среда, 28. октобар 2009.

Дневник уредника


У понедељак 26. октобра 2009. почео је са радом 54. Међународни Београдски Сајам књига.
Наш штанд се као и обично налази у хали 4 (бивша хала 14): када се уђе из хале 1 то је први штанд са десне стране.
Представићемо нову књигу у библиотеци Филокалија - Писма монасима и мирјанима св. Игњатија Брјанчанинова.
Радно време је од 10 до 20 сати. Сајам је отворен до недеље 1. новембра.
Младен Станковић

недеља, 25. октобар 2009.

Из дела светог Теофана Затворника




Духовни отац

Као што новорођено дете не може да живи без мајке која се брине за њега, помно га чува и негује, тако су и новорођеноме у духу, ономе ко је тек обраћен, у почетку суштински неопходни неговатељ и нега, руководитељ и руководство (50, стр. 3).

Код почетника, унутра је – магла, као од смрадних испарења, која долази од страсти... и из загађених сила. Она постоји код свакога, више или мање густа, зависно од претходне порочности. Како да се у тој магли предмети разликују добро и тачно? Ономе ко лута у магли, предмети неретко делују већи и другачији. Тако се и ономе ко је тек отпочео са духовном делатношћу неизбежно много шта привиђа тамо где заправо ничега нема. Само опитно око може да га уразуми и да му објасни о чему се ради (68, стр. 196).

Руководитеља имате – то је ваш духовни отац. Њега вам је дао Бог, њему се обраћајте и њега у свему слушајте. Радујући се вашем послушању њему, Бог ће му, по вашој вери, говорити шта је за вас најприкладније... Његова реч је – заповест, а моја – савет (1, п. 132, стр. 139).

Руководитељ је – знак на путу, а путем свако треба сам да прође, гледајући пред ноге и са стране. Старац Пајсије Величковски... је читав живот тражио руководитеља и није га нашао. Али подвизавао се удвоје, утроје – па су се руководили међусобним саветима (1, п. 188, стр. 222).

Није сваки истински отац за сваког ученика, и није сваки истински ученик за сваког оца (50, стр. 23).

Није добро обраћати се за савете час овде, час онде. Богом одређени саветник свима је – духовник, а то је обично парохијски свештеник (3, п. 370, стр. 3).

Молите опроштај свих грехова. То благо за вас, изрећи ће ваш духовни отац. Размотрите читав свој живот, проверите све своје грехе према указивању заповести, па их чистога срца исповедите духовном оцу, са скрушеношћу и сузама, и уз обећање да ћете се убудуће уздржавати од сваког греха, великог и малог... (3, п. 371, стр. 4).

Све решавајте са својим духовним оцем и замолите га да буде строжи према вама. То вам је неодложна заповест (3, п. 371, стр. 5).

Духовник најпре може да буде руководитељ. Њега је боље не мењати (3, п. 489, стр. 157-158).

О своме духовном оцу не судите строго, јер не знате поуздано зашто се он тако непажљиво односио према вама (4, п. 694, стр. 153).

...Не мењајте духовника... Чак и да лежи на самртничком одру, а да је при свести... и тада је могуће исповедати се и та исповест ни за јоту неће изгубити своју снагу. Када вас он сам не одбија, зашто да га напуштате? Да поразговарате? Али о свему сте већ десет пута разговарали... Сада је и за вас и за њега довољно да кажете по једну реч. Јер познајете један другога. Када се појави потреба да поразговарате, он неће одбити да каже што треба, макар и са кратким предахом (1, п. 50, стр. 47).

Ако тамо код вас постоји поверљиво духовно лице, пре свега духовник, онда му поверавајте све што се у вама догађа, или све промене у свести и срцу, да се не би прикрао непријатељ, одевен у светлу и сјајну одежду. Туђи ум ће боље да расуди... показаће где се крије ђаво... и избавиће од невоље... док сопствени може да заведе, па да се ступи на криву стазу... (4, п. 697, стр. 158).

Ви сте – духовник. Купите нож – оштар, оштар – па га држите пред очима и што чешће посматрајте, свагда се сећајући закона по коме духовник треба да одсече језик ако некоме открије грехе који су му исповеђени, или ако направи ма какву алузију на основу које би се они могли наслутити. Ја имам основа да помислим како неки духовници чине такве ствари... Они не схватају какво зло долази од тога, то јест од ширења мишљења према коме духовници нису довољно дискретни: појавиће се непотпуне исповести, а понегде оне ће и сасвим престати (5, п. 916, стр. 198).

Да увече имате отворена врата за оне који имају потребу за вашом речју, то је у реду. Чуо сам да у Оптини Пустињи духовник дуго не затвара врата... те да му понекад долазе чак и у поноћ.

Ти послушници што долазе готово сваки дан, ако то чине због духовних потреба – нека долазе. Али са њима говорите увек само о духовним стварима и када кажете што је потребно, отпустите их. А када останете сами, исповедајте се Богу за све и молите Његово уразумљење за сваки конкретан случај (5, п. 924, стр. 209).

...Може ли се променити духовник? Теоретски одговарам: а ко вам брани? Та ствар је – ствар савести; свак иде код онога коме се открива његова душа. Видите како брзо и лако решење! Но, у пракси се може наићи на препреке, такође у вези са савешћу, и то не мале. Нећеш их прескочити, ма колики залет да ухватиш. Дугогодишњи духовник је одбачен. Зар ћеш преко тога прећи?! Када то примети, он ће се осетити ошамареним. Чија би савест ово издржала? Према томе, о промени нема ни говора.

Поставља се питање: шта чинити? Јер други говори слађе и душа се привија уз њега. Ја то не умем да решим. Осим, ево како: да одвојите духовника од саветника. Онај ко боље говори, нека буде саветник; а духовник – духовник. Изволите, сами решите ту ствар (4, п. 751, стр. 247).

Ни под каквим изговором не треба допуштати оно што смета духовном устројству. Зато човек и треба да има старца покрај себе. Најбоље је да за то постоји духовник. Мало-мало па се нешто догоди и треба се посаветовати. Савест ће тако бити спокојна. А овако се са разлогом мучи (8, п. 1454, стр. 190).

Истину вели Н., да данас нема правих руководитеља. Ипак, не треба остајати само са Светим Писмом и отачким делима. Неопходно је питати. Пајсије Њамецки је то решио овако: нека два или три истомишљеника направе савез, па нека руководе један другога и постављају питања један другоме, живећи у међусобном послушању, са страхом Божијим и молитвом, уз умерену аскетску строгост (5, п. 917, стр. 200).

...Онај духовни отац који различитим попуштањима или олаким праштањем грехова гаси дух ревности, или умирује и успављује оне који стоје у равнодушности, представља џелата и убицу ваше душе; јер постоји само један пут – тесан и мукотрпан (68, стр. 265).

Поредак у свему треба опрезно чувати, средства прилагођавати циљевима и увек бити спреман да се изађе у сусрет потреби, када снисхођење не доноси штету, а строгост није неопходна (4, п. 703, стр. 168-169).

Лепа Србија









Златиборско предвечерје
(све фотографије са ознаком Лепа Србија
начињене су камером мобилног телефона)

субота, 24. октобар 2009.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке





Духовност

# Ми се не слажемо у погледу разумевања неких израза које употребљавамо. Под истом речју ти подразумеваш једно, а ја друго. На пример, под речју «духовни, духовност» ти подразумеваш оно што и сви други данас, и таквим схватањем удаљаваш се од смисла који тој речи приписују Свето Писмо и дела светих отаца. Данас, чим је књига о религиозном предмету, одмах носи назив «духовна». Данас, ко обуче расу, тај је неспорно «духован»; ко се понаша уздржано и побожно – тај је у највећој могућој мери «духован». Свето Писмо нас не учи тако, свети оци нас не уче тако. Они кажу како човек може да живи у три стања: природном, неприродном (потприродном) и натприродном. Та стања се другачије називају: душевно, телесно и духовно. Још другачије: пристрасно, страсно, бестрасно. Неприродан, телесан и страстан је онај ко у потпуности служи пролазном свету, макар се и не предавао грубим пороцима. Природан, душеван и пристрасан је онај ко живи ради вечности, савршава добродетељи и бори се против страсти, али још није добио слободу и не види јасно ни себе, ни ближње, него само нагађа и напипава као слеп. Натприродан, духован и бестрасан је онај кога је осенио Дух Свети, ко, будући испуњен Њиме, делује и говори под Његовим утицајем, уздиже се изнад страсти, изнад своје природе. Такви су заиста – светлост свету и со земљи. Они виде себе, виде и ближње, а њих може да види само онај ко је духован као и они. Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује (1. Кор. 2,15) – каже Свето Писмо. Данас се духовни срећу веома ретко. У своме животу ја сам имао срећу да наиђем на једног таквог – који све до данас странствује земљом – старца од око 70 година, сељака, полуписменог; живео је на многим местима по Русији и на Светој Гори; говорио ми је да је и он срео само једнога.
Како у овом случају тако и у другим, држи се терминологије светих отаца, која ће одговарати твоме практичном животу и која често није у складу са терминологијом новијих теоретичара. Опрости што ћу те теоретичаре назвати – мртвацима! Нека ти мртваци сахрањују своје мртве, то јест оне који хоће да слушају Реч Божију како би се наслађивали красноречивошћу, узбуркавањем крви, игром ума, а не да би «творили Реч». Последњима је потребно да кажу: «Било нам је задовољство да вас слушамо и проведемо време са вама», а првима је потребно да свет о њима прича: «Ах! Како умно и дивно говоре!».
Нека те не заведу ни природни ум, ни красноречивост! Све је то – прашина. Тој красноречивости и томе уму речено је: Земља си! Уосталом, ја знам да ти, пошто си окусио живот, не можеш да се задовољиш мртвим! Лепо је рекао свети Симеон Нови Богослов: «Оне који се граде добродетељнима, и у кожи овчијој споља представљају једно, а друго су по унутрашњем човеку, испуњени сваком неправдом, испуњени завишћу, горљивошћу и злосмрадијем страсти - њих веома многи као бестрасне и свете поштују, пошто имају неочишћено духовно око и не могу да их познају по плодовима њиховим; оне пак који живе у побожности, добродетељи, простоти срца и заиста су свети, као сасвим обичне људе не примећују, презиру и сматрају ни за шта. Такви причљивог и сујетног узимају као мудрог и чак духовног, док онога ко објављује Духом Светим, ти људи, болесни од ђавоље гордости, одбацују као надобудног и гордог, а његове речи их више ужасавају него што им пријају».
Исто тако, «духовним» у правом смислу те речи могу да буду назване само оне књиге које су написане под утицајем Духа Светога. Не поводи се за општим током, него иди уском стазом за светим оцима. 6. 288-290

понедељак, 12. октобар 2009.

Дневник уредника





Манастир Прохор Пчињски

Крајем септембра и почетком октобра у два наврата посетили смо Врање и манастир Прохор Пчињски.
Сада наше књиге можете да нађете и у књижари која се налази у порти Саборне цркве у Врању, као и у књижари манастира Прохор Пчињски.
Тако Ниш више није најјужније место у Србији где их је могуће набавити (да подсетим, у Нишу то су књижаре у улици Цара Душана и на Богословији).
Љубазни домаћини у Врању показали су нам поред дивне Саборне цркве још и манастир Светог Николе на брду изнад Врања, одакле се пружа леп поглед на читав град, затим родну кућу оца Јустина Поповића и родну кућу књижевника Боре Станковића, као и Народни музеј и друге знаменитости.
Приликом прве посете ноћили смо у Врањској бањи познатој по лековитој води која на својим бројним изворима има температуру око 100 степени.
Други пут конак и изузетно гостопримство пружили су нам у манастиру Прохор Пчињски.
Сам манастир је на месту подвига светог Прохора основао византијски цар Роман IV Диоген око 1070. године и по томе је овај манастир јединствен у Србији, будући да у континуитету постоји већ 940 година. Налази се на самој Српско-Македонској граници, у живописној долини реке Пчиње.
Младен Станковић

субота, 10. октобар 2009.

Са Светим Оцима из дана у дан




Туга

# Као мољац одећи и црв дрвету, тако туга штети срцу човековом (свети Јован Касијан).
# Чувај се туге, јер она може да те омете у спокојном подношењу понижења и у томе да се радујеш што те сматрају неспособним за било какво дело овога света (авва Исаија).
# Постоје два вида туге: први – који посећује по престанку гнева, или се појављује услед претрпљених штета и губитака или неиспуњених жеља; други вид потиче од стрепње и страха за своју судбину, или од неразумних брига (свети Јован Касијан).
# Човек који је научио да противречи сам је за себе двострани мач: он убија своју душу, а да тога није ни свестан и отуђује је од вечног живота (преподобни Симеон Нови Богослов).
# Дуг сан доводи до заборавности, а бдење очишћује сећање (свети Јован Лествичник).
# Реч о врлини захтева срце које није обузето земљом: а у човеку чији је ум оптерећен бригом о пролазном, мисли се не усмеравају ка љубави према врлини и тежњи за њеним поседовањем (свети Исак Сиријац).
# Од лењости нема мира (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Понекад се у души појављује таква ужасна љењост и безосећајност, да те захвата потпуно очајање. Ту лењост и безосећајност треба прогнати. Изгледа да је боље бити болестан, него осећати лењост (свети Јован Кронштатски).
# Веома слабо тело не трпи прејаку храну: и ум обузет светским не може да се приближи истраживању Божанског (свети Исак Сиријац).
# Једно од најмоћнијих ђавољих лукавстава јесте раслабљивање срца лењошћу, а са срцем и свих сила духовних и телесних: у срцу пресушују вера, нада и љубав, постајеш неверник, клонуо, безосећајан и према Богу и према људима – обљутавела со (свети Јован Кронштатски).
# Постоји очајање због мноштва грехова и гриже савести; и постоји очајање због гордости и узношења, кад они који су пали у грех мисле да нису заслужили (да буду остављени) да падну. Од првога исцељује уздржање од грехова и добра нада; а од последњег смирење и неосуђивање никог другог (свети Јован Лествичник).
# Нема ничег равног милости Божијој: нема ничег већег од ње. Зато онај ко очајава сам себе погубљује. Ко очајава, тај је самоубица (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Ако је живот делање, онда, закључујући обратно, неделање и доконост нису живот, или, у крајњој линији, нису живот разумног и моралног бића.
# Душа жели смрт јер избегава невоље, а не зна да долази невоља која је много тежа од овдашње (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Већина људи добровољно у срцу носи сатански терет, али су тако привикли на њега, да га често и не осећају, па га неприметно чак и увећавају. Понекад, уосталом, злобни непријатељ удесетостручује свој терет у њима, и они тада страшно клону духом, постану малодушни, ропћу, хуле на име Божије (свети Јован Кронштатски).