четвртак, 30. јул 2009.

Лепа Србија







На лепом плавом Дунаву:
поглед од Бановаца ка Београду.


понедељак, 27. јул 2009.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке





Духовништво и послушање

# Блажен је почетник који је у данашње време пронашао поузданог саветника! «Знај – кличе преподобни Симеон Нови Богослов – да се у наше време појавило много лажних учитеља и превараната!» Такво је дакле било стање у хришћанству и монаштву пре осам векова. Шта онда да се каже за савремено стање? Готово да се могу поновити речи преподобног Јефрема Сиријца о ситуацији у којој ће се наћи они који буду трагали за живом речју Божијом у последња времена. Они ће, пророкује преподобни, пролазити земљом од истока до запада и од севера до југа трагајући за таквом речју – и неће је наћи. Као што уморним погледима залуталих путника стене (у пустињи) изгледају као високе куће и дуге улице, па се још више губе, тако се и пред онима који траже живу реч Божију у данашњој духовној пустињи појављује мноштво прелепих привида речи и учења Божијег, који се подижу на душевној спознаји, на недовољном и лажном познавању речи, на расположењу одбачених духова који господаре светом. Ти привиди, који варљиво представљају духовни рај препун хране, светлости и живота, својом заводљивом појавом одвлаче несрећну душу од истинске хране, од истинске светлости, од истинског живота, уводе је у непрозирни мрак, изнурују је глађу, трују лажима и убијају вечном смрћу. 1. 283
# Речи духоносних мужева, примећује један велики наставник подвижника, налик су речима престарелог Јакова: својим слушаоцима они преносе духовну снагу која у њима живи и коју су задобили у борби против греха, кроз победе над невидљивим Аморејцима – порочним помислима и осећањима. 2. 44
# У време преподобног Нила Сорског, три века пре нас, живи сасуди Божанске благодати били су крајње ретки, сасвим понестадоше; или, како је он говорио: данас су тако ретки, да се без устезања и погрешке може рећи – нема их. За највећи израз милости Божије сматра се када неко, исцрпивши се и душом и телом у монашком животу, на крају тог живота неочекивано пронађе, негде у недођији, сасуд изабран од нелицемерног Бога, унижен пред људским очима, а велик и узвишен пред Богом. Као што је Зосима у ненастањеној зајорданској пустињи, упркос сваком очекивању, пронашао велику Марију. Због овакве крајње оскудице духовних наставника, отачке књиге представљају једини извор коме се може обратити свака душа мучена глађу и жеђу, да би добила знања која су у духовном подвигу суштински неопходна. Те књиге представљају највредније наслеђе које су свети оци оставили своме монашком потомству – нама убогима. Те књиге су – мрвице са духовне трпезе отаца, богатих духовним даровима, које су допале нама и чине наш удео. 2. 255
# Код духовника је по моме мишљењу нарочито вредно – просто и неодступно следовање учењу Цркве, коме је страно свако сопствено мудровање. Постоје строги, а постоје и мудри; али ни строги ни мудри по своме, не помажу духовно напредовање. И строг, и мудар, и милостив, и снисходљив, и простосрдачан – ако је верни син Цркве, може да буде користан. 6. 686-687
# Истинско послушање је – послушање Богу, Једином Богу. Онај ко не може сам од себе да прихвати то послушање, узима за помоћника човека коме је послушање Богу боље познато. Послушање не могу да прихвате људи са снажним нагонима, будући да их ти нагони носе. Свети Јован Лествичник је рекао: «Оци су одредили да је псалмопојање – оружје, молитва – зид, непорочна суза – купка, а блажено послушање – исповедништво, без кога нико од страствених неће видети Господа». Ако пак руководитељ почне да тражи послушање себи, а не Богу – онда он није достојан да руководи ближњим! Он није слуга Божији, него слуга ђавола – његово оруђе, његова мрежа! Не будите робови људима (1. Кор. 7,23) – завештава апостол. 6. 303-304
# Не умарај се узалуд тражењем наставника: наше време, богато лажним учитељима, крајње оскудева духовним наставницима. Њих подвижницима замењују отачке књиге. Обазуј се њиховим читањем и молитвом у скрушености духа. Потруди са да нађеш доброг и савесног духовника. Ако га нађеш – буди задовољан и тиме: савесни духовници су данас велика реткост. Многи полажу тешка бремена на плећа ближњих, но мало је оних који би научили и помогли у ношењу бремена. 6. 334
# Друштво благочестивих људи и беседа са њима доноси стварну корист. Али за саветовање и руковођење није довољно бити благочестив; треба имати духовни опит и пре свега – духовно помазање. Такво је мишљење Светог Писма и отаца о овом предмету. Благочестиви али неопитни саветник пре може да смути него да донесе корист. Не само међу мирјанима, него и међу монасима крајње је тешко наћи саветника који би, да тако кажемо, измерио и извагао душу која се са њим саветује и дао јој савет из ње, од њеног имања. Данас саветници и руководитељи дају савете пре свега од себе или из књига. А управо је савет оног првог (који души даје савет из ње саме) посебно користан и делотворан: близак је души, јер она тражи уточиште у сенци савета који доживљава и осећа као свој. Свети Исак је рекао: «Нико нема ничег кориснијег, од одговарајућег савета». А савет (који се доживљава као) туђи, макар наоко састављен од благих и разумних речи, доноси души само муке и растројство. Она осећа да је неуместан, осећа да јој је стран. Има ко говори као да мач пробада, а језик је мудрих лек (Прич. 12,18). Чешће прибегавајте читању светих отаца: нека Вас они руководе, подсећају на добродетељи, поучавају за пут Божији. То je начин живота који припада нашем времену: он нам је заповеђен и предат од стране светих отаца каснијих векова. Жалећи се на крајњу оскудицу богопросвећених наставника и саветника, они ревнитељу побожности заповедају да се у своме животу руководи отачким делима. Савет је светих - мудрост (Прич. 9,10). 6. 368-369
# Шта значи монашка добродетељ – послушање? Она је признавање људског разума за пали и стога – његово одбацивање снагом вере. Од вере долази послушање, од послушања – смирење, а од смирења – духовни разум, који је оплемењена вера. Монашко послушање процветало је уз мноштво духовних наставника. Са понестајањем наставника, почело је и опадање великог подвига послушања, који је подвижнике брзо доводио до светости; вера, која је чинила суштину тог подвига, захтева да њен предмет буде истински и духован – тада она води ка Богу. Вера пак у човека, доводи до избезумљеног фанатизма. Руковођење делима светих отаца води (ка светости и Богу) много спорије и слабије; на том путу има много више спотицања: књига исписана на папиру не може да замени живу књигу – човека. Чудесна су књига – ум и срце, исписани Духом Светим! Јер из ње говори живот! Тако се онима што с вером слушају и предаје управо тај живот. Но, због оскудице наставника, руковођење отачким делима постало је једино руководство ка спасењу. Ко се потчини томе руководству, може се већ сматрати спасеним; ко се пак руководи сопственим схватањима или учењем лажних учитеља, треба га сматрати за изгубљеног. 6. 439-440
# Ваше срце нека припада Једином Господу, а у Господу и ближњем. Припадати човеку без тог услова је – страшно. Не будите робови људима – рекао је апостол. Мене су увек у дубини срца узнемиравале речи светог Јована Претече, које је изрекао поводом свога односа према Господу, а које су нам сачуване у Јеванђељу по Јовану: Ко има невесту женик је, а пријатељ жеников стоји и слуша га, и радошћу се радује гласу женикову. Ова, дакле, радост моја испуњена је. Он треба да расте, а ја да се умањујем (Јн. 3,29-30). Сваки духовни наставник треба да буде само слуга Небеског Женика, треба да душе приводи Њему, а не себи, треба да им објављује о бесконачној и неизрецивој лепоти Христовој, о његовој безмерној доброти и сили. Нека заволе Христа, Који заиста заслужује љубав. А наставник нека попут великог и смиреног Крститеља стоји по страни, сматрајући себе ни за шта и радујући се своме умањењу, које служи као обележје духовног напредовања. Докле год у ученицима преовладава телесно осећање – њихов наставник је велик пред њима; али када се у њима појави духовни осећај и када се Христос узвелича у њима – они у своме наставнику почињу да виде само благотворно оруђе Божије. Чувајте се пристрасности према наставнику. Многи се нису чували, па су заједно са својим наставницима пали у ђавоље мреже. Савет и послушање су чисти и угодни Богу само дотле док нису упрљани пристрасношћу. Пристрасност чини вољеног човека идолом, а Бог се са гневом одвраћа од жртава које се том идолу приносе. Тако се узалуд губи живот, добра дела пропадају као мирисни дим који развејава силан ветар или га заглушује смрад. Не дајте у вашем срцу места никаквом идолу. И ти, наставниче, чувај се грешног подухвата! Немој да замениш Бога души која ти прилази. Следи пример светог Претече: тражи једино то, да у твојим ученицима расте Христос. Када Он порасте, ти ћеш се умањити; и тек кад видиш себе да си се умањио ради Христа Који је порастао, онда се испуни радошћу. Услед таквог понашања чудесни мир испуниће твоје срце и ти ћеш у себи видети испуњење речи Христових: који се понизи узвисиће се. 6. 448-449
# Недостатак духовног поучавања треба сматрати за највећу несрећу. Та несрећа се не уочава лако. Монах је не схвата брзо. Почетник, обузет ревношћу у којој велик значај има крв, а духовни разум веома мали, обично се задовољава оним поучавањем на које наилази у манастиру или које хоће да пружи сам себи. Но касније, после најбрижљивијег изучавања Светог Писма и отачких дела, подвижницима, и то малобројним, мало-помало постаје јасно да је за монашко напредовање неопходно духовно поучавање и да душевно поучавање, ма колико споља било раскошно и сјајно, ма колико га слепи свет прослављао – остаје у мраку и своје следбенике држи у мраку, у области палих духова (Јак. 3,15). Свети Исак Сиријац каже: «Једно је достојанство речи из духовне опитности, а друго достојанство речи красноречиве. Ученост уме да украшава своје речи и када дело не изучи опитно; она уме сјајно да беседи о истини, а да је не познаје; она уме опширно да излаже о добродетељи, а да никада није окусила спознају добродетељи која потиче од савршавања добродетељи. Речи које потичу из духовног опита ризница су наде, а ученост без опитног знања је – залог стида. Ко беседи о ономе што није утемељено на опитном знању, налик је уметнику који на зиду слика изворе вода, али та вода не може да утоли његову жеђ, или пак налик човеку који има чудесна сновиђења. А онај ко о добродетељи говори на основу сопственог опита, даје слушаоцима речи као неко ко даје дарове од свога имања, стеченог сопственим новцем: у срца оних што га слушају он сеје речи које је сам стекао; он смело отвара уста пред духовним чедима, као у старини Јаков, који је целомудреном Јосифу рекао: Ево дајем ти један део више него браћи твојој, који узех из руку аморејских мачем својим и луком својим (Пост. 48,22)». «Не тражи савет од било кога коме је стран твој живот (монашки), макар био и веома учен. Исповедај своју помисао ономе ко не зна науке али опитно познаје монаштво, а не слаткоречивом философу који у својој учености беседи по књигама и није опитно упознат са делом». 5. 138-139
# Нашем времену није дато послушање старцима у оном облику у коме је постојало код древног монаштва. Преподобни Касијан Римљанин каже како египатски оци, међу којима је монаштво нарочито процветало и доносило задивљујуће духовне плодове, «тврде да је мудрима својствено да добро управљају и буду управљани, и веле да је то – највећи дар и благодат Духа Светога». Неопходан услов таквог повиновања је – духоносни наставник, који би по вољи Духа умртвљивао палу вољу онога ко му се потчинио у Господу, умртвљујући у тој палој вољи и све страсти. Пала и оскврнута воља човекова крије у себи стремљење ка свим страстима. Очигледно је да умртвљивање пале воље, које се тако величанствено и победоносно савршава вољом Духа Божијег, не може да се савршава палом вољом наставника, када је он и сам још потчињен страстима. «Ако хоћеш да се одрекнеш света – говорио је свети Симеон Нови Богослов њему савременим монасима – и да се научиш јеванђелском животу, онда се не препуштај неискусном или страсном учитељу, како се уместо јеванђелском не би научио ђаволском животу, јер добри учитељи имају и учење добро, а зли – зло: из злог семена неминовно ће израсти и зли плодови. Свако ко не види, а обећава да ће поучавати друге, преварант је и своје ће следбенике гурнути у пропаст, по речи Господњој: Слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти (Мт. 15,14)». Другом приликом овај велики угодник Божији, саветујући монаху да поступи по упутству духовног оца, додаје: «Ипак, тако да поступа само у случају када зна да је његов духовни отац – причасник Духа и да му неће говорити оно што је противно вољи Божијој, него ће по своме дару и по мери потчињенога рећи оно што је угодно Богу и корисно за душу, како не би постао онај ко се покорава човеку, а не Богу». У том смислу и апостол завештава: Не будите робови људима (1. Кор. 7,23). Он заповеда да се и само служење господарима обавља духовно: не као угађање људима, него као слуге Христове, које творе вољу Божију кроз спољашње служење људима (Еф. 6,6). Зар ја сад настојим да људе придобијем или Бога? – вели апостол - Или тражим људима да угађам? Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов (Гал. 1,10). Не знате ли коме дајете себе за слуге и послушност – човеку телесног мудровања или Богу - слуге сте онога кога слушате: или греха за смрт, или послушности за праведност (Рим. 6,16). Послушање образује послушника по образу онога кога слуша: И зачињаху се овце пред жезлом – каже Свето Писмо (Пост. 30,39). Они старци који на себе узимају улогу – да употребим ту непријатну реч која припада свету незнабожаца како бих тачније објаснио ствар која у суштини и није ништа друго него душепогубна глума и жалосна комедија – дакле старци који узимају на себе улогу древних светих стараца, немајући њихове духовне дарове, нека знају да су и сама њихова намера, као и њихове представе и појмови о великом монашком делању – послушању – лажни, те да и сам њихов начин размишљања, њихов разум и њихово знање представљају самообману и демонску прелест која не може да не донесе одговарајући плод у ономе кога поучавају. Њихово неправилно и мањкаво душевно стање само за неко време може да остане неприметно неискусном почетнику кога руководе, уколико је тај почетник колико-толико разборит и бави се светим читањем, уз искрену намеру да се спасе. У своје време оно неизоставно мора да се разоткрије и послужи као повод за најнепријатнији разилазак и најнепријатније односе старца са учеником, за душевно растројство и једног и другог. Страшна је ствар – умишљено и самовољно примити на себе обавезе које могу да се испуне само по заповести Духа Светога и Његовим деловањем. Страшна је ствар – представљати себе као сасуд Духа Светога, док општење са сатаном још није раскинуто и сасуд не престаје да се прља сатаниним деловањем! То је погибељно и за себе и за ближњег, злочин је пред Богом и богохулно је. Узалуд ће нам указивати на преподобног Захарију, који је достигао монашко савршенство у послушању неискусном старцу, своме оцу по телу Кариону, или на преподобног Акакија, који се спасао животом код суровог старца који је свога ученика нечовечним батинама пре времена отерао у гроб (Лествица, Слово 4). И један и други су се налазили у послушању код стараца пуних мана, али руководили су се саветима духоносних отаца, као и најпоучнијим примерима којих је било мноштво пред њиховим очима: једино из тог разлога они су могли да живе у спољашњем послушању својим старцима. Ипак, ови случајеви стоје изван општег поретка и правила. «Начин деловања Промисла Божијег – рекао је свети Исак Сиријац – у потпуности се разликује од људског поретка. Ти се држи општег поретка». Неко ће да приговори: послушникова вера може да замени мане старца. Није истина! Вера у истину спасава, а вера у лаж и демонску прелест убија, по учењу апостола: Не примише љубав истине да би се спасли – реч је о онима који самовољно пропадају – и зато ће им Бог послати (допустити) силу обмане, да верују лажи; да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду (2. Сол. 2,10-12). По вери вашој нека вам буде (Мт. 9,29) – казао је Господ двојици слепих и исцелио их од слепила; лаж и лицемерје немају права да понављају речи Само-Истине ради оправдања свога злочиначког држања, којим погубљују ближње. Било је случајева - веома, веома ретких – да је вера, по нарочитом промислу Божијем, деловала и кроз грешнике, савршавајући њихово спасење. У Египту је вођа разбојника Флавијан, намеравајући да опљачка један женски манастир, обукао монашко одело и дошао у тај манастир. Монахиње су га примиле као једнога од светих отаца, увеле су га у цркву и замолиле да узнесе за њих молитву Богу, што је Флавијан испунио против своје воље и на сопствено изненађење. Потом му је била постављена трпеза. А после обеда монахиње су му опрале ноге. Једна од сестара у манастиру била је слепа и глува. Монахиње су је довеле и напојиле водом којом су биле опране путникове ноге. Болесница се одмах исцелила. Објављујући чудо које се догодило, монахиње су прославиле Бога и свети живот тога монаха. Благодат Божија сишла је на разбојничког старешину: принео је покајање и од разбојника се претворио у знаменитог оца. У житију светог Теодора, епископа Едеског, читамо да је блудница, принуђена од стране једне очајне жене којој је умро син, принела Богу молитву за младенца, и да је младенац по молитви блуднице васкрсао. Ужаснута чудом које се преко ње савршило, блудница је истога часа оставила свој греховни живот, ступила у манастир и подвижничким животом достигла светост. Такви догађаји су – изузеци. Созерцавајући их, исправно ћемо поступити ако се будемо дивили промислу и недокучивим судовима Божијим, јачајући у вери и нади; поступићемо међутим веома лоше, ако такве догађаје будемо узимали као узор за подражавање. За руководитеља у нашем понашању Сам Бог дао нам је Закон Божији, то јест Свето Писмо и отачка дела. Апостол Павле одлучно каже: Заповедамо вам пак браћо, у име Господа нашега Исуса Христа, да се клоните од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас (2. Сол. 3,6). Предањем је овде названо духовно предање Цркве. Оно је изложено у Светом Писму и делима светих отаца. Преподобни Пимен Велики је заповедао хитно раздвајање од старца, када се покаже да је живот са њим штетан по душу – очигледно због нарушавања духовног предања Цркве од стране тога старца. Друга је ствар када нема штете по душу, него само узнемиравају помисли: узнемиравајуће помисли су очигледно демонске; не треба им се покоравати, јер оне делују управо тамо где добијамо корист за душу, коју хоће да нам одузму. Монашко послушање, у оном облику и са оним својствима које је имало код древног монаштва, представља узвишену духовну тајну. Постизање таквог послушања и потпуно угледање на њега за нас је постало немогуће; могуће је само побожно и трезвено га проучавати и усвајати његов дух. На пут исправног расуђивања и за душу спасоносне разборитости ступићемо тек онда када – читајући о опитима и правилима деловања древних отаца, о њиховом послушању, једнако чудесном код руководитеља и код руковођених – увидимо опште опадање хришћанства у савременом свету и схватимо да ми нисмо у стању да наследимо делање отаца у његовој пуноћи и у свом његовом обиљу. Но и то је већ велика милост Божија према нама и велика срећа за нас – што нам је остављено да се хранимо мрвицама које падају са духовне трпезе отаца. Иако те мрвице саме по себи нису довољна храна, оне могу, мада не без осећаја оскудице и глади, да сачувају нашу душу од смрти.
# Мрвицама је назван... духовни живот који је Промислом Божијим додељен нашем времену. Он се заснива на томе да се у делу спасења руководимо Светим Писмом и делима светих отаца, уз савете и поуке позајмљене од савремених отаца и браће. Заправо, то је послушање древних монаха, али у другом облику – прилагођено нашој слабости, првенствено душевној. Древним послушницима њихови духоносни наставници одмах и директно објављивали су вољу Божију: данас монаси треба сами да проналазе вољу Божију у Светом Писму и стога се излажу честим и дуготрајним недоумицама и заблудама. Некада је напредовање било брзо, сходно квалитету делања; данас је споро, опет сходно квалитету делања. Тако је Бог благоволео за нас. Ми смо обавезни да му се покоравамо и да се са благодарношћу клањамо пред Њим. Наш савремени монашки живот према Светом Писму и саветима отаца и братије, освећен је примером главе монаштва, преподобног Антонија Великог. Он није био у послушању код старца, него је као почетник живео одвојено, узимајући поуке из Светог Писма и од разних отаца и браће: од једнога се учио уздржању, од другога – кротости, трпљењу и смирењу, од некога – строгом бдењу над собом и безмолвију, трудећи се да усвоји добродетељ сваког добродетељног монаха, указујући послушност свима колико је могуће, смиравајући се пред свима и непрестано се молећи Богу. И ти почетниче тако поступај! Настојатељу и осталој манастирској управи указуј нелицемерну послушност, без човекоугађања, послушност којој су страни свако улагивање и додворавање – послушност Бога ради. Указуј послушност свим оцима и браћи у њиховим заповестима које нису противне Закону Божијем, уставу и поретку манастира, или одлукама манастирске управе. Али никако немој да будеш послушан за зло, чак и ако би због свога нечовекоугађања и чврстине морао да претрпиш неку невољу. Саветуј се са добродетељним и разумним оцима и браћом, али њихове савете прихватај са крајњим опрезом и расуђивањем. Не поводи се за саветом на основу првог утиска који је на тебе оставио! Због твоје страствености и заслепљености, неки страсни и злоштетни старац може да ти се допадне само по твоме незнању и неискуству, или зато што угађа каквој скривеној и теби непознатој страсти која ти је својствена. Са плачем и уздасима срца моли Бога да ти не допусти удаљавање од Његове свесвете воље да би следио палу људску вољу – твоју или твога ближњег, твога саветника. Како о својим помислима, тако и о помислима ближњег, о његовим саветима, посаветуј се са Јеванђељем. Сујета и умишљеност воле да уче и саветују. Оне не маре за стварну вредност свога савета! Оне и не помишљају да ближњем могу да нанесу непоправљиву штету лошим саветом, који неискусни почетник прихвата са нагонским поверењем, са распаљеношћу тела и крви! Њима је потребан успех – какав год био, какво год да је његово порекло! Њима је потребно да оставе утисак на почетника и да га духовно потчине себи! Њима је потребна људска похвала! Њима је стало да се прочују као свети, умни и прозорљиви старци и учитељи! Њима је неопходно да нахране своју незаситу сујету, своју гордост. Одувек је била оправдана пророкова молитва, а нарочито је оправдана данас: Спаси ме, Господе, јер неста преподобних; јер се умањише истине од синова људских. Лажи говораше сваки суседу своме; уста дволична у срцу, а у срцу говораше зло (Пс. 11,2-3). Речи лажне и лицемерне не могу да не буду речи зле и убитачне. Неопходно је предузети мере предострожности против таквог начина размишљања. «Изучавај Божанско Писмо – вели Симеон Нови Богослов – и дела светих отаца, нарочито подвижничка, како би, упоредивши учење твога учитеља и старца са њиховим учењем, могао да видиш (то учење и држање) као у огледалу и да разумеш: што је сагласно са Светим Писмом, то треба да усвојиш и држиш у својим мислима; а лажно и лоше да препознаш и одбациш, како не би био преварен. Знај да су се у наше дане појавили многи преваранти и лажни учитељи». Преподобни Симеон је живео у десетом веку по Рођењу Христовом, девет векова пре нашег времена – ето како се давно разлегао глас праведника свете Цркве Христове о недостатку истинских духоносних руководитеља и мноштву лажних учитеља. Временом, бивало је све мање и мање добрих наставника монаштва, па су тада свети оци почели све више да предлажу руковођење према Светом Писму и делима отаца. Преподобни Нил Сорски, позивајући се на оце који су писали пре њега, каже: «Није мали подвиг – рекли су – наћи непрелесног (несаблажњивог, незаводљивог) учитеља овом чудесном делању (истинској монашкој срчаној и умној молитви). Они (оци) су непрелесним називали онога ко има делање и мудрост посведочену Светим Писмом, и ко је стекао духовно расуђивање. Свети оци су рекли још и то, да се и у оно време тешко могао наћи непрелесни учитељ таквим предметима. Данас пак, када их је сасвим понестало, треба тражити веома брижљиво. Ако се не нађе, свети оци су заповедили да се учимо из Божанског Писма, слушајући Самог Господа Који каже: Истражујте Писма и у њима ћете наћи живот вечни (Јн. 5,39). Јер што се раније написа у Светим Писмима, за нашу се поуку написа (Рим. 15,4)». Преподобни Нил је живео у петнаестом веку. Основао је скит недалеко од Белојезера, где се и бавио молитвом у дубокој усамљености. За савремене старце корисно је да саслушају са каквим смирењем и самоодбацивањем преподобни Нил говори о поукама које је давао братији. «Нико не треба да скрива Реч Божију због своје лењости, него да исповеда своју слабост и уједно не скрива истину Божију, како не бисмо постали криви за преступање заповести Божијих. Нећемо скривати Реч Божију него ћемо је објављивати. Речи Божанског Писма и светих отаца многобројне су као песак морски. Истражујући их без лењости, предајмо их онима који код нас долазе и којима су потребне (који нас питају). Или правилније: не предајемо их ми, јер смо тога недостојни, него их предају блажени свети оци из Божанског Писма». Ево најбољег узора за савремене поуке! Он је веома користан и за наставника и за ученика, представља правилан израз умереног напредовања и сједињен је са одбацивањем умишљености, безумне грубости и дрскости у које падају они који на спољашњи начин подражавају Великог Варсануфија и друге знамените оце, немајући њихову благодат. Оно што је код отаца било израз обилног присуства Духа Светога у њима, то код њихових нераузмних и лицемерних подражавалаца служи као израз великог незнања, самообмане, гордости и дрскости. Љубљени оци! Произносимо Реч Божију нашој браћи са сваким смирењем и побожношћу, сматрајући себе недостојнима за то служење и чувајући се од сујете, која страшно напада страсне људе када поучавају братију. Само помислите како треба да дамо одговор за сваку празну реч (Мт. 12,36), а то ће тежи бити одговор за Реч Божију, произнесену са сујетом и због сујете. Уништиће Господ сва уста лукава и језик велеречиви, оне који рекоше: Језик наш величаћемо, уста су наша у нас; ко нам је Господар (Пс. 11,4-5). Истребиће Господ оне који траже славу своју, а не Божију! Уплашимо се претње Господње! Реч поуке произносимо само онда када је то заиста неопходно, не као наставници, него као они који и сами имају потребу за поуком и труде се да постану причасници поуке коју предаје Бог кроз Своју свесвету Реч. Свети апостол Петар вели: Сваки као што је примио благодатни дар, њиме служите једни другима, као добри управитељи разноврсне благодати Божије. Ако неко говори, нека говори као речи Божије – са страхом Божијим и побожношћу према речима Божијим, а не као своје сопствене речи – ако неко служи, нека служи као по моћи коју даје Бог; да се у свему слави Бог кроз Исуса Христа (1. Пет. 4,10-11). Онај ко делује из себе, делује ради сујете, приносећи и себе и оне који га слушају на жртву сатани; онај ко делује из Господа, делује у славу Господњу, савршавајући своје спасење и спасење ближњих Господом, Јединим Спаситељем људи. Чувајмо се да не предамо почетнику неку непромишљену поуку, која није заснована на Речи Божијој и на њеном духовном разумевању... 5. 76-81

субота, 18. јул 2009.

петак, 10. јул 2009.

Са Светим Оцима из дана у дан




Самоукоревање

# Круна мудрости је – себе прекоревати и стављати испод свих (авва Исаија).
# Треба да постоји стално окривљавање и осуђивање самог себе (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Вид смирења, који припрема за трпљење невоља пре но што се појаве и помаже њихово мирно подношење када се појаве, свети оци су назвали самоукоревањем (окривљавањем себе због грешности) (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Богољубиви муж не укорева никог другог, јер зна да и сам греши. То је обележје душе која се спасава (свети Антоније Велики).
# Кроз самоукоревање благоразумни разбојник на крсту постаје богослов, а учени људи, свештеници, архијереји јудејски, фарисеји, који су почивали на закону Божијем, постали су Богоубице (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Они који хоће да се спасу не обраћају пажњу на недостатке ближњих, него увек гледају на своје сопствене и напредују (свети Варсануфије Велики и Јован).
# Самоукоревање, када достигне своју пуноћу, коначно из срца уклања злобу, искорењујући лукавство и лицемерје, које не престаје да живи у срцу све док је у њему присутно самооправдање (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Апостол Павле је до крштења био хулник, гонитељ, мучитељ, и мада су му греси били опроштени, по своме смиреноумљу, он је себе прекоревао и због тога (свети Јован Златоуст).
# Бављење самоукоревањем претвара то укоревање у навику. Када онога ко је стекао ту навику задеси нека невоља, истога часа у њему се јавља дејство навике и невоља се доживљава као заслужена... Започињући са прекоревањем себе нехотице и на силу, ми на крају постижемо да самоукоревање буде толико убедљиво и делотворно, да помоћу њега подносимо не само уобичајене невоље, него чак и највеће несреће. За онога ко је узнапредовао искушења више немају такву силину, него по мери напредовања постају лакша, чак и када су сама по себи тежа. У мери напредовања душа јача и добија снагу да трпељиво подноси све што се догађа (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Главни узрок сваког узнемирења, ако пажљиво испитамо, јесте то што не укоревамо себе. Одатле проистиче свако растројство; због тога никада не налазимо спокојство. И онда не изненађује што од свих светих чујемо: 'Нема другог пута осим тог'. Не видимо да је било ко од светих пронашао спокојство идући неким другим путем! А ми хоћемо да се држимо правог пута, а да при томе никада не укоревамо себе. Заиста, ако човек саврши мноштво добродетељи, а не буде се држао тог пута, он никада неће престати да се вређа и да вређа, уништавајући тиме све своје напоре. Напротив: онај ко прекорева себе увек је у радости, увек је у спокојству. Онај ко прекорава себе, куд год да пође, како је рекао и авва Пимен, шта год да му се догоди, штета, или срамота, или каква невоља, већ унапред сматра да је заслужио сваку неугодност и никада се не узнемирава. Може ли бити ишта спокојније од тог стања? Но, неко ће рећи: ако ме брат увреди, а ја нађем да му за то нисам дао никакав повод, како могу да прекоревам себе? Онај ко себе испитује са страхом Божијим, свакако ће наћи да је дао повод, или речју, или делом, или на било који начин. Ако пак и види, како каже, да у том тренутку није дао никакав повод, увредио га је некада раније, њега или другог брата, у тој ствари или у било којој другој, и требало је да пострада због тога или због каквог другог греха, што често бива. Дакле! Ако неко погледа себе, како сам рекао, са страхом Божијим и истражи своју савест, тај ће свакако наћи да је крив (свети авва Доротеј).
# Најискреније самоосуђивање пред Господом одагнава гордост и отвара врата смирењу (свети Јован Лествичник).
# Онај ко окривљује себе одолеће свим искушењима! Која патња може да савлада онога ко за себе сматра да заслужује сваку патњу? Која патња може да свлада онога ко све што наилази дочекује са речима блаженог разбојника: «Примам по делима својим, како сам заслужио; сети ме се, Господе, кад дођеш у Царству Своме» (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Ко је одбацио оптужбу, исправну или неисправну, тај је одбацио своје спасење (свети Јован Лествичник)
# Ако увек и у свему будемо окривљавали себе онда ћемо свуда пронаћи мир (свети Пимен Велики).
# Ми смо оставили лако бреме, које се састоји у оптуживању себе, а узели смо тешко, које се састоји у оптуживању других.
# Корисно је осуђивати себе: то води ка смирењу. Но, престрого суђење себи је штетно: то човека гура у униније и раслабљеност (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Почетак спасења је – осуђивање самог себе (свети Нил Синајски).