четвртак, 31. децембар 2009.

Из дела светог Теофана Затворника





Свето Писмо и духовна литература

Од како је Сејач изашао на сетву, Он не престаје да сеје. Испрва је сејао Он Сам, потом преко Апостола, а на крају преко Божанских Књига и богомудрих учитеља (43, стр. 215-216).

Бог је Светлост, и реч Божија је светлоносна, стога и душа која га је примила постаје просвећена и светлоносна (14, стр. 169).

Читајте само Јеванђеље... Јер која је књига боља од Јеванђеља... Читање Јеванђеља окружује душу атмосфером Божијом (6, п. 998, стр. 134).

Само са Јеванђељем или Новим Заветом може се проживети цео век, све време га читајући. Колико год да га читаш, нећеш га ишчитати до краја. Сто пута га прочитај, тамо ће ипак остати недочитаног (5, п. 783, стр. 44).

Не заборављајте да сваки дан читате реч Божију, да размишљате (о њој), да (је) осећате, и да тиме храните своју душу. Душа ће се од тога усладити, постаће тврђа и поузданија (4, п. 735, стр. 224).

Сваки дан треба да се прочита једно зачало у Јеванђељу. То је лекција Свете Цркве њеним чедима и треба је изучити... Ујутро, када је душа слободна од утисака са стране, уз молитву за уразумљење, пажљиво приступите овој ризници судова Божијих, пазећи шта ће кроз те речи да вам саопшти живи Господ (56, стр. 102).

Да се Јеванђеље не може помирити са светом, то је знао и Господ када је давао заповести; Он нигде није рекао да се могу правити уступци свету. Уступци су – издаја Господа (2, 330, стр. 202).

Не треба писати тумачење Јеванђеља, него бележити размишљања – да би свака реч и сваки покрет Господњи били свечани сведоци Његовог Божанства. Када Бог да, отпочећемо хвалебну песму Господу и онда јој неће бити краја. О, кад бисмо могли да макар отпочнемо са тим! (7, п. 1083, стр. 53).

Јеванђеље се може читати седећи, али да се не умањи побожно поштовање према њему (1, п. 113, стр. 113).

Реч Божија је налик огледалу. Као што гледајући у огледало свако види где је која мрља или прљавштина на његовом лицу или одећи, тако и душа читајући реч Божију и разматрајући тамо набројане заповести не може да не види је ли исправна или неисправна у односу на те заповести; савест ће јој ово истога часа нелицемерно рећи, будући да је просвећена речју живог Бога (36, стр. 127-128).

Онај ко пази на реч Божију, сабира јасне појмове о свему што је у њему самоме, око њега и изнад њега: он појашњава своје обавезе у свим животним ситуацијама, нижући света правила као скупоцене бисере на нит савести, која му потом тачно и одређено показује како када да поступи, не би ли угодио Господу; он кроти страсти, јер читање речи Божије на њих увек делује умирујуће. Која год страст да те узнемирава, прихвати се читања речи Божије и она ће постепено да утихне, да би се на крају сасвим смирила. Онај ко се богати познањем речи Божије има над собом стуб од облака, који је водио Израиљце у пустињи (43, стр. 168-169).

Како што поједина мека и растресита тела постају чврста, окамењена и недоступна за повреду и разлагање када у себе приме чврсте, камене честице, тако и душа када се нахрани и испуни речју Божијом постаје тврда у истини и добрим расположењима, и безбедна од насртаја лажи и греха (14, стр. 169).

Све док се ум сам труди да разуме Свето Писмо, дотле су истине које се у глави држе за умне, углавном бесплодне за живот. Озарење пак свише, запечаћујући те истине у срцу и дајући да се окусе, чини да оне почињу да усмеравају живот, а животно искуство још потпуније омогућује да се схвати њихова сила (12, стр. 118-119).

Најплодоноснија је Реч Божија, а за њом – отачка дела и житија светих. Уосталом, мора да се зна, да су житија боља за почетнике, отачка дела – за средње, а реч Божија – за савршене (68, стр. 233).

...Јеванђеље се појавило много година после Вазнесења. А сва апостолска дела, заједно са Јеванђељем, у једну књигу су сабрана тек крајем првог века... вероватно под руководством светог Јована Јеванђелисте (6, п. 946, стр. 19).

...Бог је слао на земљу пророке и Апостоле, а и Сам ју је походио и открио нам Своју свету вољу – како треба да живимо и да се спасавамо – заповедивши да се све то запише у Божанском Писму, како би сви људи читали и видели шта Бог хоће од нас (2, п. 226, стр. 30).

Господа ради, не заборављајте да читате светог Златоуста – ма која његова књижица да дође до вас. Он је писао једноставно, без припреме, онако како је ствари видео духом и како су се мисли о томе слагале у његовом срцу. Много шта код њега на први поглед делује неважно, али кад продужите даље, наићи ћете на непроцењиво благо. Неки кажу да је свети Златоуст изображавао општи поредак хришћанског живота. То је углавном тачно, али не представља начелно правило. Готово у свакој његовој беседи наћи ће се и изреке које описују најскривенији живот духа. То да изучавате и да држите у срцу за случај невоље и нужде (56, стр. 101).

Свако ко је почео да ревнује и жели да исправи своје срце, све што му треба наћи ће овде (у «Добротољубљу»), у различитим отачким делима (1, п. 51, стр. 48).

Ево вам закључак читавог «Добротољубља». «Сваки уздах посвећивати чистој молитви и добро пазити одакле непријатељ усмерава своје стреле, те сходно томе дејствовати...» (3, п. 539, стр. 238).

Колико је само добра у књигама «Добротољубља»! Ишчитавајте их. То су свагда нове књиге (4, п. 659, стр. 124).

За усвајање појмова вере читајте светитеља Тихона, светитеља Димитрија Ростовског, Светитеље Јована Златоуста, Василија Великог и друге (1, п. 89, стр. 75).

Добро је читати житија светих и Чети Минеје: иако ми не можемо тако да живимо, обавезни смо да се угледамо на њих колико можемо, па чак и преко наших снага. У сваком житију представљена је општа скица живота светога који се слави тога дана... Из општег прегледа тих скица видећете шта је свима светима било заједничко, па из тога изведите закључак: дакле, ово или оно је – неопходно (3, п. 487, стр. 154).

Што се тиче превода Библије, у потпуности делим мишљење мог драгог наставника, високопреосвећеног Димитрија (Мурјотова, архиепископа). И добро би било да се приступи послу. Почните да преводите. За издавање формирајте друштво. Редактор нека буде преосвећени Димитрије, издавач – друштво, а стално запослено лице на том послу С. А. Первухин (2, п. 219, стр. 20-21).

Да је тешко време за Православље – то је јасно као два пута два. Организатори предавања у московском Друштву пријатеља духовне просвећености штампали су потпуно неправославни чланак о преводу Седамдесеторице (реч је о древном преводу Старог Завета на грчки, од давнина прихваћеном у Цркви – прим. М. С.). Црква Божија није знала за другу реч Божију, осим за Седамдесеторицу, и када је говорила да је Свето Писмо богонадахнуто, мислила је управо на тај превод. Сва тумачења која су томе противна – јеретичка су. Кад будете код московског владике, реците му да испита редакцију тих предавања, али не помињите да ја то сугеришем... Жао ми је што сам одлучио да тамо дам Посланицу Ефесцима (мисли се на Тумачење Посланице Ефесцима које је светитељ Теофан дао поменутом друштву ради објављивања – прим. М. С.) (7, п. 1084, стр. 55).

Откривати помисли, као што вам је из опита познато, веома је благотворно. Читати књиге – такође је добро; и то може у одређеном случају да пружи уразумљење. Али, тамо су дата општа упутства; а за појединачне случајеве боље је тражити појашњење од живог познаваоца ствари... Страст за читањем је лоша. Она не води ка добру и поставља некакав зид између срца и Бога... (5, п. 912, стр. 192).

Ројите се око оних источника, где очекујете да ћете пронаћи утеху (4, п. 753, стр. 250).

Читајте, размишљајте и примењујте на себе. Примењивати на себе – то и јесте циљ читања. Ако читате без да примењујете на себе, неће бити користи, него још и зло. У глави се само гомилају теоретска знања, а човек се не учи да себе усмерава на добро, него друге да осуђује (4, п. 717, стр. 200).

Читајте свете књиге, помало, али са расуђивањем (5, п. 941, стр. 232).

Приликом читања, на уму треба имати главни циљ живота и све остало обликовати према њему. Тако ће се добити нешто целовито, повезано и стога чврсто. Снага спознаје и убеђења даће снагу вољи (4, п. 703, стр. 170).

Кад се неко обраћа Богу, настаје борба: самољубље и свет са једне стране, а истине Божије са друге. Човек испитује те мисли, савладава егоизам и свет; али не делују све те истине једнако на све људе; на некога више делује једна, а на другога друга. Но, међу њима за свакога постоји таква, која чим се појави у свести, одмах у човеку буди страх Божији. Та истина већ у првој борби односи победу, а и у свакој другој растерује непријатеље. Које су то истине. Изволите у књизи «Пут ка спасењу» прочитајте други део: О исповести и покајању. И видећете (2, п. 348, стр. 215-216).

Немојте се задовољавати једнократним читањем, него читајте онолико пута колико је потребно да бисте све запамтили: јер у књигама је написано све што је потребно (3, п. 489, стр. 157).

Приликом читања срце не треба да буде ничим заузето, него отворено за истину – да са разумевањем прима оно што се чита и слаже у себе; при томе, срце ће дирнути час један, час други стих, а неки од њих посебно јако. Обратите пажњу на стихове који вас дирну и дању их се чешће присећајте, нарочито онога који вас је понајвише дирнуо. То ће поново да оживи срце, што је веома плодотворно. Боље је читати помало, али са усвајањем онога што се чита и са осећајем, него много али без тога: јер без тога читање ће бити сејање поред пута (1, п. 185, стр. 205).

среда, 30. децембар 2009.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке





ДУША 

# Свети Макарије Велики каже да Анђели имају лик и изглед, као што и душа има свој лик и изглед, и да тај лик – спољашњи изглед како Анђела, тако и душе – јесте лик и изглед спољашњег човека у његовом телу. Исти угодник Божији учи да Анђели и душе, иако су по своме бићу веома фини, ипак, уз сву своју деликатност, јесу тела. То су фина, етерична тела, док су напротив наша земаљска тела веома материјална и груба. Грубо људско тело служи као одећа за фино тело душе. На очи, уши, руке и ноге душе одевени су одговарајући удови тела. Када се душа путем смрти одваја од тела, она га свлачи као одећу. Свети Макарије вели да најсавршенији хришћани, очишћени и просвећени Духом Светим, виде лик душе, али такво савршенство и виђење достижу само ретки међу светима. Исти велики отац тврди да код оних који се моле молитвом Духа, душа током молитве понекад нарочитим и недокучивим деловањем Духа Светога излази из тела (описујући натприродно деловање благодати Божије за време молитве, Макарије Велики каже: «У том часу човеку се догађа да заједно са исхођењем молитве из уста, из њега исходи и душа»; очигледно, ово се догађало самом светом Макарију). Ако су се и чак у оно доба када је у пустињи египатског скита процветао Велики Макарије, у доба узвишеног монашког подвига, само врло ретки међу светим монасима удостојавали се да виде лик душе, колико су тек ретки данас! Но, и данас се могу срести, по великој милости Божијој и по нелажном обећању Господа Исуса да ће пребивати са Својим верним ученицима до краја света. Према личном сведочанству изабраника Божијег који је приликом најобилнијег благодатног деловања молитве изненада видео своју душу како је изашла из тела и стоји у ваздуху, она је – етерично, веома фино, лебдеће тело, које има изглед нашег грубог тела, све његове удове, чак и косу, и његове црте лица, једном речју: потпуну сличност са њим. Не само да су уз душу биле силе ума и срца, него и сви органи чула – вида, слуха, додира, у њој је био читав живот, а тело је остало на столици као мртво, као скинута одећа, све док се покретом руке Божије у њега није вратила душа, на једнако несхватљив начин као што је и изашла.
 Анђели су налик души: имају удове, главу, очи, уста, прса, руке, ноге, косу – једном речју потпуно су налик на видљивог човека у његовом телу. На лицима светих анђела сијају лепота добродетељи и благодат Божија; ово је својствено и лицима најсветијих хришћана. А очајна злоба својствена је палим анђелима; њихова лица налик су окорелим лицима злочинаца и преступника међу људима. Тако кажу они који су видели Анђеле светлости и анђеле таме. Анђео и душа се називају бесплотнима јер немају тело; називају се духом јер су фини и у потпуности се разликују од предмета који чине материјални свет. Тако се називају и у обичном људском језику, и у Светом Писму, и у делима светих отаца; њихова материја је неупоредиво финија од материје земаљских предмета које ми можемо да видимо. У нашем обичном палом стању ми духове не видимо, али ако водимо пажљив, благочестив живот, осећамо њихов утицај на нас. Благодатно, живо, духовно осећање духова јесте њихово духовно виђење. Ветар, ваздух, разни гасови и испарења обично се, чак и у Светом Писму и отачким делима, називају духом (дахом). Тако је Господ упоредио деловање Духа Светога са деловањем ветра. Ветар је на том месту Јеванђеља назван духом. Али у правом смислу те речи, само Бог је – Дух. Он се, као свесавршено Биће, својом природом у потпуности разликује од природе створења, ма како та створења у поређењу са другим створењима била фина и савршена. Нема бића које има исту природу као Бог! Стога осим Бога нема другог бића које је духовно по природи. «Бестелесним и нематеријалним Анђео се назива у поређењу са нама – каже свети Јован Дамаскин – јер у поређењу са Богом, јединим неупоредивим, све је грубо и материјално. Само Божанство је у строгом смислу речи нематеријално и бестелесно». 3. 74-77
 # Духовима је сасвим природно да имају чула; има их и људска душа, која по својој природи припада створеним духовима. Човекова чула припадају његовој души, а не телу, мада у време човековог земаљског живота делују кроз телесне удове. Кроз телесне удове делује читава душа, чак и њена словесна сила. Чула напуштају тело заједно са душом; тачније, душа када излази из тела носи са собом и чула која јој припадају. Када би чула припадала телу, остајала би у њему и по изласку душе, или би напуштала тело у друго време, а не управо у часу када га оставља душа. 3. 230

уторак, 29. децембар 2009.

ОБАВЕШТЕЊЕ





(погледајте филм)

Издавачки фонд Архиепископије Београдско-Карловачке организује промоцију првог тома сабраних дела Патријарха Павла.
Промоција ће се одржати у оквиру Божићног Сајма у просторијама бивше робне куће "Клуз" ул. Масарикова 4 (угао Масарикове и Ресавске).
Учествују: Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско-Приморски г. AМФИЛОХИЈЕ и Његово Преосвештенство умировљени епископ Захумско-Херцеговачки г. АТАНАСИЈЕ.
Време: понедељак, 4. јануар 2010. у 19 часова.
Улаз слободан (радно време Божићног Сајма од 10 до 20 часова).

четвртак, 24. децембар 2009.

Дневник уредника



Позивамо Вас на Божићни сајам у организацији Издавачког фонда Српске Православне Цркве, који ће се одржати у згради бивше робне куће "Клуз", Масарикова 4 (угао Масарикове и Ресавске, између СКЦ-а и Београђанке), од 28. децембра 2009. до 5. јануара 2010.
Радно време је од 10 до 20 часова (осим у недељу, када се отвара од 11 часова и 1. јануара када ради од подне).
Свих 30 излагача (Патријаршија, Беседа, Каленић, Светигора, Хиландар...) понудиће сајамске попусте, а најављен је и велик број предавања, промоција и трибина. Академија СПЦ ће током трајања Сајма приредити изложбу радова својих студената, као и креативне радионице за децу, где ће их упознавати са техникама иконописа, мозаика, калиграфије и другим уметничким вештинама.
На нашем штанду "Предањске студије" за поједине књиге одобрићемо сајамски попуст и до 50%.
Дођите да се дружимо.

уторак, 22. децембар 2009.

Из наших књига



CD & book MERRY CHRISTMAS

(CD Divna Ljubojevic and Melódi The most beautiful Carols of the Orthodox East & book Liturgical celebration of Christmas, folk customs and traditions)

CHRISTMAS
The Nativity of our Lord and God and Saviour Jesus Christ

“And when the fullness of time was come, God sent His only-begotten Son” (Gal. 4:4), to save the human race... Thus He came into the world Whose coming had been foretold by the prophets and Who was born in the way that they had prophesied: of the most holy Virgin, in the city of Bethlehem, of the lineage of David according to the flesh, at the time when there was no longer in Jerusalem a king of the tribe of Judah, but Herod the stranger was on the throne. After many types and prefigurings, messengers and heralds, prophets and righteous men, wise men and kings, finally He appeared, the Lord of the world and King of kings, to perform the work of the salvation of mankind that could not be performed by His servants (Saint Bishop Nikolai).
Christmas is celebrated in memory of the Nativity of the Lord Jesus Christ, on 25th December (7th January, according to the Gregorian calendar). Although, Easter is the greatest one of the Christian feasts, known as The Feast of the feasts, the most interesting and varied Serbian national customs are related to Christmas and corresponding feasts. The weeks surrounding Christmas, which is the feast of children and family, are the most beautiful and solemn in the year. This booklet gives an overview of the national customs, as well as of the Orthodox Christmas services.
The religious poetry related to Christmas is particularly charming. One of the most delightful songs is the kontakion “Djeva dnes” (“Today the Virgin”), sung in three versions: the ancient Byzantine, traditional Russian (Valaam chant) and traditional Serbian chant. It is a song by our Holy Father Romanus the Melodist, one of the greatest religious poets, born in Emesa, Syria, who initially served as a church keeper in Beirut, and then as a deacon of the Great Church in Constantinople (end of 5th – beginning of 6th century). The booklet contains the kontakion’s lyrics in Serbian and English, as well as the lyrics of other most beautiful Nativity songs of the Orthodox East.

With the blessing of His Eminence Metropolitan Amfilohije of Montenegro and the Coastlands

понедељак, 21. децембар 2009.

Са Светим Оцима из дана у дан




Самооправдавање и самоугађање

# Као што вода и ватра представљају супротности, тако су једно другом супротстављени самооправдавање и смирење (свети Марко Подвижник).
# Пре свега, нама је потребна смиреномудреност, ми треба да будемо спремни да против сваке речи коју чујемо кажемо 'опрости', јер се смиреномудреношћу ломе све стреле ђавола и противника (свети авва Доротеј).
# У одбацивању оправдања, у окривљавању себе, и у мољењу за опроштај у свим оним ситуацијама када људи у свету обично прибегавају оправдањима и умножавају их, састоји се велика и тајанствен купељ светог смирења. Ње су се држали и њу завештавају сви свети оци. То делање је чудно када се посматра површно, али опит ће брзо показати да доноси велику душевну корист и да потиче од Само-Истине, од Христа. Наш Господ је одбацио оправдања, није их употребио пред људима, мада је могао да им покаже своју велику Божанску правду у свој њеној величини (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Правдање речима не приличи хришћанском животу (свети Исак Сиријац).
# Ми падамо у многа искушења, јер не чувамо поредак који доликује нашем звању. Зар не видимо да је жена хананејка прихватила (погрдан) назив који јој је дат и да ју је Спаситељ утешио. Такође, Авигеја је рекла Давиду: На мени, господару, нека буде та кривица (1. Цар. 25,24), и чувши то, Давид ју је заволео. Авигеја је слика душе, а Давид – слика Бога: ако душа оптужи себе пред Господом, Господ ће је заволети (преподобни Пимен Велики).
# Великог Пимена су питали: «Шта значи (што је у људи) високо?» (Лк. 16,15). Он је одговорио: «Оправдања. Не оправдавај себе и наћи ћеш мир». Онај ко не оправдава себе руководи се смиреномудреношћу, а онај ко се оправдава – умишљеношћу.
# Самоугађач тугује због прекора и лишавања, а богољубив човек због похвала и изобиља (свети Марко Подвижник).
# Ако ниједно искушење не може да се дотакне човека без воље Божије, онда су жалопојке, роптање, љутња, самооправдавање, оптуживање ближњих и околоности – покрети душе против воље Божије (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Као зачетак порочних страсти у души служи самољубље, то јест љубав према телу, самосажаљење (авва Таласије).

среда, 9. децембар 2009.

Из наших књига



CD & књига Христос се роди
CD & book Merry Christmas

(CD Дивна Љубојевић и Мелóди, Најлепше Божићне песме Православног Истока & књига Црквено празновање Божића и Божићни народни обичаји)

Предговор
Мир Божији, Христос се роди! Ваистину се роди!
Огањ Бадњака који пламти ових дана сведочи да је Христово вријеме тек почело. Он Који је дошао међу нас и уселио се у нас - пун благодати и истине - стално нам долази, сваког Божића, и сваког тренутка пламти у нама, обнављајући људски живот и рађајући вјечну и неугасиву вјеру, наду и љубав. Прво Његово обитавалиште биле су јасле, а од тада до краја вијека - људско срце је Његов Витлејем и мјесто гдје се рађа.
Поклањамо се Богу и Божићу на овај свети дан, у који нас је Бог походио и са нама остао, да би нас просветио и обдарио Царством Небеским, вјечним животом и радошћу Свога рођења. Ту радост нам дарује овај свети дан. Њу нам доноси Богомладенац, спајајући Бога и земљу, небо и земљу, људе са Богом и људе једне са другима.
Зато нам ништа не преостаје у овом животу него да заједно са анђелима и пастирима непрекидно прослављамо Бога оном дивном пјесмом: "Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља!"
Клањајући се "Дјетету малом, предвјечном Богу", опростимо браћо једни другима, загрлимо се братском љубављу и поздравимо вјечним поздравом:
Христос се роди! Ваистину се роди!
Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије


уторак, 8. децембар 2009.

Дневник уредника


Кивот са моштима Св. Цара Уроша
у манастиру Јазак на Фрушкој Гори

Протеклог викенда био сам на Фрушкој Гори, по којој се спустила јутарња магла, у манастиру Нова Раваница у Врднику где од скора такође можете да нађете наше књиге.
Искористио сам прилику и посетио манастир Јазак како бих се поклонио моштима Св. Цара Уроша чији се спомен прославља за седам дана. Цар Урош има значајно место у новој књизи коју припремамо, о светој Ипомонији (Константину Драгашу, оцу свете Ипомоније, био је брат од ујака). Иначе књига о овој мало познатој српској светитељки требало би да изађе на пролеће.
Младен Станковић

понедељак, 23. новембар 2009.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу


Писмо 14.

На твоја два писма, најпоштованија Н. Н., одговорићу у следећих неколико редова. Благодарим ти за извештај о здрављу твог супруга, твоме и ваше деце; нека усрдност твоје дечице благослови Господ, Који је две лепте убоге удовице примио пре него многе богате дарове; Он тако прима и дечију усрдност и награђује је духовним даром, просвећујући њихов разум за познање истине.
Тачно, у данашње време тешко је сачувати омладину од бујице самовоље која се разлива широм земље и мутном водом потапа људски ум помрачен неверовањем. Али ви ћете уз помоћ Божију посејати у њихова срца семе православног вероисповедања; заливајте их страхом Божијим који кроз испуњавање заповести Божијих доводи до љубави. Семе побожности које је пало на тло њиховог младог срца донеће можда временом плод непоколебљиве и свете православне вере. Трудите се да им не допустите да читају књиге противне истини, јер млади ум је у стању да прими свакојаке утиске. Што је најважније, молите се Господу да их Он сачува од ђавољих стрела и саблазни – и препустите их покровитељству Мајке Божије.
Призивајући на све вас и на вашу децу Божији благослов, остајем онај који вам жели здравље и спасење, и недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.
5. децембар 1859. године

среда, 28. октобар 2009.

Дневник уредника


У понедељак 26. октобра 2009. почео је са радом 54. Међународни Београдски Сајам књига.
Наш штанд се као и обично налази у хали 4 (бивша хала 14): када се уђе из хале 1 то је први штанд са десне стране.
Представићемо нову књигу у библиотеци Филокалија - Писма монасима и мирјанима св. Игњатија Брјанчанинова.
Радно време је од 10 до 20 сати. Сајам је отворен до недеље 1. новембра.
Младен Станковић

недеља, 25. октобар 2009.

Из дела светог Теофана Затворника




Духовни отац

Као што новорођено дете не може да живи без мајке која се брине за њега, помно га чува и негује, тако су и новорођеноме у духу, ономе ко је тек обраћен, у почетку суштински неопходни неговатељ и нега, руководитељ и руководство (50, стр. 3).

Код почетника, унутра је – магла, као од смрадних испарења, која долази од страсти... и из загађених сила. Она постоји код свакога, више или мање густа, зависно од претходне порочности. Како да се у тој магли предмети разликују добро и тачно? Ономе ко лута у магли, предмети неретко делују већи и другачији. Тако се и ономе ко је тек отпочео са духовном делатношћу неизбежно много шта привиђа тамо где заправо ничега нема. Само опитно око може да га уразуми и да му објасни о чему се ради (68, стр. 196).

Руководитеља имате – то је ваш духовни отац. Њега вам је дао Бог, њему се обраћајте и њега у свему слушајте. Радујући се вашем послушању њему, Бог ће му, по вашој вери, говорити шта је за вас најприкладније... Његова реч је – заповест, а моја – савет (1, п. 132, стр. 139).

Руководитељ је – знак на путу, а путем свако треба сам да прође, гледајући пред ноге и са стране. Старац Пајсије Величковски... је читав живот тражио руководитеља и није га нашао. Али подвизавао се удвоје, утроје – па су се руководили међусобним саветима (1, п. 188, стр. 222).

Није сваки истински отац за сваког ученика, и није сваки истински ученик за сваког оца (50, стр. 23).

Није добро обраћати се за савете час овде, час онде. Богом одређени саветник свима је – духовник, а то је обично парохијски свештеник (3, п. 370, стр. 3).

Молите опроштај свих грехова. То благо за вас, изрећи ће ваш духовни отац. Размотрите читав свој живот, проверите све своје грехе према указивању заповести, па их чистога срца исповедите духовном оцу, са скрушеношћу и сузама, и уз обећање да ћете се убудуће уздржавати од сваког греха, великог и малог... (3, п. 371, стр. 4).

Све решавајте са својим духовним оцем и замолите га да буде строжи према вама. То вам је неодложна заповест (3, п. 371, стр. 5).

Духовник најпре може да буде руководитељ. Њега је боље не мењати (3, п. 489, стр. 157-158).

О своме духовном оцу не судите строго, јер не знате поуздано зашто се он тако непажљиво односио према вама (4, п. 694, стр. 153).

...Не мењајте духовника... Чак и да лежи на самртничком одру, а да је при свести... и тада је могуће исповедати се и та исповест ни за јоту неће изгубити своју снагу. Када вас он сам не одбија, зашто да га напуштате? Да поразговарате? Али о свему сте већ десет пута разговарали... Сада је и за вас и за њега довољно да кажете по једну реч. Јер познајете један другога. Када се појави потреба да поразговарате, он неће одбити да каже што треба, макар и са кратким предахом (1, п. 50, стр. 47).

Ако тамо код вас постоји поверљиво духовно лице, пре свега духовник, онда му поверавајте све што се у вама догађа, или све промене у свести и срцу, да се не би прикрао непријатељ, одевен у светлу и сјајну одежду. Туђи ум ће боље да расуди... показаће где се крије ђаво... и избавиће од невоље... док сопствени може да заведе, па да се ступи на криву стазу... (4, п. 697, стр. 158).

Ви сте – духовник. Купите нож – оштар, оштар – па га држите пред очима и што чешће посматрајте, свагда се сећајући закона по коме духовник треба да одсече језик ако некоме открије грехе који су му исповеђени, или ако направи ма какву алузију на основу које би се они могли наслутити. Ја имам основа да помислим како неки духовници чине такве ствари... Они не схватају какво зло долази од тога, то јест од ширења мишљења према коме духовници нису довољно дискретни: појавиће се непотпуне исповести, а понегде оне ће и сасвим престати (5, п. 916, стр. 198).

Да увече имате отворена врата за оне који имају потребу за вашом речју, то је у реду. Чуо сам да у Оптини Пустињи духовник дуго не затвара врата... те да му понекад долазе чак и у поноћ.

Ти послушници што долазе готово сваки дан, ако то чине због духовних потреба – нека долазе. Али са њима говорите увек само о духовним стварима и када кажете што је потребно, отпустите их. А када останете сами, исповедајте се Богу за све и молите Његово уразумљење за сваки конкретан случај (5, п. 924, стр. 209).

...Може ли се променити духовник? Теоретски одговарам: а ко вам брани? Та ствар је – ствар савести; свак иде код онога коме се открива његова душа. Видите како брзо и лако решење! Но, у пракси се може наићи на препреке, такође у вези са савешћу, и то не мале. Нећеш их прескочити, ма колики залет да ухватиш. Дугогодишњи духовник је одбачен. Зар ћеш преко тога прећи?! Када то примети, он ће се осетити ошамареним. Чија би савест ово издржала? Према томе, о промени нема ни говора.

Поставља се питање: шта чинити? Јер други говори слађе и душа се привија уз њега. Ја то не умем да решим. Осим, ево како: да одвојите духовника од саветника. Онај ко боље говори, нека буде саветник; а духовник – духовник. Изволите, сами решите ту ствар (4, п. 751, стр. 247).

Ни под каквим изговором не треба допуштати оно што смета духовном устројству. Зато човек и треба да има старца покрај себе. Најбоље је да за то постоји духовник. Мало-мало па се нешто догоди и треба се посаветовати. Савест ће тако бити спокојна. А овако се са разлогом мучи (8, п. 1454, стр. 190).

Истину вели Н., да данас нема правих руководитеља. Ипак, не треба остајати само са Светим Писмом и отачким делима. Неопходно је питати. Пајсије Њамецки је то решио овако: нека два или три истомишљеника направе савез, па нека руководе један другога и постављају питања један другоме, живећи у међусобном послушању, са страхом Божијим и молитвом, уз умерену аскетску строгост (5, п. 917, стр. 200).

...Онај духовни отац који различитим попуштањима или олаким праштањем грехова гаси дух ревности, или умирује и успављује оне који стоје у равнодушности, представља џелата и убицу ваше душе; јер постоји само један пут – тесан и мукотрпан (68, стр. 265).

Поредак у свему треба опрезно чувати, средства прилагођавати циљевима и увек бити спреман да се изађе у сусрет потреби, када снисхођење не доноси штету, а строгост није неопходна (4, п. 703, стр. 168-169).

Лепа Србија









Златиборско предвечерје
(све фотографије са ознаком Лепа Србија
начињене су камером мобилног телефона)

субота, 24. октобар 2009.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке





Духовност

# Ми се не слажемо у погледу разумевања неких израза које употребљавамо. Под истом речју ти подразумеваш једно, а ја друго. На пример, под речју «духовни, духовност» ти подразумеваш оно што и сви други данас, и таквим схватањем удаљаваш се од смисла који тој речи приписују Свето Писмо и дела светих отаца. Данас, чим је књига о религиозном предмету, одмах носи назив «духовна». Данас, ко обуче расу, тај је неспорно «духован»; ко се понаша уздржано и побожно – тај је у највећој могућој мери «духован». Свето Писмо нас не учи тако, свети оци нас не уче тако. Они кажу како човек може да живи у три стања: природном, неприродном (потприродном) и натприродном. Та стања се другачије називају: душевно, телесно и духовно. Још другачије: пристрасно, страсно, бестрасно. Неприродан, телесан и страстан је онај ко у потпуности служи пролазном свету, макар се и не предавао грубим пороцима. Природан, душеван и пристрасан је онај ко живи ради вечности, савршава добродетељи и бори се против страсти, али још није добио слободу и не види јасно ни себе, ни ближње, него само нагађа и напипава као слеп. Натприродан, духован и бестрасан је онај кога је осенио Дух Свети, ко, будући испуњен Њиме, делује и говори под Његовим утицајем, уздиже се изнад страсти, изнад своје природе. Такви су заиста – светлост свету и со земљи. Они виде себе, виде и ближње, а њих може да види само онај ко је духован као и они. Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује (1. Кор. 2,15) – каже Свето Писмо. Данас се духовни срећу веома ретко. У своме животу ја сам имао срећу да наиђем на једног таквог – који све до данас странствује земљом – старца од око 70 година, сељака, полуписменог; живео је на многим местима по Русији и на Светој Гори; говорио ми је да је и он срео само једнога.
Како у овом случају тако и у другим, држи се терминологије светих отаца, која ће одговарати твоме практичном животу и која често није у складу са терминологијом новијих теоретичара. Опрости што ћу те теоретичаре назвати – мртвацима! Нека ти мртваци сахрањују своје мртве, то јест оне који хоће да слушају Реч Божију како би се наслађивали красноречивошћу, узбуркавањем крви, игром ума, а не да би «творили Реч». Последњима је потребно да кажу: «Било нам је задовољство да вас слушамо и проведемо време са вама», а првима је потребно да свет о њима прича: «Ах! Како умно и дивно говоре!».
Нека те не заведу ни природни ум, ни красноречивост! Све је то – прашина. Тој красноречивости и томе уму речено је: Земља си! Уосталом, ја знам да ти, пошто си окусио живот, не можеш да се задовољиш мртвим! Лепо је рекао свети Симеон Нови Богослов: «Оне који се граде добродетељнима, и у кожи овчијој споља представљају једно, а друго су по унутрашњем човеку, испуњени сваком неправдом, испуњени завишћу, горљивошћу и злосмрадијем страсти - њих веома многи као бестрасне и свете поштују, пошто имају неочишћено духовно око и не могу да их познају по плодовима њиховим; оне пак који живе у побожности, добродетељи, простоти срца и заиста су свети, као сасвим обичне људе не примећују, презиру и сматрају ни за шта. Такви причљивог и сујетног узимају као мудрог и чак духовног, док онога ко објављује Духом Светим, ти људи, болесни од ђавоље гордости, одбацују као надобудног и гордог, а његове речи их више ужасавају него што им пријају».
Исто тако, «духовним» у правом смислу те речи могу да буду назване само оне књиге које су написане под утицајем Духа Светога. Не поводи се за општим током, него иди уском стазом за светим оцима. 6. 288-290

понедељак, 12. октобар 2009.

Дневник уредника





Манастир Прохор Пчињски

Крајем септембра и почетком октобра у два наврата посетили смо Врање и манастир Прохор Пчињски.
Сада наше књиге можете да нађете и у књижари која се налази у порти Саборне цркве у Врању, као и у књижари манастира Прохор Пчињски.
Тако Ниш више није најјужније место у Србији где их је могуће набавити (да подсетим, у Нишу то су књижаре у улици Цара Душана и на Богословији).
Љубазни домаћини у Врању показали су нам поред дивне Саборне цркве још и манастир Светог Николе на брду изнад Врања, одакле се пружа леп поглед на читав град, затим родну кућу оца Јустина Поповића и родну кућу књижевника Боре Станковића, као и Народни музеј и друге знаменитости.
Приликом прве посете ноћили смо у Врањској бањи познатој по лековитој води која на својим бројним изворима има температуру око 100 степени.
Други пут конак и изузетно гостопримство пружили су нам у манастиру Прохор Пчињски.
Сам манастир је на месту подвига светог Прохора основао византијски цар Роман IV Диоген око 1070. године и по томе је овај манастир јединствен у Србији, будући да у континуитету постоји већ 940 година. Налази се на самој Српско-Македонској граници, у живописној долини реке Пчиње.
Младен Станковић

субота, 10. октобар 2009.

Са Светим Оцима из дана у дан




Туга

# Као мољац одећи и црв дрвету, тако туга штети срцу човековом (свети Јован Касијан).
# Чувај се туге, јер она може да те омете у спокојном подношењу понижења и у томе да се радујеш што те сматрају неспособним за било какво дело овога света (авва Исаија).
# Постоје два вида туге: први – који посећује по престанку гнева, или се појављује услед претрпљених штета и губитака или неиспуњених жеља; други вид потиче од стрепње и страха за своју судбину, или од неразумних брига (свети Јован Касијан).
# Човек који је научио да противречи сам је за себе двострани мач: он убија своју душу, а да тога није ни свестан и отуђује је од вечног живота (преподобни Симеон Нови Богослов).
# Дуг сан доводи до заборавности, а бдење очишћује сећање (свети Јован Лествичник).
# Реч о врлини захтева срце које није обузето земљом: а у човеку чији је ум оптерећен бригом о пролазном, мисли се не усмеравају ка љубави према врлини и тежњи за њеним поседовањем (свети Исак Сиријац).
# Од лењости нема мира (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Понекад се у души појављује таква ужасна љењост и безосећајност, да те захвата потпуно очајање. Ту лењост и безосећајност треба прогнати. Изгледа да је боље бити болестан, него осећати лењост (свети Јован Кронштатски).
# Веома слабо тело не трпи прејаку храну: и ум обузет светским не може да се приближи истраживању Божанског (свети Исак Сиријац).
# Једно од најмоћнијих ђавољих лукавстава јесте раслабљивање срца лењошћу, а са срцем и свих сила духовних и телесних: у срцу пресушују вера, нада и љубав, постајеш неверник, клонуо, безосећајан и према Богу и према људима – обљутавела со (свети Јован Кронштатски).
# Постоји очајање због мноштва грехова и гриже савести; и постоји очајање због гордости и узношења, кад они који су пали у грех мисле да нису заслужили (да буду остављени) да падну. Од првога исцељује уздржање од грехова и добра нада; а од последњег смирење и неосуђивање никог другог (свети Јован Лествичник).
# Нема ничег равног милости Божијој: нема ничег већег од ње. Зато онај ко очајава сам себе погубљује. Ко очајава, тај је самоубица (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Ако је живот делање, онда, закључујући обратно, неделање и доконост нису живот, или, у крајњој линији, нису живот разумног и моралног бића.
# Душа жели смрт јер избегава невоље, а не зна да долази невоља која је много тежа од овдашње (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Већина људи добровољно у срцу носи сатански терет, али су тако привикли на њега, да га често и не осећају, па га неприметно чак и увећавају. Понекад, уосталом, злобни непријатељ удесетостручује свој терет у њима, и они тада страшно клону духом, постану малодушни, ропћу, хуле на име Божије (свети Јован Кронштатски).

понедељак, 21. септембар 2009.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу



Писмо 13.

Узнемирава те помисао о томе да руковођење од стране старца није потребно, јер како други живе – не обраћају се за савете никоме, осим што се исповедају једном годишње – па су ипак спокојни, и тако даље. Ова помисао ти доноси узнемирење и већ по томе се види да је од ђавола. Да је истинска, зашто би се узнемиравала? – требало би једноставно да је следиш. То што су они који се ни код кога не исповедају спокојни, а ти ниси, то може да се објасни тиме што они који пазе на своја дела виде своје слабости, боре се и, не налазећи спокојство, по вери траже разрешења од оних који су опитни или из учења Светих Отаца, па стога ђаво устаје против њих својим лукавствима, наводи на њих немир, недоумице, и подстиче друге против њих. А они, не налазећи утеху и умирење, одлазе код онога у кога имају поверење, траже савет и проналазе спокојство; но, борба опет започиње и они поново прибегавају истом средству. За то време они који немају потребе да траже савет иду по своме разуму и мисле да живе добро, заведени сујетом и самољубљем. На њих ђаво и не устаје борбом, па умишљају да су спокојни.
О томе да треба тражити духовни савет, много је речено у учењу Светих Отаца; и мада се то посебно тиче монаха, духовни војници нису само монаси, него сви православни хришћани. У Светом Писму се каже да је Дух Свети поставио пастире и учитеље да напасају словесно стадо Христово; а њима је речено: настој у време и невреме, покарај, запрети, утеши. Јер ће доћи време када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима (2. Тим. 4,2-3). «Сад више није као некад: зашто да слушамо пастире, када смо паметнији од њих?» – то ћеш чути од многих, прогрес је и у томе успео! А да се треба руководити саветом, о томе такође говори Свето Писмо: у многом савету је спасење, док безаконик пропада без савета (Прич. 11,14,6). Свети Оци и Учитељи наши, који су и сами прошли путем духовног живота, оставили су нам откривање помисли и тражење духовних савета као поуздане путоказе.
Када немаш много времена за молитву, задовољи се оним што имаш, а Бог ће прихватити твоју добру вољу; сети се да је цариниково осећање приликом молитве било угодно Богу, и чувај се да сам не оцењујеш своју молитву, јер то је дело Божије, а не наше. Сновима не треба веровати, нити се због њих треба узнемиравати. Ђаво прави многе подвале, само да би нас узнемирио. Ако нам се нешто догоди, то није због снова, него зато што тако треба да буде према недокучивим судовима Божијим.
Питаш за исповест: да ли на исповести треба да говоримо о раније исповеђеном греху, ако нас духовник пита за то? Уколико након исповести није било истог греха, не треба понављати, а када духовник пита, треба рећи: после исповести није било. Ако је то исти духовник, њему је твоја исповест већ позната.
Приликом заједничке молитве не треба се истицати у односу на друге поклонима или мољењем на коленима, а када су поклони типиком одређени, треба се клањати онда када је то прописано. Унутрашња осећања не треба изражавати пред свима, а ако се појави осећај умилења, треба га сачувати у тајности: Бог гледа на срце. Када се молимо засебно, то се може показати и на спољашњи начин, само смирено. Срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс. 50,19).
Кад одеш негде, сама увиђаш своје расположење и своју слабост; али не треба да се узбуђујеш због тога. За време духовног колебања боље је да ћутиш, мада према обичају који је прихваћен у свету то делује чудно, а није могуће потпуно се удаљити из друштва. Стога кад будеш увучена у неки разговор који је некористан или заслужује осуду, треба да принесеш покајање: пазите шта говорите у срцима својим, и на постељама својим скрушите се (Пс. 4,5) – вели свети цар и пророк Давид.
Тугујеш због тога што сваке недеље губиш спокојство кроз разговоре који се у друштву воде о монаштву, што се укључујеш у те разговоре и понекад делиш мишљење других. Шта да се ради? За то није криво монашко звање, него слабости неких људи које бацају љагу на монаштво као такво. Не можемо да не жалимо због тих људи кроз које долази саблазан, али Бог је милосрдан и у стању је да и немоћне приведе на покајање. Уосталом, не смемо да се хвалимо да смо својим животом достигли узвишено стање, него пре свега треба да видимо немоћи у себи, и да за себе сматрамо да смо испод сваког створења, то јест да смо гори од свих. Древни Оци, мада су живели узвишеним и светим животом, ипак су себе сматрали за најгоре од свих. Јер свет види грехе код монаха, а своје грехе не види: када би осећали своје грехе, не би имали времена да суде о туђима. Не узнемиравај се због тога, него када дођеш кући принеси покајање. И немој да судиш о другима.
Призивајући на све вас благослов Божији, желим вам здравље и спасење, остајући ваш молитвеник пред Богом – многогрешни јеромонах Макарије.
14. новембар 1859.

субота, 8. август 2009.

Из дела светог Теофана Затворника




Тајна Исповести

О свему што бива услед исповедања других, треба рећи своме духовнику и чинити како он каже. Док се од њега не добије одобрење – не приступати служењу. За исповедање се не треба наметати, али га не треба ни одбијати када заповеде и када је потреба очигледна (2, п. 310, 173).

Узнемирење на исповести одагнавајте мишљу да се исповедате милостивом Господу који вас љуби и очекује да му кажете све. Свештеник је само сведок. Код куће унапред размислите о томе шта треба да кажете, и све мирно изложите (4, п. 607, стр. 83).

Поступајте према упутству Господњем: праштајући и разрешујући седамдесет пута по седам (пута). Зар Господ не каже: онога који долази Мени нећу истерати напоље (Јн. 6,37). Стога примајте свакога ко долази са покајањем... тешите га и надахњујте... а епитимију одредите невелику, сходно снази (онога ко долази): честе, макар и малобројне поклоне... са молитвом цариниковом: «Боже, милостив буди мени палом! Милостиви Господе, помилуј ме палог!» (5, п. 915, стр. 196).

Душе које ће вам долазити на исповест – Бог ће вам доводити. У том смислу све примајте као Богом послане, старајући се да испуните оно због чега вам се шаљу. А шаљу се зато да бисте их излечили, или, тачније, да бисте им предали Господњи лек – јер Господ је Једини Лекар Душа. Сви лекови су у вашем духу и срцу. Господ ће их покретати или справљати. Уместо руку које их узимају и стављају, ви имате језик, то јест речи. Шаљући Апостоле на проповед Господ је говорио: Не брините се како ћете или шта ћете говорити, јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати (Мт. 10,19). То може да се односи и на вас. Препустите се Господу и верујте да ће се, када буде потребна нарочито исцељујућа беседа, она незадрживо излити и сложити на најлековитији начин (5, п. 920, стр. 202).

Питате поводом одлучења од Светог Причешћа. Мени се чини да чим онај ко се исповеда покаже скрушеност и нелицемерну намеру да се уздржи од греха због кога се подвргава одлучењу, оно може и да се не одреди, не због повлађивања, него ради спасења, како не би било још горе. Јер у прва времена причешћивали су се често... и тада је одлучење трајало недељама, месецима, а ретко годинама... Но, сада се причешћују углавном једном годишње... па ће одлучење бити предуго. Одакле ће покајник и онај ко тражи исправљање црпсти снагу?! Одлучење ће представљати – предавање у канџе ђавола. Зато сматрам да је боље бити уздржан у одређивању епитимије: само опрезно, и уз прилагођавање конкретном случају (5, п. 920, стр. 203).

То што све пуштате до Светих Тајни по моме мишљењу није лоше... Али захтевајте чврсту одлучност да се убудуће уздржавају од грехова. Та одлучност је право благо када су Свете и Божанске Тајне у питању. И епитимију одређујте, строго захтевајући испуњење... Оне што поново греше прекоревајте – без гнева, уз саосећање – и подстакнувши их (на покајање) разрешујте... уз благо повећавање епитимије (5, п. 923, стр. 207).

То што не гледате сурово на оне који се исповедају, то је у реду. Но, не допуштајте никакве шале у обраћању. Будите љубазни, срдачни, али без шала. Иначе ће помислити да им повлађујете (5, п. 924, стр. 208).

...Међу своје мале молитве ставите и молитвицу да вам Сам Господ, по Својој милости, подари савет и руководство како да поступите. Сами пак никада не поступајте дрско и самовољно (ја тако хоћу), него увек са смирењем и страхом Божијим (5, п. 926, стр. 211).

Добро чините што онога ко се скрушава одмах разрешујете, не налажући епитимију; али реците му: «Брате, сачувај скрушен дух и обнављај га када ослаби». А ономе ко се хладно исповеда по разрешењу реците: «Брате, потруди се да стекнеш и утврдиш у себи дух скрушен, и због тога чини по три земна поклона у цркви или код куће, са молитвом: 'Дух скрушен, срце скрушено и смирено, даруј ми Господе!'» (5, п. 929, стр. 216).

То што се они који падају под ову епитимију узнемирују... па епитимија се и даје зато да би онај ко је погрешио то могао да осети... Нема ту никаквог омаловажавања молитве... јер се болесник лечи... и поклони су ту ради молитве покајника (5, п. 930, стр. 217).

Строгост је – добра ствар... Она отрежњује. Али догађа се да одбија од исповести и доводи до очајања. Снисходљивост пак раслабљује одлучност покајника за добар живот... а догађа се и обратно (5, п. 930, стр. 217).

Добро сте одговорили настојатељу – да не сматрате за прикладно да му говорите о делима покајника. Он то нико не треба да зна; чак се и ви сами потрудите да то заборавите (5, п. 931, стр. 218).

Најискреније покајање увек заслужује снисхођење; оне пак који исповести приступају равнодушно, могуће је некако продрмати... Упитајте, може ли се његово разрешење одложити на неко време?.. Неће ли због тога осетити извесну нелагодност?.. Ако је могуће и одложите, наложивши му за то време епитимију – поклоне, уздржање од хране и сна... и пре свега скрушеност. Када искрено испуни (епитимију), онда разрешите. И саветујте да се уздржавају од грехова (5, п. 932, стр. 220).

Разрешење на исповести ће покајника пре подстаћи да убудуће буде исправан, него сама оправдана епитимија (5, п. 935, стр. 224).

Исповест прима Сам Господ, док је духовник само сведок... његови су уши, језик и руке које благосиљају – а дејствује и разрешава Господ; једнако као што и причешћује Господ (8, п. 1428, стр. 163)

Разрешну молитву над покојником треба да прочита онај ко га је исповедао и причешћивао пред смрт. Али послушања ради то може да испуни и свако ко служи опело, када му се заповеди. Ту се може рећи да разрешују сви који обављају опело. Разрешење читајте... молећи се само да Господ опрости упокојеном (5, п. 935, стр. 223)

четвртак, 30. јул 2009.

Лепа Србија







На лепом плавом Дунаву:
поглед од Бановаца ка Београду.


понедељак, 27. јул 2009.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке





Духовништво и послушање

# Блажен је почетник који је у данашње време пронашао поузданог саветника! «Знај – кличе преподобни Симеон Нови Богослов – да се у наше време појавило много лажних учитеља и превараната!» Такво је дакле било стање у хришћанству и монаштву пре осам векова. Шта онда да се каже за савремено стање? Готово да се могу поновити речи преподобног Јефрема Сиријца о ситуацији у којој ће се наћи они који буду трагали за живом речју Божијом у последња времена. Они ће, пророкује преподобни, пролазити земљом од истока до запада и од севера до југа трагајући за таквом речју – и неће је наћи. Као што уморним погледима залуталих путника стене (у пустињи) изгледају као високе куће и дуге улице, па се још више губе, тако се и пред онима који траже живу реч Божију у данашњој духовној пустињи појављује мноштво прелепих привида речи и учења Божијег, који се подижу на душевној спознаји, на недовољном и лажном познавању речи, на расположењу одбачених духова који господаре светом. Ти привиди, који варљиво представљају духовни рај препун хране, светлости и живота, својом заводљивом појавом одвлаче несрећну душу од истинске хране, од истинске светлости, од истинског живота, уводе је у непрозирни мрак, изнурују је глађу, трују лажима и убијају вечном смрћу. 1. 283
# Речи духоносних мужева, примећује један велики наставник подвижника, налик су речима престарелог Јакова: својим слушаоцима они преносе духовну снагу која у њима живи и коју су задобили у борби против греха, кроз победе над невидљивим Аморејцима – порочним помислима и осећањима. 2. 44
# У време преподобног Нила Сорског, три века пре нас, живи сасуди Божанске благодати били су крајње ретки, сасвим понестадоше; или, како је он говорио: данас су тако ретки, да се без устезања и погрешке може рећи – нема их. За највећи израз милости Божије сматра се када неко, исцрпивши се и душом и телом у монашком животу, на крају тог живота неочекивано пронађе, негде у недођији, сасуд изабран од нелицемерног Бога, унижен пред људским очима, а велик и узвишен пред Богом. Као што је Зосима у ненастањеној зајорданској пустињи, упркос сваком очекивању, пронашао велику Марију. Због овакве крајње оскудице духовних наставника, отачке књиге представљају једини извор коме се може обратити свака душа мучена глађу и жеђу, да би добила знања која су у духовном подвигу суштински неопходна. Те књиге представљају највредније наслеђе које су свети оци оставили своме монашком потомству – нама убогима. Те књиге су – мрвице са духовне трпезе отаца, богатих духовним даровима, које су допале нама и чине наш удео. 2. 255
# Код духовника је по моме мишљењу нарочито вредно – просто и неодступно следовање учењу Цркве, коме је страно свако сопствено мудровање. Постоје строги, а постоје и мудри; али ни строги ни мудри по своме, не помажу духовно напредовање. И строг, и мудар, и милостив, и снисходљив, и простосрдачан – ако је верни син Цркве, може да буде користан. 6. 686-687
# Истинско послушање је – послушање Богу, Једином Богу. Онај ко не може сам од себе да прихвати то послушање, узима за помоћника човека коме је послушање Богу боље познато. Послушање не могу да прихвате људи са снажним нагонима, будући да их ти нагони носе. Свети Јован Лествичник је рекао: «Оци су одредили да је псалмопојање – оружје, молитва – зид, непорочна суза – купка, а блажено послушање – исповедништво, без кога нико од страствених неће видети Господа». Ако пак руководитељ почне да тражи послушање себи, а не Богу – онда он није достојан да руководи ближњим! Он није слуга Божији, него слуга ђавола – његово оруђе, његова мрежа! Не будите робови људима (1. Кор. 7,23) – завештава апостол. 6. 303-304
# Не умарај се узалуд тражењем наставника: наше време, богато лажним учитељима, крајње оскудева духовним наставницима. Њих подвижницима замењују отачке књиге. Обазуј се њиховим читањем и молитвом у скрушености духа. Потруди са да нађеш доброг и савесног духовника. Ако га нађеш – буди задовољан и тиме: савесни духовници су данас велика реткост. Многи полажу тешка бремена на плећа ближњих, но мало је оних који би научили и помогли у ношењу бремена. 6. 334
# Друштво благочестивих људи и беседа са њима доноси стварну корист. Али за саветовање и руковођење није довољно бити благочестив; треба имати духовни опит и пре свега – духовно помазање. Такво је мишљење Светог Писма и отаца о овом предмету. Благочестиви али неопитни саветник пре може да смути него да донесе корист. Не само међу мирјанима, него и међу монасима крајње је тешко наћи саветника који би, да тако кажемо, измерио и извагао душу која се са њим саветује и дао јој савет из ње, од њеног имања. Данас саветници и руководитељи дају савете пре свега од себе или из књига. А управо је савет оног првог (који души даје савет из ње саме) посебно користан и делотворан: близак је души, јер она тражи уточиште у сенци савета који доживљава и осећа као свој. Свети Исак је рекао: «Нико нема ничег кориснијег, од одговарајућег савета». А савет (који се доживљава као) туђи, макар наоко састављен од благих и разумних речи, доноси души само муке и растројство. Она осећа да је неуместан, осећа да јој је стран. Има ко говори као да мач пробада, а језик је мудрих лек (Прич. 12,18). Чешће прибегавајте читању светих отаца: нека Вас они руководе, подсећају на добродетељи, поучавају за пут Божији. То je начин живота који припада нашем времену: он нам је заповеђен и предат од стране светих отаца каснијих векова. Жалећи се на крајњу оскудицу богопросвећених наставника и саветника, они ревнитељу побожности заповедају да се у своме животу руководи отачким делима. Савет је светих - мудрост (Прич. 9,10). 6. 368-369
# Шта значи монашка добродетељ – послушање? Она је признавање људског разума за пали и стога – његово одбацивање снагом вере. Од вере долази послушање, од послушања – смирење, а од смирења – духовни разум, који је оплемењена вера. Монашко послушање процветало је уз мноштво духовних наставника. Са понестајањем наставника, почело је и опадање великог подвига послушања, који је подвижнике брзо доводио до светости; вера, која је чинила суштину тог подвига, захтева да њен предмет буде истински и духован – тада она води ка Богу. Вера пак у човека, доводи до избезумљеног фанатизма. Руковођење делима светих отаца води (ка светости и Богу) много спорије и слабије; на том путу има много више спотицања: књига исписана на папиру не може да замени живу књигу – човека. Чудесна су књига – ум и срце, исписани Духом Светим! Јер из ње говори живот! Тако се онима што с вером слушају и предаје управо тај живот. Но, због оскудице наставника, руковођење отачким делима постало је једино руководство ка спасењу. Ко се потчини томе руководству, може се већ сматрати спасеним; ко се пак руководи сопственим схватањима или учењем лажних учитеља, треба га сматрати за изгубљеног. 6. 439-440
# Ваше срце нека припада Једином Господу, а у Господу и ближњем. Припадати човеку без тог услова је – страшно. Не будите робови људима – рекао је апостол. Мене су увек у дубини срца узнемиравале речи светог Јована Претече, које је изрекао поводом свога односа према Господу, а које су нам сачуване у Јеванђељу по Јовану: Ко има невесту женик је, а пријатељ жеников стоји и слуша га, и радошћу се радује гласу женикову. Ова, дакле, радост моја испуњена је. Он треба да расте, а ја да се умањујем (Јн. 3,29-30). Сваки духовни наставник треба да буде само слуга Небеског Женика, треба да душе приводи Њему, а не себи, треба да им објављује о бесконачној и неизрецивој лепоти Христовој, о његовој безмерној доброти и сили. Нека заволе Христа, Који заиста заслужује љубав. А наставник нека попут великог и смиреног Крститеља стоји по страни, сматрајући себе ни за шта и радујући се своме умањењу, које служи као обележје духовног напредовања. Докле год у ученицима преовладава телесно осећање – њихов наставник је велик пред њима; али када се у њима појави духовни осећај и када се Христос узвелича у њима – они у своме наставнику почињу да виде само благотворно оруђе Божије. Чувајте се пристрасности према наставнику. Многи се нису чували, па су заједно са својим наставницима пали у ђавоље мреже. Савет и послушање су чисти и угодни Богу само дотле док нису упрљани пристрасношћу. Пристрасност чини вољеног човека идолом, а Бог се са гневом одвраћа од жртава које се том идолу приносе. Тако се узалуд губи живот, добра дела пропадају као мирисни дим који развејава силан ветар или га заглушује смрад. Не дајте у вашем срцу места никаквом идолу. И ти, наставниче, чувај се грешног подухвата! Немој да замениш Бога души која ти прилази. Следи пример светог Претече: тражи једино то, да у твојим ученицима расте Христос. Када Он порасте, ти ћеш се умањити; и тек кад видиш себе да си се умањио ради Христа Који је порастао, онда се испуни радошћу. Услед таквог понашања чудесни мир испуниће твоје срце и ти ћеш у себи видети испуњење речи Христових: који се понизи узвисиће се. 6. 448-449
# Недостатак духовног поучавања треба сматрати за највећу несрећу. Та несрећа се не уочава лако. Монах је не схвата брзо. Почетник, обузет ревношћу у којој велик значај има крв, а духовни разум веома мали, обично се задовољава оним поучавањем на које наилази у манастиру или које хоће да пружи сам себи. Но касније, после најбрижљивијег изучавања Светог Писма и отачких дела, подвижницима, и то малобројним, мало-помало постаје јасно да је за монашко напредовање неопходно духовно поучавање и да душевно поучавање, ма колико споља било раскошно и сјајно, ма колико га слепи свет прослављао – остаје у мраку и своје следбенике држи у мраку, у области палих духова (Јак. 3,15). Свети Исак Сиријац каже: «Једно је достојанство речи из духовне опитности, а друго достојанство речи красноречиве. Ученост уме да украшава своје речи и када дело не изучи опитно; она уме сјајно да беседи о истини, а да је не познаје; она уме опширно да излаже о добродетељи, а да никада није окусила спознају добродетељи која потиче од савршавања добродетељи. Речи које потичу из духовног опита ризница су наде, а ученост без опитног знања је – залог стида. Ко беседи о ономе што није утемељено на опитном знању, налик је уметнику који на зиду слика изворе вода, али та вода не може да утоли његову жеђ, или пак налик човеку који има чудесна сновиђења. А онај ко о добродетељи говори на основу сопственог опита, даје слушаоцима речи као неко ко даје дарове од свога имања, стеченог сопственим новцем: у срца оних што га слушају он сеје речи које је сам стекао; он смело отвара уста пред духовним чедима, као у старини Јаков, који је целомудреном Јосифу рекао: Ево дајем ти један део више него браћи твојој, који узех из руку аморејских мачем својим и луком својим (Пост. 48,22)». «Не тражи савет од било кога коме је стран твој живот (монашки), макар био и веома учен. Исповедај своју помисао ономе ко не зна науке али опитно познаје монаштво, а не слаткоречивом философу који у својој учености беседи по књигама и није опитно упознат са делом». 5. 138-139
# Нашем времену није дато послушање старцима у оном облику у коме је постојало код древног монаштва. Преподобни Касијан Римљанин каже како египатски оци, међу којима је монаштво нарочито процветало и доносило задивљујуће духовне плодове, «тврде да је мудрима својствено да добро управљају и буду управљани, и веле да је то – највећи дар и благодат Духа Светога». Неопходан услов таквог повиновања је – духоносни наставник, који би по вољи Духа умртвљивао палу вољу онога ко му се потчинио у Господу, умртвљујући у тој палој вољи и све страсти. Пала и оскврнута воља човекова крије у себи стремљење ка свим страстима. Очигледно је да умртвљивање пале воље, које се тако величанствено и победоносно савршава вољом Духа Божијег, не може да се савршава палом вољом наставника, када је он и сам још потчињен страстима. «Ако хоћеш да се одрекнеш света – говорио је свети Симеон Нови Богослов њему савременим монасима – и да се научиш јеванђелском животу, онда се не препуштај неискусном или страсном учитељу, како се уместо јеванђелском не би научио ђаволском животу, јер добри учитељи имају и учење добро, а зли – зло: из злог семена неминовно ће израсти и зли плодови. Свако ко не види, а обећава да ће поучавати друге, преварант је и своје ће следбенике гурнути у пропаст, по речи Господњој: Слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти (Мт. 15,14)». Другом приликом овај велики угодник Божији, саветујући монаху да поступи по упутству духовног оца, додаје: «Ипак, тако да поступа само у случају када зна да је његов духовни отац – причасник Духа и да му неће говорити оно што је противно вољи Божијој, него ће по своме дару и по мери потчињенога рећи оно што је угодно Богу и корисно за душу, како не би постао онај ко се покорава човеку, а не Богу». У том смислу и апостол завештава: Не будите робови људима (1. Кор. 7,23). Он заповеда да се и само служење господарима обавља духовно: не као угађање људима, него као слуге Христове, које творе вољу Божију кроз спољашње служење људима (Еф. 6,6). Зар ја сад настојим да људе придобијем или Бога? – вели апостол - Или тражим људима да угађам? Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов (Гал. 1,10). Не знате ли коме дајете себе за слуге и послушност – човеку телесног мудровања или Богу - слуге сте онога кога слушате: или греха за смрт, или послушности за праведност (Рим. 6,16). Послушање образује послушника по образу онога кога слуша: И зачињаху се овце пред жезлом – каже Свето Писмо (Пост. 30,39). Они старци који на себе узимају улогу – да употребим ту непријатну реч која припада свету незнабожаца како бих тачније објаснио ствар која у суштини и није ништа друго него душепогубна глума и жалосна комедија – дакле старци који узимају на себе улогу древних светих стараца, немајући њихове духовне дарове, нека знају да су и сама њихова намера, као и њихове представе и појмови о великом монашком делању – послушању – лажни, те да и сам њихов начин размишљања, њихов разум и њихово знање представљају самообману и демонску прелест која не може да не донесе одговарајући плод у ономе кога поучавају. Њихово неправилно и мањкаво душевно стање само за неко време може да остане неприметно неискусном почетнику кога руководе, уколико је тај почетник колико-толико разборит и бави се светим читањем, уз искрену намеру да се спасе. У своје време оно неизоставно мора да се разоткрије и послужи као повод за најнепријатнији разилазак и најнепријатније односе старца са учеником, за душевно растројство и једног и другог. Страшна је ствар – умишљено и самовољно примити на себе обавезе које могу да се испуне само по заповести Духа Светога и Његовим деловањем. Страшна је ствар – представљати себе као сасуд Духа Светога, док општење са сатаном још није раскинуто и сасуд не престаје да се прља сатаниним деловањем! То је погибељно и за себе и за ближњег, злочин је пред Богом и богохулно је. Узалуд ће нам указивати на преподобног Захарију, који је достигао монашко савршенство у послушању неискусном старцу, своме оцу по телу Кариону, или на преподобног Акакија, који се спасао животом код суровог старца који је свога ученика нечовечним батинама пре времена отерао у гроб (Лествица, Слово 4). И један и други су се налазили у послушању код стараца пуних мана, али руководили су се саветима духоносних отаца, као и најпоучнијим примерима којих је било мноштво пред њиховим очима: једино из тог разлога они су могли да живе у спољашњем послушању својим старцима. Ипак, ови случајеви стоје изван општег поретка и правила. «Начин деловања Промисла Божијег – рекао је свети Исак Сиријац – у потпуности се разликује од људског поретка. Ти се држи општег поретка». Неко ће да приговори: послушникова вера може да замени мане старца. Није истина! Вера у истину спасава, а вера у лаж и демонску прелест убија, по учењу апостола: Не примише љубав истине да би се спасли – реч је о онима који самовољно пропадају – и зато ће им Бог послати (допустити) силу обмане, да верују лажи; да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду (2. Сол. 2,10-12). По вери вашој нека вам буде (Мт. 9,29) – казао је Господ двојици слепих и исцелио их од слепила; лаж и лицемерје немају права да понављају речи Само-Истине ради оправдања свога злочиначког држања, којим погубљују ближње. Било је случајева - веома, веома ретких – да је вера, по нарочитом промислу Божијем, деловала и кроз грешнике, савршавајући њихово спасење. У Египту је вођа разбојника Флавијан, намеравајући да опљачка један женски манастир, обукао монашко одело и дошао у тај манастир. Монахиње су га примиле као једнога од светих отаца, увеле су га у цркву и замолиле да узнесе за њих молитву Богу, што је Флавијан испунио против своје воље и на сопствено изненађење. Потом му је била постављена трпеза. А после обеда монахиње су му опрале ноге. Једна од сестара у манастиру била је слепа и глува. Монахиње су је довеле и напојиле водом којом су биле опране путникове ноге. Болесница се одмах исцелила. Објављујући чудо које се догодило, монахиње су прославиле Бога и свети живот тога монаха. Благодат Божија сишла је на разбојничког старешину: принео је покајање и од разбојника се претворио у знаменитог оца. У житију светог Теодора, епископа Едеског, читамо да је блудница, принуђена од стране једне очајне жене којој је умро син, принела Богу молитву за младенца, и да је младенац по молитви блуднице васкрсао. Ужаснута чудом које се преко ње савршило, блудница је истога часа оставила свој греховни живот, ступила у манастир и подвижничким животом достигла светост. Такви догађаји су – изузеци. Созерцавајући их, исправно ћемо поступити ако се будемо дивили промислу и недокучивим судовима Божијим, јачајући у вери и нади; поступићемо међутим веома лоше, ако такве догађаје будемо узимали као узор за подражавање. За руководитеља у нашем понашању Сам Бог дао нам је Закон Божији, то јест Свето Писмо и отачка дела. Апостол Павле одлучно каже: Заповедамо вам пак браћо, у име Господа нашега Исуса Христа, да се клоните од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас (2. Сол. 3,6). Предањем је овде названо духовно предање Цркве. Оно је изложено у Светом Писму и делима светих отаца. Преподобни Пимен Велики је заповедао хитно раздвајање од старца, када се покаже да је живот са њим штетан по душу – очигледно због нарушавања духовног предања Цркве од стране тога старца. Друга је ствар када нема штете по душу, него само узнемиравају помисли: узнемиравајуће помисли су очигледно демонске; не треба им се покоравати, јер оне делују управо тамо где добијамо корист за душу, коју хоће да нам одузму. Монашко послушање, у оном облику и са оним својствима које је имало код древног монаштва, представља узвишену духовну тајну. Постизање таквог послушања и потпуно угледање на њега за нас је постало немогуће; могуће је само побожно и трезвено га проучавати и усвајати његов дух. На пут исправног расуђивања и за душу спасоносне разборитости ступићемо тек онда када – читајући о опитима и правилима деловања древних отаца, о њиховом послушању, једнако чудесном код руководитеља и код руковођених – увидимо опште опадање хришћанства у савременом свету и схватимо да ми нисмо у стању да наследимо делање отаца у његовој пуноћи и у свом његовом обиљу. Но и то је већ велика милост Божија према нама и велика срећа за нас – што нам је остављено да се хранимо мрвицама које падају са духовне трпезе отаца. Иако те мрвице саме по себи нису довољна храна, оне могу, мада не без осећаја оскудице и глади, да сачувају нашу душу од смрти.
# Мрвицама је назван... духовни живот који је Промислом Божијим додељен нашем времену. Он се заснива на томе да се у делу спасења руководимо Светим Писмом и делима светих отаца, уз савете и поуке позајмљене од савремених отаца и браће. Заправо, то је послушање древних монаха, али у другом облику – прилагођено нашој слабости, првенствено душевној. Древним послушницима њихови духоносни наставници одмах и директно објављивали су вољу Божију: данас монаси треба сами да проналазе вољу Божију у Светом Писму и стога се излажу честим и дуготрајним недоумицама и заблудама. Некада је напредовање било брзо, сходно квалитету делања; данас је споро, опет сходно квалитету делања. Тако је Бог благоволео за нас. Ми смо обавезни да му се покоравамо и да се са благодарношћу клањамо пред Њим. Наш савремени монашки живот према Светом Писму и саветима отаца и братије, освећен је примером главе монаштва, преподобног Антонија Великог. Он није био у послушању код старца, него је као почетник живео одвојено, узимајући поуке из Светог Писма и од разних отаца и браће: од једнога се учио уздржању, од другога – кротости, трпљењу и смирењу, од некога – строгом бдењу над собом и безмолвију, трудећи се да усвоји добродетељ сваког добродетељног монаха, указујући послушност свима колико је могуће, смиравајући се пред свима и непрестано се молећи Богу. И ти почетниче тако поступај! Настојатељу и осталој манастирској управи указуј нелицемерну послушност, без човекоугађања, послушност којој су страни свако улагивање и додворавање – послушност Бога ради. Указуј послушност свим оцима и браћи у њиховим заповестима које нису противне Закону Божијем, уставу и поретку манастира, или одлукама манастирске управе. Али никако немој да будеш послушан за зло, чак и ако би због свога нечовекоугађања и чврстине морао да претрпиш неку невољу. Саветуј се са добродетељним и разумним оцима и браћом, али њихове савете прихватај са крајњим опрезом и расуђивањем. Не поводи се за саветом на основу првог утиска који је на тебе оставио! Због твоје страствености и заслепљености, неки страсни и злоштетни старац може да ти се допадне само по твоме незнању и неискуству, или зато што угађа каквој скривеној и теби непознатој страсти која ти је својствена. Са плачем и уздасима срца моли Бога да ти не допусти удаљавање од Његове свесвете воље да би следио палу људску вољу – твоју или твога ближњег, твога саветника. Како о својим помислима, тако и о помислима ближњег, о његовим саветима, посаветуј се са Јеванђељем. Сујета и умишљеност воле да уче и саветују. Оне не маре за стварну вредност свога савета! Оне и не помишљају да ближњем могу да нанесу непоправљиву штету лошим саветом, који неискусни почетник прихвата са нагонским поверењем, са распаљеношћу тела и крви! Њима је потребан успех – какав год био, какво год да је његово порекло! Њима је потребно да оставе утисак на почетника и да га духовно потчине себи! Њима је потребна људска похвала! Њима је стало да се прочују као свети, умни и прозорљиви старци и учитељи! Њима је неопходно да нахране своју незаситу сујету, своју гордост. Одувек је била оправдана пророкова молитва, а нарочито је оправдана данас: Спаси ме, Господе, јер неста преподобних; јер се умањише истине од синова људских. Лажи говораше сваки суседу своме; уста дволична у срцу, а у срцу говораше зло (Пс. 11,2-3). Речи лажне и лицемерне не могу да не буду речи зле и убитачне. Неопходно је предузети мере предострожности против таквог начина размишљања. «Изучавај Божанско Писмо – вели Симеон Нови Богослов – и дела светих отаца, нарочито подвижничка, како би, упоредивши учење твога учитеља и старца са њиховим учењем, могао да видиш (то учење и држање) као у огледалу и да разумеш: што је сагласно са Светим Писмом, то треба да усвојиш и држиш у својим мислима; а лажно и лоше да препознаш и одбациш, како не би био преварен. Знај да су се у наше дане појавили многи преваранти и лажни учитељи». Преподобни Симеон је живео у десетом веку по Рођењу Христовом, девет векова пре нашег времена – ето како се давно разлегао глас праведника свете Цркве Христове о недостатку истинских духоносних руководитеља и мноштву лажних учитеља. Временом, бивало је све мање и мање добрих наставника монаштва, па су тада свети оци почели све више да предлажу руковођење према Светом Писму и делима отаца. Преподобни Нил Сорски, позивајући се на оце који су писали пре њега, каже: «Није мали подвиг – рекли су – наћи непрелесног (несаблажњивог, незаводљивог) учитеља овом чудесном делању (истинској монашкој срчаној и умној молитви). Они (оци) су непрелесним називали онога ко има делање и мудрост посведочену Светим Писмом, и ко је стекао духовно расуђивање. Свети оци су рекли још и то, да се и у оно време тешко могао наћи непрелесни учитељ таквим предметима. Данас пак, када их је сасвим понестало, треба тражити веома брижљиво. Ако се не нађе, свети оци су заповедили да се учимо из Божанског Писма, слушајући Самог Господа Који каже: Истражујте Писма и у њима ћете наћи живот вечни (Јн. 5,39). Јер што се раније написа у Светим Писмима, за нашу се поуку написа (Рим. 15,4)». Преподобни Нил је живео у петнаестом веку. Основао је скит недалеко од Белојезера, где се и бавио молитвом у дубокој усамљености. За савремене старце корисно је да саслушају са каквим смирењем и самоодбацивањем преподобни Нил говори о поукама које је давао братији. «Нико не треба да скрива Реч Божију због своје лењости, него да исповеда своју слабост и уједно не скрива истину Божију, како не бисмо постали криви за преступање заповести Божијих. Нећемо скривати Реч Божију него ћемо је објављивати. Речи Божанског Писма и светих отаца многобројне су као песак морски. Истражујући их без лењости, предајмо их онима који код нас долазе и којима су потребне (који нас питају). Или правилније: не предајемо их ми, јер смо тога недостојни, него их предају блажени свети оци из Божанског Писма». Ево најбољег узора за савремене поуке! Он је веома користан и за наставника и за ученика, представља правилан израз умереног напредовања и сједињен је са одбацивањем умишљености, безумне грубости и дрскости у које падају они који на спољашњи начин подражавају Великог Варсануфија и друге знамените оце, немајући њихову благодат. Оно што је код отаца било израз обилног присуства Духа Светога у њима, то код њихових нераузмних и лицемерних подражавалаца служи као израз великог незнања, самообмане, гордости и дрскости. Љубљени оци! Произносимо Реч Божију нашој браћи са сваким смирењем и побожношћу, сматрајући себе недостојнима за то служење и чувајући се од сујете, која страшно напада страсне људе када поучавају братију. Само помислите како треба да дамо одговор за сваку празну реч (Мт. 12,36), а то ће тежи бити одговор за Реч Божију, произнесену са сујетом и због сујете. Уништиће Господ сва уста лукава и језик велеречиви, оне који рекоше: Језик наш величаћемо, уста су наша у нас; ко нам је Господар (Пс. 11,4-5). Истребиће Господ оне који траже славу своју, а не Божију! Уплашимо се претње Господње! Реч поуке произносимо само онда када је то заиста неопходно, не као наставници, него као они који и сами имају потребу за поуком и труде се да постану причасници поуке коју предаје Бог кроз Своју свесвету Реч. Свети апостол Петар вели: Сваки као што је примио благодатни дар, њиме служите једни другима, као добри управитељи разноврсне благодати Божије. Ако неко говори, нека говори као речи Божије – са страхом Божијим и побожношћу према речима Божијим, а не као своје сопствене речи – ако неко служи, нека служи као по моћи коју даје Бог; да се у свему слави Бог кроз Исуса Христа (1. Пет. 4,10-11). Онај ко делује из себе, делује ради сујете, приносећи и себе и оне који га слушају на жртву сатани; онај ко делује из Господа, делује у славу Господњу, савршавајући своје спасење и спасење ближњих Господом, Јединим Спаситељем људи. Чувајмо се да не предамо почетнику неку непромишљену поуку, која није заснована на Речи Божијој и на њеном духовном разумевању... 5. 76-81