субота, 8. август 2009.

Из дела светог Теофана Затворника




Тајна Исповести

О свему што бива услед исповедања других, треба рећи своме духовнику и чинити како он каже. Док се од њега не добије одобрење – не приступати служењу. За исповедање се не треба наметати, али га не треба ни одбијати када заповеде и када је потреба очигледна (2, п. 310, 173).

Узнемирење на исповести одагнавајте мишљу да се исповедате милостивом Господу који вас љуби и очекује да му кажете све. Свештеник је само сведок. Код куће унапред размислите о томе шта треба да кажете, и све мирно изложите (4, п. 607, стр. 83).

Поступајте према упутству Господњем: праштајући и разрешујући седамдесет пута по седам (пута). Зар Господ не каже: онога који долази Мени нећу истерати напоље (Јн. 6,37). Стога примајте свакога ко долази са покајањем... тешите га и надахњујте... а епитимију одредите невелику, сходно снази (онога ко долази): честе, макар и малобројне поклоне... са молитвом цариниковом: «Боже, милостив буди мени палом! Милостиви Господе, помилуј ме палог!» (5, п. 915, стр. 196).

Душе које ће вам долазити на исповест – Бог ће вам доводити. У том смислу све примајте као Богом послане, старајући се да испуните оно због чега вам се шаљу. А шаљу се зато да бисте их излечили, или, тачније, да бисте им предали Господњи лек – јер Господ је Једини Лекар Душа. Сви лекови су у вашем духу и срцу. Господ ће их покретати или справљати. Уместо руку које их узимају и стављају, ви имате језик, то јест речи. Шаљући Апостоле на проповед Господ је говорио: Не брините се како ћете или шта ћете говорити, јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати (Мт. 10,19). То може да се односи и на вас. Препустите се Господу и верујте да ће се, када буде потребна нарочито исцељујућа беседа, она незадрживо излити и сложити на најлековитији начин (5, п. 920, стр. 202).

Питате поводом одлучења од Светог Причешћа. Мени се чини да чим онај ко се исповеда покаже скрушеност и нелицемерну намеру да се уздржи од греха због кога се подвргава одлучењу, оно може и да се не одреди, не због повлађивања, него ради спасења, како не би било још горе. Јер у прва времена причешћивали су се често... и тада је одлучење трајало недељама, месецима, а ретко годинама... Но, сада се причешћују углавном једном годишње... па ће одлучење бити предуго. Одакле ће покајник и онај ко тражи исправљање црпсти снагу?! Одлучење ће представљати – предавање у канџе ђавола. Зато сматрам да је боље бити уздржан у одређивању епитимије: само опрезно, и уз прилагођавање конкретном случају (5, п. 920, стр. 203).

То што све пуштате до Светих Тајни по моме мишљењу није лоше... Али захтевајте чврсту одлучност да се убудуће уздржавају од грехова. Та одлучност је право благо када су Свете и Божанске Тајне у питању. И епитимију одређујте, строго захтевајући испуњење... Оне што поново греше прекоревајте – без гнева, уз саосећање – и подстакнувши их (на покајање) разрешујте... уз благо повећавање епитимије (5, п. 923, стр. 207).

То што не гледате сурово на оне који се исповедају, то је у реду. Но, не допуштајте никакве шале у обраћању. Будите љубазни, срдачни, али без шала. Иначе ће помислити да им повлађујете (5, п. 924, стр. 208).

...Међу своје мале молитве ставите и молитвицу да вам Сам Господ, по Својој милости, подари савет и руководство како да поступите. Сами пак никада не поступајте дрско и самовољно (ја тако хоћу), него увек са смирењем и страхом Божијим (5, п. 926, стр. 211).

Добро чините што онога ко се скрушава одмах разрешујете, не налажући епитимију; али реците му: «Брате, сачувај скрушен дух и обнављај га када ослаби». А ономе ко се хладно исповеда по разрешењу реците: «Брате, потруди се да стекнеш и утврдиш у себи дух скрушен, и због тога чини по три земна поклона у цркви или код куће, са молитвом: 'Дух скрушен, срце скрушено и смирено, даруј ми Господе!'» (5, п. 929, стр. 216).

То што се они који падају под ову епитимију узнемирују... па епитимија се и даје зато да би онај ко је погрешио то могао да осети... Нема ту никаквог омаловажавања молитве... јер се болесник лечи... и поклони су ту ради молитве покајника (5, п. 930, стр. 217).

Строгост је – добра ствар... Она отрежњује. Али догађа се да одбија од исповести и доводи до очајања. Снисходљивост пак раслабљује одлучност покајника за добар живот... а догађа се и обратно (5, п. 930, стр. 217).

Добро сте одговорили настојатељу – да не сматрате за прикладно да му говорите о делима покајника. Он то нико не треба да зна; чак се и ви сами потрудите да то заборавите (5, п. 931, стр. 218).

Најискреније покајање увек заслужује снисхођење; оне пак који исповести приступају равнодушно, могуће је некако продрмати... Упитајте, може ли се његово разрешење одложити на неко време?.. Неће ли због тога осетити извесну нелагодност?.. Ако је могуће и одложите, наложивши му за то време епитимију – поклоне, уздржање од хране и сна... и пре свега скрушеност. Када искрено испуни (епитимију), онда разрешите. И саветујте да се уздржавају од грехова (5, п. 932, стр. 220).

Разрешење на исповести ће покајника пре подстаћи да убудуће буде исправан, него сама оправдана епитимија (5, п. 935, стр. 224).

Исповест прима Сам Господ, док је духовник само сведок... његови су уши, језик и руке које благосиљају – а дејствује и разрешава Господ; једнако као што и причешћује Господ (8, п. 1428, стр. 163)

Разрешну молитву над покојником треба да прочита онај ко га је исповедао и причешћивао пред смрт. Али послушања ради то може да испуни и свако ко служи опело, када му се заповеди. Ту се може рећи да разрешују сви који обављају опело. Разрешење читајте... молећи се само да Господ опрости упокојеном (5, п. 935, стр. 223)