среда, 31. децембар 2008.

Са Светим Оцима из дана у дан





«Чекам васкрсење мртвих»

# Смрт није ништа друго, него дуготрајан сан (свети Јован Златоуст).
# Сан је слика смрти, а буђење – васкрсења.
# Као што се онај ко заспи ујутро буди са обновљеном силом за живот, тако се онај ко је уснуо телесном смрћу буди у дан свеопштег Васкрсења у нови, бесмртни живот (свети Филарет митрополит Московски).
# Шта су наши гробови? Њива Божија, где се бацају тела, као семе из кога ће на нама непознати начин једном израсти ново, бесмртно тело, баш попут малог семена које иструли и из кога чудесно никне лепи клас (1. Кор. 15,35-38).
# Зар Бог, који нас је створио из небића, не може опет да нас подигне, када већ имамо биће и када смо оборени (свети Кирил Јерусалимски).
# За Бога је мање важно обнављање онога што је било, него стварање онога чега није било (свети Григорије Двојеслов).
# Ко хоће да поново сазида оронулу кућу, најпре изводи оне који живе у њој, па је руши и изнова подиже у бољем облику. Њени станари не тугују због тога, него се радују, јер не обраћају пажњу на видљиво рушење, него замишљају будуће здање које се још не види. Тако чини и Бог: Он разара наше тело и прво изводи душу која у њему живи, као из какве куће, да би га потом подигао у бољем облику и изнова увео душу, са већом славом. Дакле, не обраћајмо пажњу на рушење, него на будућу славу (свети Јован Златоуст).
# Ми смо у крштењу васкрсли првим Васкрсењем кроз отпуштење грехова, а друго Васкрсење је – Васкрсење тела. Прво Васкрсење је много важније од другог, то јест важније је избавити се од грехова и живети, и онда чекати Васкрсење тела (свети Јован Златоуст).
# Стварање је недокучивије од васкрсења, јер није једно те исто – упалити угашену свећу, или произвести ватру која никада није постојала; није једно те исто обновити разрушени дом, или сазидати онај који дотле уопште није постојао. Овде постоји, у крајњој линији, готов материјал, а тамо није било ни материјала (свети Јован Златоуст).
# Ниједна честица нашег тела, ма како расејана била, макар наша тела потпуно иструлила, макар била спаљена, неће пропасти за Бога. Те честице прелазе у оне елементе из којих су узете руком Сведржитеља (блажени Августин).
# Постоји рођење: 1) телесно; 2) рођење кроз крштење; 3) рођење кроз Васкрсење (свети Григорије Богослов).

четвртак, 25. децембар 2008.

Из дела светог Теофана Затворника




Црква Православна

Црква је живи савез свих верујућих, који се сви сједињују под једном главом – Христом Господом, чинећи једно тело. Сачињавају је верујући – и живи и умрли. Неверујући – и живи и умрли – налазе се изван ње и изван Господа Спаситеља, Који је њена Глава. Неверујући се овде (тј. за живота) позивају, и ако то искористе и уђу у Цркву, онда ће такви да буду и тамо, то јест биће чеда Цркве (3, п. 479, стр. 129).

Шта је то Света Црква? То је заједница верујућих, сједињених међу собом јединством исповедања богооткривених истина, јединством освећења богоустановљеним Светим Тајнама и јединством управљања и руковођења богодарованим пастирством (16, стр. 250).

Христову Цркву подигли су свети Апостоли по нацрту и плану Самог Господа, појашњеном и утврђеном Духом Светим (46, стр. 231).

Они који су у Цркви, њена истинска чеда, чувају јединство духа у свези мира, и стога се налазе у живој заједници са њом; они који поново ступају у њу, дају завет да ће се сјединити са њом и ступивши у њу заиста се сједињују; они који се рађају унутар Цркве, препорађају се за нови живот и затим се васпитавају у њеном духу, према устаљеном начину живота у њој. Сви такви представљају живе удове Цркве, и од њене Главе, преко Духа Светога, удостојавају се свих благодатних духовних дарова, уз обећање вечних. Они пак који одступају од установљеног Црквеног поретка, мада се убрајају у Цркву, не налазе се у живом заједништву са њом, јер нису живи, него су умрли или обамрли. Њих Црква и даље држи, чекајући да се уразуме, да покидају мреже које их спутавају и похитају да обнове савез који су нарушили – савез са Црквом и Господом, Главом њеном, те да тако ступе у ред оних који се спасавају. Све оно чега се Црква држи, није такве природе да би могло бити препуштено појединачној вољи, него је неопходно за спасење, будући да представља остварење, или пројаву на делу, домостроја оваплоћења, без кога нема спасења. Зато онај ко је стран Цркви, стран је и Христу Господу, и спасењу у Њему (56, стр. 29).

Када је дошао, Господ нам је спустио са неба другу скинију – свету веру и Цркву, устројену... према ономе што је Он видео и чуо од Оца – у предвечном Савету Троипостасног Бога. Али, појавили су се самовољни фотографи: дај да дотерамо ту слику, дај да начинимо нове снимке – тако су нагрдили једиствени Лик Цркве; на тим рукотвореним снимцима код једнога су искрсле две главе, код другога нема ни руку, ни ногу, тамо су измењене очи, онде је одећа сасвим другачија, и тако даље... А код свих један натпис: Црква... Човек посматра, посматра и принуђен је да каже: не, то није она. Је ли после тога долично да ми, који чувамо изворни лик Цркве, стављамо себе у исти ред са другима? Који други? Њих препустимо Домаћину. Он нам пружа опипљиво сведочанство да је изворни лик код нас: то су свима очигледни дарови чудотворства, прозорљивости, нетљености моштију, чудесних појава; све то видимо и данас... Шта још хоћемо? Господ неће гледати кроз прсте лажовима. Он је с нама и Његов Дух обитава у нашој Цркви... То осећамо... наша Црква је истинска, сведена са неба и настањена на земљи (56, стр. 19).

Дом Божији је Црква Бога живога, стуб и тврђава истине (1. Тим. 3,15). Сходно томе, не треба да гледамо тамо-амо како бисмо видели има ли где истине. Она је – близу. Буди у Цркви, држи све што она држи – и бићеш у истини, поседоваћеш истину и живећеш по њој и у њој, те ћеш стога заиста бити испуњен животом. Изван Православне Цркве истине нема. Она је једина верна чуварка свега што је Господ заповедио преко светих Апостола, те зато и јесте истинска Апостолска Црква. Неки су изгубили Апостолску Цркву, а пошто се, по хришћанској свести, држе убеђења да само Апостолска Црква може тачно да чува и показује истину, смислили су да сами направе такву цркву, што су и учинили, па су јој дали такво име. Име су дали, али суштину нису могли. Јер Апостолску Цркву је по благовољењу Оца створио Господ Спаситељ, благодаћу Духа Светога, преко Апостола. Људи тако нешто не могу да створе. Они који мисле да је створе такву, налик су деци која се играју луткама. Ако на земљи нема истинске Апостолске Цркве, узалудно је трудити се око њеног стварања. Али хвала Богу, Он није допустио вратима ада да савладају Свету Апостолску Цркву. По његовом обећању, она постоји и постојаће до краја века. То је наша Православна Црква (43, стр. 8).

Као што тело има разне удове и сваки од њих има своју сопствену улогу, коју кад испуњава служи читавом телу, тако је и са телом Цркве, којој је глава Христос Господ... сваки уд од Њега добија духовно битије; Он му одређује место у телу Цркве и даје дар благодати за служење (38, стр. 276-277).

Изволите да чешће долазите до овог слатког духовног меда (Цркве) (4, п. 691, стр. 147).

Сви ми верујући смо – тело Христово; а Христос је Господ и Глава тога тела. Као што у телу сваки уд живи не својим животом, него животом читавог тела, и ако се одвоји од тела умире и труне, тако ниједан верни не живи сам за себе, него живи заједничким животом читавог збора верних, или читаве Цркве, и ако се одвоји од њих или буде одбачен, духовно умире и пропада (46, стр. 67).

Ако вам ко рече: Ево овде је Христос; или: ено онде – не верујте (Мк. 13,21). Христос Господ, Спаситељ наш, устројивши на земљи Свету Цркву, изволео је да пребива у њој, као њена Глава, Оживитељ и Управитељ. Овде је Христос – у нашој Православној Цркви, и нема га у било којој другој. Не тражи га другде, јер га нећеш наћи. Зато, ако ти дође неко из неправославног зборишта и почне да те наговара: код нас је Христос, не веруј му. Ако чујеш од кога: ми имамо апостолску заједницу и код нас је Христос – не веруј. Црква коју су основали апостоли и даље пребива на земљи; то је – Православна Црква. Ту је Христос. А та јуче основана заједница не може да буде апостолска и у њој Христа нема. Ако чујеш некога да каже: у мени говори Христос, а стран је Православној Цркви, неће да зна за њене пастире и не освећује се њеним Светим Тајнама – не веруј му: није у њему Христос, него неко други, ко је себи присвојио име Христово како би одвлачио од Христа Господа и Свете Цркве Његове. И не веруј никоме ко ти буде говорио било шта што је Цркви страно. Све такве сматрај за оруђа улагивачких духова и лажљиве проповеднике лажног учења (43, стр. 17).

У њој (Цркви) су све тајне вере и сво познање истине; у њој је сва благодат и све Свете Тајне које ту благодат дају; у њој је истинско пастирство, које заиста руководи ка спасењу; на њој почива благовољење Божије, које је чува и слуша њен молитвени глас; Анђели и људи, и сва разумна створења, сједињени служе Јединоме – Свеблагом Богу (46, стр. 67).

Наша брижна мајка – Црква, руковођена својом Главом, припремила је све што нам је потребно; она то чува и великодушно даје својим чедима, у одговарајуће време и у одговарајућој мери (46, стр. 246).

Жена која је боловала од течења крви говорила је: Ако се само дотакнем хаљине Његове (Господње), оздравићу (Мт. 9,21) – и добила је по вери својој. За нас, будући да смо чулни, неопходан је чулни додир како бисмо примили нематеријалну силу. Господ је тако и уредио. Његова света Црква има видљиво устројство. Окружују нас њени различити видљиви делови и ми ступамо у додир са њима. Кроз такав додир прима се сила Божија која почива унутар Цркве. Пријемник је вера која говори: Ако се само дотакнем, оздравићу. Црква је – тело и хаљина Господња. Најистакнутији њени делови којих се дотичемо јесу Божанске Тајне, а нарочито, после Крштења и Миропомазања, Света Тајна Тела и Крви Господње, у свези са Тајном Покајања. Но, и у свим другим деловима, додир праћен вером може да привуче неопходну силу од Господа, Који је свуда присутан и види свакога ко тако поступа, говорећи му у срцу његовом: Имај смелости, чедо! Они пак који су самовољни и ненаклоњени спољашњем поретку Цркве, сами себе на тај начин лишавају могућности да ступе у додир са духовном, божанском и свеоживљујућом силом. Зато остају болесни, исцрпљују се својим сујетним мислима и осећањима, духовно се гасе и одумиру (43, стр. 90-91).

Као што семену које клија храну пружају природни стихије око њега, тако се и новорођеноме благодаћу у Цркви кроз Свете Тајне и сав поредак црквених свештенодејстава као храна пружају духовне стихије. Истовремено, унутрашња сила долази му од целог тела уз које је привијен, од тела Цркве, у коме се од њене Главе спуштају кроз жиле духовни живоносни сокови (56, стр. 122).

...Изван Цркве нема духовног живота, нити лица која живе духовно. Зато је пребивање у Цркви, у живом јединству са њом, неодложан услов за оне који желе да живе духом и да напредују у хришћанском животу (56, стр. 32).

У Цркви се добро молите и не примећујете како се одвија служба. Добро је! Ако можете, будите што чешће у цркви. Она је истински дом Божији, мада је сазидана од цигала и малтера. Срце осећа да се налази у Очевом дому, слатко му је... За неговање молитве најбоље је одлазити у цркву. Код куће човека савлађује лењост, а тамо за лењост места нема: јер шта друго да ради, него да се моли (2, п. 256, стр. 92-93).

Не размишљај и ником другом не дозвољавај да размишља о томе је ли тобоже могуће устројити своје спасење без живог савеза са Црквом, када се без тог савеза нигде не могу наћи и добити благодатне силе за спасење (46, стр. 240).

Црква коју ми исповедамо је наша мајка. И истинита је реч да коме Црква није мајка, њему Бог није Отац (46, стр. 67).

среда, 24. децембар 2008.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке





ВЕРА

# Ко не верује у Сина Божијег? Не само онај ко га отворено и одлучно одбацује, него и онај ко себе назива хришћанином, али води грешан живот и јури за телесним насладама; онај коме је бог – стомак; онај коме је бог – сребро и злато; онај коме је бог – земаљска слава; онај ко земаљску мудрост, непријатељску Богу, сматра за бога. 1. 495
# Без одбацивања себе човек није способан за веру; његов пали разум супротставља се вери и дрско тражи од Бога објашњење за Његова дела и доказе за истине које Он открива човеку. Пало срце хоће да живи палим животом, чијем умртвљењу стреми вера; тело и крв, без обзира на то што им можда већ следећег часа предстоји одлазак у гроб, такође хоће да живе својим животом, животом пропадљивости и греха. 1. 496
# Вера је природно својство људске душе које је у њу посадио милосрдни Бог приликом њеног стварања. 1. 496
# Мртва вера и признавање Христа само невољним интелектуалним убеђењем може да припада и демонима! Таква вера послужиће верном само за још већу осуду на суду Христовом. Прођи се, шта хоћеш од нас, Исусе, Назарећанине? – вапио је нечисти дух Господу – Дошао си да нас погубиш? Знам те ко си, Светац Божији (Мк. 1,24). Вера у Јеванђеље треба да буде жива: треба веровати умом и срцем, исповедати веру устима, изражавати је и доказивати животом. 1. 497
# Православна вера у Христа, запечаћена Светом Тајном Крштења, и сама је довољна за спасење, без дела, када човек нема времена да их саврши, јер Христос замењује човека, а заслуге Христове – људска добра дела.
Но, ако земаљски живот потраје, дела су обавезно потребна. 1. 499
# У догматима је – Богословље предато од стране Самог Бога. У одбацивању догмата је – богохуљење, које се назива неверовањем; у искривљавању догмата је – богохуљење, које се зове јерес.
Када се ум који још није очишћен покајањем, који још блуди у мрачној области пада, који још није просветљен и вођен Духом Светим, усуди да сам од себе, сопственим слабим силама, из мрака гордости, расуђује о Богу, онда он неизоставно пада у заблуду. Таква заблуда је – богохуљење. О Богу можемо да знамо само оно што нам је Он по Своме великом милосрђу открио.
Светим Тајнама хришћанске Цркве верни хришћанин се доводи до сједињења са Божанством, у чему је стварно спасење, печат вере делом вере, и одатле – примање залога вечних блага. 1. 409
# Истинска жива вера, само ако је човек исповеда устима, пружа му спасење. Она је донела спасење разбојнику на крсту; путем покајања донела је спасење многим грешницима у последњим предсмртним тренуцима њиховог живота. 1. 501
# Сходно важности вере за дело спасења, и греси против ње имају посебну тежину на ваги праведног суда Божијег; сви су они смртни, то јест са њима је повезана смрт душе и прати их вечна погибија и вечна мука у адским безданима.
Смртни грех је – неверовање: он одбацује једино средство за спасење – веру у Христа.
Смртни грех је – одрицање од Христа: онога ко се одриче, он лишава живе вере у Христа, која се показује и садржана је у усменом исповедању.
Смртни грех је – јерес: он у себи садржи богохуљење, и онога ко је њиме заражен чини туђим истинској вери у Христа.
Смртни грех је – очајање: он представља одбацивање делатне, живе вере у Христа.
Исцељење од свих ових смртних грехова је – света, истинска, жива вера у Христа. 1. 502
Они који су се обогатили живом вером у Христа, као окриљени прелећу преко свих невоља и свих тешких околности. Одушевљени вером у свесилног Бога, они у напору не виде напор, у болестима се не осећају болесно. За јединог делатника у васељени они сматрају Бога, Кога су учинили својим кроз живу веру у Њега. 1. 503-504
# Онима који га љубе Он (Господ) шаље невоље, а одмах за њима – утехе. То што невоље бивају замењене утехама, а утехе невољама, рађа веру у Бога и смрт за свет. Вера узима човека за руку и поставља га пред Бога. Такав човек се уздиже изнад света: под његовим ногама је мрачни хаос сумњи, неверовања, заблуда и извештачених и уједно сујетних умовања, баш као што су под ногама онога ко се попео на врх високе горе облаци, литице, провалије и водопади који шуме и скакућу по стенама. 6. 343
# Неке јеванђелске заповести нас уче да поступамо богоугодно; друге нас уче да се код утицаја споља држимо богоугодно. Теже је изучити ово друго него прво; али и прво ће бити на задовољавајући начин схваћено онда када душа изучи и прихвати друго. Неопходно је уверити се да Бог управља судбином света и сваког човека. Искуство живота брзо ће потврдити и утврдити ово учење Јеванђеља. Резултати прихватања овог учења вером јесу – смирена покорност Богу, удаљавање узнемирења, душевни мир и велика храброст. Ко на тај начин прима учење Јеванђеља, тај ће добити штит вере о који ће моћи да погаси све огњене стреле нечастивога (Еф. 6,16). Ову веру свети оци називају делатном, за разлику од догматске. Она се у човеку појављује услед испуњавања јеванђелских заповести, расте у мери њиховог испуњавања, а вене и пропада у мери у којој се оне занемарују, и у своје време се, осењена благодаћу, преображава у живу веру, испуњавајући хришћанина духовном снагом којом свети Божији победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрице мача, од немоћних постадоше јаки, беху силни у рату, поразише војске туђинске (Јевр. 11,33-34). 5. 83-84
# Сматра се да је један од главних квалитета војсковође у биткама овога света то да не пада духом код сваког преокретања среће, него је непоколебљив, као каменог срца, и у својој чврстини доноси најразумније и најкорисније одлуке, доводећи том чврстином у недоумицу своје непријатеље, слабећи њихову дрскост и надахњујући храброшћу сопствену војску. Овакав карактер војсковође бива разлог необичних успеха, па се изненада читав низ пораза и несрећа крунише одлучујућим победама и слављем. Такав треба да буде и ум – тај вођа у невидљивој борби против греха. Ништа, никакво искушење које дође од људи или демона, које се појави из пале природе, не треба да га узнемири. Извор непоколебљивости и снаге нека буде вера у Бога, Коме смо се посветили на служење и Који је – свемогућ. Малодушност и смушеност рађају се од неверовања; но, чим подвижник прибегне вери – малодушност и смушеност ишчезавају као ноћна тама уочи свитања сунца. 5.148
# А изнад свега узмите штит вере, о који ћете моћи да погасите све огњене стреле нечастивога (Еф. 6,16). Ове стреле, то су различита дејства демона у нама, која покрећу слабости наше пале природе: распаљивање срца гневом, разгоревање помисли и маштања, пориви за осветом, многобројна и оптерећујућа а углавном неостварива и бесмислена размишљања о супротстављању непријатељу, о победи над њим и његовом унижењу, као и о омогућавању себи поузданог и потпуно безбедног положаја. Онај ко је задобио веру, задобио је Бога да га покреће на делање и стао је изнад свих подвала, не само људских него и демонских. Онај ко је задобио веру, добија могућност да досегне истинску, чисту молитву, која није оштећена никаквим бригама о себи, никаквим стрепњама, никаквим маштањима и сликама које уобразиљи подмећу лукави духови злобе. 5. 299-300

уторак, 23. децембар 2008.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу



Писмо 7.

Христос Воскресе!
Најуваженија Н. Н., желим да макар укратко одговорим на твоје писмо од 26. априла. Пишеш да си тога дана открила много лошег у себи. И, шта је било? Ја мислим да је корисно ако у себи видимо нешто лоше, јер се онда и невољно смиравамо и кајемо пред Богом. А када у себи видимо нешто добро, то није за похвалу. Треба да чинимо добро, али да не мислимо да смо га ми учинили. Нека то оцени Бог, а не ми сами. Ми треба да гледамо своја прегрешења и да не осуђујемо своје ближње. Управо то смо молили Господа током читаве Четрдесетнице. Као узор имамо подвижнике побожности, свете мужеве који су за себе сматрали да су испод сваког створења, да су најгори од свих, а и нас су учили да себе сматрамо за такве; но пошто су стекли залог смирења у своме срцу, добра дела која су чинили нису сматрали ни за шта велико, него за обраду земље и сетву која временом уз помоћ Божију може да донесе плод бестрашћа.
Пошто си бригу за своју децу положила на Господа, сада си спокојна, јер ће Он по Својој доброти да их доведе у ред; уколико Његовој вољи буде угодно да они спознају сујету овог света раније него ти, Он је и то у стању да уреди, ако ће за њих бити корисно. Ти се труди да их васпитаваш у православној вери, смирено: посеј у њихова млада срца семе врлина, па ће то што је у младости посејано у своје време донети плод, чак и ако би мало скренули због лошег друштва. Ја то видим код многих, па и ближњих. Што се тиче позоришта – сада је могуће одвојити их одатле, јер су млади и то им је још незанимљиво и неразумљиво; а браћа ако и иду, они су старији – наведите им овај, или неки други разлог; после, када уђу у друштво, нећете моћи то да спречите, али сада их не пуштајте због њихове младости. Уосталом, они треба Вас да имају као пример – да ви не идете на те представе, јер сте схватили како оне само заводе чула, а души не доносе корист, и да се ту новац троши узалуд, уместо на нешто корисно.
Што се тиче читања светоотачких књига, не могу да ти дам тачно упутство. Оне нису писане као научни систем, него једноставно говоре о различитим страстима и врлинама – како се противити првима и како задобијати друге. Постоје у њима и узвишени предмети, намењени савршенима. Читајући те књиге усвајај оно што ти је схватљиво и што одговара твоме положају; а оно што превазилази твоје разумевање, то када прочиташ остави тако, не упуштајући се у дубље разматрање: временом ће ти се можда и то открити; тврда храна није погодна за малу децу. Књиге читај по реду, али не стално исту, него ујутро једну, а увече другу; не читај из радозналости, него да би се научила побожности и спознала своје слабости, услед чега ћеш постати смирена. Употреба месне хране у дозвољено време ни мало није штетна за световњаке, него је допуштена; али умерено уздржање корисно је у свему. Не узимајте на себе прекомерне подвиге. Помисли које оптерећују и узнемиравају човека веома се разликују међу собом: наговор или појављивање помисли не представља грех, него је реч о искушавању наше слободне воље – да ли ће се приклонити помисли, или ће јој се супротставити. А када дође до пристајања и када се томе придруже страсти, онда је се већ ради о греху, и потребно је покајати се. Будући да нисмо у стању да им се сами супротставимо, треба да прибегавамо Богу, показујући му своју слабост и тражећи Његову помоћ. Ради помоћи треба да се молитвено обраћамо и Мајци Божијој. Кад неко буде савладан помислима, то значи да је претходно била присутна гордост, стога се кроз њих треба више смиравати.Молим Господа да пошаље Свој благослов на Вашег супруга, Вас и вашу децу. Остајем онај који вам свима жели мир, здравље, благостање и спасење – ваш недостојни молитвеник пред Богом, многогрешни јеромонах Макарије.

понедељак, 22. децембар 2008.

У припреми

Наслов оригинала:
"Востани спяй"
Издание Афонского Русского Пантелеимонова монастыра.
Москва, 1911.
Свети ТИХОН Задонски
Устани ти који спаваш
Зборник светоотачких поука усмерених на буђење човека из греховног сна како би био бодар у Христу (саставио св. Теофан Затворник)
Шта читати? Па свакако само духовне књиге. Од њих вам ништа толико нећу препоручивати, као дела светитеља Тихона. Међу делима светитеља Тихона постоји књижица "Устани, ти који спаваш"... Бољу литературу за вас не могу да нађем.
Свети Теофан Затворник (из књиге "Шта је духовни живот и како се за њега оспособити")

Предговор
Устани ти који спаваш
и васкрсни из мртвих,
и обасјаће те Христос

(Еф. 5,14)
Стање човека који живи у греху и не мари за своје спасење, реч Божија пореди са сном. Баш као што онај ко спава не види ништа око себе, не чује шта се око њега прича, нити осећа опасност која му прети, тако и немарни грешник не види својим умом оно што је у њему, у каквом се духовном стању налази, нити горку судбину коју сам себи припрема својим лошим животом и која свакога трена може да га задеси. Ништа духовно као да га се не тиче: он спава, и ко ће да га пробуди?
Човекољубиви Бог на најразличитије начине подстиче успаваног грешника како би се пренуо, отворио очи и схватио све ово: буди га Својом Божанском речју, пророчком и апостолском, подстиче га гласом савести који се разлеже у срцу и изазива зебњу, узнемирава различитим спољашњим догађајима који задесе самог грешника или његовог ближњег. Равнодушном и немарном грешнику са свих страна долазе позиви: Устани, ти који спаваш, устани! Зашто спаваш?
Када Бог да, па неко чује такав позив и послуша га, прва је последица да се грешник замисли над собом и почне да се пита: "Шта да радим? Тешко мени ако остане овако. Хоћу ли се коначно оканути својих бестидних дела?"
Тренутак када се појаве таква узнемиравајућа питања, веома је драгоцен у животу грешника. Тиме започиње његово обраћење. То што су су се појавиле такве мисли, благодат је Божија. Сада грешнику предстоји да се заузме за себе и да наговори своју душу да коначно остави самоугађање, те да се потруди око угађања Богу, ради свог вечног спасења.
Чини се да би свако могао да убеди своју душу, али на делу то не бива тако. Необразован човек, због неукости, не може да одабере довољно јаке речи; а образован, због своје велике учености, пун је речи које имају сасвим другачији тон и смисао од онога који се тражи за саветовање душе. Услед тога се, између осталог, и догађа да се не обрати Богу свако ко се замисли над собом, него размишља, размишља и – опет се прихвата пређашњег греховног начина живота.
Ради помоћи у наговарању душе, и сопствене и других људи, састављен је овај зборник светоотачких дела која су усмерена на уразумљивање грешника и његово обраћење на прави пут. Свети Оци су намерно проучавали греховно стање човека, опширно и поражавајуће јасно описивали су његову беду, како би омогућили грешнику да увиди опасност положаја у коме се налази и тиме подстакли његову ревност да се избави од погибељи која му прети. Очистивши се од грехова они су били живо свесни свег зла које грех причињава човеку, зато су га и описали тако силним и делотворним речима: други то не би могао да учини тако успешно. И сам грешник то не може, вероватно зато што још пребива у греху. Управо зато сматрали смо за целисходније да не полазимо од својих размишљања, него да понудимо светоотачке савете, којима је, поврх тога, приступ душама унапред већ припремљен високим достојанством лица од којих нам долазе, а дејство на срце обећава сила помазања која прожима отачка дела.
Овај зборник започињемо делима светитеља Тихона. За њим ће уследити изводи из дела светог Јефрема Сирина, светог Златоуста, Василија Великог, Григорија Богослова, Макарија Великог, светог Димитрија Ростовског и других. Највећи део позајмљен је од св. Тихона, св. Јефрема Сирина и св. Златоуста, јер они су се у својим делима чешће окретали овој теми и детаљније су представили стање грешника и потребу за покајањем.
Сами чланци нису распоређени по некаквом нарочитом плану, у уверењу да је план потребан у делу познања, док је у делу умекшавања срца излишан, а понекад је, уместо да користи, и штетан, јер скреће пажњу са суштине ствари на форму. Нико не може тачно да каже која ће реч да утиче на срце како би га усмерила где треба. Понуди много и различито – нешто од тога дотаћи ће се душе.Овај зборник пратимо искреном жељом да послужи уразумљењу нама сличних грешника и помогне им да се обрате на пут покајања и хришћанског живота.

субота, 20. децембар 2008.

Са Светим Оцима из дана у дан




Бесмртност душе

# Бесмртност човека је бесмртно, вечно доброчинство Божије (свети Филарет митрополит Московски).
# Идеја о бесмртности захтева постојање смртног живота, који би одговарао будућем, бесмртном (свети Филарет митрополит Московски).
# Ово је воља Божија – ваша светост, при чему се мисли на две стране врлине: клонити се зла и чинити добро (свети Јован Златоуст).
# На небу смо уписани – тамо живимо (свети Јован Златоуст).
# Верни хришћани су странци на земљи, али грађани неба (свети Јован Златоуст).
# Онај ко испуњава закон Божији живеће у небеским насељима са Богом (свети Јован Златоуст).

петак, 19. децембар 2008.

Из дела светог Теофана Затворника


Хришћанство

Хришћанство није учење, него живот. А само његово учење улази у живот као одређени узор, као поглед на све што јесте и бива (6, п. 974, стр. 97).
Доброг се посла прихватате – да пронађете или саставите и издате хришћанску психологију. Ево како би, по мом мишљењу, програм те психологије требало да изгледа. Да се представи састав људске природе: дух, душа и тело – и да се изложи систематичан преглед свих способности и функција сваког дела: 1) у природном стању, 2) у стању под грехом и 3) у стању под благодаћу (7, п. 1190, стр. 215).

Православље

Код нас у Православљу тврдо је оно што почива на светим оцима. Код протестаната је већ нешто друго... код њих, што год ти падне на памет, све пролази (5, п. 776, стр. 36).
...Ви ћете у потпуности увидети истину... која је само у Православљу (6, п. 943, стр. 8).

четвртак, 18. децембар 2008.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке




БЛИЖЊИ

# Твој ум ће се, поучен Јеванђељем, смирити пред сваким ближњим када у њему буде видео Христа. Сви који су се крстили у Христа, у Христа су се обукли. Чиме год и како год да су оскврнули себе – риза Христова је, до суда Његовог, на њима. Неопходно је себе сматрати горим од свих других људи: то захтева свето смирење. Апостол није тек тако за себе рекао да је први међу грешницима – он је био убеђен у то. И ми треба да убедимо себе: ту нам предстоји рад и труд. 6. 284-285
# Прекрасно је рекао Георгије Затворник: “Не тражим љубе ли мене; тражим, љубим ли ја друге?” И свети оци не заповедају да испуњавање заповести тражимо од ближњег, будући да то само нарушава мир. 6. 830
# Не тугуј што су неки од твојих сарадника хладни према теби. Светитељ Тихон је из сопственог искуства написао да се познаници и ближњи удаљавају од човека када он себе посвети Богу, и што се више он буде приближавао Богу, то ће они више да се удаљавају. 6. 748-749
# Љубави према ближњем претходи и прати је смирење пред њим. Мржњи према ближњем претходи његово осуђивање, омаловажавање, клеветање, презир према њему, другим речима – гордост. Свети монаси су се стално сећали речи Христових: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25,40). Они се нису упуштали у разматрање заслужује ли ближњи поштовање или не; нису обраћали пажњу на мноштво и очигледност његових недостатака; њихова пажња била је усмерена на то да им случајно не измакне свест о томе да је ближњи образ Божији и да наше поступке према ближњем Христос прима као да су учињени према Њему. Горди пали анђео мрзи овакво схватање и употребљава сва средства како би га тајно уграбио хришћанину. Ово схватање је туђе телесном и душевном мудровању пале људске природе, и потребна је нарочита пажња како би се задржало у сећању. Потребан је значајан душевни подвиг, потребна је помоћ Божанске благодати како би то схватање било усвојено у срцу повређеном грехом и како би га човек стално имао на уму када је у контакту са браћом. Када по милости Божијој усвојимо то схватање, оно постаје извор најчистије љубави према ближњем, љубави једнаке према свима. Узрок такве љубави је један – Христос, Који се поштује и љуби у сваком ближњем. Ово схватање постаје источник најслађег умиљења и најтоплије, сабране и усредсређене молитве. Преподобни ава Доротеј је говорио своме ученику, преподобном Доситеју, кога је с времена на време савладавао гнев: “Доситеју! Ти се гневиш, и не стидиш се што се гневиш и вређаш свога брата? Зар не знаш да је он – Христос, и да ти Христа вређаш?” Преподобни велики Аполос је својим ученицима често говорио о примању стране браће која су му долазила – да им треба указивати поштовање земним поклоном: клањајући им се, ми се не клањамо њима него Богу. “Јеси ли видео брата твога? Видео си Господа Бога твога. То смо – говорио је он – примили од Аврама (Пост. 18), а то да браћу треба успокојити (прихватити, указати им гостопримство), научили смо од Лота, који је принудио (наговорио) Анђеле да преноће у његовом дому” (Пост. 19). 5. 90-91

среда, 17. децембар 2008.

Из наших књига



Светитељ Јован
Шангајски Чудотворац
ЖИТИЈЕ И АКАТИСТ
(са изабраним текстовима св. Јована који до сада нису били објављени на српском језику - о православним светима Запада и историји Руске Цркве)
Уколико желите да сазнате више о различитим издањима житија светог Јована Шангајског прочитајте следећи уводни чланак:

уторак, 16. децембар 2008.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу


Писмо 6.
Част ми је да вам честитам наступајући велики и сверадосни празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. Нека Вас Он удостоји да са Вашом љубљеном дечицом духовно прославите овај празник, уз радост у срцу и савршено здравље.
Сада се обраћам Вама, најуваженија Н. Н., са одговором на Ваше цењено писмо од 22. марта, послато 31.
Пишете да сте се помирили са мишљу да ћете до краја живота водити борбу против својих страсти. Да, то је неопходно; и Свети Оци су, док нису достигли бестрашће и савршени мир, стално имали ту борбу; кроз њу ми спознајемо своју немоћ и јадно стање у коме се налазимо, па се тако и невољно смиравамо. Али ви бисте хтели не само да будете добри и да немате ничег лошег, него и да видите себе као такву. Ваша жеља је похвална, али то што хоћете да видите своје добре особине, то већ представља храну за самољубље. Јер чак и да извршимо све што је заповеђено, себе треба да сматрамо за бескорисне слуге. И мада смо у много чему били неисправни, ми о себи заправо не мислимо тако, па се узбуђујемо, уместо да се смиримо. Бог нам управо зато и не даје снаге за извршавање заповести – да се не бисмо погордили, него да се смиримо и стекнемо залог смирења; када будемо имали тај залог, наше ће врлине бити постојане и он нам неће допустити да се гордимо. Зашто вам изгледа страшно кода се упоредите са бољим људима, па код себе уочите много тога лошег? Када увидимо своје грехе (за шта и молимо Господа: «Даруј ми да уочим прегрешења своја»), ми ћемо се и нехотице смирити, а када видимо своје врлине погордићемо се.
Похвала од људи неће нас повредити ако се њоме не наслађујемо; а ако је примамо са задовољством, онда, по речима светог Исака, «делатник остаје без плате», то јест лишава се награде. На Ваше питање о читању акатиста – ако не стигнете да прочитате у своје време, јер га немате при себи, можете ли да га читате на послу седећи? – одговарам како нема потребе да тако чините: зар је то некаква кирија коју неумољиво траже од људи, па када је неко плати остаје спокојан? Не, никако. Од нас се тражи слобода. Ако из неког разлога не прочитате акатист на време, принесите покајање и смирено за себе сматрајте да сте дужни, али се немојте узнемиравати. То ће свакако бити боље него да се поводите за мишљу да сте све испунили и да више нисте дужни, а смирење да оставите по страни. Познато је да срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс. 50,19); исто тако ће и Мајка Божија примити вашу добру вољу и смирену свест, пре него испуњавање праћено немиром.
Душевне тешкоће и жалости на које наилазите, а које рањавају ваше срце, не треба да вас доводе до роптања. Оне су на животном путу неопходне, како би биле испитане наша воља и слобода. Уосталом, кад бисмо увек имали духовне и животне утехе у изобиљу, од тога не бисмо имали никакве користи.
Ви нећете одговарати за понашање других људи, посебно оних који раде код вас, али када видите да се не понашају како треба, можете да кажете да је то лоше.
Молећи благослов Божији на Вас и на Вашу породицу, остајем с поштовањем недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.
4. април 1859. године

недеља, 14. децембар 2008.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке


АНЂЕО ЧУВАР
# Црква нас учи да сваки хришћанин на крштењу од Бога добија светог Анђела-чувара, који хришћанина невидљиво чува и поучава на свако добро дело током читавог његовог живота, подсећајући га на заповести Божије. Тако и кнез таме, који жели да читав људски род повуче за собом у пропаст, додељује човеку једнога од лукавих духова, који се, пратећи човека свуда, труди да га увуче у свакојаке грехе (Догматско Богословље Православне саборне источне Цркве). На основу овде изложених појмова јасно је да је хришћанин током читавог свог живота дужан да бди над собом, испуњавајући се истовремено страхом и храброшћу. Он је дужан да стално буде на опрезу и у страху пред својим непријатељем и убицом, а уједно да постојано пребива у храбрости и бодрости због убеђења да се у његовој близини непрестано налази његов силни помоћник – свети Анђео. Преподобни Пимен Велики је рекао: “Велика помоћ Божија ограђује човека; али њему се не допушта да је види”. Не допушта му се да је види свакако зато да човек не би, уздајући се у ту помоћ, занемарио и оставио подвиге који су по његовој мери. 5. 322-323

субота, 13. децембар 2008.

Дневник уредника




Моје књиге (одговор на једно питање)

Својевремено, било је довољно да чујем да је неки писац добио НИН-ову награду, па да одем у књижару, купим све његове књиге и прочитам их од корице до корице. Данас видим да сам на тај начин изгубио доста времена и новца. Уз такво искуство, сада сам нешто опрезнији.
Имам, осим тога, некакав животни став да се не треба оптерећивати поседовањем велике количине ствари, ма о чему се радило. Зато с времена на време претресем орман и избацим све оно што не носим. Помислим како би идеално било када би сви одевни предмети могли да ми стану у један кофер. Слично је и са музиком и са филмовима. Ако већ треба да имам неки филм у кућној колекцији, онда желим да то буде само онај који могу стално да гледам и да ми никада не досади (такви су на пример "Варљиво сунце", "Мисија" или "Теорија завере"). Такође, хтео бих да сачувам само ону плочу коју сам са једнаким задовољством као данас слушао и пре 20 година, и за коју верујем да ћу тако осећати и убудуће.
Уосталом, немам чак ни све књиге које сам урадио. На пример, од четрдесетак књига из библиотеке "Образ светачки" у којима сам потписан као преводилац, имам можда десет, или коју више. Јер за тих десетак сматрам да су довољно квалитетне да би их вредело чувати. А остале би ми представљале само терет. То је зато што сам својевремено прихватао готово сваки посао, а данас је другачије. Данас пажљиво бирам књигу коју ћу да преводим, и онда сам спреман да јој посветим године рада. Такву књигу представља "Библиотека" св. Фотија Цариградског (IX век), на којој ћу по свему судећи радити наредне 2 или 3 године.
Последњих година прилично сам смањио своју библиотеку. Шта сам задржао? Какве књиге још увек купујем? Пре свега речнике, граматике и правописе. Јер то су ми средства за рад. Ево шта сам још сачувао: класична дела античке књижевности, историје и философије; Библију и дела Црквених Отаца у најпознатијим критичким издањима изворника и најбољим преводима на српски и друге језике којима се служим; различита издања Шекспира на енглеском, Достојевског на руском, као и Марсела Пруста у преводу са француског (Живојин Живојновић). Даље, ту су књиге из византологије на разним језицима и готово све што је из те области изашло на српском (или бар све за шта сам држао да вреди). Једна од ретких књига коју сам купио на последњем Сајму у Београду је "Византија" Мишела Каплана ("Клио"). Задржао сам и дела Момчила Настасијевића, оца Јустина Поповића, Милоша Ђурића, збирке песама (Змај, Дучић...), неке романе (последњи који сам купио је "Мандолина капетана Корелија"). Једини часопис који годинама редовно читам (и чувам) је "Мостови". Његова вредност је између осталог у томе што доноси дела савремених писаца који припадају недовољно познатим или "малим" књижевностима, нпр. турској, албанској, словачкој, русинској и др. Нисам никада бројао, али мислим да се моја библиотека данас састоји од неколико стотина књига (мање од 500) и тај број се постепено смањује, чиме она добија на квалитету. Од тог броја увек ми се при руци (код куће или на послу) налази отприлике трећина, док су остале раштркане ту и тамо, на разним местима, укључујући нпр. гаражу или стан моје баке у Новом Саду.
Младен Станковић

Са Светим Оцима из дана у дан


Туга и молитва за умрле

# Плачеш зато што те је умрли оставио, а не помишљаш на оне које је нашао (свети Фотије патријарх Константинопољски).
# Зар то није чудно? Кад удајеш ћерку, не сматраш за несрећу ако муж са њом одлази у далеку земљу и тамо живи срећно; јер се туга због раздвајања разблажује вестима о њиховој срећи; а овде, када твог сродника не узима човек, него Сам Господ, ти патиш и тугујеш! (свети Јован Златоуст)
# Немој да мислиш о томе како се умрли више никада неће вратити у твој дом, него да ћеш се и ти сам ускоро преселити код њега.
# Црква се састоји из свог земаљског и небеског дела (свети Јован Шангајски).
# Свако од нас, ко хоће да покаже своју љубав према упокојенима и да им стварно помогне, најбоље то може да учини кроз молитву за њих, нарочито помињањем на Литургији, где се честице извађене за живе и упокојене спуштају у Крв Господњу са речима: «Опери, Господе, грехе овде поменутих Крвљу Твојом часном, молитвама светих Твојих (свети Јован Шангајски)
# Ми који остајемо плачемо за онима који су отишли, а њима је одмах лакше: то стање је пријатније. Они који су обамирали и потом се враћали у тело, налазили су да је оно врло неудобно обитавалиште. Њима је тамо боље, а ми се кидамо, као да их је каква несрећа задесила (свети Теофан Затворник).
# Мртав говори живоме: јуче ја, а данас ти (Сир. 38,22).
# Не плачи над умрлим, јер то је наш заједнички пут; и блажен је онај ко (беспрекорно) стигне до краја (свети Нил Синајски).
# Било је много јављања упокојених и других догађаја који потврђују колико је благодатно њихово помињање. Многи који су умрли са покајањем, али нису успели да то пројаве за живота, ослобађани су од мука и добијали упокојење (свети Јован Шангајски).
# Ако те притиска туга за добрим и љубљеним покојником, реци себи: наше живљење је на небесима (Фил. 3,20).
# Љубав духовно сједињује и оне који су раздељени местом и временом.
# Помињање треба да буде не само спољашње, него и духовно. Немојте мислити да је у делу помињања довољно да се по окончању службе за помен добије телесна утеха. Ако је неко од вас заплакао, ако се умилио, ако се скрушио срцем – тај је успео да обави добар помен покојнику (свети Теодор Студит).
# Рођаци и ближњи упокојених! Чините за њих оно што им је потребно и што сте у стању да учините. Немојте трошити средства на спољашње украшавање сандука и гроба, него на помоћ онима којима је потребно, у спомен блиских покојника, и на цркве у којима се узносе молитве за њих (свети Јован Шангајски).
# Не треба толико плакати због умрлих, колико се треба молити за њих.

петак, 12. децембар 2008.

Из дела светог Теофана Затворника


Свети

Они (свети) обитавају на одређеном месту; али када им буде заповеђено или допуштено, истога часа премештају се тамо где је потребно... и не само да не наилазе ни на какве препреке, него их и не виде. Када је потребно премештају се, а када таква потреба не постоји, остају на своме месту, виде у свим правцима, шта је где и шта се где догађа. Када пак своје очи окрећу ка земљи, то јест ка нама грешнима, они јасно виде и нас... само, не виде ово наше грубо тело, које их се не тиче, него нашу душу, каква је, и то не непосредно, него посредством њеног спољашњег омотача, који је сродан њиховом и сродан оној стихији у којој они живе: јер стање душе се тачно одражава на њеном омотачу (36, стр. 50).

Сама душа – није човек; и живот само душом, то је – непотпуни људски живот. Сви свети сада живе душом и духом, и крепљени силом Божијом помажу онима који их призивају, али то деловање и уживање у добрима несавршени су све до васкрсења, и представљају само зачетак и залог онога што ће бити по васкрсењу (33, стр. 571).

У Цркви Божијој, благочестивој пажњи свакога дана се нуди по један или по неколико примера како су се служећи Господу подвизавали људи који су Њему били верни до смрти и каквих су се дарова удостојавали овде, а каквом су славом били овенчани на небу... Стога је наша неизоставна дужност... да свакога дана проучавамо животе светих, поготово оних које посебно празнујемо (60, стр. 84).

Он ће нам тада показати ко су свети и они који верују у Њега, какву благодатну силу носе у себи на земљи и у какву се духовну славу облаче њихове душе под покровом непостојаног тела и скромног спољашњег положаја. Оно што је сада сакривено, тада ће се свима показати. Господ ће их обући у славу у какву је Сам обучен, чему ће се задивити не само они који су му туђи, него и верни и Анђели, који ће прославити Њега Самог (54, стр. 470).

Нико тако не уме да продрма успавану душу као свети Јефрем (о «Псалтиру» Јефрема Сирина) (1, п. 94, стр. 82).

Симеон (Нови) Богослов је – непроцењиво благо. Он силније од свих других подстиче ревност за духовни благодатни живот. И пише једноставно (3, п. 527, стр. 223).

Читајте (дела) Симеона Новог Богослова. Ја сада ишчитавам његове беседе које се налазе у првом тому, да бих исправио штампарске погрешке. Како добро он ту излаже суштину ствари када је хришћански живот у питању, изводећи га у целини искључиво од Господа Спаситеља. Код њега је све изложено тако јасно, да беспоговорно покорава ум и захтева прихватање... Када би Господ макар мало помогао да доспемо на тај пут, којим води онога ко хоће да се спасе (4, п. 575, стр. 47).

Давно сте читали светог Симеона Новог Богослова? Узмите поново. Његове беседе су веома подстицајне (4, п. 617, стр. 91).

Добро сте учинили што сте узели да изнова прочитате светог Симеона. То је веома отрежњавајући отац (4, п. 659, стр. 124).

Он (Симеон Нови Богослов) добро учи страху Божијем (5, п. 901, стр. 174).

Ако вас баћушка отац Серафим (Саровски) само умилно погледа, немате више шта да пожелите. То је довољно да вас испуни, када је реч о животу спасоносном за душу. Ипак, није ту у питању место, него устројство срца (4, п. 683, стр. 141).

Свети Јован Богослов пред очима вашег ума открива две слике: једну – метежног света, указујући на то чиме се он бави, и како су то све испразни предмети... а другу – Бога, богатог милостима, Кога не видимо, али силом љубави можемо да га имамо у себи, и не видећи да га видимо, и не знајући да га познајемо срцем, чак и савршеније него умом (4, п. 689, стр 145).

Духовна помоћ се не пружа увек на видљив начин. Она се чешће догађа унутра, посредством измене мисли и осећања. А ко је производи, и како једно стање духа нестаје, а друго се појављује – на то себи често и не можемо да одговоримо. Стално се налазимо под небеским утицајем – Анђела, светих и нарочито Пресвете Богородице... (60, стр. 40).

Тада ће пред свима заблистати светлост славе благодати Божије и биће јасно ко је каква савршенства стекао трудом на земљи – савршенства кроз која се пројављује слава Божија. Јер та слава их неће одевати споља, него ће се пробијати изнутра, из оних светих особина које чине склад њихове душе (54, стр. 470).

четвртак, 11. децембар 2008.

Житије светитеља Игњатија Брјанчанинова




Поводом 200 година од рођења
светитеља Игњатија Брјанчанинова

Светитељ Игњатије, у свету Димитрије Александрович Брјанчанинов, рођен је 5. фебруара 1807. године у селу Покровском, у Вологодској губернији.
Отац светитеља, Александар Семјонович, припадао је старој племићкој породици Брјанчанинових. Њен родоначелник био је бољар Михаил Бренко, штитоноша Великог кнеза Димитрија Ивановича Донског. Летописи саопштавају да је управо Михаил Бренко био онај војник који је у одећи Великог кнеза и под кнежевским стегом херојски погинуо у бици против Татара на Куликовом пољу.
Родитељи преосвећеног рано су ступили у брак, и у почетку добили су двоје деце. Ипак, радост родитеља није дуго трајала. Оба детета умрла су у првим данима живота. Дубоко тужни због тога што немају деце, Александар Семјонович и Софија Атанасјевна обратили су се јединој правој помоћи – Небеској. Пошли су на поклоничка путовања по околним светим местима, усрдно молећи Господа и Његове свете да им дарују чедо. Испрошен молитвама, дечак је добио име Димитрије, у част једнога од првих вологодских чудотвораца – преподобног Димитрија Прилуцког.
Мали Димитрије се од раног детињства одликовао нарочитом склоношћу ка свему свештеном и истински лепом. Богато обдарен од Бога, рано је научио да чита. Нарочито му је омиљена била књига: «Школа побожности». Ова књига, која простим и јасним језиком приповеда о животу и делима древних подвижника, остварила је велик утицај на осетљиву душу будућег монаха. Млади Димитрије Брјанчанинов је веома рано заволео усредсређену молитву у самоћи. У њој је налазио радост и утеху. Његова молитва није личила на декламовање научене лекције, које се често изводи ужурбано и аутоматски, што је тако уобичајено код деце. Он се учио пажљивој молитви и толико је у њој узнапредовао, да се још у детињству наслађивао њеним благодатним плодовима. Јеванђеље је увек читао са умиљењем, размишљајући о ономе што је прочитао.
Димитрије Александрович је био вишеструко талентован: поред школских обавеза, са великим успехом се бавио калиграфијом, цртањем и музиком. До петнаесте године дечак је добио одлично домаће образовање и био је спреман да настави са школовањем на вишим образовним установама.
Крајем лета 1822. године, када је Димитрије Александрович већ ушао у шеснаесту годину живота, отац га је одвео у Санкт Петербург ради уписа на главну Војну инжињеријску академију. На путу за престоницу, Димитрије је по први пут отворено изразио жељу да прими монаштво, али отац на то није обратио потребну пажњу. У Петербургу је млади Брјанчанинов тако сјајно положио пријемне испите за Војну инжињеријску академију, да су га одмах уписали у други разред. Достојанствено држање и одлична припремљеност младог Брјанчанинова привукли су посебну пажњу будућег Руског императора Николаја Павловича, који је у то време био генерал-инспектор инжињерије.
Током школовања Димитрије Брјанчанинов је био најбољи ђак, одликовао се ретком скромношћу и искреном побожношћу, па је био омиљен како међу ученицима, тако и међу наставницима. Свет је примамљиво ширио руке, позивајући Димитрија у свој загрљај. Био је радо виђен гост многих кућа које су уживале велик друштвени углед. Родбинске везе довеле су га у дом председника Академије уметности и члана Државног савета А. Н. Ољењина, где је на литерарним вечерима Брјанчанинов привлачио пажњу својим читањем и рецитовањем, а својим поетским огледима привукао је благонаклону пажњу А. С. Пушкина, И. А. Крилова, К. Н. Баћушкова, Н. И. Гњедича. Али младић није марио за светско друштво, него је изнад свега био посвећен молитви, посећивању храмова Божијих и изучавању наука.
Више од две године провео је усрдно изучавајући хемију, физику, философију, географију, геодезију, историју, филологију, књижевност и друге науке, па је тако себи поставио питање: шта заправо науке дају човеку? «Човек је вечан и оно што му припада треба да буде вечно – говорио је, – покажите ми то вечно имање које бих могао да понесем са собом иза гроба!» Но, «науке су ћутале».
У то време трагалац за истином упознао је монахе Валаамског подворја и Лавре Александра Невског. Управо они су му помогли да пронађе то чесму је стремила његова душа. Под руководством духовних наставника, ученика преподобног Пајсија Величковског, монаха Арона, Харитона, Јоаникија и духовника лавре оца Атанасије, Димитрије Александрович је почео да чита дела светих Отаца. Ово благочестиво занимање Димитрија Александровича послужило му је као припрема за онај одлучујући преврат који је требало да изведе како би остварио своју давнашњу жељу да постане монах. Али да би коначно раскинуо са светом, почетнику је потребан руководитељ – духовни отац. Таквог човека за Димитрија Александровича представљао је јеромонах Леонид (Наголкин, у схими Лав), будући зачетник старчества у Оптинској пустињи.
Старац Леонид се одликовао духовном мудрошћу, светошћу живота, опитношћу у монашком подвигу. Млади Брјанчанинов је много о њему слушао од монаха из Лавре. Коначно, пружила му се прилика да га упозна. Отац Леонид је послом дошао у Петербург, где се сместио у Александро-Невској Лаври. О утисцима из првог разговора са старцем, Димитрије Александрович је свом другу Михаилу Чихачову испричао следеће: «Срце ми је ишчупао отац Леонид. Сада је решено: затражићу отпуст из службе и поћи ћу за старцем; њему ћу се предати свом душом и тражићу једино спасење душе у усамљености». У јуну 1826. Димитрије Брјанчанинов је добио тромесечно боловање како би се опоравио након тешке плућне болести коју је имао у пролеће те године. Пошао је кући, код својих родитеља, како би затражио благослов за одлазак из света, остављање службе и примање монаштва, али наишао је на очево одлучно одбијање. Са дубоком тугом вратио се у престоницу, где је требало да положи завршни испит на инжињеријској академији. Пошто је положио са изванредним успехом и добио чин поручника, одмах је поднео захтев за отпуштање из службе. Али ту је дошао у сукоб са светским властима које су одбиле да га отпусте из службе – против тога је био и сам император Николај Први. По одлуци претпостављених, поручник Димитрије Брјанчанинов је морао да отпутује у место своје службе – Динабуршку тврђаву.
Али када се у животној борби покаже да су сопствени напори подвижника слаби и бесплодни, њему у помоћ долази Сам Господ и Својим премудрим Промислом све уређује на добро. Димитрије се у Динабургу брзо разболео. У јесен 1827. власти су се увериле да његово здравствено стање није добро, па је добио одобрење да напусти службу. Његово напуштање службе догодило се без знања родитеља, па је овим кораком навукао на себе њихов гнев. У потпуности су му ускратили материјалну помоћ, па су чак и преписку са њим прекинули. Тако је ступање у манастир било праћено крајњим материјалним сиромаштвом младог искушеника.
Димитрије Брјанчанинов је отишао у Александро-Свирски манастир у Олоњецкој губернији код свога старца јеромонаха Леонида и ступио међу послушнике. Послушник Брјанчанинов се у манастиру одликовао беспоговорним послушањем и дубоким смирењем. Радио је у кухињи, где је био потчињен бившем кмету свога оца, као и на риболову. У контакту са братијом трудио се да скрива своје порекло и образовање, и радовао се кад су га они који га нису познавали сматрали за несвршеног богослова.
Међутим јеромонах Леонид је ускоро био приморан да се пресели у Плошанску пустињу у Орловској губернији. За њим је са другим ученицима пошао и послушник Димитрије Брјанчанинов. У Плошанској пустињи Димитрије је срео свог пријатеља и школског колегу Михаила Чихачова. Старац им је благословио да живе заједно, одвојени од других ученика. Млади послушници су се у потпуности посветили подвижничком животу, све њихове силе биле су усмерене ка богомислију и молитви. Тако су провели зиму 1829. године.
У мају исте године околности су принудиле послушнике Брјанчанинова и Чихачова да, следећи свог духовног оца, пређу у Оптину пустињу. Задржали су раније установљени поредак живота. Но, и ту су претрпели доста невоља: настојатељ је на њих гледао неблагонаклоно, а братство се према њима односило са неповерењем. И сама манастирска храна, припремљена на неквалитетном уљу, штетно је утицала на исцрпљени и болесни организам Димитрија Александровича. Решили су да храну припремају сами. Уз доста труда набављали су крупицу или кромпир и кували чорбу у својој келији. Као нож служила им је секира. Последица је, и за једнога и за другога, била крајња исцрпљеност телесних сила и тешка грозница. У то време тешко се разболела Димитријева мајка – Софија Атанасјевна. Желећи да се пред смрт опрости са својим старијим сином она је тражила даљ отац пошаље по њега у Оптину пустињу. Александар Семјонович је веома ожалошћен стањем своје жене попустио, па је написао сину да се неће противити његовој намери, а истовремено са писмом послао је по њега кочије. Отац је био толико пажљив да није заборавио да позове и Димитријевог болесног друга Михаила Чихачова. Младићи су прихватили да пођу, намеравајући да под кровом грађанске куће продуже са монашким подвизима. Ипак, стварност није била ни мало налик обећањима из очевог позива. Здравствено стање Димитријеве мајке се поправило, па је изненадна очева помирљивост брзо ишчезла. Он се свим силама трудио да наговори сина на ступање у државну службу. Боравак у свету постао је мучан за младе људе.
У фебруару 1930. младићи су пошли у Кирило-Новојезерски манастир. У тој обитељи је живео стари архимандрит Теофан, познат по светости свога живота, а настојатељ је био његов ученик Аркадије. Видевши да двојица почетника трагају за истинским монашким животом, игуман их је са љубављу примио у манастир. Строги Устав манастира одговарао је послушнику Димитрију, али сурова, влажна клима тог краја негативно је утицала на његово здравље. Три месеца је трпео тешке нападе грознице, и то без икакве медицинске помоћи. На крају су ноге почеле толико да му отичу, да више није могао устајати из кревета. Тако је Димитрије Александрович био приморан да се врати онамо, одакле је хтео да се спасе бекством – у Вологду код своје породице. Пошто је мало ојачао, са благословом Вологодског епископа Стефана живео је у Семигородској пустињи, где је написао свој «Плач монаха». А затим је премештен у забаченији Дионисијево-Глушицки манастир.
Међутим, Димитријев отац је упорно настављао да ради на томе да његов син напусти манастир и ступи у државну службу. Тада је млади послушник стао да моли архијереја да се смилује на њега и да га замонаши. Видећи пламену ревност послушника епископ Вологодски Стефан је решио да испуни жељу његовог срца. Затраживши дозволу Светог Синода, он је позвао Димитрија Александровича из Глушицког манастира у Вологду и рекао му је да се припреми за монашки постриг, наредивши му да то чува у тајности од свих. Ово је било крајње сложено: искушеник коме је предстојао монашки постриг, био је приморан да одседне у гостионици и да се окружен светском сујетом припрема за велику Тајну. Двадесет осмог јуна 1831. године преосвећени Стефан је у саборној Васкресенској цркви замонашио Димитрија и дао му име Игњатије, у част свештеномученика Игњатија Богоносца, чији спомен Црква празнује 20. децембра и 29. јануара.
Четвртог јула исте године епископ Стефан је монаха Игњатија рукоположио у чин јерођакона, а 25. јула у чин јеромонаха, поставивши га привремено да служи у владичанском двору. Но, окружен вревом света која доноси расејаност, јеромонах Игњатије је убрзо почео да моли свога покровитеља да га пошаље натраг у Глушицки манастир. Међутим, преосвећени је већ имао план да га пошаље на друго место.
Крајем 1831. године упокојио се јеромонах Јосиф, настојатељ Пељшемског Лопотовог манастира. Јеромонаху Игњатију поверено је да обави опело и погреб, а у јануару 1832. постављен је на место покојног оца Јосифа са звањем настојатеља, и награђен је набедреником.
Манастир који је поверен јеромонаху Игњатију налазио се готово у рушевинама. Црква и друга здања били су трошни, осећала се оскудица у свему, братство је било врло мало. За релативно кратко време док је био настојатељ овог манастира (око две године) отац Игњатије је успео да препороди обитељ и у духовном и у материјалном погледу. За кратко време братство је нарасло на тридесет људи.
У Лопотовом манастиру Игњатије се поново срео са својим другом и сабеседником Чихачовим, који је постао активни помоћник настојатеља у уређењу обитељи. Због усрдног труда на обнављању манастира јеромонах Игњатије је 28. јануара 1833. био узведен у чин игумана.
Млади игуман се према братству свога манастира односио са очинском строгошћу, праћеном дирљивом љубављу. Осећајући ту љубав, манастирско братство му се покоравало без обзира на то што је био тако млад. И срца његових родитеља су се смекшала када су видели свог сина у чину који се обично добија тек у зрелим годинама. Игњатијева мајка била је одушевљена духовним беседама свога сина и њена схватања су се променила. Више није туговала, него је благодарила Богу што ју је удостојио да има сина који служи Њему. Припремљена примањем Светих Тајни и молитвама свога сина Софија Атанасијевна се мирно упокојила 1832. године.
Крајем 1833. године делатност игумана Игњатија постала је позната и у Петербургу, па је позван у престоницу у посету Господару императору Николају Првом, који није заборавио свог стипендисту, него је пратио његову судбину. У престоници игуман Игњатије је узведен у чин архимандрита. Поверено му је управљање Тројице-Сергијевом пустињом, са највишом заповешћу «да од ње направи манастир који би био узор у очима престонице».
Тројице-Сергијева пустиња налазила се на обали Финског залива у близини Петербурга. У време када је тамо стигао архимандрит Игњатије, она је била прилично запуштена. Када је започела рестаурација цркве, испоставило се да су употребљиви једино зидови. Конак је био тако пропао да је стајао затворен, а целокупно братство састојало се од тринаест људи: осам монаха и пет искушеника. Двадесет седмогодишњи архимандрит морао је изнова да подиже храмове и конак, да уређује манастирско газдинство, да успоставља богослужбени поредак и оснива нови хор.
Од 1836. до 1841. године познати црквени композитор протојереј П. И. Турчањинов живео је у Стрељни близу Сергијеве пустиње. Дубоко уважавајући оца Игњатија, одазвао се на његову молбу и преузео је на себе посао око обучавања манастирског хора. Нека од својих најбољих музичких дела отац Петар Турчањинов написао је специјално за овај хор.
Велики руски композитор М. И. Глинка такође је био дубоки поштовалац архимандрита Игњатија; на његову молбу он се бавио изучавањем древне руске духовне музике и помагао је хору у његовом манастиру. Живо учешће у организацији хора Сергијеве пустиње узимао је и директор дворске капеле А. Ф. Љвов.
Архимандрит Игњатије је обављао многе одговорне и тешко спојиве дужности: за братију манастира био је одличан настојатељ, а у исто време духовник и администратор. Са 27 година већ је имао дар примања помисли својих духовних чеда и руковођења њиховим духовним животом. Према личном признању оца Игњатија, проповед Јеванђеља представљала је његово основно занимање, коме је посвећивао све своје силе. Подвиг служења ближњима речју поуке била је за њега извор радости и утехе на попришту овог мукотрпног живота. У Сергијевој пустињи он је, без обзира на крајњу заузетост, написао већину својих дела.
Године 1836. указом Најсветијег Синода Сергијева пустиња је добила статус манастира првог реда, са одговарајућим средствима за издржавање и положајем. До 1837. године у манастиру је већ живело братство од 42 члана.
Од 1838. године круг делатности архимандрита Игњатија значајно се проширио: постављен је за надзорника свих манастира Петербуршке епархије. Он је потпомогао процвату духовног живота у древном Валаамском манастиру, залажући се да за настојатеља тамо буде постављен игуман Дамаскин, веома опитан у духовном животу.
У Сергијеву пустињу оцу Игњатију непрестано су долазили посетиоци из свих друштвених слојева. Са сваким је требало поразговарати, свакоме посветити време. Веома често морао је да путује у Петербург и посећује домове великих добротвора манастира. Без обзира на такав, споља посматрано расејан начин живота, архимандрит Игњатије је у души остајао аскета-пустињак. У било каквим спољашњим животним околностима он је успевао да сачува унутрашњу усредсређеност, непрестано обављајући молитву Исусову. У својој келији у манастиру отац Игњатије је проводио бесане ноћи у молитви и сузама покајања. Али као истински слуга Божији, руководећи се духом смирења, скривао је своје подвиге од људских погледа.
Зиму 1846. године архимандрит Игњатије је, због тешке болести, провео без излажења из келије, а у пролеће 1847. предао је молбу да буде ослобођен дужности настојатеља и умировљен у Николо-Бабајевском манастиру Костромске епархије. Уместо тога добио је дугачак одмор и пошао у тај манастир на лечење.
У Николо-Бабајевском манастиру архимандрит Игњатије је провео једанаест месеци и вратио се у Сергијеву пустињу. Опет су наступили напорни дани: руковођење духовним животом братства, примање посетилаца, одласци у Петербург, подизање цркава. Према успоменама његовог духовног сина, архимандрита Игњатија (Малишева), свети Игњатије се према посетиоцима односио на на веома различит начин. Он је поседовао нарочиту способност – да види духовно стање других људи. Са хладнима је био ћутљив. Са лукавима се понекад понашао јуродиво. Али са онима који су тражили спасење био је отворен и разговарао је дуго, богатећи душу сабеседника спасоносним речима Светог Писма, светоотачким поукама и саветима провереним сопственим животом. Круг познаника настојатеља Сергијеве пустиње био је веома широк. Име архимандрита Игњатија знали су у свим слојевима друштва. Он се дописивао са многим духовним и светским лицима. Данас је познато укупно више од 800 писама епископа Игњатија. У писмима се јасно виде необичне особине његове душе: духовно расуђивање, необична благост, дубоко смирење, трезвено схватање њему савременог живота. На пример, значајно је његово писмо великом руском уметнику К. П. Брјулову.
Пролазиле су године. Телесне силе архимандрита Игњатија, који се никада није одликовао посебно јаким здрављем, постепено су слабиле. Све чешће му се враћала мисао о одласку у мировину, како би крај живота провео у усамљеном безмолвију. Године 1856. кренуо је на пут у Оптину пустињу, желећи да се тамо и сасвим пресели, али ова намера му се није остварила, јер је Господу било угодно да Његов изабраник Цркви послужи још и у епископском чину.
Године 1857, на предлог Петербуршког митрополита Григорија, архимандрит Игњатије је био посвећен за епископа Кавкаског и Црноморског. Хиротонију је 27. октобра 1857. године у Казанској цркви у Петербургу обавио митрополит Григорије са збором других јерараха.
Након непуне двадесет четири године проведене у Сергијевој пустињи, епископ Игњатије ју је оставио у блиставом стању. За његове управе манастир се украсио са три нова велелепна храма. Од духовних васпитаника архимандрита Игњатија Сергијева пустиња је касније дала шеснаест настојатеља разних манастира. Сам пак новопостављени епископ Игњатије, током тако дугог времена проведеног на месту настојатеља, не само није стекао никакву имовину, него чак није имао сопствених средстава за далеки пут на своју катедру па је био принуђен да затражи помоћ.
Четвртог јануара 1858. године епископ Игњатије је допутовао у град Ставропољ и преузео управљање епархијом. Недавно формирана Кавкаска епархија била је потпуно неуређена. Становништво се одликовало немирним, ратоборним карактером, зато су прве речи светитеља Игњатија упућене његовој новој пастви биле речи мира и љубави: «Мир граду овоме!..»
Прва брига епископа Игњатија у вези са управљањем паством била је да уреди богослужење према прописаном црквеном поретку и да успостави добре односе између свештенства и народа, како у градовима тако и у селима. Преосвећени Игњатије није дуго управљао Кавкаском епархијом – мање од четири године. За то време посетио је многе парохије, чак и веома удаљене, довео је у ред органе епархијске управе, побољшао је услове рада епархијског свештенства, улепшао је богослужења, организовао је одличан архијерејски хор, подигао је владичански двор, преселио богословију у нову, лепшу зграду и пажљиво пратио њен унутрашњи живот. У односу према свештенству и парохијанима владика Игњатије је био истински миротворац: према себи је био строг, али је истовремено имао разумевања за немоћи ближњих.
Али тешка болест није остављала епископа Игњатија ни на Кавказу, па је у лето 1861. поднео молбу за за одлазак у мировину због лошег здравственог стања. Неколико месеци касније на његову молбу је одговорено позитивно, и он је заједно са неколицином преданих ученика прешао у Николо-Бабајевски манастир. Приликом одласка из Ставропоља, баш као и приликом раније из Петербурга, преосвећени није имао сопственог новца, па је опет морао да потражи помоћ са стране како би вратио неке дугове и покрио путне трошкове.
За време свог боравка на Кавказу преосвећени није остављао духовно-литерарне подухвате. Осим усмено изговорених проповеди ту је написао готово читаву књигу «Принос (или: Дар) савременом монаштву».
За заслуге пред Отаџбином преосвећени је удостојен царске награде – ордена Свете Ане првог реда. У Николо-Бабајевски манастир допутовао је 13. октобра 1861. године. Пратила су га духовна чеда, као једна духовна породица. Њихово сложно деловање брзо је остварило утицај на целокупно унутрашње и спољашње уређење манастира. У време доласка владике Игњатија, Николо-Бабајевска обитељ се налазила у прилично лошем стању. Чак ни хране није било довољно, а манастир је био оптерећен великим дуговима. Многа здања, посебно саборни храм, била су оронула. Но, захваљујући природној мудрости, практичности и дугогодишњем опиту владике Игњатија, материјални положај обитељи брзо се поправио, изведене су велике оправке манастирских здања, чак је подигнут и нови храм у част Иверске Мајке Божије. Недуго по доласку владике Игњатија у Бабајевски манастир посетио га је стари пријатељ М. Чихачов и то је био њихов последњи сусрет у овом животу. Обојица су закључили како М. Чихачов не треба да напушта Сергијеву пустињу, којој се потпуно посветио и где је уживао свеопште поштовање братства.
Живећи у мировини у Бабајевској обитељи, слободан од епископских дужности, владика Игњатије је слободно време проводио прегледајући и допуњавајући своја аскетска дела. Овде је написао «Отачник» и завршио «Принос савременом монаштву». Много владикиних поучних писама потиче управо из овог периода.
Своја дела сам светитељ поделио је на следеће целине: Прва два тома чинили су «Аскетски огледи», који су садржали чланке у основи написане у Сергијевој пустињи. Трећи том – «Аскетске проповеди», где су ушле проповеди које држао на Кавказу. Четврти том – «Принос савременом монаштву». Пети том – «Отачник», објављен је тек после смрти епископа Игњатија (Данашња издања Дела светитеља Игњатија као шести том садрже његова писма). «Отачник» садржи поуке древних подвижника и примере из њиховог живота. Сва дела светитеља Игњатија у целини показују православни хришћански подвиг у његовом поретку и постепености, учећи како треба полагати поудан темељ за вршење јеванђелских заповести, покајање и покајни плач.
Преосвећени Игњатије је за своје упокојење почео да се припрема дуго времена унапред. У августу 1864. свом брату Петру Александровичу рекао је: «Када будем умирао, молим вас да и не помишљате на слање по доктора – немојте да правите гужву и дајте ми да умрем као хришћанин». Наступила је 1866. година. Владика је тако ослабио, да је сваки посетилац био поражен његовим изгледом. Али током свих тих година болести они су се изгледа навикли да га увек виде уздржаног и бодрог. Без обзира на различите болести за које би владика понекад рекао онима који су га окруживали, нико га никада није чуо да јадикује. Не једном је говорио како је, приморавајући се да не јадикује због болести, научио да трпи све што га снађе. По обичају светогорских подвижника светитељ Игњатије није скидао своју монашку одећу ни дању ни ноћу, па је тако од околине скрио како тешко здравствено стање у коме се налазио тако и близину свог упокојења.
На дан светлог Христовог Васкрсења, 16. априла 1867. године, служећи литургију преосвећени се толико исцрпио да су га једва довели до келије. Тога дана објавио је својим ближњима да после вечерња никога неће примати, јер мора да се спрема за смрт. Следећег дана, 17. априла, преосвећени је током литургије стајао у олтару и одслужио благодарни молебан, при чему је завршну благодарну молитву читао са тако снажним и дубоко благодатним изразом, да је то привукло пажњу свих присутних. Ово је била последња служба светитеља Игњатија. Више није излазио из келије и снага га је брзо напуштала. Последњих дана живота владика се према свима односио са посебном топлином, уз благу примесу туге. Ова топлина на лицу болесника сијала заједно са неземаљском радошћу. Испуњен благодатним смирењем владика се праштао са својим келејницима и тражио од њих опроштај клањајући им се земним поклонима.
Тридесетог априла 1867. године, на Недељу Жена-мироносица, у време касније литургије око 8 сати ујутро преосвећени Игњатије је мирно отишао Господу.
Шестога дана после смрти преосвећени Јонатан, епископ Кинешемски одслужио је опело по пасхалном чину уз присуство огромног броја верних. Сви су се чудили мекоћи руку и уопште спокојном положају покојниковог тела. Опело је више личило на славље него на погреб. Ковчег са телом светитеља обнели су у круг око цркве и уз певање «Христос воскресе» спуштен је у земљу код леве певнице у малој болничкој цркви посвећеној преподобном Сергију Радоњешком и светом Јовану Златоусту.
Светитељ Игњатије ужива велико поштовање код верног народа не само у Русији, него свуда где су православни, а интересовање његова дела непрестано расте. У наше жалосно и метежно време светитељ Игњатије представља најпоузданијег духовног руководиоца и најбољи пример како да човек у вртлогу савременог живота сачува верност Христу.
Превод: Младен Станковић

среда, 10. децембар 2008.

Из наших књига


Јеромонах Серафим Роуз
Ово је твој дом
Житије и изабрани текстови


друго допуњено издање
распродато


Прочитајте текст "Духовни наставници оца Серафима":
http://www.predanje.com/doc/jeromonahserafimrouz.php

уторак, 9. децембар 2008.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу


Писмо 5.
Дужан сам Вам одговор већ на три Ваша писма. Питате: како да проводите свети Пост када је реч о храни? Јер ако то буде у складу са Типиком, сматрате да ће за Н. Н. бити неиздржљиво, због његових обавеза и послова, и да ће му понестати физичке снаге, мада он има тврду намеру да се држи онога што је прописано. На то ћу вам рећи: одредба Цркве је иста за све, и када је реч о употреби хране сви су дужни да је испуњавају; ја не смем да противречим Типику. Али треба имати расуђивање, које Свети Оци називају «некаквим оком и светилником душе». Ако у овом питању будете правилно расуђивали, наћи ћете да они који су се посветили удаљавању од света лакше подносе прописани пост. Они нису заузети ничим спољашњим, ни светским обавезама, а поготово не јавним дужностима и важним пословима, па уколико и изнемогну, и стога остану неактивни, неће одговарати због тога што су се опустили. А они који имају обавезе и обављају важне послове који не трпе опуштање, треба да учине снисхођење телу кроз окрепљење храном у посту: ту не мислим на рибу, него на уље, јер храна која је припремљена са њим више јача телесни састав од суве, припремљене без уља. Друга је ствар када постите припремајући се за причешће Светим Христовим Тајнама – ту треба да оставите и уље. У самим апостолским и отачким правилима речено је: «осим немоћи»; а није ли то немоћ када тело изнемогне од поста и није у стању да испуњава важне обавезе? Време за употребу хране такође треба да ускладимо са снагом и издржљивошћу тела. Изгледа да није неумесно поступати онако како Ви пишете. Но, ако сматрате да таквим понашањем преступате правило, онда треба да прибегнете смирењу које је у сваком случају потребно и корисно, и по речима светог Исака Сирина опрашта многа сагрешења (слово 46). А када се уз пост или друга добра дела прилепи умишљеност, и тако се прикраде да и неприметно заслепи човеков ум, онда, чак и ако он не говори наглас попут фарисеја, само због таквог начина размишљања и фарисејског ума неће добити оправдање.
Прво писмо од 26. јануара добио сам 1. фебруара. Питате да ли током Великог поста можете два пута да приступите причешћу Светим Тајнама? Наравно да можете и треба да приступите, ако Вас нешто не спречи. Црквена заповест каже да у све постове треба приступати исповести и причешћу Светим Тајнама. Ви се мучите око припреме за исповест, зато што не можете да доведете своје мисли у ред. Ако на исповест будете долазили са цариниковим смирењем, нећете се узнемиравати. Покајање је дар Божији који нам је дарован Његовим страдањем. Свесни своје грешности, ми приступамо Њему као човекољубивом Оцу и Искупитељу, по Његовом милосрђу; а нашег ту ничег нема, осим греха. Исповедајући га без самооправдавања, ми добијамо оправдање од Господа. Све је то ђавоља замка која нас узнемирава. Идите једноставно и реците Господу: «Сагреших, опрости ми». И одмах објасните грехе који вам леже на савести, па ћете отићи са миром и надом на милосрђе Божије.
Чини ми се да сам Вам писао из књиге Петра Дамаскина како човек уз многа учињена добра дела и подвиге почиње да увиђа и своје грехе – да су као песак морски, што се назива почетком просвећивања душе и знаком њеног здравља: душа постаје скрушена и смирена, и себе заиста сматра за најгору од свих, али се не узнемирава, јер јој једино смирење доноси спокојство. И Вама саветујем да се не узбуђујете ако видите да се за исповест не припремате онако како бисте хтели; уместо тога се смиравајте и будите спокојни. Но, по Вашим речима, тешко Вам је да видите у себи тако зло срце. Горе наведено нам међутим показује да када видимо своје ране, ми се и невољно смиравамо, кајемо и добијамо милост Божију. Ако бисте пак у себи видели добро срце, том умишљеном утехом заваравали бисте своје очи и, ослањајући се на своје духовно напредовање, лако бисте пали у гордост, која заслепљује унутрашњи вид, од чега нека Вас избави Господ. У духовном животу борба је неопходна: преко ње ми спознајемо себе, своје силе и слабости, и постајемо вешти, или опитни.
У другом Вашем писму од 8. фебруара кажете да сте донекле схватили у каквом се стању налазите, пошто сте прочитали слово 79. светог Исака Сиријца. Читате духовне књиге, али пошто сте у свету, време морате да посветите и деци, па ми постављате тешко питање у вези са читањем страних књига – да ли оне могу да буду штетне за Вас? Ако Вам се успротивим, могао бих да Вас растужим. Потребно је да се бавите страним језицима због деце; но, ако се сагласим са Вама, плашим се да не погрешим: «Зли разговори кваре добре обичаје». Када је у срцу посејано добро семе, па се поред њега посеје и коров, зар тај коров неће повредити добро семе? Тако ће и сећање на семе корова дати повод ђаволу за борбу против побожности. Уколико је потребно да читате стране књиге, то ипак не би требало да буду романи. Како је жалосно што свет данас захтева да се страни језици познају боље од свог природног; и колико је само страних књига чији садржај штети и вери и моралу, а људи опет жуде да их прочитају, привучени њиховом красноречивошћу: да их чешу по ушима, како каже апостол Павле (2. Тим. 4,3).
Не браним Вам да ми пишете, само не могу да се ослоним на себе, да ћу моћи да вам пружим сасвим задовољавајуће одговоре; а понекад и касним са одговором, било због физичке слабости, било због недостатка времена услед заузетости око људи. Наилазите на недоумицу: што се више потрудите да пазите на себе – на пример помолите се за нешто, усрдно и са потпуном вером у помоћ Божију – на крају се испостави да вам дело не полази за руком, или чак настану штетне последице, па ме питате шта је томе узрок?
Ви имате добру намеру и мислите да је дело добро; али може бити да оно није угодно Богу или да нема времена за његово испуњење (тј. да није прави тренутак), па тако долази до неуспеха; не треба да тугујете због тога – препустите ствар вољи Божијој. Јер Он боље од нас зна шта је коме корисно. Не треба да се упуштате у детаљан спор о вери са лутеранима, него само кажите да је наша вера саборна и апостолска, православно-католичанска. О њиховој вери написано је много књига које доказују њену погрешност и одступање од истинске Православне Цркве.
Добро је да се за упокојене служе парастоси, и даје милостиња, а најбоље је да се помињу на проскомидији; но, наша Црква не помиње оне који су отишли у лутеранској вери. Они за живота нису имали општење са њом, па како би могли да га имају после смрти? Помињу се само православни, као што се јектеније читају за све упокојене «који овде леже и свуда православне».
Што се тиче очувања Православља код Ваше деце – потрудите се да им усадите ово учење и молите се Богу за то. Нажалост, данас се свуда тако слободно говори и пише о религији, и то не ради поучавања, него ради изазивања сумње. Преовладава чулност, а младо поколење је склоније слободи него обуздавању чула; тако и разуму дају слободу, мада је помрачен. Међутим, не треба да очајавате, него молите Бога да сачува њихова млада срца од самовоље. Потрудите се и сами да их, у зависности од њиховог узраста, поучите о Православној Цркви и побожности: оно што се испише на младом срцу, касније ће се лакше у њему утврдити, баш као што се и оно што је написано на младом плоду, касније, када плод сазре, покаже јасније. Приликом одласка у цркву са њима, можете једноставно да им објасните шта значи црква и Коме се у њој служи – Свевишњем Богу, нашем Творцу, Који зна и види не само оно што ми чинимо и говоримо, него чак и оно што мислимо. За добра дела Бог награђује, док зла кажњава. Да ли да их у цркву водите често или ређе, то треба да видите према њиховом расположењу, но понекад их треба и приморати, поготово о великим празницима, када их свакако поведите са собом.
Ваш син је на делу показао усрдност према нашој обитељи – Господ нека благослови његово младо срце како би познао истину и љубав Божију; али љубав се рађа од страха: страхом Господњим свак се уклања од зла (Прич. 15,27); не треба да маштамо како добро чинимо из љубави: почетак је премудрости страх Господњи (Прич. 1,7).
Нека Господ пошаље благослов на сву вашу децу, на Н. Н. и на Вас, и нека вам подари мир, здравље, благостање и спасење.
С поштовањем, остајем Ваш недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.
Опростите због конфузије у писму. Писао сам веома расејано, много пута су ме прекидали, не допуштајући ми да завршим започето.
23. фебруар 1859. године

понедељак, 8. децембар 2008.

Из дела светог Теофана Затворника


Апостоли

...Апостоли су све похранили у Цркву. Њој су предали сву истину коју им је откривао Дух Божији; предали су јој Свете Тајне ради освећења верних; успоставили су у њој пастирско служење, као директно прејемство апостолског служења. Дужност пастира је да чувају оно што су Апостоли похранили у Цркву и да то чине делатним над свима, у читавој хришћанској заједници (38, стр. 288).

Апостолски ученици, по примеру и заповести Апостола, управљајући Црквом васпитавали су истовремено покрај себе такве мужеве, који би после могли да заузму њихово место и да продуже са чувањем апостолског учења и поретка (6, п. 974, стр. 95)

На тај начин се све апостолско животом и делом преносило са колена на колено. Оно што су предали, Апостоли су увели у све видове живота – у духовни, душевни и породични живот. Тако се живот распламсавао од живота... и чувано је оно што су увели Апостоли (6, п. 974, стр. 96).

...Апостолске посланице се нису појавиле ради излагања хришћанског учења, него ради уклањања недоумица и нереда који су се појављивали у појединим хришћанским општинама. Сходно томе, оне садрже само поједине предмете, а не опште хришћанско учење. Апостоли су већ писали правим хришћанима, потпуно хришћански образованим... И када су се дотицали општих хришћанских начела, они су то чинили само у оној мери у којој је тако нешто захтевао предмет о коме се радило. У апостолским посланицама се види све хришћанско, али ништа није изложено на целовит и систематичан начин. На све је указано, све је наговештено, али нема потпуног излагања, осим оних предмета поводом којих су се појављивале недоумице (6, п. 946, стр. 19).

четвртак, 4. децембар 2008.

Са Светим Оцима из дана у дан


Сећање на смрт

# Наши дани брзо пролазе и крај се приближава (свети Јефрем Сиријац).
# Као што је хлеб неопходнији од сваке друге хране, тако је и мисао о смрти потребнија од сваког другог делања (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Човек се рађа као смртан и мудрост (философија) се састоји у томе, да се боји грехова, а не смрти, сна и успења нашег (свети Јован Златоуст).
# Једеш укусну храну, али имај на уму да ће тело постати плен црва. Спаваш на удобном кревету, али сећај се и тврдих дасака у гробу (старац Варнава Гетсиманијски).
# Сваки дан очекуј свој исход и спремај се за тај пут; јер страшна заповест ће доћи у тренутку када не будеш очекивао; и тешко ономе ко не буде спреман! Чудесна је скрушеност срца – она лечи људске душе (свети Јефрем Сиријац).
# Све пролази, све ишчезава, и ништа нам у онај час неће донети користи, осим добрих дела, која имамо овде (свети Јефрем Сиријац).
# Из семена се не рађа само плод, него претходно влат, стабло, клас, цвет и на крају плод који жели земљорадник. Тако и промене које се човеку догађају у овом животу служе као припрема за блажени живот после смрти, на који треба гледати са радошћу (свети Григорије Ниски).
# Дакле, док имамо времена, потрудимо се да се покајањем очистимо од страсти и да напорима око самоумртвљивања и чињења добра уместо њих у срцу засадимо врлине, које ће нас по исходу нашем заступати, и заједно са Анђелима Божијим стаће пред нашег Владику и Господа, привлачећи нам Његову благонаклоност (свети Јефрем Сиријац).
# Крај овог живота неправедно се назива смрћу; боље је да се назива – избављењем од смрти, удаљавањем из области труљења, ослобађањем из ропства, престанком немира, пресецањем борбе, предахом од напора, избегавањем срамоте, краће – прекидом свих зала (свети Максим ИсповедниК).
# Ево – скончао је; нема га више; одживео је свој век и сад лежи непокретан, без даха, без гласа. Шта је човек? Сан и сенка (свети Јефрем Сиријац).
# Свакоме ко је почео да живи по Богу, користан је страх од мука и бол срца који се из тога рађа. Ко без таквог бола и без таквих уза страха мисли да постави почетак (доброг живота), тај не само да темељ својих дела поставља на песку, него машта да на ваздуху подигне дом без темеља, што је свакако немогуће (свети Симеон Нови Богослов).
# Вера у Христа, истинитог Бога, рађа жељу за вечним добрима и страх од мука; жеља за овим добрима и страх од мука доводе до строгог испуњавања заповести, док строго испуњавање заповести учи људе дубокој свести о сопственој немоћи; а ова свест о нашој истинској немоћи рађа сећање на смрт (свети Симеон Нови Богослов).
# Нека сећање на смрт одлази на починак и устаје са тобом, а уједно и молитва Исусова; јер ништа не може да ти пружи тако силну заштиту током сна, као ова дела (свети Јован Лествичник).
# Ми смо у овом животу странци и дошљаци; али не знамо када ћемо бити узети одавде. Многи који су се ујутро пробудили, нису дочекали вече; други, који су увече уснули, нису дочекали јутро (свети Јефрем Сиријац).
# Непрестано очекуј смрт, раздвајање и излазак пред Суд Господњи. А пошто онај ко се мудро стара о спасењу увек има припремљену своју светиљку – свакога часа мотри у сузама и молитвама (свети Јефрем Сиријац).
# Немој да мислиш брате, да ћеш још много година проживети на земљи и не буде лењ, попуштајући греховним помислима и делима. Заповест Господња доћи ће изненада и затећи ће грешника без довољно времена за покајање и добијање опроштаја. И шта ћеш рећи, брате, смрти у час разлучења?! (свети Јефрем Сиријац).
# Ко размишља о близини смрти, тај лако кроти страсти. А ко се нада да ће дуго живети, уплиће се у многе грехове (авва Исаија).
# Смрт се не може избећи, не постоји начин. Знајући то, паметни људи смрт дочекују без уздисања, страха и плача, имајући на уму да је она, с једне стране, неизбежна, а са друге, да избавља од зала којима смо подвргнути током живота (свети Антоније Велики).
# Постоји један сигуран, неминован сусрет: сусрет са смрћу (свети Филарет, митрополит Московски).
# Сећање на смрт, то је свакодневно умирање. Страх од смрти потиче од Адамовог преступа, док је нелагодност показатељ грехова неочишћених покајањем (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Све земаљске радости насладе су ништавне и сујетне; и овдашњи углед је ништаван по исходу душе у загробни живот и њеној осуди на вечне муке (свети Кирил, архиепископ Александријски).
# Одавно већ раст оно дрвеће од кога ће бити начињен и наш сандук.
# Када душа изађе из тела, она остаје сама са својим страстима које је муче и трзају, и не може да се сети Бога. Оптужбе савести и сећања на учињено муче је у тами. Јер душе се, како веле оци, сећају свега што је овде било: и речи, и дела, и помисли, и ништа од тога оне тада не могу да забораве (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Увек се сећај исхода из тела и не заборављај на вечну осуду (свети Антоније Велики).
# Од Бога се шаље мисао о исходу душе – ако је човек не угаси него је претвара у безмолвије, она ће довести до дубоког сазерцања (свети Исак Сиријац).
# Ми смо заборавили на борбу са ђаволом, неугасиви огањ пакла, најцрњу таму, црва који не спава, плач и шкргут зуба, вечну срамоту пред створењима која су виша и нижа од нас (авва Исаија).
# Не треба се плашити смрти, јер она је бесмртност (свети Антоније Велики).
# Раздвајање душе од тела сматрај за ослобођење од сваког зла (Древни монашки устави).
# После гроба све је исто – исти прах – исто место за слуге и цареве. Сваки дан умири да би живео. Смртни живот посвети небеском животу (свети Григорије Богослов).
# Као разуман човек, унапред води рачуна о будућем; као смртан, пази на садашње (свети Јефрем Сиријац).
# Сећање на смрт треба са нама да леже и устаје.
# Нека нас не плаши немоћ тела и дуготрајност напора, јер нећемо вечно живети овде (Древни монашки устави).
# Стално имај сећање на смрт, јер оно је узрочник смирења (свети Симеон Нови Богослов).
# Ништа није тако поуздано као смрт; али и ништа није тако скривено од човека, као време њеног појављивања.
# Смрт невидљиво ходи за човеком. Стигне га тамо, где се уопште није надао; задеси га онда, кад је није очекивао; и то на начин који није могао ни да замисли (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Ако љубиш покајање, љуби и безмолвије и ишчекивање смрти (свети Исак Сиријац).
# Смрт је налик лопову и грабљивцу: кад и не помишљаш, тад она најпре дође и прикраде ти се (свети Димитрије Ростовски).
# Када се пробудимо, сасвим је несигурно – хоћемо ли дочекати вече? Опет, када желимо да тело умиримо сном, једнако је непоуздано – хоћемо ли угледати светлост наступајућег дана? (свети Василије Велики).
# Неко увече легне у кревет да спава, а ујутро га положе на одар за покојника (свети Тихон Задонски).
# Бог је време нашег упокојења учинио непознатим управо зато, да бисмо показали своју бригу и обазривост (свети Јован Златоуст).
# У каквој би побожности и светости провео данашњи дан, кад би знао да ћеш данас умрети! Тако проводи читав свој живот, јер не знаш хоћеш ли доживети сутрашњи дан и можеш да умреш свакога трена.
# Сваки дан живи тако, као да сваког дана треба да умреш.
# Ако човек може да умре свакога трена, онда свакога трена треба да буде и спреман за смрт.
# Увек буди онакав, какав би желео да будеш у тренутку упокојења (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Смрт нам није обећала да ће сачекати док се не припремимо да је дочекамо (свети Филарет митрополит Московски).
# Увек очекуј смрт, али се не плаши: и једно и друго су обележја истинске мудрости (свети Нил Синајски).
# Ми се смрти бојимо зато што живимо немарно и немамо чисту савест (свети Јован Златоуст).
# Страх од смрти оптерећује човека кога осуђује сопствена савест. А ко у себи има добро сведочанство, тај једнако жели смрт, као и живот (свети Исак Сиријац).
# Смрт ти неће бити тако страшна, када је будеш очекивао сваки дан и сваки сат, као што није страшан непријатељ чији напад стално очекујемо (свети Тихон Задонски).
# Најбоље средство против страха од смрти је – стално мислити на њу, стално је очекивати. Она опасност коју предвидимо дуго пре но што нас задеси, не плаши нас и не узнемирава тако као неочекивана.
# Не бој се смрти, него се припремај за њу, водећи свет живот: ако будеш спреман за смрт, нећеш се плашити; ако свим срцем заволиш Господа, сам ћеш је унапред пожелети (свети Димитрије Ростовски).
# Не бој се смрти, јер Бог ти је све припремио да би био изнад ње (свети Исак Сиријац).
# Ми не треба да се ужасавамо при помисли на смрт, него да се радујемо и благодаримо Богу, јер кроз смрт поставља границу нашим мукама и страдањима, нераздвојно сједињеним са греховним стањем наше природе.
# Родио си се да би умро, умиреш да би живео.
# Љуби смрт као пријатеља који те води ка Богу.
# Људи желе да живе дуго: а ти хришћанине жели да блажено умреш! (свети Тихон Задонски).
# Живи свето, да би умро свето.
# Не наслађуј се светским насладама: јер ћеш умрети несрећном смрћу (свети Антоније Велики).
# Смрт није зло; али зло је рђава смрт (свети Јован Златоуст).
# Наг си дошао на свет: о, када би из живота изашао обнажен од грехова (свети Василије Велики).
# Не дај Боже да у гресима одемо тамо где их више не можемо скинути са себе!
# Сећај се часа твога упокојења – и нећеш сагрешити пред Богом (авва Исихије).
# Мисли да ћеш умрети данас или сутра: тада ће из твога срца да ишчезне свака сујета (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Чешће и пажљивије размишљај о смрти, па никада нећеш пожелети ни част, ни славу, ни богатство, нити икаква дуга преимућства и насладе света.
# Митарства за грехе:
Митарство речи – празнословље, псовке, подсмеси, богохуљење, песме, неуздржан смех. За сваку празну реч коју рекну људи даће одговор у дан суда.
Митарство лажи – олако призивање имена Божијег, неиспуњавање обећања, скривање грехова.
Митарство клевете – осуђивање, понижавање, изругивање, подсмеси.
Митарство стомакоугађања – преједање, пијанство, једење без молитве, нарушавање постова, једење у тајности, гозбе.
Митарство лењости – тамо су избројани сви дани и сати проведени у лењости, у немару за службе, затим униније, остављање црквених и домаћих молитава, готованство, живот на туђ рачун и избегавање посла.
Митарство лоповлука, на коме се разматрају крађа и отимање свих врста – јавно и тајно, грубо и наизглед ситно.
Митарство среброљубља и тврдичлука.
Митарство лихварства, где се оптужују лихвари, каматари и они који присвајају туђе.
Митарство неправде, где се хватају неправедне судије, они који су ослобађали криве и осуђивали невине, као и они који су користили лажне ваге и мере.
Митарство зависти.
Митарство гордости, где надмени духови муче због гордости, сујете, умишљености, презира, непоштовања родитеља и духовних лица.
Митарство гнева и јарости.
Митарство злопамћења.
Митарство убиства.
Митарство врачања, где се ставља на муке због врачања, бајања, справљање отрова, гатања, призивања демона.
Митарство блуда – где се мучи због маштања помислима, пристајања на грех, наслађивања грехом, сладострасних погледа, нечистих осећаја и додира.
Митарство прељубе – мучење ради блудних грехова лица која живе у браку, затим оних који нису сачували супружанску верност и брачну постељу неоскврњеном, ради насилног отимања, као и падова оних који су се посветили Богу.
Митарство содомије – противприродни греси и родоскрвљење.
Митарство јереси – греси против јединог истинитог исповедања вере.
Митарство немилосрдности. Ако је неко учинио многе подвиге – поста, бдења, преклањања колена, молитве, ако је девственост сачувао неупрљаном и тело исцрпио уздржањем, али је био немилосрдан и затворио своје срце за ближње, тај се са овог митарства баца доле и заувек затвара у адске тамнице (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Као што сакупљачи даџбина седе покрај уских пролаза и заустављају пролазнике, тако и демони муче неочишћене душе приликом изласка (свети Макарије Велики).