Андреј Рубљов

Изложба у Третјаковској галерији (децембар 2010)

Са Светим Оцима из дана у дан

Неизвесност будућег

# Сећај се прошлог; ослањај се на Господа за будуће; корисно употребљавај садашње (свети Филарет митрополит Московски).

# У будућности нема ничег извесног за нас, осим саме неизвесности.

# Бог ће, кад дође време, све да уреди; најбоље је – предавати се Његовој светој вољи и не размишљати о сутрашњем дану када нема неког посебног разлога да се о њему размишља. Многи међутим својом маштом и бригама живе у будућности, испуштајући садашњост из руку (свети Игњатије Брјанчанинов).

# Не буди знатижељан у односу на будућност, него корисно употреби садашњост. Каква ти је предност да нешто сазнаш унапред? Ако ти будућност носи какво добро, оно ће доћи, чак и ако теби то не буде унапред познато. А ако је тужна – какав ти је добитак да те унапред мучи туга? (свети Василије Велики)

# Претерана знатижеља у односу на будућност, као и прибегавање недопуштеним средствима ради задовољења те знатижеље, представља грех. Такође, грешна је и није угодна Богу ни претерана брига о будућем – та нестрпљивост приликом очекивања нечег радосног, или униније приликом очекивања тужног – јер показује нашу малодушност и недостатак наде на Промисао Божији.

# Демони не знају будућност, која је позната једино Богу и оним Његовим разумним створењима за која Бог благоизволи да им будућност открије; но, као што мудри и опитни људи на основу протеклих или актуелних догађаја могу унапред да предвиде и наговесте будуће, тако и лукави и веома искусни духови понекад могу да поуздано претпоставе и предскажу будућност. Но, они често и греше, а веома често лажу и нејасним наговештајима доводе у недоумицу и сумњу (свети Игњатије Брјанчанинов).

Благовештење

Dragoljub Stankovic Civi, Annunciation monastery, oil on canvas, 80x60 cm (2010)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СРЕДЊИ ПУТ

Не одлазите у гору, не тражите узвишене дарове, него поступајте са смирењем: размислите у срцима својим, на креветима својим (Пс. 4,5); презрите и укорите себе због промашаја, то ће бити боље но ваши подвизи праћени уображеношћу. Док се овако боримо не треба да будемо дрски, нити да очајавамо. О томе вам је много било писано. Уосталом, нека вас поучи благодат Божија која све испуњава.

Умерено делање је непроцењиво
Док си у подвигу… у свему избегавај како претеривање тако и оскудевање, него иди средњом стазом памтећи речи светог Исака Сирина да је „умерено делање непроцењиво”.

Света Гора

Драгољуб Станковић Чиви, Света Гора - Mount Athos, ulje na platnu - oil on canvas, 100x70 cm (2010)

Духовне беседе светог Макарија Великог

Свети Макарије Египатски
Духовна беседа 26.

1. Душа која је стекла способност разликовања приликом слушања речи, стекла ју је по благодати Божијој; јер ни нада, ни спокојство, ни имање хришћана нису у овом веку: хришћани не траже чак ни лепоту све земље и свих блага која она дарује, нити лепоту неба и светила на њему. Погледај колико је на земљи различитог блага и лепота и утехе. Баш као и на небу. Погледај како сијају звезде, како је лепа васељена, али ништа од тога хришћани не траже и ништа им није потребно. Но, постоји нешто чега нема ни на небу ни на земљи, а чиме живе сви који љубе Господа, и што им је свима потребно. Колико је језика у свету, колико мудрости, колико разума, колико уметности, колико је наука и занимања и труда и богатства на земљи, а ништа од тога није оно што је потребно хришћанима и чиме они живе. Има нешто што они траже, веће од неба и свега на њему, и веће од земље и свих добара њених, једном речју веће од свег видљивог блага и добра, што се ни са чим на земљи не може упоредити. Зато такав разум и таква душа треба да траже и испитују то неупоредиво и јединствено благо и добро – душа која је и сама већа и узвишенија од свега на небу и на земљи, од целокупне људске мудрости и светског знања и разумевања. Кад кажем "већа" и "узвишенија" мислим на веру и љубав; јер без вере и љубави ништа од неба до земље неће бити од користи души. Пошто је врлина изнад свих различитих радости на небу и на земљи и у ваздуху, и она је једино благо и добро које хришћани траже и којим могу да живе, онда и ова наша душа треба да стреми ка испитивању и трагању за тим добром и благом, презирући лепоту сваке светске мудрости и незнабожачког лукавства, земаљски разум и славу и раскош и насладу, надилазећи и превазилазећи све то вером и љубављу према једином неупоредивом благу, а занемарујући све остало, и не везујући се ни за шта, него жудећи само за тим.

Духовне беседе светог Макарија Великог

Свети Макарије Египатски
Духовна беседа 25.

1. Сви се људи на речима залажу за добре обичаје, и у свим богонадахнутим делима закона или пророка и у јеванђелским Господњим и апостолским поукама одређене су казне против злочинаца, док се они који чине дивна и добра дела хвале и обећава им се вечно Царство; чак и спољашњи закони незнабожаца и њихове старешине кажњавају оне који су јавно сагрешили како би заплашили остале, јер им је жеља да се злочинство заустави и пресече. Учитеље и гласнике злих дела нећеш пронаћи ни да их по дану с фењером тражиш, будући да сви поју хвале добрим делима; но зло, како видимо, углавном односи превагу и има га и царује у свету. На основу тога они који размишљају и који су разумни могу јасно да закључе, као што и из Светог Писма већ знају, да постоји некаква противничка зла сила која тајно наводи људски род на зло и невидљиво учи срце свакој безбожности. Како било, свима се догађа да против своје воље испуњавају наговоре који су у њих тајно посејани, и притом већина људи не зна одакле се ти наговори сеју, него једноставно претпостављају да у некаквом обичном стању из срца по навици исходе зле помисли противне природи. Разумевање душевних помисли људима је даровао Творац. Замислимо да неко има велико материјално богатство, злато и сребро и свакојака домаћа добра, да други поседује најбеднију могућу имовину, а трећи је умерено богат – тако је и са људским душама: међу њима постоје велике разлике у невидљивом богатству и препознавању помисли. Једни имају ширину разумевања, а други су ограничени.

2. Постоји блага природа светлости, разумна и духовна, то јест Бог, и постоји природа помрачена самовољом, то јест духови обмане и кнез овога света (1. Јн. 4,6; Јн. 12,31; 1. Кор. 2,6). Нека се и душа скученог ума и разликовања, једнако као и душа богата мишљу, разумевањем и умним разликовањем, бори и ревнује и стреми и трага за тим да се удостоји савеза са природом Божанствене, небеске и умне светлости, како би је она сачувала од куге страсти, обучила је и руководила њоме у добром испуњавању свих светих заповести. Освештана силом Божијом она ће се показати светла и чиста. И опет ће у свакој души да буде велике борбе и напора да би се избавила од власти таме (Кол. 1,13), од духова злобе и злих страсти, јер још од Адамовог преступа (Рим. 5,14) душу прати све то непријатељско зло. Овом ће циљу тежити свак ко хоће да се удостоји Царства, без обзира на то је ли његов ум широк или ограничен, како би се ослободио од зла страсти и удостојио општења с духовном природом. Победа и пораз овде долазе кроз одлуку слободне воље – да ли да се покорно приступи непријатељима или пак да се прихвати борба, да се победе страсти и освештана, благодатна душа присаједини Духу и постане достојна да припадне Господу; тад она заслужује да наследи Царство. Јер душу у којој делује сила мрачних страсти и лукавство злих духова, коју на путевима и стазама помисли окружују и прате невидљиви духови обмане (1. Јн. 4,6) што делују кроз страсти и чине је својом саучесницом, приликом њеног исхода из тела прихватају духови заблуде и злуради кнез, владар таме, које је узима и задржава код себе као своју и као слушкињу која је испуњавала његову вољу живећи до краја у телу са њим. Насупрот томе, душу која се присајединила ватрено жељеној и неизрецивој красоти духовне светлости Божије, душу коју на путевима и стазама помисли окружује и прати благодат истине Христове тако да се она већ сада удостојава освећења срца и усељавања Христа, приликом исхода из тела прихватају светли духови светих и Цар мира Христос (Јевр. 7,2) Који се радује добрим душама и узима је код Себе као Своју невести и домаћу Своју, која је на земљи испуњавала само Његову вољу.

Святая Русь

General view of the wharf at Mezhevaya Utka, 1912.
(photo: Sergei Mikhailovich Prokudin-Gorskii, 1863-1944)

Духовне беседе светог Макарија Великог

Свети Макарије Египатски
Духовна беседа 24.


Такве душе се у позитивном смислу веома разликују од осталих које живе у свету, може се рећи – као што се светлост разликује од таме, или живи од мртвих. И не само оне, него и они који су чули и примили реч истине и простодушно поверовали и утврдили се у тој нади очекујући благодат, чак и ако још нису добили саме дарове, ипак се веома разликују од других људи по својој вери и нади и сталном вежбању у врлинама, јер они су, да тако кажемо, већ ушли у предворје, уздајући се у Реч коју су примили и која се уселила у њих. Није ни то мало, кад примимо саму узвишену реч истине и када се она усели у нас и очисти целокупно наше духовно обитавалиште, када се наша душа препусти нади у Бога и Реч Његову, и уз помоћ Господа се бори против духова злобе. То није лака борба, нити је мали успех кад неко може да се утврди у Речи Божијој, да се у потпуности узда у милосрђе Господње и да, борећи се уз помоћ благодати, верује у спасење и нада се у победу над духовима злобе и над сваком страшћу. Такве се душе веома разликују од осталих, само ако би се све до краја (Јевр. 6,11) држале наде и вере и пута и борбе и циља, како би, пошто су из самог опита спознале дарове благодати и удаљиле се од злих страсти, постигле вечно спасење (Јевр. 5,9). Синови дана (1. Сол. 5,5) чине светла дела, док деца ноћи, то јест прељубници и лопови и тровачи, чине дела таме и спавају дању а делају ноћу. Тако су и код Адама, који је отпао од заповести и преступио закон, деца ноћи, то јест духови злобе, разорили дивне и драгоцене удове душе и учинили је раслабљеном и обеснаженом за добра дела, помрачивши је и неизлечиво повредивши, тако да нико од отаца или пророка не може да је излечи, него само Господ Који ју је створио. Долазак Његове безграничне благости, праћен таквим снисхођењем и смирењем, збио се управо зато да би била обновљена душа која је пала у зло. (Дап. 15,16; Амос 9,11). И за душу која обитава у ноћи и мраку, чинећи дела таме, за душу која је пала у зле страсти, Он је упалио Светлост Свог светог дана, како би она, отрежњујући се, без спотицања кренула напред, чинећи дневна и светла дела живота и постала достојна Небеског Царства.

Святая Русь

General view of the Nikolaevskii Cathedral from southwest in Mozhaisk in 1911.

(photo: Sergei Mikhailovich Prokudin-Gorskii, 1863-1944)

Из дела светог Теофана Затворника

Осећања према Богу

Када неко упита – «Како увек бити са Господом?», смело му се може одговорити: треба да љубиш Господа и бићеш са Њим... А како да се задобије такво осећање? Мислим да већ и само сећање на Господа покреће љубав према Њему. Ако се овоме придода и размишљање о томе шта Он јесте, и шта је учинио и чини за нас, онда – не знам чије срце неће бити дирнуто. Стога свети оци богомислије, или сазерцавање својстава и дејстава Господњих, сасвим оправдано сматрају кључем молитве (уопште)... и непрестане молитве. Јер од тога оживљава љубав према Богу... и човек се сједињује Господом (6, п. 1026, стр. 179).

Покушајте да све своје домаће и друге послове схватите тако, као да су вам одређени од Самог Господа; на тај начин треба да схватите не само послове уопште, него и сваки појединачно. Онда ћете моћи да приступите послу знајући да треба да га обавите на начин угодан Господу... Кроз то, ваше ће мисли на послу бити са Господом. Ако на крају, свесни помоћи Божије, заблагодарите Господу, ето Господа и на крају посла. Ако потом, на исти начин будете обављали и други и трећи посао, и тако до краја дана, онда ће вам читав дан проћи у мислима о Господу. А то и јесте оно што се тражи, то јест – ходити у присуству Божијем. Одатле ће се појавити и осећање према Господу – осећање страха, побожности, преданости и благодарења. А осећање је молитва без речи (2, п. 279, стр. 132).

Ваша честа обраћања Богу током дана, приликом сваког посла и после посла – веома су добра ствар. То је део општег правила – ходити пред Богом (6, п. 957, стр. 55).

О разводу хришћанског брака

Чланак који следи објављен је у часописима "Свети Кнез Лазар" (издање Епархије Рашкопризренске, 43/2003, стр. 101-106) и "Истина" (издање Епархије Далматинске, 9-11/2004, стр. 243-249)

О РАЗВОДУ ХРИШЋАНСКОГ БРАКА

Што је Бог саставио човек да не раставља (Мт. 19,6).

Ове речи Спаситељеве изражавају саму суштину хришћанског гледишта о разводу брака. Толико су јасне, да им никакво тумачење није потребно. Црква је до данас остала верна Христовом учењу, будући да за хришћане не постоји важнији закон од јеванђелских речи Господњих. Брак дакле представља нераскидиву везу. Брачна правила Српске Православне Цркве само понављају да је православни брак „доживотна духовна и телесна веза“ (члан 1). „Постоји само један законит разлог за развод – каже свети Теофан Затворник – неверство супружника“. А свети Козма Етолски вели: „Власт да се растављате немате, и једино вас смрт и блуд могу раздвојити“. Наш најпознатији стари стручњак за црквено право, епископ Далматински Никодим (Милаш), каже да се брак завршава само смрћу - или физичком или духовном. Према томе, развод хришћанског брака представља заправо само констатацију духовне смрти. А како до те смрти долази?

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СРЕЋА

На ваше питање у чему се састоји срећан живот – да ли у сјају и слави богатства, или у тихом, мирном породичном животу, рећи ћу да се ја слажем са овим другим, и још ћу додати: живот који протиче са чистом савешћу и са смирењем, пружа мир, спокојство и истинску срећу. А богатство, част, слава и високо достојанство неретко бивају узрок многих грехова, те је таква срећа непостојана. При томе, ми у јеванђелском учењу Господњем видимо да је богаташ, који се у овом животу наслађивао свакојаким добрима, по одласку у будући век желео да се у своме страдању расхлади макар помоћу капи воде, али зачуо је одговор: Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме... (Лк. 16,25). И још: овдашњи сјајан, раскошан и умишљено срећан живот Господ назива широким путем којим иду многи и који води у пропаст; а уски и тесни пут назвао је путем што води у живот вечни, и рекао је да је мало оних који га налазе (Мт. 7,14). 

Право и Правда

Манифест Просвећеног Конзервативизма.

Никита Михалков.

Москва. MMX

Увод

Сваки период руске историје има и беле и црне странице. Ми не можемо и нећемо да их делимо на своје и туђе. То је наша историја! Њене победе су – наше победе, њени порази – наши порази.

Убеђени смо да онда кад престанемо да делимо прошлост – проналазимо садашњост и обезбеђујемо будућност. Историјски Руска држава се развијала на хиљадугодишњем путу од "Свете Русије" до "Велике Русије".

Кијев! Владимир! Москва! Петербург-Петроград! Москва! То је пет етапа живота наше Отаџбине и судбине наше Домовине.

Кијев је почетак "Свете Русије". Кнез Владимир је крстио Русе у православној Христовој вери. "Света Русија" је процветала у Владимиру трудом и подвизима Великог кнеза Андреја Богољубског да би, ојачавши током наредних столећа, постала срце Московског царства. У то време вера је постала органски део живота, живот је био прожет вером. Државна идеологија била је неодвојива од православног погледа на свет, од симфоније Царства и Свештенства. У Цркви је смисао живота – то је основно начело Москве и историјски корен оног погледа на свет који се обично назива црквено-конзервативним.

Реформе Петра Великог изводе грађански и државни живот Русије изван црквене ограде. "Велика Русија" то значи "Царска Русија". Пред светом се појавио Петербург чију ће девизу представљати речи из "Упутства" Катарине Велике: "Русија је европска држава". Уместо Патријарха појавио се Синод. Симфонија власти се променила. Смисао живота је у Држави – то је основно начело Петербурга и извор оног руског погледа на свет који се уобичајено назива државно-конзервативним.

Руско Царство је понављало пут Византијског.

Београдски Сајам књига

У недељу је завршен 55. међународни Београдски сајам књига. На штанду ЦППС највише интересовања пробудила је нова књига "Последња византијска Царица" (продато више од 100 примерака). У нашој редакцији сајамски попуст трајаће до краја новембра.
Фотографија приказује редак тренутак предаха.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ЉУБАВ ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉИМА

#Срце које је заражено злобом и неспособно за Јеванђељем заповеђену љубав према непријатељима треба лечити оним средствима на која је указао Господ: треба се молити за непријатеље, и никако их не осуђивати и не оговарати, него говорити добро о њима, а по могућству и чинити им добро. Та дела гасе мржњу када се распали у срцу, држе је стално обузданом и значајно је слабе. Но, потпуно искорењивање злобе савршава се Божанском благодаћу. 1. 510

# Вером су свети задобили љубав према непријатељима; око ума, просвећено вером, неуклоњиво гледа у Бога и Његов Промисао, приписујући том Божанском Промислу све спољашње догађаје.

Душа прима искушења као лечење својих болести и благодари Лекару – Богу. Када се искушења посматрају тако, онда људи и друга оруђа искушавања остају по страни, као средства. Нема против њих ни злобе, ни непријатељства! Душа која прославља Саздатеља и благодари Небеском Лекару опијена неописивим осећањима почиње да благосиља оруђа свога излечења. 1. 176

# Немој да замрзиш ни онога ко те клевеће, ни онога ко ти се руга, ни пљачкаша, ни убицу: они те распињу са десне стране Богу, по недокучивом Промислу Божијем, како би ти, од срца и убеђено, у молитви Господу могао да кажеш: «Оно што сам заслужио по делима примам, сети ме се Господе у Царству Твоме». Невоље које се пуштају на тебе треба да схватиш као своју неисказиву срећу и доказ Богоизабраности, па да се најтоплијом молитвом помолиш за своје добротворе, за оне преко којих добијаш ту срећу и чијим рукама биваш отргнут од света и умртвљен за њега, чијим се рукама узносиш Богу. Осети милост према њима, сличну оној милости коју према несрећном човеку што се дави у гресима осећа Бог, Који је Сина Свога предао као искупљујућу Жртву за створења непријатељски расположена према Творцу, знајући да ће се та створења већином подсмевати овој Жртви и да ће је пренебрегавати. Таква милост, која се простире до љубави према непријатељима и излива се у сузним мољењима за њих, доводи до опитног познања Истине. 2. 223

# Свети Макарије Велики каже: «Благодат тако делује, и умирује све силе и срце, да душа од велике радости (милости) постаје налик незлобивом детету, и човек више не осуђује ни Јелина, ни Јудејца, ни грешника, ни мирјанина, него у себи чистим оком гледа на све и радује се целом свету, из све снаге жели да поштује и љуби и Јелине и Јудејце». «Чистота срца – рекао је Исак Сиријац – гледа Бога; она сија и цвета у души не од људског учења, него зато што не види злобу људску». Човек ни злобу својих ближњих неће видети онда када читав његов однос према ближњем буде прожет милошћу према њему. 2. 408-409

Барон Врангель

Генерал Петр Николаевич Врангель,
Главнокомандующий Русской (Белой) армией

- памятник в Сремских Карловцах (Сербия)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СРЦЕ 

...Срце је пространа њива, зарасла у трње и коров страсти. Како на њој посејати благодатно семе? Оно ће пропасти и неће донети плода: зато треба свакодневно, макар и помало, чупати трње страсти, не допуштајући му да делује.

...Прати покрете свога срца и уништавај страсти које се појављују, пре свега гордости, гнева и осуђивања ближњих. Зашто да плачемо за туђим мртвацима, када наш мртвац лежи пред нама – наша гресима умртвљена душа.

Духовни плач због грехова неопходан је у покајању
Духовни плач нам је веома потребан, о чему говори старац Пајсије, наводећи сведочанства многих светих; у делима Отаца је доста писано о томе; ми треба да их читамо са вером и смирењем, пазећи на себе, а не на друге; осим тога, ми се задовољавамо само простим читањем, које душу оставља гладну и хладну.

Леснинский монастырь

Са Светим Оцима из дана у дан

Таштина земаљска

# Стицање обиља злата, гомиле слугу, гордост и сујета, умишљеност и надменост – све је то таштина над таштинама, јер не долази од Бога и нема добар циљ (свети Јован Златоуст).

# Ми хришћани не само да не сматрамо за нешто велико ни знаменитост предака, ни телесну снагу, ни лепоту, ни господство, ни славу, па ни само царско достојанство, нити икакву другу људску предност, него све то чак сматрамо недостојним жеље (свети Василије Велики).

# Не примај са медом отровне материје (свети Василије Велики).

# Какву корист ми је донео свет? И шта добијају данас они, који се налазе у свету? Заиста ништа, него као што су се наги уселили у гробове, тако ће наги и васкрснути, и сви ће заплакати што су оставили истински живот, што су оставили Светлост света – Христа, и заволели таму (свети Симеон Нови Богослов).

# Опијање сујетним бригама исушује главу (авва Исаија).

# Мамон – то је свако дело овога света (авва Исаија).

# Истинско служење Богу, то је – немати у уму ништа страно Богу (авва Исаија).

# Овдашња слава, земаљско богатство и благородство су – само дечије играчке (свети Григорије Богослов).

# Онај ко је рођен у овом свету, нека не мисли да се родио зато да би се наслађивао тим светом и уживао у његовим радостима, јер, када би то био циљ рођења, он не би умирао (свети Симеон Нови Богослов).

# Као што ноћ следи после дана, тако и зло следи после добра (свети Марко Подвижник).

# Свињске очи имају такво природно устројство, да су окренуте ка земљи и никако не могу да погледају на небо. Тако и код оних који се наслађују чулним задовољствима, душа, која је пала у муљ сладострашћа, тешко може да подигне поглед ка Богу, или да мисли нешто достојно Бога (древни Патерик).

# Што се човек више удаљава од сваке земаљске утехе, то је ближи Богу.

# Привремена сладост припрема човеку вечну горчину, ако се неко неразумно везује за њу (свети Димитрије Ростовски).

# После неколико тренутака насладе предстоје вечне муке (свети Филарет митрополит Московски).

# Пријатно је садашње, али оно је сан у поређењу са будућим (Духовни Маргарит).

# Шта значи наслађивање земаљским задовољствима у поређењу са стањем будућег блаженства, ако не сновиђење једнога дана у поређењу са читавим животом? Зар не би био безуман човек који би пристао да читав живот трпи казну, како би видео један пријатан сан? (свети Јован Златоуст).

# Душа почиње да кружи: када мисли о вечном, бира добродетељ, а кад поглед усмери ка садашњем, одлучује се за задовољства. Овде је хладовина за тело, а тамо његово покоравање. Овде је пијанство, а тамо пост. Овде је смех, плес, блуд, а тамо сузе, молитва, девственост (свети Василије Велики).

Андреј Рубљов, Рождество Христово

Преподобни Јустин Ћелијски

Преподобни Јустин Ћелијски

ОДГОВОР НА АНОНИМНУ ДОПИСНИЦУ

(Рукопис је писан најпре својеручно, а затим прекуцан на 17 страна, са потписом и датумом: „О Св. Сави 1971, у ман. Ћелије". Пронађен је у Авиној архиви и издат тек недавно. Ради јасноће, дати су и сви уводни текстови, тј. анонимна дописница и акт Св. Синода)

Повод:         

Његовом Преосвештенству Господину Јовану

Епископу Шабачко-ваљевском - Шабац

Ваше Преосвештенство,

Вашим актом Ебр. 681, од 28. октобра 1970, Ви ми достављате необичан, и у основи апокалиптички, акт Светог Архијерејског Синода Бр. 3485 / зап. 663, од 16. октобра 1970, који гласи:

Свети Архијерејски Синод

Српске Православне Цркве

бp. 3485 / зап. 663

16. oктoбpa 1970. године

Београд

Ваше Преосвештенство,

Његова Светост Патријарх Српски Г. Герман у седници Светог Архијерејског Синода одржаној 16. октобра ове (1970) године приказао је отворену дописницу коју је примио на своје лично име, која гласи:

„Ваша Светости,

Сматрам за потребно да Вас обавестим да се у народу у последње време много говори о др Јустину и да он дуго чами у Ћелијама само зато што Ви то желите, јер је био противу Вашега избора за патријарха.

Др Јустин се сматра за најученијег човека у Православљу код нас и неки га називају и мучеником црвеног патријарха.

Ако Вам се нешто замерио требало би му опростити и довести га у Београд на какву било дужност и на тај би се начин пресекле разне приче.

С поштовањем,

Један православац"

* * *

Приказујући предње, Његова Светост изјављује да је он лично дубоко уверен да високопреподобни архимандрит о. Јустин нема никакве везе са садржином ове дописнице, али сматра за потребно да упозна Свети архијерејски синод, какве све уличне верзије о овоме колају.

По саслушању Свети архијерејски синод одлучује:

„Преко Његовог Преосвештенства Епископа шабачко-ваљевског Г. Јована, надлежног епархијског архијереја, доставити високопреподобном архимандриту о. Јустину, духовнику манастира Ћелије код Ваљева, препис поменуте дописнице, која је упућена Његовој Светости Патријарху српском Г. Герману, и умолити га да се изјасни да ли би желео и могао да прихвати неку црквену службу у Београду и кojy?

О предњем нам је част известити Вас, с молбом ради знања и даљег сходног поступка.

Вашег Преосвештенства у Христу брат

За Председника Светог архијерејског синода члан, (М. П.) Епископ браничевски Хризостом"

Georgia - საქართველო

View of Tiflis (Tblisi) from the grounds of Saint David Church, ca. 1910.
(photo: Sergei Mikhailovich Prokudin-Gorskii, 1863-1944)

Посланице туге

Друга Посланица Туге
Смиреног Филарета, Митрополита Руске Заграничне Цркве
(1972)
Најсветијим и Најблаженијим Поглаварима Православних Цркава, Преосвећеним Митрополитима, Архиепископима и Епископима.
Сваком епископу поверен је народ Господњи у његовој епархији и он ће за њих дати одговор Богу (Ап. 39). По 34-ом Апостолском правилу „епископ чини само оно што се тиче његове епархије и места која јој припадају".
Ипак, догађа се да неке појаве по своме значају могу да утичу не само на чада једне епархије, већ и на многе Помесне Цркве истовремено. Такве појаве васељенског карактера не могу више бити ствар која се не тиче сваког православног епископа, као прејемника Светих Апостола који је постављен да штити своју паству од различитих саблазни. Нарочито се то односи на наше доба, када се помоћу технике различите вести и идеје тако брзо шире.
Наша паства, која припада слободном делу Руске Цркве, расејана је по целом свету. Зато се речено на њу односи и више него на било кога другог.
Услед тога и наши епископи на својим Саборима не могу ограничавати свој суд уским границама пастирских и административних проблема који се појављују у њиховим епархијама, него су принуђени да обрате пажњу и на питања од општег значаја за сав православни свет, јер несрећа за једну Цркву треба да буде несрећа и за другу, и да од ње захтева живо учешће (Фил. 4,14-15; Јевр. 10,33). Ако је свети Апостол Павле патио са онима који пате и пламтео са онима који.су били саблажњени, можемо ли ми, архијереји Божији, да остајемо равнодушни према расту заблуде која прети спасењу душа многе наше браће у Христу?

Святая Русь

Factory in Kyn, Russia, belonging to Count S. A. Stroganov, photographed in 1912.
(photo: Sergei Mikhailovich Prokudin-Gorskii, 1863-1944)

Посланице туге

Трећа Посланица Туге
Митрополитa Филаретa, Предстојатељa Архијерејског Синода Руске Православне Цркве – Заграничне
Обраћање Предстојатељима Светих Божијих Цркава, Преосвећеним Православним Архијерејима, поводом „Тијатирског Исповедања".
Учећи нас да у свему тврдо чувамо православну веру, св. Апостол Павле је писао Галатима: Ако вам и ми или Анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! (Гал. 1,8). Ученика свог Тимотеја он је саветовао да остане у ономе чему га је научио и што му је поверено, знајући ко га је научио (2. Тим. 3,14). Ово је указање на то кога треба да следи сваки Архијереј Православне Цркве, на шта се он обавезује и заклетвом коју даје приликом хиротоније. Апостол пише да је Архијереј дужан да се чврсто држи истините речи сагласне са учењем, да би био способан и поучавати у здравој науци и покарати оне који се противе (Тит. 1,9).
У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара, и тим теже могу да буду последице.

Истинска и лажна мистика

Мистика Цркве и мистика западних исповедања [1]

Предговор за издање из 1914. године

Овом књижицом закључује се низ издања којима је (почев од 31. свеске религиозно-философске библиотеке) циљ да разграниче Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву од католичког раскола и многобројних протестантских секти које су са њом у додиру.

Свеска 37. посвећена је појашњењу необично важног питања – питања о правилном «душевном устројству», које је дотицано и у другим свескама, као на пример у првој, двадесет осмој и тридесетој. За ову свеску карактеристично је то, да се у њој, насупрот исправном путу духовног живота, разоткрива понор духовне заблуде у који се лако скреће са пута спасења, што се понекад догађа чак и истакнутим подвижницима, уколико се строго не држе упутстава која су нам за руковођење дали православни Оци. 

Објашњено је такође да се оно духовно стање које се у Православљу сматра за одступање према лажи и обмани, у католицизму доживљава као стање благодатне светости.

И док пут духовног живота и његова суштина у Православљу остају непромењени током читаве историје Цркве[2], док су наши подвижници последњег времена напојени истим Духом као и велики духоносци првих и наредних векова Хришћанства[3], код «светих» на Западу «духовно делање» се искривљује, појављују се скретања у духовном животу, приметан је други дух... Јасно је да је васељенско духовно предање, које се чува у Православљу, тамо нарушено и да се уместо трезвеног и истински духовног човековог душевног устројства увлачи «телесно мудровање», које потиче од духа лажи и којим је западно «хришћанство» све дубље прожето.

На послетку, надамо се да ћемо моћи да понудимо и темељитије истраживање овог питања, а дотле, показаћемо (у другом делу овог рада) само кратке одломке из житија неких католичких светих, како бисмо указали на погибељна изопачења духовног разположења која су карактеристична за католичанство. Након пажљивог читања првог дела ове свеске и прилога, читалац ће их лако и сам увидети.

Православље и његова будућност

Свештеник Алексеј Јанг
НАШЕ ПРАВОСЛАВЉЕ И ЊЕГОВА БУДУЋНОСТ*

«Христов позив и даље стиже до нас; хајде да почнемо да обраћамо пажњу на њега»
- јеромонах Серафим (Роуз)

Шта је Православље и има ли оно уопште будућност?

Године 1976. покојни јеромонах Серафим (Роуз) написао је следеће:
«Православни хришћани живе данас у једној од најкритичнијих епоха у историји Цркве Христове. Непријатељ човековог спасења, ђаво, напада на свим фронтовима и на сваки начин се труди, не само да скрене верне са пута спасења који им показује Црква, него да, упркос обећању Спаситељевом (Мт. 16,18), потчини себи чак и саму Цркву Христову, те да истинску Тело Христово претвори у «екуменистичку» организацију, која припрема долазак његовог личног изабраника, Антихриста, великог светског владара последњих дана.
Ми наравно знамо да тај покушај Сатане неће успети: Црква ће остати Невеста Христова све до краја света; она ће Женика Христа, приликом Његовог Другог доласка, дочекати чиста и неоскврњена прељуботворним савезом са отпадништвом овог века. Али пред све православне хришћане поставиће се главно и најважније питање нашег времена: Црква ће опстати, али колико ће нас остати у њој, супротстављајући се моћним покушајима ђавола да нас од ње одвоји?»[1]

Святая Русь

А chapel sits on the site where the city of Belozersk was founded in ancient times, photographed in 1909.
(photo: Sergei Mikhailovich Prokudin-Gorskii, 1863-1944)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СТРАСТИ

Наш подвиг се и састоји управо у томе да побеђујемо страсти, а њих је много и веома су различите. Свети Оци (Касијан, Нил Сорски,..) наводе осам главних страсти, док свети Јован Лествичник, спајајући гордост и сујету, наводи седам. Ови Свети Оци нас уче како против које страсти да се боримо и чиме да их побеђујемо. Читај места на која ти је указано и руководи се њима. Али треба знати да све наше страсти снагу да нас победе добијају од гордости, док их напротив смирење уништава. Ипак, догађа се, по речима светог Јована Лествичника (у 26. поуци), да се од неких све страсти удаље, осим гордости, која тада сама замењује све остале страсти; зато треба бити опрезан, да уместо плодова не родимо кукољ. Одсецање своје воље и разума управо зато нам је и неопходно, што се од њега рађа смирење; а и борба против страсти нас смирава.

Сретенский монастырь, Москва

Сретењски манастир / Monastère de la Sainte Rencontre
(фото: Никола Трифуновић)

Из дела светог Теофана Затворника

Љубав према Богу и ближњима

Суштинска, изворна заповест је – «љуби». Мала реч, а изражава свеобухватно дело. Лако је рећи «љуби», али није лако постићи потребну меру љубави. Није сасвим јасно ни то како се ово може постићи; управо зато Спаситељ ову заповест окружује другим, појашњавајућим правилима: љуби, као самога себе; и како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима (Лк. 6,31). Ту се указује на меру љубави, која је, може се рећи, безмерна; јер, постоји ли мера љубави према самоме себи и постоји ли добро, које неко не би пожелео себи од других? Међутим, овај пропис ипак није неостварив. Суштина је у томе, да се уђе у савршено саосећање са другима, тако да се њихова осећања у потпуности преносе на себе, да се осећа то што они осећају. Кад ово буде случај, онда неће бити потребе да се указује на то шта у конкретном случају треба учинити за друге: само срце ће показати. Ти се само постарај да подстакнеш саосећање, иначе ће се одмах појавити егоизам, који ће те вратити к себи и закључати у себе. Тада ни прстом нећеш хтети да мрднеш за другога, нити ћеш га погледати, чак и ако умире. Када је Господ рекао: љуби ближњег као самога себе, хтео је да уместо нас у нама, то јест у нашем срцу, стоји ближњи. Ако пак тамо по старом буде стајало наше «ја», онда не очекуј добра (43, стр. 142-143).

Церковь Св. Архангела Михаила (Спасо-Андроников монастырь), Москва

Црква Светог Архангела Михаила (Спасо-Андроников манастир)
Eglise du Saint Archange Michel (monastère St Andronikov)
(фото: Никола Трифуновић)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СУЗЕ 

Пре очишћења од страсти сузе су лажне
У своме писму саопштавате ми о стању у коме се налазите... да силно тугујете због вашег пређашњег живота, да чак плачете и ридате. Ми и треба да плачемо. Истинско покајање захтева сузе, и то многе сузе. Само што се сузама, док човек није очишћен од страсти, не може веровати да су праве. Свети Јован Лествичник у 7. поуци каже: не веруј изворима твојих суза пре потпуног очишћења од страсти. И још у истој поуци: «када код оних који мисле да плачу по Богу приметимо гнев и гордост, њихове сузе не треба да сматрамо за праве, јер какву заједницу светлост има са тамом?» Овај свети на истом месту каже да сузе код почетника бивају услед многих и различитих разлога: од природе, од неправилне туге (тј. увређености, самољубља), од сујете, од блудног демона и из других разлога, и саветује да такве сузе истражујемо са страхом Божијим и очишћујемо сећањем на одлазак из овог живота, како бисмо стекли чисте и нелажне сузе, у којима нема обмане или гордости, сузе које очишћују и умивају од греха. При томе увек треба да имамо на уму речи светога изговорене у истој поуци: «велика је злоба наших непријатеља; они мајку врлина претварају у мајку страсти, и узрочник смирења претварају у повод за гордост».

Знаменский собор, Вел. Новгород

Знамењска црква / Еglise de Notre-Dame-du-Signe / Cathedral of Our Lady of the Sign
(фото: Никола Трифуновић)

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ЉУБАВ ДУХОВНА

# Све људе треба предати Богу. Томе нас учи и Црква; она каже: «Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо». Ко преда себе и све Богу, тај може да умре за свет, а без те смрти у човековој души не може да засија духовно оживљење. Ако останеш веран Богу и мртав за људе, онда ће се, кад дође време, у твојој души појавити духовна ризница и видећеш васкрсење своје душе дејством Духа. 6. 330

# Свету љубав према ближњем сачуваће онај ко са њим има општење Бога ради; сачуваће је и онај ко се Бога ради удаљава од таквог општења. Наша природа је повређена падом, њиме је повређена и наша природна љубав. Стога се за испуњавање услова свете љубави треба руководити не осећањима и склоностима срца, него заповестима Јеванђеља – свесветим заповестима Господа нашег Исуса Христа. Једна од тих заповести каже: Ако ли те десна рука саблажњава, одсеци је и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи да све тело твоје буде бачено у пакао (Мт. 5,30), то јест, ако неки човек, који ти је потребан и близак као твоја десна рука, наноси штету твојој души – прекини општење са њим. Такво поступање заповеда нам Законодавац савршене љубави. А маштања и осећања нашег палог срца лако могу да нас одвуку у пропаст! 6. 331

Церковь Св. Прокопия и церковь Жен Мироносиц, Вел. Новгород

Црква Св. Прокопија / Еglise de St. Procope
Црква Св. Жена Мироносица / Еglise de Saintes Femmes Myrophoresс
(фото: Никола Трифуновић)