
# Трпељив човек храбро подноси сваку невољу, болест и страдање на које наиђе, и може да одоли сваком искушењу (свети Јефрем Сиријац).
# Где је Цар Христос, тамо је и теби, војниче, место (Древни монашки устави).
# Када се појаве демонске помисли претрпи, а потом се моли и уздај у Бога (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Трпељив човек је далеко од гнева, страна му је раздраженост, не бежи од понижења, не љути се када га вређају и радује се у невољама (свети Јефрем Сиријац).
# Непоколебљивост – то је један од првих квалитета војника, и земаљског и духовног. Ратници искусни у борби за обележје храбрости сматрају одважан напад на непријатељске линије, али за неупоредиво већу храброст сматрају – мирно стајање, са непоколебљивом чврстином, под ватром непријатељске артиљерије, онда када то захтева општи план војсковође. Такви војници су најпоузданији. На такве војнике се највише ослања наш Подвигоположник Исус Христос и овенчава их духовним венцима. Ово делање заповеда нам Дух Свети: Ако изађе на те дух силнога, место своје не остављај. Напротив, Он прекорева колебљиве војнике и објављује им да ће бити лишени духовних дарова: Синови Јефремови затежући и бацајући стреле окренуше се у дан рата... И одбаци Господ насеље Јосифово и племе Јефремово не изабра (Пс. 77,9,67). Од тога и ви страхујте; потрудите се да донесете плод, по речи Господњој: у трпљењу (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Трпељив човек достиже сваку врлину; а у коме нема трпљења, тај није способан да се испуни врлинама (свети Јефрем Сиријац).
# Онај ко поседује трпљење избавиће се од многих невоља (свети Јефрем Сиријац).
# Трпљење је мати храбрости; оно је слава живота праведних, који су, вежбајући се у трпљењу, задобијали благонаклоност Господњу (свети Јефрем Сиријац).
# Трпи Бога ради у овоме животу и твоја нада ће се оправдати (свети Јефрем Сиријац).
# Господ је управитељ света и свакога лица, поготово оних који му служе. Што год Он некоме пошаље, све је на спасење. Гајите веру у то и надом се надахњујте на трпљење (свети Теофан Затворник).
# Онај ко је трпељив – у споровима чува мир, приљежан је у посту, постојан у молитвама, беспрекоран у делима, у општежићу предусретљив, у сваком делу добар и успешан (свети Јефрем Сиријац).
# У човеку који ропће нема доброг расположења за послове, јер је роптање нераздвојно праћено лењошћу (свети Јефрем Сиријац).
# На земљи је више невоља него радости. И једно и друго шаље Бог, час да би пробудио из духовне успаваности, час да би пресекао неправде и грехе, час ради покајног очишћења, час ради уздизања покорности Богу, Који све уређује како би пружио повод да се покажу храброст, трпљење у славу Божију и друге узвишене врлине (свети Теофан Затворник).
# Роптање представља велику рану, саблазан за друштво, разорење љубави, прекид једномислија (свети Јефрем Сиријац).
# Роптање је непријатељ спокојства, пријатељ неспокојства, оно је лукаво и препредено (свети Јефрем Сиријац).
# Они који љубе Бога увек чувају одважно трпљење и никада не падају у очајање (свети Јефрем Сиријац).
# Онај ко заволи трпљење, избавља се од сујетних брига и проналази благодат код Сведржитеља Бога, како у овом тако и у будућем веку (свети Јефрем Сиријац).
# Непрестано пазећи на непријатеља, наоружај се трпљењем, које ће тебе ставити кацигу наде (свети Јефрем Сиријац).
# Са невољама које наилазе шта друго чинити, ако не – трпети? Утврдите се у мисли да ништа не бива без Бога и да стога све бива нама на корист. А до нас је да све што се догоди искористимо на прави начин. Само ако покажемо трпљење – то је већ добро држање пред Богом (свети Теофан Затворник).
# У борби са страстима, током напада, утврђуј се трпљењем (свети Јефрем Сиријац).
# Трпљење је спасоносно за душу, јер трпељив човек увек има на уму угађање Богу и сећање на Њега (свети Јефрем Сиријац).
# Блажен је онај ко себе примора да трпи страдања, јер се путем невоља улази у Царство Небеско (свети Јефрем Сиријац).
# Не падај у униније због напора, јер без напора нема врлине (свети Јефрем Сиријац).
# Они који се труде ради сујетног живота, настоје да некако повреде оне који се труде ради Бога, како не би имали разобличење у близини (свети Јефрем Сиријац).
# Трпљење треба да буде савршено, то јест треба издржати како доликује, да оно ни у чему не би било мањкаво. Савршенство трпљења је – трпети спокојно, чак и са радошћу, и благодарити Богу за околности које терају на трпљење, као за право и суштинско благо. Верујте да трпећи клевету узимате учешће у збору мученика и радујте се томе. Јер заиста је тако. А допуштајући тугу и самосажаљење, ви умањујете вредност онога што вам Господ пружа (свети Теофан Затворник).
# Неуморно се труди, како би избегао чамотињу, јер труд доноси животност као плод (свети Јефрем Сиријац).
# Не избегавај напоре, ако хоћеш да наследиш подвижнике који су напорима стекли бесмртно спокојство (свети Јефрем Сиријац).
# Блажен је онај ко је у делу Господњем постао налик храбром војнику, који успут подстиче лење и бодри малодушне (свети Јефрем Сиријац).
# ...Трпите. Трпљењем се задобија душа, као да се купује на лицитацији (свети Теофан Затворник).
# Лењог човека Господ ће одбацити у време Свога другог доласка, јер није марио за своје спасење и није донео плодове трпљења (свети Јефрем Сиријац).
# Буднога ће похвалити Господ, он ће угледати Сина Човечијег те ноћи од које ће задрхтати светови (свети Јефрем Сиријац).
# Они који љубе доконост – за живота су мртви; а праведници, који проводе ноћи у бдењима, живи су и после смрти (свети Јефрем Сиријац).
# Трпљење је пространа област. Не треба је тражити: она је свакоме под ногама и на плећима у довољној мери (свети Теофан Затворник).
# Душа трезвеног човека прима речи Божије као жедна земља кишу (свети Јефрем Сиријац).
# Ко избегава трпљење, тај бежи од спасења (Георгије Затворник).
# Ако се трпљење поколеба, ни друга врлина се неће одржати.
# Као што се трпљењем олакшава страдање, тако се без трпљења оно умножава (свети Тихон Задонски).
# Униније и тело исушује, и душу мори.
# Ми треба да се припремамо за подношење искушења и пре но што се оно појави, како бисмо се показали искуснима у тренутку његове појаве (авва Иперехије).
# Ако нам се догоди каква радост, треба да претпоставимо како ни туга није далеко; а ако нас задеси невоља, очекујмо да ће нам се и радост приближити. Узмимо на пример оне који плове морем. Када се на њих подигну силни ветрови и буре, они не губе наду да ће се спасити, него се супротстављају таласима очекујући да ће се море стишати. А када се стиша, очекују буру: и зато су увек на опрезу, како их изненадни ветар не би затекао неприпремљене и потопио их (свети Јефрем Сиријац).
# Молитва је ономе ко тугује исто што и захлађење током жеге (свети Тихон Задонски).
# Који претрпи до краја, тај ће се спасити (Мт. 10,22). А имамо ли шта да трпимо? Ту нико не оскудева. Свак има широко поприште трпљења; дакле и спасење нам је на дохват руке. Претрпи све до краја и бићеш спасен. Ипак, треба умети трпети; јер може се и трпети, а да се од тога нема никакве користи. Као прво, чувај свету веру и води беспрекоран живот по вери; сваки грех који се догоди одмах очишчћуј покајањем. Као друго, све што треба да претрпиш, примај као од руке Божије, имајући непрестано на уму да ништа не бива без воље Божије. Као треће, веруј да све што од Господа потиче, Он шаље на добро душама нашим, и искрено благодари Богу за све – и за невоље и за утехе. Као четврто, заволи патњу ради њене велике спасоносности и жуди за њом као за горким али исцељујућим пићем. Као пето, размишљај о томе да када се невоља појави не треба да је збациш као тесну одећу, него да претрпиш. Трпео хришћански или не – свакако ћеш морати да је претрпиш; онда је боље да је претрпиш хришћански. Роптање не избавља од невоље, само је отежава; а смирена покорност пред одлукама Промисла Божијег и спокојство олакшавају невоље. Као шесто, за себе сматрај да не заслужујеш тако благу невољу; јер када би Господ хтео да те подвргне правди, зар би такву невољу требало да ти пошаље? Као седмо, изнад свега се моли, и милостиви Господ ће ти дати чврстину духа, уз коју ће ти изгледати, док се други буду чудили твојим невољама, да заправо и немаш шта да претрпиш (свети Теофан Затворник).
# Ништа толико не може да развесели очајника и онога ко је измучен тугом срца, као сећање на Бога (свети Исидор Пелусиот).
# Наш Бог је свезнајући: сходно томе, Он чује сваки наш уздах, види сваку сузу коју пролијемо. Наш Бог је свемогућ: сходно томе, Он може да нас избави од сваког непријатеља, да нас ишчупа из чељусти саме смрти. Наш Бог је преблаг: сходно томе, Он хоће да се ми наслађујемо благостањем у овом животу, који нам је од Њега дарован. И ако нас при свему томе притиска било каква несрећа, то значи да је суд Божији сматра корисном и неопходном за нас.
# Ако ти Промисао шаље једну горку чашу за другом, тако да твоје срце почне да сумња у милосрђе Господње, онда сам себе упитај: «Може ли сунце икада остати без својих зрака, и може ли Бог-Љубав остати без икакве љубави?»
# Свако од нас је везан својим кругом обавеза – и према Цркви, и према власти, и према друштву, а неко, поврх тога, и према породици. Испуњавање ових обавеза је круг добрих дела која Господ од нас захтева. Али савесно испуњавање од нас захтева труд и трпљење, да не бисмо само добро започели, него и да наставимо и да доведемо до краја (свети Теофан Затворник).
# По томе познајемо да се Бог стара о нама, када несрећама и невољама лечи наше грехе (авва Серен).
# Бог не допушта искушења која превазилазе нашу снагу. Мајстор лако удара у кристални и стаклени суд, да се не би разбио, док сребрни и бакрени удара јако; тако се слабима допушта лако, а јакима теже искушење (свети Тихон Задонски).
# ...Кад ступиш у подвиг борбе са страстима како би угодио Богу, сматрај за себе да си распет на крсту и спокојно пребивај на њему, не запомажи и не отимај се, а нарочито одбаци сваку помисао да са њега сиђеш, све док не наступи час да и сам кажеш: Оче, у руке Твоје предајем дух мој (свети Теофан Затворник).
# Дани туге пролазе као и дани радости.
# Трпите и трпите! И још: будите спокојни! Утврдите се у вери да је све од Бога и да је све нама на добро, иако ми то јасно не видимо. Вера је и потребна за невидљиво, а за видљиво – шта ће вера?.. Сећајте се страдалника и тешите се њиховим трпљењем. Сећајте се гоњених и мучених и надахњујте се њиховим трпљењем (свети Теофан Затворник).
# Немојмо клонути духом када нас задесе несреће. Какве год те невоље биле, оне су бујица и облак који пролази. Коју год невољу да узмеш, свака има крај; на коју год несрећу да укажеш, она има границу (свети Јован Златоуст).
# Ко претрпи до краја, тај ће се спасити (Мт. 24,13). Али неће се спасити свако ко трпи, него само онај ко трпи на путу Господњем. Овај живот је намењен трпљењу, свак нешто трпи и трпеће све до краја. Али трпљење није од користи ако не бива ради Господа и ради Његовог светог Јеванђеља. Ступи на пут вере и јеванђелских заповести, па ће се поводи за трпљење умножити, али ће трпљење од тог тренутка почети да доноси венце, и оно, које је дотле било пусто, постаће плодоносно. Како нас заслепљује ђаво, кад као тешко и неиздржљиво представља само то трпљење, које се среће на путу добра, док оно које он сам налаже на служитеље страсти представља као лако и безначајно, мада је оно теже и жалосније од трпљења које подносе борци против страсти и ђавола! А ми смо слепи и не видимо то... Тако се мучимо, трпимо и малаксавамо због ђавола, на своју погибељ (свети Теофан).
# Све невоље које трпимо, подносимо по Божијој заповести (свети Василије Велики).
# Говорите: слава Богу за све! Слава Богу што нам шаље нешто да претрпимо, јер то је исто што и пружити прилику да се заслужи Царство Божије, које је обећано онима што трпе и спокојни су у трпљењу. Ако треба нешто да претрпите, претрпите, али придодајте томе и спокојство душе... Прво је од Бога, а друго од вас – тако ћете имати тачку додира са Господом (свети Теофан Затворник).

понедељак, 22. фебруар 2010.

Лепа Црна Гора









Херцег Нови
Црква Св. Архангела Михаила
на тргу Бела виста                                       

недеља, 21. фебруар 2010.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу



Писмо 17. 

Лажна представа и мишљење о женским манастирима које си и сама имала плод су светског начина размишљања. Ти људи не схватају да за овај живот постоји посебан призив Божији, без кога човек сам по себи не може да остави свет, са свим његовим привлачним задовољствима, иако она често бивају праћена патњама и невољама. Ступивши у манастир, ми имамо једно стремљење – спасење душе, али потребна су нам различита испитивања, искушења и недаће како бисмо кроз њих могли да спознамо душевне недостатке који се крију у нама, слабости и различите страсти, те да бисмо кроз патње и искушења добили исцељење душе, а не онако како ти представљаш у својој машти: «тиха обитељ, молитва, спокојно испуњавање заповести». Ти немаш представу о томе какве све борбе и искушења предстоје онима који су ступили на поприште овог духовног подвига. Ако пажљиво прочиташ прве четири поуке, или степена, светог Јована Лествичника, схватићеш то теоретски, али да опита је још далек пут. Но, теби тај начин живота не припада: иди путем на који те је Господ поставио; буди смирена хришћанка, жена која љуби мужа, и мајка која се стара о својој деци – то су твоје обавезе. Моли се Богу да ти дарује помоћ како у овим, тако и у свим другим твојим делима; али искушења своје врсте не могу да избегну ни они који живе у свету, како би спознали своје немоћи и смирили се. Када се живи подвижничким животом, невоље се не могу избећи.
Ти тражиш топлу молитву, но то се не може одобрити. Догодило ти се да се помолиш са топлотом у срцу, па већ мислиш да на томе изградиш своје спасење, али на тај начин лако можеш да паднеш у заблуду; зато Господ и не дозвољава да се ослањамо на тако нешто, него допушта да будемо узнемирени помислима и савладани сном. Чистота молитве, топлота, сузе и друго – све је то дар Божији; али он се даје смиренима, јер они не могу да се узнесу умом, него виде једино своју убогост, и попут цариника вапију Богу како би били помиловани. А то да ли ће добити дар, препуштају Богу: Он зна када ће и коме да га дарује. Свети Исак пише: «Дар без искушења је пропаст онима који га добију». Смирена молитва је угодна Богу, док Му она којој сами приписујемо вредност и кроз то се узносимо умом – није угодна. Богу треба да препустимо оцену наше молитве, а сами треба све своје да сматрамо ни за шта. Но, не треба да остављамо молитву, чак ни онда када нам она делује хладна; јер нама није познат Промисао Божији – зашто нам Он одузима осећај топлоте, а допушта хладноћу, униније, лењост и друго. А све је то ради нашег духовног напредовања. Уколико се и догоди да се некада насладимо топлотом молитве и да нам она после буде одузета, не треба да због тога клонемо духом, него треба да се смиримо. У почетку, када смо тек призивани на духовни живот, Господ нас посећује Својом благодаћу и различитим утехама, али после их опет одузима и гура нас у огањ најразличитијих искушења и невоља, како би наше самољубиво и славољубиво расположење било у потпуности уништено огњем искушења, и како се не бисмо уздали у себе и своја дела, него у милост Божију и човекољубље Његово. Смирење је заиста велико благо!
Свима вам желим мир, здравље и спасење, и молим за вас благослов Божији, остајући ваш недостојни молитвеник пред Богом – многогрешни јеромонах Макарије.

субота, 20. фебруар 2010.

Из дела светог Теофана Затворника



Светиње

Зашто неке иконе бивају чудотворне? Зато што је Богу тако угодно. Чудеса не твори нико други до Бог. Сила ту није у иконама нити у људима који им прибегавају, него у милости Божијој... Као Владика свега, Бог сваку ствар може да претвори у оруђе Своје милости (5, п. 935, стр. 224).
Мошти су сенка будућег васкрсења. И једно и друго бива силом Васкрсења Господњег. Слава Богу! (2, п. 266, стр. 111).
Стално имајмо пред очима свете мошти. По закону природе требало би да се распадну, а оне толико векова не знају за труљење; њима је на неки начин предат и прожео их је Божанствени живот, и закон труљења изгубио је своју власт над њима; на тај начин, иако по природи пропадљиве и окружене пропадљивим, оне остају нетрулежне (51, стр. 231).
Свете мошти су – сведочанство о завршетку побожног самоодбацивања. Војник постаје јачи када угледа венац победе; земљорадник радо подноси студен ноћи и дневну жегу ради будућег рода; болесник се одлучује на најтеже методе лечења у нади на оздрављење. Надахнимо се браћо! Онима који љубе подвиге побожности обећана су блага – истинска и непроцењива по својој узвишености и вредности... (60, стр. 109).
Чим је свети прослављен, он може да се слика на свакој икони и у свим комбинацијама светих лица и догађаја (3, п. 511, стр. 191).
Ко је достојнији да држи икону Успења, од светог Антонија? Њему је икона и послана, и то од Саме Мајке Божије (3, п. 511, стр. 192).
Ум који је себе спутао начелима натурализма, и ослања се искључиво на природне законе, како их он себи представља, не верује у чудеса уопште, па сходно томе ни у било који појединачни облик чудеса (3, п. 483, стр. 138-139).

среда, 17. фебруар 2010.

Манастир Бањска






Манастир Бањска на Косову
задужбина краља Милутина

Велики пост

Свети Илија Мињати
ПРОПОВЕДИ ТОКОМ ВЕЛИКОГ ПОСТА
изговорене 1714. године у славном граду Навплију
у саборној цркви најсветије Митрополије

Беседа у прву недељу поста
О предодређењу

Сутрадан хтеде Исус изићи у Галилеју,
и нађе Филипа, и рече му: Хајде за мном!
(Јн. 1,43) 
Нема ничег толико гордог и љубопитљивог као што је људски разум. Мада га је грех много ослабио, мада вера од њега захтева строго повиновање, он ипак шири стотину крила како би се винуо у висину, и отвара сто очију како би истражио и оно најскривеније. Било би добро када би се он тако трудио да на земљи истражи толико дивних дела природе, јер је ово уобичајено људско стремљење којим се човек доводи до познања битија у целини. Но, он стреми да проникне у саму невидљиву дубину недокучивих божанских судова како би се уверио да ли најузвишенији Промисао Божији заиста разумно управља целокупном творевином, и да ли управо он предодређује људска дела. А то је невиђено дрско! Божанско предодређење (предестинација) једна је од најнедокучивијих тајни закључаних у бездану Божанског разума и премудрости! Колико год људски ум – ограничен по својим спознајним могућностима, а ограничен и због чула – изучавао и истраживао ту тајну, свеједно никада неће моћи да је схвати. Учени богослови, мени је познато како ви расуђујете о божанском предодређењу. Ви кажете да је предодређење предвиђање и припремање доброчинстава Божијих којима се безусловно спасавају сви који се спасавају, да оно представља усхођење разумног створења ка вечном животу, изабраност за благодат и славу. Али не схватате да Бог од вечности унапред види све што чине људи у времену, да је то божанско предвиђање тврдо, а људска дела у времену су слободна. Како је могуће усагласити неизмењивост одлуке Божије и слободно самоопредељење разумног створења? Како то да неизмењивост божанске одлуке не води ка нужности, а да је она при томе несумњива и не потчињава се случајности? Дакле, клоните се тих тих питања и недоумица учених људи, клоните се питања која не доносе наук разуму, него га само помрачују. У тој несхватљивој области ми, браћо, схватамо само једно: то, да је предодређење спој божанске благодати и људске воље, благодати Божије која позива и људске воље која иде за позивом.
На путу за Галилеју Исус Христос наилази на Филипа и позива га: Хајде за мном (Јн. 1,43). Филип је поверовао и пошао за Њим. Нашли смо Онога – говори он свом другу Натанаилу – за кога писа Мојсеј у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, Назарећанина (Јн. 1,45). Тако Филип бива предодређен за част апостолског достојанства и за славу Цаерства Небеског. Управо о томе ћу данас да говорим. Потрудићу се да докажем две ствари. Прво – да Бог жели да се сваки човек спасе, и друго – да се човек спасава уз помоћ Божију. Бог хоће; а ако хоће и човек, онда је он већ предодређен за спасење.

I
Учење о предодређењу је догмат вере заснован на Светом Писму и нико од православних не сумња у њега. Које унапред позна – вели Павле – (њих) унапред и одреди, да буду саобразни лику Сина Његова... а које унапред одреди, оне и призва; а које призва оне и оправда; а које оправда оне и прослави (Рим. 8,29-30). У књигу тајанственог божанског предвиђања која надилази разум, Бог уписује за живот онога које је заволео, а за смрт онога кога је омрзао: Јакова заволех, а Исава омрзох (Рим. 9,13), каже Сам Бог. Као што грнчар од једне те исте глине производи и квалитетне и неквалитетне посуде, тако и свемогући Бог једна своја створења прославља као вредна, а друга одбацује као непотребна – кога хоће помилује, а кога хоће отврдоглави (Рим. 9,18). Бог дејствује по Својој вољи, и ко може да му противречи? Јер ко се супротставио вољи Његовој? (Рим. 9,19) Но, има ли због тога некакве неправде код Бога? Таман посла! Ово је учење апостола Павла, учење скривено и узвишено, које ми, што се више у њега удубљујемо, све мање разумевамо. Па шта да чинимо? Нека нам по питању предодређења остане несхватљиво све што говори Свето Писмо, јер оно је и недокучиво, што говоре тумачења Светих Отаца, и тешко је за разумевање, према мишљењу учених богослова, будући да је неодређено. Окривимо за то наш разум, који слаб и слеп, и не може да узиђе на висину или да истражује невидљиво. То није могао да разуме ни сам апостол Павле, који је усходио до трећег неба. На овој висини божанских откривења он је видео само неистраживу дубину Божанске премудрости, која надвисује разум. Стога је одушевљено узвикнуо: О дубино богатства и премудрости и разума Божијег! (Рим. 11,33) Златоуст пак продужава говорећи да "чак и када би било могуће то разрешити, грех би био желети тако нешто". Довољно је знати две јасне, лаке и поуздане поставке: прво, да Бог хоће да се ми спасемо јер је човекољубив, и друго, да можемо да се спасимо јер смо слободни. Предодређење чине воља Божија и људско хтење. Бог хоће; ако хоће и човек, онда је он већ предодређен за спасење.
Да, човекољубац Бог жели да се сви ми спасемо, и то потврђују Његова три својства која нису противречна једно другом – праведност суда Божијег, Његово милосрђе и Промисао. Бог је даровао закон за све људе без разлике и жели да га сви одлучно испуњавају: нема човека који не би био обавезан да чува закон Божији. Грци и варвари, безбожници и православни, јудејци и хришћани треба да испуне тај дуг. Какву награду очекују људи за извршење Божанског закона? Спасење и Царство Небеско. Ако хоћете и послушате Мене, добра земаљска јешћете (Ис. 1,19) – тако обећава Бог кроз уста Исаије пророка. Зар не би било крајње неправедно када би Бог желео, с једне стране, да људи сачувају Његов закон, а са друге – не би желео свеопште спасење? Када би Он један део унапред одредио за спасење, а други унапред осудио на муку? Како то да Он све призива на подвиг, а само неке да добију награду? Он тражи да му сви једнако служе, али не жели да свима да једнаку плату? Не, Бог је праведан, Он је сама правда: дајући свима закон, Он свима жели спасење – хоће да се сви људи спасу, вели апостол (1. Тим. 2,4). "Јер Онај Који је дао закон за све, – објашњава свети Амвросије – никога није искључио из Свога Царства". Даље, ко је принудио Бога да сиђе са небеса и очовечи се? Његово крајње милосрђе. Јер Бог тако заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао, сведочи Јован Богослов (Јн. 3,16). Током тридесет три године колико је поживео овде на земљи, како је само вредно радио Богочовек Исус, колико је пострадао и како је умро! Оци Цркве говоре да, услед ипостасног сједињења људске и божанске природе у Господу Исусу, свако дело у Христу заслужује бесконачно част и славу, јер је и најмање страдање у стању да изглади сав грех на свету; једна кап Његове пречисте крви може да угаси сав пламен вечног мучења; једна природна и безболна смрт могла је да спасе сав људски род. Али када је Он страдао, као што нико други страдао није, када је пролио Своју крв све до последње капи, када је умро на крсту у таквим мукама и срамоти – зар мислите да је све то подносио само зато да би спасао један део људи, а друге да остави да пропадну? Он би тако лако могао да спасе све, а пожелео је да уз толики напор спасе тек неколицину? Зар је такво непроцењиво благо потрошио зато да би откупио малобројне? Сво богатство Своје Божанске милости излио је да би учинио добро само некима? Не, богатство божанско дара простире се на све! Ране исуса Христа биле су исцељујуће за све. Крв Исуса Христа је за све чудесна лествица по којој сви усходимо у рај. Један је Бог, један и посредник између Бога и људи, човек Исус Христос, вели Павле, Који себе даде у откуп за све... Један за све умре (1. Тим. 2,5-6; 2. Кор. 5,14). А ако је Он умро за све, онда хоће да се сви и спасу. Хоће... да се сви људи спасу. "Сунце правде – сведочи Григорије Богослов – засијало је за све, за све је живело, умрло, за све је васкрсло". Уз то, несумњива је и непромењива истина да се најузвишенији Промисао Божији распростире без изузетка на све створено: "Бог све унапред види и о свему се стара", каже свети Василије Велики. Промисао се посебно односи на сав људски род. То и јесте оно Божанско очинско старање, за које нам блажени Петар заповеда да на њега положимо све наше бриге. Све своје бриге положите на Њега, јер Он се стара за нас (1. Пет. 5,7). По заповести Божијој сунце излази за верујуће исто као и за неверујуће. Бог је изградио луке на морима како за побожне тако и за непобожне, Он дарује здравље, напредак, богатство и почасти свим народима, како онима која му се клањају, тако и онима који не знају за Њега. Ако Бог хоће и даје свима оно ради чега нисмо створени, тј. земаљске и пролазне ствари, онда ће тим пре Он хтети и дати свима оно ради чега смо и створени – небеско и вечно. Овај Небески Отац, ако промишља о свима, онда свима жели и спасење. Бог хоће да се сви спасу. Стога Он заповеда и Своме сунцу да излази како за зле тако и за добре, и киши да пада и на грешнике и на праведне. Дакле, Бог по Својој праведности, милосрђу и промишљању о свима – свакоме жели спасење и, колико то зависи од Њега, неће да било шта пропадне, чак ни нешто најмање. Ово тврди Син Божији у Светом Јеванђељу: Тако није воља Оца вашега небескога да пропадне један од ових малих (Мт. 18,4). Он све позива к Себи. Зато Бог над боговима, каже Давид, Господ говораше и призва земљу (Пс. 49,1). Свише и од почетка говорио је устима пророка; говорио је у последње дане и кроз Сина, оваплоћеног Логоса, и призвао је на спасење читаву земљу. Зато је небески Јерусалим, прослављени град Божији, рај, како га је видео Јован у Откривењу, имао дванаест врата, по троја окренута на разне стране света, како бисмо ми знали да је Бог отворио рај за читаву васељену. Бог над боговима Господ говораше и призва земљу, јер хоће да се сви људи спасу.
Ово је заиста само хтење, које заједно са светим Дамаскином читав збор богослова назива "излазећим у сусрет" (претходним –προηγουμένην); оно је само по себи недовољно за човеково спасење. То хтење је попут огњеног стуба који је Јеврејима ноћу у пустињи указивао показивао пут. Оно показује пут, али не вуче човека путем спасења. То је благодат Божија која излази човеку у сусрет, али он треба добровољно да пође за њом. Бог призива, али неопходно је да се човек одазове. Воља Божија је једно крило, али потребно је и друго, наша воља, да бисмо узлетели на небеса. Воља Божија и воља људска заједно чине предодређење. Бог хоће; а ако хоће и човек, онда је он већ спасен.
Бог је од почетка створио човека слободним, како вели Дух Свети устима премудрог сина Сираховог: Од почетка створи човека и остави га у рукама слободне воље његове (15,14). Бог је човека препустио његовог вољи и неће да врши никакав притисак на његову слободу: остави га у рукама слободне воље његове. Господ је свемогућ у Својој власти. Свемогућ је и човек у својој слободи. Сва се разлика састоји у томе да Бог чини све што хоће и никаква сила не може у томе да Му се супротстави, а човек не чини што неће и никаква сила га на то не може приморати. Немогуће је да Бог не учини оно што жели; немогуће је такође да човек учини оно што не жели. Стога, као што човек не може да се спасе без благодати Божије, исто тако и Бог не може да спасе човека без човекове слободне воље.
"Благодат, – говори божанствени Златоуст – иако је благодат, спасава само оне који то желе". Спасење, по речима богослова, треба да буде и наше и Божије дело. Киша пада на земљу, али земља неће донети плода ако се земљорадник не потруди. Сунце сија свуда, али ко хоће да прими његову светлост треба да отвори своје очи. Дакле, Бог дарује сву благодат и помоћ, али ову благодат треба да прати и човекова воља која садејствује Божанственој помоћи. Бог хоће да спаси Ноја током потопа у коме је уништен читав свет, али тражи да он својим рукама направи барку (ковчег). Хоће да очисти Немана од куге, али захтева да Неман сам пође и окупа се на Јордану. Хоће да отвори очи слепорођеном, али тражи да сам слепорођени пође и умије се у Силоамској бањи. Бог хоће да спасе све људе, али захтева да свак садејствује своме спасењу. Човек је слободан и пред њим стоји избор: вода или ватра, живот или смрт. Човек је разуман, њиме руководи ум: он може да разликује добро од зла, светлост од таме. Сваком човеку на срцу је написан природни закон који му показује истински пут ка спасењу. Дакле, шта је потребно за предодређење, ако не благодат Божија, која се даје у пуној мери, и човекова слободна воља? Бог хоће, а ако хоће и човек онда је он већ спасен.
Но, ја знам какве све недоумице код човека може изазвати питање о предодређењу. Бог је – може неко да ми каже – као што се види из Светог Писма, још пре но што су Исав и Јаков учинили нешто добро или лоше, чак и пре њиховог рођења, Јакова заволео а Исава омрзнуо. Бог кога хоће помилује, а кога хоће отврдоглави (Рим. 9,18). Бог је од једне исте глине створио два суда, један за част, а други за срам. То значи да Бог једноме великодушно дарује своју благодат, а другоме не. Бог је потпуно слободан да чини што хоће. Јер ко се – вели Павле – супротставио вољи Његовој (Рим. 9,19).     
Како после тога Бог хоће свеопште спасење, ако на једну страну излива сву Своју љубав, а на другу – сав Свој гнев? Ако ме је Бог још пре мога рођења омрзнуо као Исава, или се разгневио на мене као на фараона, и ако ме је створио као сасуд за срам, са развраћеним карактером, где је после тога моја слобода да чиним добро или уређујем своје спасење? Признајем, хришћани, малопре наведени текст Светог Писма изазива и овакве и њима сличне недоумице. Али он има друго значење. Бог је заиста уредио тајанствени благослов који је патријарх Исак дао деци; када се истражује људским разумом, такав поступак изгледа потпуно погрешан. Исав и Јаков су Исакова деца: Исав је био старији, а Јаков млађи. Према природном закону требало је да Исав први добије очев благослов, али у ствари први га је добио Јаков. Овоме су допринеле три околности – три велике грешке. Кад Исак остари и очи му потамнеше те не виђаше... (Пост. 27,1) Дакле он свој благослов даје јер је слеп и не види ко се издаје за његовог првенца. То је прва грешка. Пре но што ће дати благослов Исак је од сина затражио дар, пожелео је да једе дивљачи: Улови ми лова, и зготови ми јело по мојој вољи, и донеси ми да једем (Пост. 27,3-4). Тако он заправо продаје свој благослов, иако би требало да га подари. То је друга грешка. Исака је преварила његова жена Ревека. Пошто је више волела Јакова, она га је оденула у Исавову одећу; тако је Исак благословио Јакова мислећи да благосиља свог првенца Исава. Када је после сазнао за то, преварени старац био је поражен – препаде се Исак и веома се ужасну (Пост. 27,33). У овом тако великом делу патријарха је обманула жена. То је треће. Слеп, због хране, преварен Исак даје Јакову благослов који је припадао Исаву. Али ко је био Исак? Прост човек. А зар човек уопште може дати свој благослов, указати част или учинити избор када је савладан користољубљем, или када буде обманут због своје простоте? Но, Божанска одлука не личи на људску: мисли Моје нису као ваше мисли (Ис. 55,8). Колико је земља удаљена од сунца толико се и божански судови разликују од људских. Бог другачије предодређује, другачије даје Своју благодат, другачије даје Своју славу, другачије чини изабраним. Он надзире и Својим свевидећим оком види све, до најситнијег и најскривенијег. Бог је праведан и свакоме суди како је заслужио. Он не гледа на лица, не обазире се на поклоне – не гледа ко је ко нити прима поклона (Понз. 10,17). Бог је свемудар и не може се обманути лукавством, нити победити страшћу, ни изменити због слабости. Дакле, праведни и свевидећи Бог заволео је Јакова јер је унапред видео његово богоугодно расположење, а Исава је омрзнуо, јер Му је унапред био познат његов рђав карактер. Кога хоће Он помилује, јер предвиђа шта ће бити са човеком добре и послушне воље; а кога хоће отврдоглави, јер унапред види да е његово срце бити зло и непокајано. Једнога учини сасудом за благослов, као Павла, а другога сасудом за срам, као фараона, јер предвиђа да је он заиста сасуд гнева, спремљен за пропаст. Тако треба схватити горе наведени текст, тако га објашњавају сви Свети Оци, нарочито Златоуст у својој шеснаестој беседи на девету главу Посланице Римљанима. Поменути текст дакле не доказује да Бог тобоже нема жељу да спасе тебе или било кога, или да ти немаш потпуну слободу да се спасаваш. Човекољубиви Бог те увек позива, а ако и ти то слободно желиш, увек ћеш бити предодређен. Ми исповедамо да Бог чини што хоће јер је свемогућ. Али такође знамо да Он чини само оно што треба, јер је Његов суд праведан. И мада ми не знамо судове Господње, јер они су као дубоки бездан, у сваком случају верујем да код Бога нема необјективности.
Када је Исус Христос ишао горе у Јерусалим, Јаков и Јован, синови Заведејеви, стали су пред Њега заједно са својом мајком Саломијом. Поклонили су Му се и Саломија је замолила: Реци да седну ова моја два сина, један са десне стране Теби, а један са леве стране Теби, у Царству Твојему (Мт. 20,21). Ова чудна молба узнемирила је Христа и Он им је одговорио: Не знате шта иштете... није Моје да то дам (Мк. 10,30-48). Како то? Зар Он није свемогући Бог? Ко може Њему да се успротиви? Јер ко се супротставио вољи Његовој? (Рим. 9,19) Јаков и Јован су заиста били апостоли, као и други. Али од свих апостола они имају нарочити дар сродства са Христом. Добро. Понављам, код Бога нема пристрасности; Бог не гледа ни на заступништво ни на сродство. Ревека је могла да на превару принуди Исака да учини неправду јер он је био човек. Али Саломија није могла да умоли Христа да покаже пристрасност. Не знате шта иштете... није Моје да то дам, него ће се дати којима је припремљено (Мк. 10,30-48). Он као да је рекао: Ја са своје стране као што никога не одбијам од Моје славе, тако никога и не издвајам. Првенство ће добити најдостојнији. Богослов овако објашњава речи "којима је припремљено": "То су они који су заиста достојни и који не само да су од Бога Оца добили та своја својства, него су их и сами у себи развили". Бог је дакле непристрасан. Он све позива у Своје Царство и никога не издваја, а првенство даје само онима који то заслужују – достојнима. Покажи и ти да си достојан, па ћеш бити предодређен.
"Ја да се покажем као достојан? Како? Бог унапред зна да ли сам одређен за рај или ме чекају муке. Ако сам одређен за рај, нема потребе да се даље трудим како бих га достигао; а ако сам осуђен на муке, сасвим узалуд се трудим да их избегнем. Ни у првом ни у другом случају нисам слободан. Божије предвиђање је поуздано; оно што Бог предвиди обавезно ће се догодити. А ако сам слободан да учиним оно што Бог није предвидео, онда значи да Бог греши, а то је немогуће".
Шта то говориш човече? Кажеш: ако сам слободан, Бог греши? А ја тврдим да ако нисам слободан, Бог ме обмањује. Он ме доводи у заблуду, јер устима пророка и апостола, као и Својим сопственим устима, позива ме на покајање, мада и Сам добро зна да у мени несумњиво нема слободе да се покајем. Он ме обмањује јер ме позива да узмем крст и идем за Њим, а Сам је свезао моју вољу. Обмањује ме јер ми је заповедио да чувам Његове заповести, а својим предвиђањем потпуно ме је лишио снаге. Дакле, ако нисам слободан није ли наша вера – грешка, није ли Јеванђеље – само шала? Никако! Бог не греши јер Он је сама Премудрост, не обмањује другог јер је Сама Истина. Ти не схваташ шта је то Божанско предвиђање и која је његова улога. Слушај онда. Оно заиста представља камен спотицања и многи падну спотакавши се о њега. Онај ко о њему мисли тако као ти, силно греши и веома је далеко од истине. Ако ниси здрав, зар није истина да Бог унапред види да ли ћеш оздравити или ћеш умрети? Но, зар због тога да не позовеш лекара, да не примаш лекове и да седиш скрштених руку и чекаш оздрављење или смрт? У том случају ти би био веома неразуман и глуп. Једна је ствар то да ће Бог предвидети твоје исцељење или смрт (што је потпуно истинито), а сасвим друга то да ће ти Божије предвиђање тобоже дати да оздравиш или да умреш (што је потпуно лажно); јер ако будеш пазио на себе оздравићеш, а у противним ћеш умрети. Бог и једно и друго предвиђа, али није Божије предвиђање то које ће испунити прво или друго. Или ћеш оздравити, или умрети, сигурно ће бити једно од та два, али то није тачно одређено. Ево, да би још боље разумео. Бог заиста унапред види да ли ћеш бити у рају или у паклу, али ти треба да знаш шта из тога следи. У огледалу ми изгледамо онакви какви смо у стварности: лепи изгледају лепо и обратно. Управо тако и у најчистијем предвиђању Божијем ми изгледамо онакви какви смо заправо: или уписани светлим словима у књигу живота, или забележени у кобну књигу смрти; ако смо праведни – у збору спасених праведника, а ако смо грешни – на списку осуђених грешника. У огледалу се одражава наш лик, а у предвиђању Божијем наша воља. Ево мисли Григорија Ниског "Праведни суд Божији усклађује се са нашим расположењем. Каква су наша унутрашња осећања, такво је и оно што нам Он даје од Себе". И као што огледало када показује лепог или ружног није оно које их чини таквима, на тај начин и Божије предвиђање у коме се један показује као предодређен за рај а други осуђен на муке заправо нити првога води ка спасењу, нити другога у муке. Јуда тако није издао Христа зато што је Христос предвидео његово издајство, него напротив – Христос је предвидео Јудино издајство зато што је Јуда имао намеру да Га изда. Овако о томе говори Јустин, философ и мученик: "Није предвиђање узрок будућих догађаја, него су будући догађаји узрок предвиђања. Будуће не проистиче из предвиђања, него предвиђање из будућности. Није Христос узрочник Јудиног издајства, него је издајство узрок Господњег предвиђања". Ако будеш живео Богоугодно спасићеш се, а ако будеш живео развраћено погинућеш. Бог унапред види и једно и друго. Али Божије предвиђање ни о једном ни о другом не одлучује унапред. Ти ћеш се или спасити или ћеш погинути, несумњиво ће бити једно од та два, али то није унапред одређено.
Али када бих ти рекао да је унапред одређено и већ решено да ли ћеш се спасити или ћеш погинути, зар не би због тога престао да одлазиш у цркву, да се обраћаш духовнику, да стремиш хришћанској врлини, зар не би престао да се кајеш и више ништа не би предузимао са своје стране, него би само чекао своје спасење или осуду? У том случају ти би био најнеразумнији човек. Погледај молим те још једном у огледало. Данас си здрав и огледало показује да изгледаш добро, а сутра болестан и огледало ће показати да изгледаш лоше. Кад оздравиш биће опет као пре. Као што твоје лице мења изглед, тако и огледало мења твоју слику. Тако сада, кад живиш богоугодно, Бог те предодређује за рај. Сутра ћеш погрешити и Бог ће те одредити за муке. Онда ћеш се покајати и опет ћеш бити предодређен за спасење. Како ти мењаш свој живот тако и Бог мења одлуку. Суд Божији се прилагођава нашој вољи и "усклађује се са нашим расположењем". Навешћу два кратка примера из Божанског Писма и завршићу. Блажене Павле је у оковима пловио на једном александријском броду за Италију како би био изведен пред императора. Одједном усред дубоке ноћи подигла се велика бура, силан ветар, страшни таласи и он се нашао у смртоносној опасности – није имао никакве наде на спасење. Али Бог, Који је желео да сачува Свог слугу, шаље му анђела са овим речима: Не бој се Павле... Бог ти је даровао све који плове са тобом (Дап. 27,24). Ово божанско обећање је донекле охрабрило неке морнаре који су, уверени у своје спасење, хтели да напусте брод и да чамцем стигну до обале. Не, рекао је Павле осталима, ако ови не остану на лађи, ви се не можете спасити. Шта то говориш Павле? Зар Бог није одредио да ће сви да се спасу? Није ли свеједно хоће ли остати на броду или не? Не, Бог је решио да ће их спасити, али захтева да и они у томе помогну. Ако не остану сви на броду и ако не буде свако радио свој посао они ће погинути. Погинуће они за које је Бог одредио да ће се спасити? И Божија одлука ће бити измењена? Да, другачије не може да буде. Ако ови не остану на лађи, ви се не можете спасити. Други пример. Разболео се цар Језекија и Бог га је одредио за умирање, па му је послао Исаију пророка који му рече: Нареди за кућу своју јер ћеш умрети и нећеш остати жив (4. Цар. 20,1). Несрећни Језекија окреће главу према зиду, уздише, плаче и моли се. Шта то чиниш, несрећни царе?! Зар те Бог није одредио за смрт? Зар се Божија одлука може променити? Но, та одлука је, браћо, промењена! Бог се сажалио над сузама Језекијиним и одредио га је за живот, даровао му је чак петнаест година живота. Овако вели Господ... Ево исцелићу те... и додаћу ти веку петнаест година (4. Цар. 20,5-6). Ја хоћу, брате, да буде донета одлука о твоме спасењу. Али при томе кажем да ако и ти ту не будеш помогао, ако до самог краја не будеш живео богоугодно, тврд у благодати и љубави према Богу, без обзира на одлуку о спасењу – погинућеш. Чак и да је донета одлука о твојој погибељи, ја ти кажем: ако се обратиш и покајеш, спасићеш се без обзира на то што су за тебе одређене муке. Као што твоја воља прелази од доброг на лоше и обратно, тако и одлука Божија прелази од спасења на казну и обратно. "Праведни суд Божији усклађује се са нашим расположењем. Каква су наша унутрашња осећања, такво је и оно што нам Он даје од Себе". На тај начин предвиђање и одређење Божије не представљају препреку Богу у жељи да те спасе, нити теби – у слободи да се спасеш.
Но, као што сам рекао о томе у почетку, боље би ти било да се уопште не трудиш да схватиш узвишено питање о предодређењу. А да те не би узнемиравала некаква недоумица, имај на уму две ствари: Бог увек жели твоје спасење, јер Он је човекољубив, и ти увек можеш да се спасеш јер си слободан. Његова благодат и твоја воља образују предодређење. Бог хоће; ако желиш и ти, бићеш предодређен.

II
Ради потврде свега што сам до сада рекао, молим вас чујте шта Бог говори Јеремији пророку: Устани, и сиђи у кућу лончареву, и онде ћу ти казати речи Своје (Јер. 18,2). Доле у граду пророк је ушао у дом лончарев и затекао га је како прави посуде. Овоме је лонац испао из руку и искривио се. Али лончар га је подигао и поправио, јер је тако желео. Јеремија – обратио се тада Бог пророку – што је глина у руци лончаревој, то сте ви у мојој руци. Као што је направљена посуда пала и покварила се, али је захваљујући лончаревој вештини поправљена, тако и ти, човече, падаш у грехе и, када се покајеш, опет се исправљаш благодаћу Божијом. Ако си и постао сасуд за част, можеш се претворити, можеш се опет претворити у сасуд за срам, и обратно – од сасуда за срам у сасуд за част. Бог наставља да ти се обраћа преко пророка: Ја сам одредио да се пошаље много добра на овај народ, али ако учини што је зло пред очима Мојим, не слушајући гласа Мојега, и мени ће бити жао добра које рекох да му учиним (Јер. 18,10). Такође, Ја сам решио да му пошаљем многе невоље, али ако се обрати народ од свих зала својих, и Ја ћу се предомислити за зла која мишљах да му учиним (Јер. 18,8). Видиш ли како Бог мења одлуку у складу са тим како човек мења карактер? Бог је решио да спаси праведне и казни грешне. Ти си праведан? Гледај да не паднеш, јер ће се онда одлука о твоме спасењу претворити у одлуку о томе да будеш кажњен. Ако си грешан, потруди се да се покајеш, и тада ће се одлука о твоме кажњавању претворити у одлуку о твоме спасењу. "Праведни суд Божији усклађује се са нашим расположењем. Каква су наша унутрашња осећања, такво је и оно што нам Он даје од Себе". Стога те се не тиче шта је о теби одлучио Бог, или шта Он унапред види. За тебе то није ни битно ни корисно. Желиш ли да знаш шта је то предодређење? То су благодат Божија и људска воља заједно. Бог хоће, јер Он је човекољубив; ако хоће и човек, јер је слободан, онда је већ предодређен.
Но, шта ли је за мене, душо моја, припремљено? Јеси ли ти одређена да идеш у рај или у ад? Ко ће ми то рећи, ко ће ме уверити? Браћо, сви смо ми странци у овом животу испуњеном тугом и нико не може да зна шта ће се догодити у будућности. То ће се видети на крају. У складу са тим да ли ћемо се показати као праведни или грешни, добићемо од праведног Судије или венац славе, или ћемо бити осуђени на муке. И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда (Јн. 5,29). Нешто ипак могу да ти кажем, па ћу проповед да завршим причом која је у датом случају врло прикладна.
Једном је неки рђав човек дошао Аполону Делфском са врапцем у рукама кога је држао испод плашта па је упитао пророчиште да ли је врабац жив или мртав? Овај човек је био лукав па је намеравао да ако му одговоре да је врабац мртав покаже да је жив, а ако би му рекли да је жив онда би га удавио и показао да је мртав. Тако је хтео да превари пророчиште, али његово лукавство је препознато, па је добио следећи одговор: "Од тебе зависи да одлучиш – да то што држиш покажеш као живо или мртво". Ти хришћанине питаш да ли твојој души предстоји вечни живот или вечна смрт? "Од тебе зависи да одлучиш". Предодређење о теби зависи од воље Божије и од твоје воље. Бог хоће; ако хоћеш и ти, онда си предодређен за вечни живот.
(© Библиотека "Очев дом" ВДС Архиепископије Београдско-Карловачке и Младен Станковић, 2009. Сва права задржана)